ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?

О. Владимир:

Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.

Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.

Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.

О. Владимир:

Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.

Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.

А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.

Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.

Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.

Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

О. Владимир:

Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.

Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.

Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)

О. Владимир:

Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.

Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.

Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?

О. Владимир:

Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.

Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?

О. Владимир:

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.

Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.

Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.

Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.

У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?

О. Владимир:

Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.

Интервју водио Небојиша Мишевић

Православни мисионар

View full Странице

У Русији у неким манастирима се чита непрекидно Пслатир уз паралелно помињање другог молитвеника имена за здравље, или за покој душе - на руском језику можете наћи под једним од имена , а то је НЕУСЫПАЕМАЯ ПСАЛТИРЬ .

Консултујући се са разним духовницима, свештеницима и побожном браћом и сестрама дошао сам до идеје да би ми у Србији на неком месту могли да организујемо непрекидно читање псалтира, са помињањем имена за здравље и за покој душе.

По мени требало би узети благослов  од владике који би подржао идеју - предлог, а да владика за такву организацију одреди духовника, било из манастира, или мирског свештеника који би руководио и надгледао читаву организацију и др.

Да не би правили монаштву и парохијским свештеницима превелико оптерећење, мислим да би било пожељно формирати у датом месту ПНХЗ (Православну Народну Хришћанску Заједницу) са својим просторијама по узору на Централу Богомољачког Покрета која се налази у Крагујевцу, која је била под надзором и благословом Светог Владике Николаја.

Предлог је за почетак кренути са "малим амбицијама", формирати ПНХЗ у месту где има ревносних верника, пронаћи дародавца куће, или просторије где би се читао псалтир - не мора кућа да се поклони, већ може да се да на коришћење. Онда почети са читањем псалтира "колико се може", неколико катизми, до пола псалтира, па за неки временски период увећати до целог псалтира, па увећавати све више док се не дође до непрекидног псалтира. Колико ће тај процес да траје увећавања, можда месец дана, или више до годину, или ако нема капацитета и Божијег благослова можда неће ни да се успе да се чита непрекидно, али бар се покушало. Било колико се достигне, је успех, него нечитати псалтир, али заједно на једном месту...

Па ако се успе на једном месту, покушати по том узору читати и на другом месту у Србији где се покаже да је то изводљиво и умножавати, ако буде могуће.

Значи мирјани да читају псалтир и наравно свештеници и монаси који изразе жељу да узму учешће, одредити, смене и резерве, ако је неко спречен и видети колико је то људи потребно - у ходу ће се видети колико људи и цела проблематика.

Зашто не у парохијском храму, или манастиру, рекао сам због оптерећења свештеника, њихових породица и монаштва.

Треба да се носимо мишљу да је Богу све могуће и ако то до сада нигде у Србији није било. Одлично противу најезде туђинаца, разних болештина, непријатељског тровања и здрачења, кварења омладине и деце итд. Велика корист за све – и који читају и који дају просторију и за које се моле, а узгред стварање једног православно-патриотског  језгра.

Неко ће рећи, па како то до сада није било и да ли је то могуће? Можда је сазрело време, или ће тешка мука да нас натера. Ево велике литије (крсни входови) не бејаху у Црној Гори, па сад се чине...

Чуо сам да су чреде (смене) у неким руским манастирима на сат времена и да ту гравитира око 50 људи, што монаштва, што искушеника, што манастирских радника, што  верујућих поклоника гостију који су познати игуману. Ми би размотрили у ходу како би се организовали и да ли би нам то нпр. месечно требало - 50 људи, 200, или 300 , или више. Битно је да се почне.

Нека овај предлог буде "иницијална каписла", а духовнији и позванији  могу да модификују и побољшају предлог.

Мирослав Павловић из Љига                              На Свештеномученика Власија 2020. г. Г

Због разједињености србског народа, обремењености породица разним проблемима, великој појави себичности и саможивости, дођох на идеју како би могло да се олакша живот србском народу и крене путем правог просперитета у сваком смислу.

Идеја је да се формирају хришћанске заједнице у коме би се живело, а ја би такву заједницу назвао СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЗАДРУГА. Њу би подели на три подзаједнице и то:

1. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЧНА ЗАДРУГА у којој би живеле породице, родитељи са децом.

2. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА МУШКА ЗАДРУГА у којој би живели неожењени момци и мушкарци који не живе са породицом (удовци, разведени итд.)

3.СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЖЕНСКА ЗАДРУГА у којој би живеле девојке и жене које не живе са породицом (удовице, разведене итд.)

Мишљења сам да би идеја живљења у Србској православној задрузи посебно била интересантна за момке и девојке, који дуго времена се не проналазе ни у монаштву, ни у браку. Можда би им то било привремено решење, до монаштва, или брака.

Унутрашње уређење задруге би се руководило позитивним православним искуствима, начелима и знањима из:

1.) Живота у задружним домаћинствима на селу са више чланова са по 20, 30 и више чланова (узети примере из 19. и почетком 20. века). Морамо узети у обзир да су чланови тих заједница били у крвном сродству, па да се не би многа искуства могла применити у наведеним задругама.

2.) Живота у манастирским заједницама.

3.) Живота у војним јединицама.

4.) Живота у кибуцима у Израелу.

5.) Списа Светог Владике Николаја Средњи систем и Жички устав.

Мој предлог је да заједнице имају унутрашњи поредак сличан манастирском, са нешто краћим молитвама у приручним капелама, или цркви у односу на манастир, с тим што се не би полагали завети као у манастиру.

Одредити простор где би задружни објекти за становање се направили, као и економија и разне радионице. Чланови задруге би заједнички радили на духовном усавршавању, производњи хране и других производа, на разним позитивним производним и другим делатностима које би доносиле матиријалан приход задруги, а на крају и на физичкој оспособљености која би помогла у случају одбране отаџбине.

Иако из друге вере и народа навешћу неке примере из заједице у Израелу Кибуц којој када би се додао православни дух, може да буде један од узора.

http://www.bookiraj.com/2013/08/kibuc-male-komune/

Kibuc – male komune…

 Napisala: Ivana Mišković

Sigurno ste vec čuli za pojam KIBUC, ali verovatno niste baš sigurni šta je to u stvari. U ovom tekstu-putopisu ću pokušati da vam  to malo približim i dočaram tu jedinstvenu atmosferu.

Početkom 19-og veka, grupice religioznih Jevreja iz komunističkog Sovjetskog Saveza i Poljske odlučuju da napuste zemlje u kojima teško žive i da odsele se u Obećanu zemlju, a današnji Izrael. Oni su bili svesni da im zivot ni tamo neće biti lak, država praktično još nije postojala, teritorija je bila sa svih strana okupirana neprijateljskim narodima, ali duh zajedništva i vera u bolje sutra bili su jači od svih strahova i odredili su, ne samo njihovu, već i sudbinu mnogih drugih Jevreja iz celog sveta.

Naselivši se na teritoriji Obećane zemlje, zatekli su se na potpuno divljoj zemlji, delom pod peskom Judejske pustinje, delom pod močvarama oko Galilejskog jezera. Tebalo je tu napraviti novi dom, kultivisati zemlju, sagraditi kuće, obezbediti porodici pristojno mesto za život.. Nije im bilo ni malo lako. Pre tačno 101 godinu, grupica od osam mladih ljudi koja je živela na poljoprivrednoj ekonomiji  na samoj obali Galilejskog jezera, odlučuje da se odvoji i započne život kao mala porodica, nekoliko kilometara dalje.

Napravili su malo naselje pod šatorima, i samo sa skromnim alatom koji su imali, započinju novi život. I muškarci i žene su radili po ceo dan, leti na temperaturi i do čak 45 stepeni. Donosili su pijaću vodu iz daleka, borili se sa insektima i divljim životinjama, naporno su radili, dok je njihovo naselje polako dobijalo oblik. Medju njima nije bilo tajni, jedni drugima su se potpuno otvoreno poveravali o problemima i emocijama. Držali su do principa potune jednakosti, po uzoru na socijalistički režim u kom su odrasli. Večeri su provodili pevajući i igrajući, dane radeći… Mnoge njihove pesme ostale su i dan danas deo izraelskog folklora.

Po uzoru na ovu grupu, koja počinje da gradi drvene barake, improvizovanu kuhinju i sanitarne prostorije, okupljaju se i druge grupice i grade svoja mala naselja. Novooformljena država Izrael podstiče osnivanje novih naselja-kibuca, pogotovo u pograničnim oblastima, da bi služili i kao odbrana državnih granica. Kibuci počinju da se ogradjuju visokim ogradama i naoružavaju se, ali zadržavaju svoju osnovnu funkciju poljoprivrednog dobra. Mnogi kibuci su odigrali važnu ulogu u odbrani zemlje od napada Arapa i dan danas imaju svoje strategije odbrane u slučaju ovakvih incidenata.

Ono sto je za nas najvažnije je da shvatimo, jeste sistem medjuljudskih odnosa u ovakvom socijalnom okruženju. U početku, sistem je funkcionisao po principu apsolutne jednakosti članova, po dolasku druge generacije na svet, odlučili su da svoju decu vaspitaju u istom duhu i u tu svrhu su zidali kuće u kojima su živela deca, odvojeno od roditelja, koji su morali da rade, i o njima su se brinule zene, takodje stanovnice kibuca, koje su ih negovale, podučavale i vaspitale potpuno jednako, deca su oslovljavala roditelje imenom, takodje radi održavanja jednakosti medju članovima. Privatno vlasništvo nad imovinom nije postojalo, sve je pripadalo zajednici, a zajednica je bila dužna da svakome obezbedi isto, od hrane i doma, do odeće i ostalih životnih potrebština.

Vremenom su stvari počele da se menjaju, nisu svi bili jednako produktivni i nisu svačije potrebe bile iste, usledile su velike promene i one se i dan danas dešavaju. Mlade generacije nisu prihvatale način života svojih roditelja, nego su odlučile da odlučuju da napuste kibuce i školuju se i rade van njega, putuju, sklapaju brakove u gradovima itd. Majke odlučuju da same vaspitaju svoju decu, upravnici žele da imaju lagodniji život od radnika, trebalo je brinuti o starima i bolesnima, promene su bile neizbežne. Danas život u kibucu izgleda potpuno drugačije. U celom Izraelu ih ima oko 260 i u proseku imaju oko 200 stanovnika. Većina stanovnika su članovi zajednice, imaju svoje privatne kuće koje su otkupili ili sami sagradili, dobijaju platu za svoj rad, shodno radnom mestu i obrazovanju, imaju privatne automobile, putuju, školuju decu po svetu i žive savremen život, iako su i dalje okruženi ogradom i čuvanom kapijom. Manji deo stanovnika nisu članovi zajednice, već se nalaze na probnom boravku, koji traje dve godine i čekaju da većina članova izglasa njihovo primanje u zajednicu, ili su tu privrenemo, iznajmljuju kuće i ne planiraju da postanu članovi kibuca.

Kibuci imaju asfaltirane ulice, izuzetno pažljivo negovane vrtove, lepe ali skromne kuće, bazene, sportske terene, zajedničke prostorije za druženje, bioskop, zajedničku kuhinju i trpezariju i još mnogo toga.

Svaki kibuc ima svoju ekonomiju, poljoprivredno dobro ili fabriku u kojoj stanovnici rade, a mnogi kibuci su pretvoreni i u hotele, u kojima gosti spavaju u tipičnim kućicama i mogu da dožive ovu nesvakidašnju atmosferu, druženje, pesmu i igru kada padne mrak. I dan danas oni sva tri obroka imaju u centralnoj trpezariji, mada u svojim kućama imaju kuhinje, plaćaju zajednici mesečnu naknadu koja podmiruje troškove ishrane, zdravstvenog osiguranja, komunalije, obezbedjenje, vrtić, prevoz dece do skole i sl. Kibuc mogu dobrovoljno napustiti, ali pri doseljavanju u njega moraju proći probni period dok ih zajednica ne prihvati glasanjem. Kuću mogu prodati ili kupiti, ako je u privatnom vlasništvu, iznajmiti ili vratiti zajednici, ako je u vlasništvu zajednice, a svi prihodi koje zajednica ostvari, rasporedjuju se planski medju svim članovima. Mnogi kibuci imaju vrlo uspešne ekonomije, neki su otvorili svoje fabrike i van svojih ograda, pa čak i van Izraela i veoma dobro i žive od svog rada. Posetilac kibuca osetiće tu lagodnu atmosferu, mir, tišinu, seoski ambijent, spontano druženje i topao prijem. Ovde ce naći prijatelje za ceo život i odlično mesto za dobar i miran san.

Ukoliko planirate da posetite Izrael, preporučujem vam da se odlučite za aranžman koji podrazumeva barem jedno noćenje u kibucu, a ukoliko putujete u sopstvenoj reziji, to takodje možete uraditi i sami, informacije o smeštaju u kibucu Ashdot Yaakov cete naci na stranici www.nehara.co.il , u kom smo mi noćili, u smeštaju kategorije 3*, malo luksuzniji smestaj, sa 4*, ima kibuc Nof Ginosar, www.ginosar.co.il.

Svakako se isplati iskoristiti priliku da upoznate još jedan od kurioziteta Izraela, ako se već nadjete u njemu…

Autor Ivana Mišković

Master-menadžer u turizmu, student doktorskih studija, asistent na Fakultetu za sport i turizam Tims, autor stručnih tekstova, putnik i istraživač

Мирослав Павловић из Љига       На Преподобног Киријака Отшелника 2017. л.Г

Сајт: https://bkcentar.rs/sr

Фејсбук страница: https://www.facebook.com/BiblijskiKulturniCentar/?fref=ts

Сабор српских породица у манастиру Косијерево

Уочи празник Сабора српских светитеља и просветитеља, у суботу 10. септембра 2016, у манастиру Косијерево у Петровићима код Никшића, одржан је традиционални сабор српских породица.

Сабрање, које се, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, организује осму годину за редом, почело је, као што и приличи, светом Литургијом.

Свету службу Божју служили су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереј-ставрофор Ђорђе Оровић, протојереј Миодраг Тодоровић и јеромонах Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево.

Бројним вјерницима, сабраним из разних крајева Црне Горе, Србије и Херцеговине, ријечима пастирске бесједе обратио се о. Ђорђе, благосиљајући окупљање у славу дивног и великог празника Сабора српских светитеља и просветитеља.

"Многима од светих српских светитеља и просветитељасу посвећени посебни дани у току црквене године на челу са Светим Симеоном и Светим Савом. Ово је дан када их све заједно славимо, и знане и незнане, и обраћамо им се молитвама да нас заступају пред Богом и помогну нам у животу. Већина њих је живјела у давна времена, а у молитвама данас ми се обраћамо свима, најдрагоцјенијим бисерима нашим, призивамо их из пребогате ризнице нашег духовног богатства."

"Они су наши најбољи извори побожности, највреднији учитељи православља, добри и благи дјелатељи у винограду Господњем на светој српској земљи."

"Окупили смо се данас овдје да се на тим дубоким изворима побожности, на тим непресушним кладенцима вјере живе напојимо, да са нама не буде као у вријеме пророка Јеремије кад је његов народ отпао од Бога, од Извора воде живе. Тако да се и ми, драга браћо и сестре, вратимо својим дубоким изворима побожности, моралности које су ископали наши честити преци, светитељи, просветитељи, учитељи, мученици и великомученици, преподобни и сви свети Срби“, казао је свештеник Оровић.

Освештан је и преломљен славски колач који су, поводом своје крсне славе принијели чланови Сабора српских породица у Црној Гори.

По одслуженој Литургији,дружење је настављено у манастирској порти, гдје је одржан пригодан културно-умјетнички програм.У име организације Сабора српских породица обратио се Миле Цицмил, предсједник Управног одбора, који је казао да се сабори српских породица,милошћу Божјом, одражавају већ осму годину око онога највишег што нам је Господ дао, а то је српска породица – "наш заступник на Небесима“.

"Породица јесте мала црква, породица јесте и дом и кућа, породица је оно чему човјек увијек има гдје да се врати и никада не може да странпути или залутати. Ви знате, браћо и сестре, драга дјецо, да нас овдје, у овом манастиру мученику, штите мошти Светог Луке и оних вучедолских мученика у крипти цркве Светог Луке, да нас штите сви светитељи српски и они новомученици који су прибрани у Царство небеско у овом задњем рату“, рекао је Цицмил.

Напомињући да су досадашњи сабори били посвећени великанима из нашег рода, Цицмил је истакао да овогодишњи представља сјећање на помало заборављеног витеза Благоја Јововића, који јебио борац Југословенске војске у отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, а који је извршио атентат на Анта Павелића 1957. године у Буенос Ајресу.

"Тај краљев официр, живећи од својих десет прстију, није ни слутио до оног дана кад је сазнао и видио да се у Аргентини налазиПавелић. Он се зарекао себии свом роду да ће станути испред тог српског крвника и бар дијелом вратити оно што не може да се врати. Кад се тај злочинац нашао очи у очи са нашим горштаком урадио је оно што раде кукавице, бјежао је, али је понио два Благојева метка. Касније је разоткривен и као злочинац отишао са овог свијета, а мислим да није био кадар чак ни да се покаје“, поручио је Миле Цицмил.

Добродошлицом је сабране поздравио и јеромонах Арсеније Самарџић, игуман косијеревске светиње. Он је, осврћући се на страдања српског народа кроз историју, казао да смо велика страдања претрпјели од туђина, али и "од браће“о чему свједочебројне јаме, којих има у Црној Гори, из којих невине жртве вапију ка Господу.

У културно-умјетничком програму су наступили: КУД “Зора Херцеговине“, етно састав „Василисе“, гуслари Горан Вуковић и Драган Тадић, вокални солиста Лука Цицмил.

Ne znam koliko su vama bile bitne ili su vam sada bitne, te tetkice što prodaju sveće, ali za mene su zaista mnogo značile u početku ucrkvovljenja. U principu uvek ljubazne i predusretljive. Odgovarale su kako su umele i znale na sva pitanja moja, koja su u principu trebala biti upućena jerejima. Nikad same ne bi nekoga savetovale, nego tek kada bi ih neko nešto pitao... A i sada čujem iza leđa često kako ih neko zapitkuje osnovne ali i neke mnogo teološkije stvari, za koje bi teško odgovor dali i naši dragi Aca i Solomon ovde na formu smajolik78

E sad ono što bih hteo da znam...

1. Da li su ti svećari poput nekog S.T.R (samostalne trgovinske radnje) ili potpadaju pod Crkvu..?

2. Kome idu pare od prodaje sveća i svega ostalog iz tih prodavnica.?

(Razglog ove zbunjenosti je zato što sam čuo od jednog izvora koji je prilično pouzdan da postoji bukvalno da ih nazovem možda neadekvatno "svećarska mafija". Da se i među njima vodi rat u principu ko će gde da prodaje, i da oni u principu žive na veoma visokom nivou kad se dočepaju dobre lokacije ili hrama.

3. Kako je pravno regulisan odnos svećar(svećarska radnja) - Crkva (parohijski hram)?

4. Da li radnike (one tetkice u svećarskim radnjama) postavljaju sveštenici ili taj neko (privatno lice) koje drži svećarsku radnju?

Naravno i sve ostale odgovore i objašnjenja oko ovog....

У сриједу, мјесеца марта 13. марта/29. фебруара ове године упокојила се у Господу монахиња Јустина (Хронопулу), игуманија Манастира Свете Тројице код Коропија, Атина, у 92. години свога земнога живота.

Рођена је у Атини 1920. године, завршила гимназију и Богословски факултет атинског Универзитета. Оставши рано без оца, посветила је себе од ране младости Христу Господу. Изабрала је, као што је сама говорила, од младих дана „тежи, подвижнички пут“ јеванђелског живљења. Била је посвећени члан сестринства „Евники“, женског дијела тадашњег црквеног братства „Зои“, које је, нарочито после другог светског рата, одиграло значајну мисионарску и препородитељску улогу у животу Православне Цркве у Грчкој. Снажан печат на развој и дјелатност овог црквеног Братства и Сестринства оставили су у првој половини XX вијека, двојица тадашњих познатих архимандрита: Евсевије Матопулос и Серафим Папакостас, као и њихов још живи деведесетогодишњи наследник Архимандрит и познати богослов Илија Мастројанопулос. Дугогодишњи члан братства „Зои„ и један од његових оснивача био је и знаменити јелински богослов Панајотис Трамбелас. Ово Братство и Сестринство били су нека врста монашких заједница у свијету: живјели су у заједници а служили су у свијету као наставници, љекари, болничарке, мисионари по цијелој Јелади, вршећи утицај у свим областима друштва (међу младима, на Универзитету, у болницама), посебно својом богатом издавачком дјелатношћу, часописима, кружоцима предавања Светог Писма, омладинским заједницама, научним друштвима и др. За разлику од нашег Богомољачког покрета, који је, благодарећи Светом Владици Николају и оцу Јустину Ћелијском сабирао се око манастирā, доприносећи обнови изворног црквеног и духовног предања у народу као и монаштва, овом савременом му јеладском црквеном Братству и покрету, оптерећеном морализмом, недостајало је то и такво монашко усмјерење и изворно духовно предање. Управо то је проузроковало шездесетих година духовну кризу братства „Зои“. С једне стране тада се из њега се издвојило братство „Сотир“, које је покушало да превазиђе зоистички морализам, а са друге стране, најдаровитији чланови подмлатка братства „Зои“ кренули су тих година прошлог вијека у потрагу за изворним саборним црквеним предањем. У том трагању за Светим Оцима Цркве, многи од њих су се окренули Светој Гори, односно монаштву, обновивши бројне манастире како на јеладском копну, тако и на Атону. Из њиховог круга су израсли и најпознатији савремени богослови у Грчкој (Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Христо Јанарас, Панајотис Нелас, Архимандрит Георгије Капсанис, Архимандрит Василије Гондикакис, Архимандрит Емилијан Симонопетрски, бројни епископи и многи други).

У потрагу за цјеловитим црквеним предањем, односно за изворним подвижништвом, између осталих, кренула је тих преломних година и гимназијска професорка Зои Хронопулу. Томе је допринео ни мало случајан сусрет у Атини са јеромонахом Иринејем Гавриловићем, ондашњим постдипломцем, садашњим Патријархом српским Иринејем. Тадашњи о. Иринеј је упутио на сада већ Светог Јустина Ћелијског и на Овчарско-кабларске манастире. Тај њен контакт са О. Јустином постао је још непосреднији преко атинске Руске Цркве и о. Атанасија (сада умировљеног Епископа захумско-херцеговачког) и осталих постдипломаца Срба у Атини. У она комунистичка времена она је дванаест пута долазила тајно у Манастир Ћелије, идући тобож до Беча, и служећи као „поштар“ између Ћелија и Атине. Тако се у Манастиру Ћелијама тајно и замонашила примивши од О. Јустина, не случајно, име Јустина. Тај живи контакт наставио се годинама боравком у Атини ћелијских монахиња ради њиховог учења иконописа (мати Антонина ћелијска била је међу првим иконописцима у Србији обнављањем седамдесетих година прошлог вијека древног иконописног предања код нас) и оснивања женског Светотројичног манастира код Коропија, Атика. Тај манастир је временом постао мјесто свеправославних сусрета и духовног заједништва, не само Јелина и Срба, него и других православних људи. Преко њега смо се срели и упознали са данас чувеним о. Паисијем Светогорцем, Старцем Порфиријем, Митрополитом кефалонијским Прокопијем (Јустининим школском другом), Старцем Амфилохијем Патмоским, Емилијаном Симонопетритским и другима. Позната у Јелади као педагог и црквени мисионар, Мати Јустина је многима омогућила приступ духовном богатству православне браће Јелина, допринијевши не мало утврђењу свеправославног јединства. Она се нарочито истакла својом несебичном материнском љубављу према многима, нарочито у нашој помјесној Цркви. Бројни су храмови у које је она уградила своје прилоге. Преко њеног скромног манастира, у коме није било ни струје, у коме се живјело и живи на најскромнији могући монашки начин, стизала је годинама од добротвора и њених пријатеља, помоћ за страдалнике у Босни, на Косову и Метохији. Све се то догађало „да не зна љевица шта чини десница“. Огњена љубав према Христу и према ближњима била је основно својство ове Божије душе. Започела је своје мало монашко општежиће са стоматологом Екатерином Марули (ћерком чувеног грчког генерала), блаженог спомена монахињом Ксенијом, проводећи свој живот са неколико сестара у најстрожијем посту и молитви.

Какав је угледа у Цркви имала и стекла Мати Јустина, видјело се и по њеној сахрани која се претворила у радосно-тужни празник, како то иначе увијек бива када се, представи неко ко је, као она, предао самог себе и сав свој живот Христу Богу на дар. Монашко опијело је обавио њен надлежни Архијереј Митрополит Месогеас и Лавриотикис Николаос са Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем заједно са бројним свештенством и још бројнијим монаштвом и народом сабраним од Свете Горе до Пелопонеза и Крита.

Похрањена је ту поред четвороклитног манастирског храма у коме је служила Господу више од четрдесет година, упокојивши се у нади на Васкрсење и Живот Вјечни.

Бог да јој душу прости!

ИЗВОР

На оснивачкој седници којој су присуствовале “госпође из свију друштвених редова”, изасланица централног одбора “Женског хришћанског покрета”, Љубица Аранђеловић, и месни православни свештеници, прота Саватије Божић и Хранислав Кожетинац, закључено је да ће првенствени задаци краљевачког друштва бити да “у споразуму са свештенством радити на ширењу вере и морала и чувању православља од иновераца”.

Идеје овог верско-хуманог друштва наишле су на добар пријем међу женским делом краљевачке популације, тако да је два месеца након формирања његово чланство уписано 140 чланица. Почетком 1937. године број чланица нарастао је на 160, а током 1939. године достигао цифру од 180, што само по себи говори на који начин се овдашња јавност одредила према делатности “Женског хришћанског покрета”.

Захваљујући ентузијазму чланица, значајној моралној помоћи општинске управе и свештенства храма Силаска Светог духа и Духовног суда епархије Жичке, као и добровољним прилозима хуманих људи, не само Краљева већ и из других делова земље, “Женски хришћански покрет”, који је у 1935. години приступио “Југословенском женском савезу”, развио је, руковођен “принципима Христове Науке и Христовим речима о љубави и милосрђу”, живу активност на збрињавању и материјалној потпори најугроженијих суграђана, пре свега деце из сиромашних породица. посебно, првенствено духовно, надахнуће њиховом хуманом раду давао је епископ Жички др Николај, који је од 1936. године уписан за посебног члана друштва и великог добротвора.

Бригом и залагањем чланива покрета “уклоњено је с аулице” и збринуто троје сирочића покојног Ђуре Чичића, за дан славе Друштва – Свете Жене Мироносице – 1937. године, одевене су четири ученице основне школе, четири ученице гимназије и две ученице женске занатске школе, у новембру и децембру 1939. године у оквиру акције “Зимске помоћи” прикупљена је већа количина половне и нове одеће, која је потом раздељена сиротињи, а свакако најзначајнији успеси делатности Друштва били су отварање Хранилишта и обаништа за сироту децу, тј. Дечијег хранилишта, како је најчешће називано међу Краљевчанима, и Дома за изнемогле старце и старице.

Уз помоћ општинских власти и краљевачког парохијског православног свештенства, Дечије хранилиште отворено је 9. октобра 1937. године, за његовог покровитеља “изволео се примити” др Николај. Црквена општина је за ту намену уступила један стари објекат у црквеној порти, а Управа општине Краљевоприхватила је да хранилиште снабдева огревом, плаћа осветљење и лекарске услуге, као ид амесечно дотира његов рад са 1000 динара. У овом хранилишту сиромашна деца добијају свакодневно оброке хране. Поред деце оброци ће се свакодневно делити и сиротим и изнемоглим старцима и старицама. Наредне године “милостињом разних приложника на имању цркве краљевске и у непосредној близини саме цркве” изграђена је нова уграда у коју је хранилиште пресељено. Број присутне деце дневно се ретао од 30 до 50. Сва деца добијају по два оброка, а осморо најмлађе добија и трећи оброк – доручак. Током 1939. године из кухиње хранилишта издато је 27.500 оброка, а у његовој трпезарији свакодневно је обедовало 70 деце различитог узраста, док је од 1. јануара 1940. године под кровом хранилишта било збринуто и 25 најсиромашнијих гимназијалаца. Хранилиште је као своју славу прослављало Светог Саву, а од његових питомаца формиран је дечији хор који је, под вођством ђакона Даниловића, “често у цркви одговарао на Богослужењу”.

У непосредној близини нове зграде хранилишта, новцем “једног приложника из Београда који не жели да му се име објави”, 1938. године саграђен је и Дом за изнемогле старце и старице.

Чланице “Женског хришћанског покрета” узимаче су учешће у свим важнијим акцијама организованим у Краљеву, па су тако током 1935. године посећивале “Течај за одбрану од напада из ваздуха” и уписале се у “Лигу борбе против туберкулозе”, наредне године учествовале су у преносу посмртних остатака некадашњег епископа Жичког Саве Дечанца (26. јуна).

Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918 – 1941.

„Дело Православља је дело сваког правоверног: сваки син Цркве треба не само да учи православно вероучење у свој својој чистоти, већ и да се труди да би се Православна вера ширила међу неверујућима и неправовернима. Зато на свим верујућим људима лежи обавеза да помогну томе колико могу“.

Овим речима свети Макарије Невски позива све верне на свето дело мисије, показује нам да је за испуњавање последње Спаситељеве заповести потребно да се дарује само оно што је у човековим моћима…

Оно што је до нас можемо да допринесемо, да помогнемо да се спасоносна Блага Вест чује међу што више људи, да се Христова мрежа што шире забаци у море овога света.

Један од начина да испунимо ову заповест је издавање светоотачке литературе за нашу браћу расејану по свим крајевима Васељене. До сада смо, Богу хвала, успели да објавимо књиге светог Николаја за православне хришћане у Пакистану, Индонезији и Монголији. Међутим, постоји још много наше браће којима можемо помоћи „чашом воде“ (Мк.9:41).

Православни мисионарски центар „о.Данил Сисојев“ покреће пројекат „500 људи по 100 динара“.

Наш циљ је да се формира група од 500 православних хришћана који разумеју и осећају сву важност православне мисије, који би могли да издвоје на месечном нивоу само 100 динара.

Више од тога није потребно. Само 100 динара.

Да бисмо помогли нашој браћи по целом свету нису потребни велики прилози, хиљаде евра. Довољно је да свако издвоји по 100 динара (колико кошта нпр. 100 грама кафе) једном у месец дана да бисмо могли да штампамо светоотачку реч на језицима на којима Православље тек почиње да се чује. И јако је важно да што више људи учествује у овом делу да би се благослов Божији излио на што више људи…

„Православни хришћани! Дајте, Христа ради, свету милостињу! Можда ће неко питати: коме дати милостињу? Дајте је Самом Христу! Сам Христос прима вашу милостињу, ако је дате на дело Христово. Које је то дело? То је дело, ради кога је Господ наш Исус Христос дошао на земљу… То је дело спасења људи који гинуу незнању Бога. То је дело призвања неверних истинитој Вери… Ко не сабира са Христом Његове расејане овце, тај као да их гони, иде против Христа. Из тога се види, колики ће тежак грех бити на човеку који не би желео да сакупља са Христом овце, то јест, ко би свесно одбио да помогне у делу призвања неверујућих вери Христовој. Шта треба учинити да не бисмо били криви за тај грех? Неопходно је помоћи људима којима је Господ дао да сабирају Његове овце. Не може свако да буде проповедник Вере међу невернима. Нису сви Апостоли, нису сви благовесници. Међутим, сваки верујући човек може да помаже проповедницима.

Православни хришћани! Покажите Вашу љубав према Христу. Помозите нашим мисијама вашим појачаним прилозима за дело Христово!“, говорио је свети Макарије Невски.

Ако желите да учествујете у овом пројекту, пошаљите пријаву на адресу urednik@svedokverni.org. Формираћемо листу људи који желе да буду део православне мисије, на којој ћемо се упознати, писати о плановима, средствима која су потребна за пројекте…

Уредник ПМЦ „о.Данил Сисојев“

Станоје Станковић