Вероучитељ - најамник или пастир ? Неколико мисли о Веронауци.

[Broken]

Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго.

Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују.

И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају.

Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе.

19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима.

Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава).

Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута.

Црква  (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа.

Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим.

Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали.

Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију  њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора.

Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.