Jump to content

Да ли је Мојсијев Закон превазиђен или је још на снази?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Прва и друга посланица Солуњанима – о неугасивости Духа Светога и Суду Божијем

Иако се на тренутке чини да је апостол непомирљиво категоричан када истиче спасење вером а не Законом, он не избегава сваку врсту законитости чим указује на то да живљење вере подразумева прикладно владање које избегава саблазан другог . Он не одбацује сваку врсту елементарног закона (Мојсијевог, савесног, правног) јер је свестан да би таквим приступом због људске слободе и незнања уместо благодати наступило безакоње у потпуности. Апостол умањује важност Мојсијевог Закона али не умањује етику у целини, већ у синергији етике човека са благодаћу Светога Духа истиче светост као благодатну етику чије занемаривање одбацује саму благодат. Неугасивост Духа Светога постаје етички императив новог човека у Христу . Божијим деловањем у човеку (кроз благодат) разоткрива се свако зло на које Закон указује али спасење од неморала не бива без човечијег става . Исто тако, Бог Својом благодаћу изнова припрема и чисти човека како за историјско искуство есхатона, тако и за изненадну есхатолошку реалност у целини .

Страдање у врлинама апостол третира као праведни Суд Божији кроз које се човек удостојава Царства Небеског . Таква перцпеција има актуелну конотацију јер и у савременом веку смо сведоци колико неко не жели да дела по добру ако то подразумева страдање. Суд Божији није у недостатку нечије етике већ покајања којим свет треба да позна Бога. Покајање нема патолошки карактер осећања кривице већ се јавља као благодатно виђење Божијег постојања Који жели заједницу са човеком без обзира на његов етички стадијум. Бог жели слободну заједницу са човеком и то не једном (привремено) него вечно (заувек). То је у тоталној супротности са свакодневним осећањем притиска и мазохистичке фрустрације својим грехом. За Бога је етика Јеванђеље, али за свет који одбацује благодат није, јер се повлачи у себе живљењем по законима пролазног света као несигурним критеријумима правде и вечности . Суд Божији не означава типичну представу презирања грешника, јер Бог не одбацује грешнике већ невернике у благодат који без обзира на степен врлине могу у појединачним (а не свим) случајевима да пројаве себе као највеће противнике вере и Цркве. Тако се нечија претходна праведност може накнадно приказати као неправедност . Отуда, деградација односа од заједнице са Богом не бива по Закону колико је неко погрешив већ на основу тога колико неко верује у Бога на еклисиолошки начин.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Прва и друга посланица Тимотеју – о онтолошкој етици

Заповест Јеванђеља апостол сажима у неколико речи а да се не супротставља Мојсијевом Закону: „Циљ заповести јесте љубав од чиста срца и савести добре и вере нелицемерне“ . Штавише, инкорпорира Мојсијеве заповести у Христово Јеванђеље: „А знамо да је Закон добар ако га ко правилно употребљава“ . Међутим, без добре савести као идеалан модел незаписаног законодавства, вера се не може одржати  јер једна другу рефлектују.

Божанска етика хоће да се сви спасу и познају истину . То је закон који премашује Мојсијев Закон а који је имао врло ригорозне мере за некога ко не мари за своје владање и заједничарење са Богом. Етика човечанства не би требала да почива (само) у сложеним законима правног уређења онога што је пролазно, већ у побожности (у живљењу по Божијој вољи и са Богом). То је могућ образац онтолошке етике између садашњег и Будућег времена у ономе што је вечно а чија потенцијалност није асоцијална и ванисторијска . Побожност у овоме свету не подразумева укалупљивање према ономе што је неморално већ успостављање Царства Небеског унутар света . Борба за есхатолошки живот настаје историјским живљењем етике уз призив благодати. Историјско живљење етике се односи на социо-економску  раван пролазног света а призив благодати на богослужбену сферу непролазног који одржава цео свет и космос .

Бог улива у човека нову етику Духом Светим  али залог Духа се може задржати само уз синергију искрене узајамности. Иако спасење не бива по делима него по вољи и благодати Исуса Христа, залог се може изгубити по делима. Као да овде сусрећемо противуречност, јер са једне стране ако прекршимо неки закон или одбацимо веру следи и Божије одбацивање , а са друге стране шта год да урадимо а останемо под окриљем Цркве (јер нас Бог види у Телу Сина које народ конституише) Бог нас не напушта . Као да смо овде сведоци строгог Судије Старог Завета и милостивог Богочовека Новог Завета, или још конкретније, Закона Мојсијевог и „благодати“ Павлове. И као што се код Мојсија разликује чистота телесна од чистоте коју Бог пружа, тако и овде код Павла разликујемо телесну ревност као духовну која може бити богоугодна и да привуче благодат ако човек жели да ради на својој чистоти . Апостол не укида Мојсијев Закон чим цело Писмо назива васпитањем у праведности за новозаветног хришћанина , а самој правди даје есхатолошко тумачење  која нема додирних тачака са етиком која Бога не познаје.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Посланица Титу – наследство спасења

Благодат у благодатнима све види као чисто а Закон у извршиоцима све као нечисто . Наиме, иако Закон жели да доведе до љубави у томе не успева због човекове склоности да на погрешан начин схвата Закон. Зато, одбацујући дела Закона, апостол не одбацује дела савести, него сугерише различите ствари попут критике као мотива оздрављења онога ко је застранио . Или, попут саветовања да се нечија вера мери према начину живљења, чиме и низак морал може доћи од маловерја . Али, у синергији савести са благодаћу вере, благодат поучава човека изнутра а не спољашњим законодавством како да се одбаци зла воља у себи и приволи добро ради есхатолошке наде . Благодат тако устројава човека по светој етици која има своје место једнако и у историји и у есхатону, а да се не поистовећује са другим моделима праведности и профане етичности изван заједнице са Богом.

Божанска етика није у томе да нам дарује благодат ако смо се показали праведни („Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“ ) -  то је етика смртног света , већ у томе што благодат даје бесплатно да бисмо се оправдали Његовом благодаћу  - то је етика Царства Небеског. Истина, Бог је припремио и поклонио спасење али Он не спасава без нашег искорака. Он не жели да принудно утиче на стваралаштво наших врлина . Спасење нема искључиво етички карактер,  него је (спасење) замисао Божија о човеку као новој твари још од пре постања света. Таква перспектива одскаче од познавања света и човека онако како их сада знамо - из перспективе пада према којој су изграђене армије правила и поредака – на основу смртног концепта. Наследство спасења је наследство свега што је Бог за човека припремио. И да не би човек превидео тај Божански наум, још је додао Своју смрт да би човек окусио живот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И закон и Вјера..

мојсије свакако, као ни било шта из сличног доба, не може до те мјере бити превазиђено.

укинемо ли почетак, остајемо без историје и сјећања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Посланица  Јеврејима

Када говоримо о Закону и етици као рефлексији Закона у савести човечијој, апостол зло срце (вољу) неког човека поистовећује са неверовањем у Христа и са губитком заједнице са Богом и Црквом . Сличну алегоријску паралелу налазимо и у изласку Израиљског народа из пустиње са Мојсијем који посматраше четрдесет година разне Божије интервенције, а где многи са њим не уђоше у Обећану Земљу због неверовања које увек узрокује роптање . Закон није могао да успостави заједницу са Богом, зато се јавила вера као надприродна етика Будућег века у историјским условима, установљујући вечно у ономе што је пролазно. Без обзира на стадијум етике треба смело приступати Литургијској благодати како би се и она сама (етика) преобразила у човековој личности и подстакла га да снажније живи ту синергију. Само се тако могу обуздати дела старог (грешећег) човека изван Христа уобличавањем новог у Христу .

Ако се дотакнемо Црквене јерархије, ни ту не можемо засновати становите етичке идеале. Јер ни епископ није без греха. Зато он као богослужитељ приноси дарове природе у виду хлеба и вина не само за народне већ и за своје грехе. Јер је само Христос Првосвештеник без греха и без смрти . То је зато што ни Црква не заснива свој идентитет на епископу и народу у етичком смислу, већ на Личности Исуса Христа. Црква би се изван благодатног учешћа, у супротном, показала као једна неморална институција ако би се њено биће заснивало само на људима . За свештенство и народ, међутим, постоји једна етика која колико надмашује зависност од Закона, толико обавезује узвишеном одговорношћу за коју ако остане без дела следује много строжија осуда . Јер, ако отпадају својом неетичношћу од благодати, постају неспособни за покајање а бесплодна дела се показују као опозиција Духу Светоме и заједници са Богом. Ако, дакле, Закон није могао довести до савршенства као што је учинила благодат, онда онима који се под благодаћу не покажу савршенима већа казна бива од казни које је Закон прописивао. Када спомињемо свештенство, треба нагласити да савршенство није постигнуто кроз левитско свештенство, јер онда не би био потребан Свештеник по чину Мелхиседекову  а што неминовно води и до промене законске свести пред појавом Богочовека. Ту видимо узлазну путању од Закона до благодати јер „Закон није ништа довео до савршенства“ .

До појаве Бога Сина у телу, Закон је постављао за првосвештенике људе са етичким слабостима, а након Закона поставља се Син јер је без греха и смрти . Одсуством Христа у Његовом Вазнесењу и седењу са Десне стране Бога Оца, апостол не види проблем ни вере ни свештенства: „Јер ако би био на земљи, не би ни био свештеник, будући да постоје свештеници који приносе дарове по Закону“. 

У Новозаветној историји Бог не усађује законе у људе налик старозаветном спољашњем поштовању прописа, већ као унутрашње егзистирање по благодати које установљује савршенство у човеку. Благодат је она која чисти човека тако да Бог не помиње човекове грехове на законској основи . Тако благодат постаје посредничка могућност познања Бога кроз личну егзистенцију а не кроз познање законских норми. Без обзира на број човекових етичких посрнућа, Бог не укида благодат као што је Закон због множине грехова стављао дистанцу између Бога и света.

У еклисиолошком аспекту, старозаветна богослужења нису могла да усаврше савест служећих. Жртве су могле да очисте човеково тело али не и савест. Христова жртва  се пројављује као она која чисти савест човека  у чему се показује преседан благодатне етике над етиком заснованој у својим делима: „По Закону све се чисти крвљу и без проливања не бива опроштај“ . То се није односило само на жртве већ и на људе који ако би сагрешили страдали би каменовањем. Али, Бог, да не би законска форма надјачала љубавну, укида Закон праштањем (благодаћу). Јер Закон је умео да идентификује грех али не и  да га исцели, опрости и преобрази у врлину. Закон није могао својим богослужењем да усаврши оне који приступају јер да је једна жртва доносила очишћење не би се више нова приносила. Видимо, међутим, да се она понављала због нових грехова. Жртве нису могле да очисте духовну нечистоту већ само телесну због чега се и благодат јавља . Христова жртва је једним Својим приносом „учинила савршенима заувек оне који се освећују“ јер „где је опроштај ту нема више приноса“ . Незнање и неосећање таквог дара а ипак учешћем у њему, уноси нову етичку перспективу. Јер ако је неко по преступу Мојсијевог Закона морао да умре, постаје непојмљиво шта ће се догодити са оним коме Сам Бог суди због обесвећења благодати која је Евхаристијски дата . Ако се благодат не даје по заслугама, то не значи да се човек ако намерно греши безакоњем спасава (искључиво) привилегијом благодати. За апостола су етика и вера у блиској вези, стога величину вере вреднује величином етике и обратно – прожимају се као историја и есхатон, као две природе Богочовека а да се не поистовећују.

Етика не спасава ако нема еклисиолошко утемељење али ни свачије тело се не показује храмоносцем спољашњим доласком на Сабрање  ако личност није изнутра богоносац. Благодат не тражи етику али тражи слободну синергију човека да упери своју ипостас ка Богу. Еклисиологија (есхатолошка перспектива) се не раздваја од социологије (историјска перспектива) јер се љубав Божија односи и на оне који стоје изван Цркве. (Поставља се питање где су границе Цркве  ако се Литургија служи за цео свет и ако је Бог свудаприсутан у икономијском смислу одржавања света у постојању?). Према људском телу се не изражава презир  јер је кроз Оваплоћење Христово свако тело добило потенцијалност Одуховљења благодаћу. Благодат се наспрам Закона показује као дар просвећења који свакога помазује Духом бесмртности унутар Литургије  како би нашао оправдање по Христовој жртви (Евхаристији), док је Закон елиминисао из Сабрања сваког грешећег без компромиса, а својим старозаветним жртвама није могао да установи обожење (јер Бог још не постаде Човек да би човек могао да постане Бог по благодати). Закон је водио до индивидуалне врлине која се завршавала у гордости а благодат до саборног једномислија које се завршавало (и још увек завршава, или боље рећи савршава) у љубави Свете Тројице. Тамо где је сабрање ту је једна воља а тамо где је монада ту је мноштво воља. Благодат је претежнија од Закона колико је више личности претежније над појединцем . Опет, и због тога што је благодат врхунац Цркве као стваралаштво Божије наспрам етике која долази од врлине једног усамљеног човека. Благодат се показује као нови закон који доприноси изграђивању Цркве. То је етика новог века усред старог, а она сама се сукобљава са етиком која није од Царства Небеског.

„Вера је основа свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ , али, вера је била и основа праведности у старозаветним личностима где је свако у драми своје историје показао неки догађај по чуду своје вере. Ту се праведност није узимала на основу Закона већ на основу вере. Апостол узима модел такве етичности да би аргументовао догмат вере изнад Закона у Личности Исуса Христа Који је донео благодат у свет. Вером је Авељ принео бољу жртву него Каин; вером се Енох вазнео на небеса; Ноје вером сагради барку; вером је Авраам пошао у земљу коју не познаје; вером је Сара зачела дете упркос старости; вером је Авраам принео Исака у време искушења; вером је Исак благословио Јакова и Исава; вером је Јаков благословио све синове Јосифове; вером Јосиф говораше да ће једном изаћи из Мисира Израиљци; вером су Мојсија крили три месеца његови родитељи; вером се Мојсије одрекао називати сином фараонове ћерке; вером је Мојсије оставио Египат; вером је Мојсије обавио пасху и кропљење крвљу; вером прођоше Црвено море; вером падоше зидови Јерихонски;“ итд. . Али ниједан од њих и поред вере не задоби Есхатон да не би они пре осталих достигли савршенство Васкрсења које ће бити истовремено за све по Другом Христовом доласку . Овде нам апостол открива да душа није бесмртна већ смртна, и да нико неће пре осталих дочекати бесмртност, него да ће она бити свекосмички догађај истоветан за све. Све њих апостол узима као узор за новозаветно живљење у вери коју Сам Христос у човеку усавршава као постојећу .

Страдање у вери нема безлични контекст ван реда и смисла. Страдање је подвиг вере, покоравање Божијој вољи. Покоравање представља критику Господњу а критика се показује као етичка едукација усиновљења кроз Светог Духа, да би човек кроз искуство бола сазрео као личност и постао искрени заједничар Његове (над)светости . То је праведност Новог Завета уместо праведности Закона Старог Завета. Јер аутентичан однос између две личности (овде Бога и човека) не може бити без сукоба и рада на себи налик Јаковљевом рвању са Анђелом (иако је очигледно да сукоб долази искључиво од стране човека због његових жеља и сумњи).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Ajd da preformulisem pitanje - da li spasava vera ili dela?

Mozemo pitanje posmatrati i izvan Mojsijevog zakona u etickom smislu.

Свако дело је засновано на вери те самим тим вера је изнад дела. :unsure:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ali kad verujes, sama vera jeste delo te ne moze biti iznad sebe samog.

Micko, vidi druge strane, uvodno pitanje je bilo samo formalno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svi argumenti da Zakon Tore nije ukinut(ja u to naravno ne verujem),pa neka neki iskusni teolog odgovori na njih kada nadje vremena :

Da li je Tora ukinuta?

 Prvo, treba reci da pravilan prevod Tore glasi uputstvo, otkrovenje, a ne Zakon

 Nije samo za Jevreje: Izl 12:48-49, Lev 24:22, Isa 56

 Kada je pricao sa Nikodimom, Hrist ga prekoreva jer ne zna sta znaci roditi se nanovo. Zasto bi ga kritikovao za tako nesto, ako se sada uvodi nesto novo? Kako bi Nikodim to mogao da zna? Kada se pogleda Ponz 10:16, Rim 2:29, Kol 2:11, vidi se da narod tvrdovrat, neobrezanog srca, nema vere. Dakle, obrezanost srca je ponovno rodjenje

 Bog je uvek prvo trazio da se prvo poveruje u njega, pa da se tek onda postupa po njegovim uputstvima. To nam govori,izmedju ostalog, prva zapovest.

 Avakum 2:4 - Rim 1:17. Jos stari prorok kaze da ce pravednik od vere ziveti. Vera = poverenje

 U Jov 3: 12-13, kada Gospod prica o Nebeskom kraljevstvu i izjednacava Toru sa sobom ( Rim 10:1-8)

 David u 119. psalmu kaze da drzi Toru, ali ga milost spasava . Dakle, nema legalizma ni u starozavetnom periodu

 Zanimljivo je da u Levitskoj knjizi ima najvise stihova u kojima Bog oprasta grehe nego u bilo kojoj drugoj knjizi Biblije

 Tora je postojala oduvek. Noje je znao za neciste zivotinje. Kain i Avelj su prinosi zrtve

 Zasto je Tora data? 1) Da pruzi uputstva za zivot; 2) Da pokaze krajnju liniju prestupa; 3) Da bi covek shvatio da je nista bez Boga; 4) Da pokaze da je vera = poverenje

 Ispada da je Bog dao jevrejima nemoguc zadatak. Ali kaze Gospod da „Tora nije na nebu“ (Ponz 30:11-14)

 Pavle kaze da je Zakon: dobar,svet, pravedan ( Rim 7:12), duhovan ( Rim 7:14), odusevljen je njime ( 7:22-25). Brani ga u Del 21:21-26

 Priroda Tore je dvostruka : Ponz 30:15-17a. Voli Gospoda i drzi Toru ( vera i dela); s druge strane u slucaju odbacivanja Bozije ljubavi sledi smrt

 Cuvena molitva Shma Jisra’el ( Cuj Izrailju) iz Ponz. Shma znaci u stvari drzi, imaj poverenja,prihvati Toru

 Narod je u pustinji izginuo zbog nevere

 Tora pokazuje koliko smo gresni. Ali pokazuje i nacin kako se mozemo verom i delima ( drzanjem Tore) spasti

 Prokletstvo je jedan od aspekata ili dimenzija Tore

 „Kletva“ i „Ucitelj“, kao aspekti Tore nestaju kada covek poveruje u Mesiju, ali Uputstvo ostaje. Moramo uzeti u obzir celo Pismo, jer ako to ne ucinimo, ispada da su pisci Biblije u kontradikciji

 Ukupno je 613 zapovesti u Mojsijevim knjigama. 613 je prost broj, sto svakako nije slucajno. 365 negativnih ( da pokazu gresnost, da osude i upute ka Bogu) i 248 pozitivnih ( sta covek da cini kad poveruje u Gospoda

 Sta je u stvari kletva Tore: pokusaj opravdanja vrsenjem dela.

 Jakov naziva Toru Zakonom Slobode. Neko ce reci da se to odnosi samo na jedan deo. Ali Jakov naglasava da je Tora jedna i da ne mozemo birati sta nam se svidja da ostane. Tora prolazi samo kao celina: sve ili nista

 Pitanje je koliko je uopste knjiga NZ napisano na grckom, ali i kad bi citali najbolji moguci grcki tekst, MORAMO CITATI TEKST U KONTEKSTU VREMENA U KOJEM JE NAPISANO, U KONTEKSTU HEBREJSKE KULTURE I MISLI

 Jakov 2:24

 Tri teksta koja se cesto koriste da se potkrepe tvrdnje da je Tora ukinuta:

 Dela 15:

 Glavni problem o kome se ovde govori je taj st osu jevreji trazili da se neznabozci kada priznaju Hrista u potpunosti pridrzavaju Tore odmah

 Medjutim, na kraju je doneta odluka da se nauce prvo centralnim stvarima, a posle detaljima Tore;to je smisao stihova 20 i 21

 Sta znaci 10 stih. Taj teret je pokusaj opravdanja delima savrsenim drzanjem zakona; to je nesto sto niko nije mogao uraditi;potrebna je vera

 2 Kor 3:7-11:

 Pavle govori o tome da je proklatstvo Zakona ukinuto, tj. uklonjen je pokusaj da se delima opravdamo bez vere; u Rim 8 govori da Toru treba drzati, jer smo verom oslobodjeni kletve

 Jevr 7:11-12:

 Stari Zavet su prekrsili ljudi, a ne Bog; Novi je obnova Starog

 Ova knjiga se bavi zrtvom za Jom Kipur

 Tora se konstantno izgradjuje sto se vidi u Broj 27:1-11

 Bog se ne menja, mada neki ucenjem o ukidanju Tore uce suprotno

 Pitanje koje se mora postaviti onima koji misle da je Tora ukinuta je kako neki delovi Tore ostaju, a neki ne

 Kaze se,recimo, da je Sabat dat samo Jevrejima. A koja druga zapovest nije data jevrejima?

 To sto neki drugi narodi imaju neke delove Tore,a neke nemaju, ne znaci da je Sabat iskljucivo jevrejska institucija

 Lev 24:22- isti Zakon i za strance

 Izl 12:48-49 – Tora pre Sinaja

 Isaija 56 govori o tome da Tora vazi i za neznabosce

 Sabat je praznik jer je Bog tada stvarao svet; slavljen je pre Sinaja

 To je period ucenja i radosti u Hristu; Bog ce blagosloviti sve one koji slave Sabat- Isa 56:2-7

 Ako je uspstavljen neki novi „zakon ljubavi“, onda homosi mogu reci da su ucinili greh iz „ljubavi“, ali to je uvek bio i bice greh jer Tora tako kaze; slican je odnos i sa kurvarima

 Zasto Bog zabranjuje drvece u svojoj religiji ( Ponz 16:21-22, Jer 10:1-5)? Zato sto se zna da su Bozic i Uskrs paganskog porekla i zato sto su paganski narodi obozavali drveca kao bogove

 Pavle je drzao Toru: Dela 16:1-3; 18:18; 20:6,16; 21:17-26; 24:17-18; 25;8; 27:9; 28:17-----Rim 3:31; 7:12------1 Kor 5:6-8; 11:17-34; 16:8

 Hriscani- nije biblijskog porekla, jer je u pitanju naziv koji su rimljani

 Jevreji koji su se drzali Hrista su se verom drzali Tore

 U Jak 2:2, sinagoga je prava sinagoga, jevrejska, jer „hriscanima“ nisu bila dozvoljena okupljanja od strane Rima

 Isli su u sinagogu, jer se tamo jedino moglo uciti o Tori

 Nisu „iznajmljivali“ sinagogu nedeljom kako neki neosnovano, jer nedelja pocinje subotnjom vecerju, da bi se jelo i pricalo o Sabatu- zato se kaze da je Pavle govorio do kasno u noc

 Dakle, isli su u sinagogu zajedno sa jevrejima koji nisu poverovali u Hrista

 Dela 21:20; 22:3 i Mat 5:18-19 nam govore da se drzimo Tore

 Kako je vreme teklo, sve je manje jevreja prihvatalo Isusa, zbog toga kako su se „obraceni“ neznabosci ophodli prema njima; zabranjeni su njihovi (biblijsk) praznici, Sabat je pretvoren u nedelju, a mesto Isusa i apostola su zauzele pape

 Konstantin je zabranio svako okupljanje jevreja, sinagoge i proslavljanje praznika

 Na Saborima nije bilo jevreja: doneti su zakoni protiv vencavanja s njima , cak i jedenja s njima

 Isus nije prekorevao fariseje sto uce Toru: Mat 23:23

 Petar kaze da Pavle pise o nekim slozenim stvarima koje oni koji nisu pod zakonom (bezakonici) mogu pogresno protumaciti

 U tp vreme postojale su dve jeresi: prva je bila ona da neznabosci koji su poverovali u Mesiju moraju odmah da se pridrzavaju svih propisa Tore; druga je ona koja potice od neznabozaca a to je da im sada kad su poverovali u Mesiju, Tora vise ne treba uopste

 Galatima poslanica namenjena je prvoj grupi, a Rimljanima drugoj

 Galati su tvrdili da je potrebno jos nesto sem vere da bi se opravdali, da se ne mozemo spasti bez obrezanja, praznika; ali to su detalji Tore, namenjeni za one koji „savladaju“ osnovne i najvaznije stvari

 Pavle je vise puta optuzivan da govori da je Tora ukinuta, ali je on svaki put to odlucno odbio; zasto nije rekao tada, kada ga direktno pitaju da li je Tora ukinuta, zasto nije rekao da jeste? Jasno je da je on znao da nije ukinuta

 Pavle razlikuje one „u veri’ i one „u telu“; ovi drugi krse Toru i to im je greh

 Mat 7:24-27- svojevrstan zakljucak o Tori; Mat 5:17-18 i 19-20- Tora je temelj i mera stvari; Mat 7:21-23 govori kakav je kraj onih koji nisu drzali Toru

 U Petrovoj viziji, Gospod mu je porucio da podela na neciste i ciste ljude vise ne stoji (na jevreje i neznabosce)- jevreji nisu jeli sa drugim narodima jer su ih smatrali necistim- vidi Dela 10:28

 Ako neko sudi na osnovu Tore, i njemu ce biti sudjeno na osnovu nje

 Tora je jedna, u njoj nema podele na vrste zakona- krivicni, higijenski, imovinski...-Jak 2:8-11, Gal 5:19, Mat 5:17-21

 Zanimljivo je da su i Majmonidesa optuzivali da uci protiv Mojsija

 Izraz bezakonici se koristi u 1. Jov 3:4 (gresnici); a u 2.Sol 2:7- u pitanju je antihristov opis

Evo i kontra argumenata http://true.faithweb.com/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svi odgovori i tumacenja poslanica su dati u prethodnim postovima.

Tu postoje i objasnjenja gde je mesto Zakona a gde morala koji proizilazi iz Zakona ili morala odvojenog od bogopoznanja.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Осуђујући природне страсти, Закон их ничим не замењује и оставља их у ранијој снази. Закон не може да укроти жељу за нечим неморалним. Грех се не укида Законом већ га подстиче онога трена када човек постане свестан онога што жели као забрањено. Јер Закон показује само шта не треба да се чини док за оно што треба не говори ништа. Свест о дужности још не даје силу да се она изврши. Свест о личном неморалу не дарује другу природу. Грешна природа је датост коју човек не може својим снагама да промени. Потребно је ново начело живота да се накалеми на ту датост и зато се оно назива благодаћу. Изнад путева природе (смрти) и закона (етике), треба да тражимо трећи пут – Бога и његову благодат.

В. Соловјов

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...