Преузето са сајта Светосавље.орг

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

СПИРИДОНА ЧУДОТВОРЦА,

епископа Тримитунтског

ПОСТОЈБИНА овог чудесног Спиридона беше острво Кипар.[1] Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција.[2] И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Једном на острву Кипру би бездаждије и велика суша, иза које настаде глад, иза глади помор, и мноштво људи умираше од глади. Небо се затвори, и беше потребан други Илија, или сличан њему, да молитвом својом отвори иебо. И такав се показа свети Спиридон: јер он, видећи невољу која снађе људе и родитељски жалећи оне који умираху од глади, усрдно се помоли Богу, и небо се одмах покри облацима са свих страна, н удари велики дажд на земљу, и не престаде обилно падати неколико дана, док се светитељ поново не помоли Богу, и разведри се. Земља се богато надоји, и даде изобилан род: њиве родише обилато, баште и градине се преливаху од плодова; и после те глади би изобиље велико, молитвама угодника Божјег Спиридона.

Међутим, након неколико година због грехова људских, по допуштењу Божјем, опет настаде глад у тој земљи. И богати житопродавци радоваху се скупоћи, јер имађаху жито скупљандо у току неколико година; и отворивши житнице своје почеше га продавати по високој цени. Беше тада у граду Тримитунту један житопродавац, ненасито среброљубив и неутољиво сластољубив. Он у многим местима закупи мноштво жита, пренесе га лађама у Тримитунт, али га не хте продавати по тадашњој цени пијачној, него га смести у житнице са намером да сачека још страшнији притисак глади, и онда скупље прода жито, и тако што више заради. Када глад постаде готово свеопшта и с дана на даи све јаче мораше људе, овај житопродавац стаде продавати жито по веома високој цени. Утом к њему дође један сиромашак, просећи и молећи га и са сузама клањајући му се: да се смилује на њега и подари му мало жита, да он са женом и децом не би умро од глади. Но немилосрдни и златопоробљени богаташ не хте да се смилује на сиромашка, него му рече: Иди, донеси новац, и добићеш онолико колико будеш платио.

Сиромашак, тетурајући се од глади, оде к светом Спиридону, и кроз плач му исприча своју муку и богаташево немилосрђе. Светитељ му рече: Не плачи! него иди дома, јер Дух Свети каже ми, да ће сутра твој дом бити пун жита, а богаташ ће те молити и даће ти жито забадава.

Сиромашак уздахну и оде дома. А у први сумрак, по наређењу Божјем, удари сраховита киша, и силовита вода поруши многе житнице немилосрдног среброљупца и разпесе сво жито. Немилостиви пак житопродавац са својим укућанима трчаше ио целоме граду, позивајући и молећи све да му притекну у помоћ, да не би од богаташа постао просјак. А сиромашни људи, видевши жито разнесено водом по путевима, стадоше га скупљати, и напунише житом куће своје. Такоће обилно накупи себи жита и онај сиромашак, који јуче мољаше богаташа да му удели мало жита. Видећи на себи очигледну казну Божју, богаташ угледавши овога.сиромашка поче га молити да накупи себи жита бесплатно колико хоће. - Тако Бог казни богаташа за немилосрђе, и, по пророчанству светитељевом, избави сиромашка од беде и глади.

Један познати светитељу земљоделац дође к том истом немилосрдном богаташу у време те глади, молећи га да му да у зајам жито и обећавајући да ће му га у време жетве вратити са великом каматом. Богаташ, поред житница оборених поплавом, имаћаше још и друге житнице пуне жита. Али он, првим својим губитком не уразумивши себе и не излечивши себе од тврдичлука, испољи своје немилосрђе и према овом паћенику, па чак не хте ни да слуша његову усрдну молбу, него му рече: Без новаца нећеш добити од мене ниједно зрно.

Чувши то, јадни земљоделац заплака и оде к светитељу Божјем Спиридону, и каза му своју муку. Светитељ га утеши и отпусти кући. Но сутрадан изјутра он сам оде к земљоделцу и однесе му не мали грумен злата, не говорећи му откуда му злато. Предавши земљоделцу то злато, он му рече: Носи, брате, ово злато оном богатом житопродавцу и дај му га у залог, а он нека ти за то да онолико жита колико ти је потребно за прехрану. Када пак стигне жетва и у тебе буде у изобиљу жита, ти онда откупи овај залог и опет га донеси мени.

Убоги земљоделац узе из светитељевих руку злато и хитно оде к богаташу. Када златољубиви богаташ угледа злато, обрадова се, и одмах даде сиромаху у зајам жита колико му беше потребно. А када стиже жетва и берићет се показа добар, и нестаде глади, земљоделац тај однесе са великом каматом жито богаташу, узе од њега злато заложено код њега, и однесе га с благодарношћу светом Спиридону. Светитељ узе злато и крену у своју градину заједно са земљоделцем, рекавши му: Хајде, брате, са мном, да заједно вратимо ово Ономе који нам је милосрдно дао у зајам. - А кад са земљоделцем уће у градину, он положи злато покрај ограде, подиже очи к небу и кликну: Господе мој Исусе Христе, Ти вољом Својом све ствараш и претвараш! Ти си некада пред очима цара Египатског Мојсијев штап претворио у змију,[3] - нареди и сада овоме злату, које Ти раније претвори из животиње, да се поново претвори у свој првобитни облик, да би и овај човек сазнао колико Ти промишљаш о нама и самом стварношћу научио се ономе што је речено у Светом Писму: "Господ чини све што хоће" (Псал. 134, 6)

Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи. - Тако дакле, на светитељеву молбу змија се најпре претвори у злато, па затим на чудесан начин из злата опет постаде змија. Гледајући ово чудо, земљоделац дрхташе од страха, па павши на земљу говораше да је недостојан таквог чудесног доброчинства. Змија пак одгамиза у своју рупу; а земљоделац се пун благодарности врати кући својој, запањен величином чуда учињеног Богом на светитељеве молитве.

Један врлински човек, пријатељ светога Спиридона, би из зависти оклеветан од стране прљавих људи пред градским судијом и посађен у тамницу, а затим и на смрт осуђен без икакве кривице. Дознавши за то, блажени Спиридон пође да пријатеља свог избави од незаслужене смрти. Но у то време догоди се поплава у том крају, и поток који беше на светитељевом путу силно надође, и изливши се из свога корита постаде непрелазан. Међутим чудотворац се опомену како Исус Навин са ковчегом завета по суху пређе набујали Јордан,[4] па верујући и сада у свемогућство тог истог Бога, рече потоку наређујући му као слузи: Стани! тако наређује теби Господар свега света, да ја пређем и спасе се човек ради којега журим. - Чим он то рече, поток тог тренутка стаде, зауставивши течење воде, и отвори суви пут не само светитељу него и осталима који путоваху с њим. Сведоци чуда похиташе к судији и известише га о доласку светитеља и о чуду које учини путем. Чувши то, судија одмах ослободи осуђенога и предаде га светитељу здрава.

Прозорљивим очима својим преподобни виђаше и тајне грехе људске. Тако једном, када се он одмараше од пута код једног странопримца, жена једна која беше телесном страшћу заробљена и тајно чињаше грех с неким човеком, хтеде опрати ноге светитељу. Али он, знајући грех њен, рече јој: Не дотичи ме се, жено! - И то јој он рече, не што се гнушао грешнице и одбацивао је, јер како се може гнушати грешника ученик Господа који је с цариницима и грешницима јео и пио.[5] Не, него он то рече, да би подстакао жену да се опомене грехова својих и да се постиди нечистих помисли и дела својих. А када та жена продужи упорно настојавати да се дотакне ногу светитељевих и опере их, тада светитељ, желећи да је спасе од погибли, изобличи је с љубављу и кротко, подсећајући је на грехе њене и побуђујући је На покајање. А жена, удивљена и запрепашћена тиме што њена непозната и тајна дела и помисли нису сакривени од прозорљивих очију човека Божија, постиде се и скрушена срца паде к ногама светитељу, мијући их не водом него сузама и отворено исповедајући своје грехе, за које беше изобличена. Она поступи као некада еванђелска блудница, а светитељ, угледајући се на Господа, самилосно јој рече: Не бој се, кћери! опраштају ти се греси; ето си здрава, више не греши.[6] - И од тога часа та жена исправи потпуно живот свој, и, примером својим би многима на корист.

Довде се говорило само о чудесима која свети Спиридон почини за живота, а сада ваља обзнанити и ревност његову за веру православну.

За царовања Константина Великог, првог цара - хришћанина, састаде се 325. године у Никеји Први Васељенски сабор, ради оповржења безбожнога Арија, који богохулно називаше Сина Божија створењем а не Творцем свега, и ради озакоњења: исповедати да је Син Божји једносуштан са Богом Оцем. Арија у његовом богохулству подржаваху епископи значајних онда цркава: Јевсевије Никомидијски, Марис Халкидонски, Теогније Никејски. А поборници православља беху људи, украшени животом и учењем: велики међу светима Александар, који у то време бејаше још презвитер и уједно заменик светог Митрофана, патријарха Цариградског,[7] који због болести не бејаше на Сабору, и славни Атанасије,[8] који још не беше украшен презвитерским чином пего као ђакон служаше у цркви Александријској. Ова двојица изазиваху код јеретика нарочито негодовање и завист особито тиме што друге превазилажаху у разумевању истина вере, а још не беху почаствовани епископским чином. Са њима бејаше и велики свети Спиридон, чији живот и боравећа у њему благодат беху кориснији и силнији при убеђивању, неголи говори других, доказивања и красноречивост. Са допуштењем цара, на сабору присуствоваху и грчки философи, звани перипатетици;[9] најистакнутији међу њима подржаваше Арија, и горђаше се својом говорничком вештином, старајући се да исмеје учење православних. Блажени Спиридон, човек нешколован, који је знао "само Христа, и тога распета" (1 Кор. 2, 2), моли оце да му дозволе да ступи у препирку са тим философом; али свети оци, знајући да је он човек нешколован, сасвим неупознат са грчком философијом, забрањиваху му то. Међутим свети Спиридон, знајући какву силу има вишња мудрост и како је немоћна пред њом мудрост људска, обрати се томе философу и рече: Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. - Философ му одговори: Говори, саслушаћу те.

Светитељ стаде говорити: Један је Бог који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да та Реч јесте Син Божји и Бог, који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашега спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и суди свима по правди и узврати свакоме по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти - не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање. - Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе?

Међутим философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20). Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. - Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере. - А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог.

И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени.

Када се заврши овај Сабор светих Отаца, на коме Арије би побеђен и осуђен, учесници се сви разиђоше, као и свети Спиридон. У то време умре његова кћи Ирина, која време цветне младости своје проведе тако у чистој девствености, да се удостоји Царства Небеског. Међутим к светитељу дође једна жена и кроз плач му исприча, да је она његовој кћери Ирини дала на чување неки златан накит, но пошто она ускоро умре, то нико не зна где је она оставила тај накит. Свети Спиридон претражи по целој кући накит, али га не нађе. Но видевши женине сузе и ридање светитељ се сажали на њу, па са домашњима својим отиде на гроб своје кћери, и обраћајући јој се као живој кликну: Кћери моја Ирино, где је златни накит што ти је поверен на чување? - Ирина, као пробудивши се од тврдога сна, одговори: Господине мој, сакрих га на том и том месту у кући. - И она тачно указа где је то место. - Светитељ јој онда рече: Сада спавај, кћери моја, док те Господ свих не пробуди при свеопштем васкрсењу. - Све присутне обузе дивљење и страх гледајући ово необично чудо. Светитељ пак пронаће на указаном месту сакривени накит и предаде га тој жени.

После смрти Константина Великог царевина се раздели на два дела. Источна половина припаде његовом старијем оину Констанцију. Боравећи у Антиохији цар Констанције паде у тешку болест, коју лекари не могаху излечити. Оставивши лекаре, болесни цар притече молитвом к Богу који може исцељивати душе и тела, и усрдно мољаше од Бога исцељење својих бољки. И у ноћном виђењу цар угледа анђела који му показа скуп многих светих епископа, при чему му указа међу њима на двојицу изузетно дивних, који, изгледало је по свему, беху воће и старешине осталима; притом анђео каза цару да једино та два епископа могу исцелити болест његову.

Пробудивши се из сна и размишљајући о виђеном, цар се не могаше досетити ко беху та два епископа које он виде: њихова имена и завичај беху му непознати, а један од њих тада још не беше епископ. Дуго време цар беше у недоумици, и најзад по нечијем добром савету он сазва к себи епископе из свих околних градова, и тражаше међу њима она два епископа које виде у виђењу, али их не нађе. Тада он позва к себи епископе у далеко већем броју из далеких и најудаљенијих покрајина, али ни међу њима не пронађе ону двојицу. Напослетку он сазва код себе епископе из целе своје царевине. Такав царев позив, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар блаженом Спиридону, епископу Тримитунтском коме све већ беше откривено Богом односно цара.

Свети Спиридон одмах крену на пут к цару, узевши са собом ученика свог Трифилија,[10] кога цар виде у виђењу заједно са светим Спиридоном и који у то време још не беше епископ. Када стигоше у Антиохију они пођоше у дворац к цару. Блажени Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави митру, а на грудима му висијаше глинен судић, као што то беше обичај у житеља Јерусалимских, који су обично у том судићу носили јелеј од светога Крста. Када светитељ у таквом виду улажаше у дворац, један од дворских службеника, богато одевен, помисли да је то неки просјак, насмеја му се, и не дозвољавајући му да уђе удари га по образу. А преподобни, будући незлобив, и памтећи речи Господа Христа,[11] окрену му и други образ. Тада дворски службеник разумеде да је то епископ, и увидевши свој грех, смирено замоли епископа за опроштај, и доби га.

Када светитељ уђе код цара, цар га одмах познаде, пошто га управо таквога виде у сну. И уставши, цар приђе к слузи Божијем и поклони му се, молећи га са сузама да се помоли Богу за њега и исцели га од болести. Свети Спиридон се дотаче главе цареве, и цар одмах оздрави; и радоваше се своме исцељењу, које доби молитвама светитељевим. И указа цар велике почасти светитељу, и проведе с њим у радости сав тај дан, засипајући изузетним поштовањем и љубављу свог доброг лекара.

За то време Трифилије се веома дивљаше царском сјају, лепоти дворца, великашима који стајаху пред царем који сећаше на престолу, и свуколиком чудесном и златастом изгледу, и вештом служењу слугу, раскошно одевених. Свети Спиридон га упита: Чему се дивиш, брате? Еда ли царска велељепност и слава чине цара праведнијим од других? Еда ли цар не умире као и сваки просјак, и бива погребен? Еда ли он неће подједнако са другима предстати Страшноме Судији? Зашто ти оно што је пролазно цениш као да је непролазно? И зашто се дивиш ономе што је ништавно, када треба свом душом искати оно што је невештаствено и вечно, љубити непролазну славу небеску?

Преподобни даде многе поуке и самоме цару: да има у памети доброчинства Божија, да и сам буде добар према поданицима својим, да буде милосрдан према онима који греше, да буде благонаклон према молиоцима, да буде дарежљив према потребитима, и да свима буде као отац, пун љубави и добар и милосрдан, јер ко тако не царује, треба га звати не цар него мучитељ. Напослетку светитељ наложи цару да строго држи и чува правила и обичаје побожности, нипошто не примајући ништа што је противно Цркви.[12]

Цар, хотећи да заблагодари светитељу за своје исцељење његовим молитвама, нуђаше му много злата, али он одбијаше да прими, говорећи: Није лепо, царе, узвраћати мржњом за љубав, јер то што сам ја учинио за тебе јесте љубав. Оставити дом, препловити толику пучину морску, претрпети жестоке зимске мразеве и силовите ветрове, зар то није љубав? И за све то зар да примам као уздарје злато, које је узрок свакоме злу и лако погубљује сваку правду?

Тако говораше светитељ, не желећи примити ништа. Но на велике и упорне молбе цареве он пристаде: да злато само прими од цара, али да га не држи код себе. И примивши злато, светитељ га одмах раздаде сиротињи.

Осим тога, по савету овог светитеља, цар Констанције ослободи данка свештенике, ђаконе и све клирике и службенике црквене, сматрајући да не доликује да служитељи Бесмртнога Цара дају данак смртноме цару.

Раставши се с царем и враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца. Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки. Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу. Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено. Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини. Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота: Шта да радимо, брате? - Овај одговори: Зашто ме питаш, оче? Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве. Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?

Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу. И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке,[13] услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати. А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва. Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости. Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе. Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо? - Ђакон понови свој пређашњи савет. И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује. Затим он рече покојници лежавшој на земљи: Устани и стани на ноге своје! - Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића. Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило. Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.

Када се светитељ врати кући, к њему дође један човек са жељом да из стада његовог купи сто коза. Светитељ наложи купцу да уговорену цену исплати и онда узме козе. Купац одброја новац за деведесет и девет коза, а утаји за једну, мислећи да светитељ неће то приметити, који у простодушности својој беше далеко од сваке житејске бриге. Када они обојица одоше у тор, светитељ наложи купцу да узме онолико коза за колико је платио. Купац издвоји сто коза, и истера их из тора. Но једна од њих, као да је разумна и добра робиња, знајући да је господар њен продао није, брзо се врати и утрча у тор. Купац је опет узе и вуцијаше је за собом, но она се истрже и поново побеже у тор. Тако се трипута коза отимаше из његових руку и бегаше у ограду, а он је силом одвлачаше, па је најзад натовари на своја рамена и понесе својој кући; но коза силно вречаше и роговима га бодијаше у главу, превијаше се и отимаше се, тако да се томе чуђаху сви који то гледаху. Тада свети Спиридон, схвативши у чему је ствар, и не желећи да лукавог купца изобличи пред овима, рече му тихо: Размотри, чедо, да можда није без разлога што ова животиња не жели да буде одведена твоме дому: ниси ли утајио своту коју дугујеш за њу, те се она због тога отима из твојих руку и бежи ка тору? - Купац се постиде, исповеди грех свој и мољаше за опроштај. Затим он исплати козу и поведе је, и тада она сама кротко и мирно иђаше ка дому купца, и то иђаше испред новог господара свог.

На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо Пеким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакОна да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! - И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика. Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Бакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници. И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да оИ целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.

Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: "Мир овима!" - и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: "и духу твоме!" - Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: "Господе помилуј!" - То се певање чуло далеко од цркве, те м^ноги похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.

У друго време када светитељ такође стајаше у цркви на вечерњем богослужењу, у кандилу нестаде зејтина и оно се већ стаде гасити, пошто том приликом у цркви уопште не беше зејтина. Светитеља то ожалости, јер се бојао да ће се са гашењем кандила прекинути вечерње богослужење, те се на тај начин неће довршити уобичајено правило. Међутим Бог који твори вољу оних који га се боје, учини те у кандилу навре зејтин и стаде се преливати, као некада суд удовични у дане Јелисејеве.[14] Црквенослужитељи донесоше судове, подметнуше их испод кандила и напунише их тим зејтином. А тај вештаствени зејтин у кандилу беше јасан доказ преизобилне благодати Божије које свети Спиридон беше препун и која се обилно изливаше из њега на његово словесно стадо.

На острву Кипру постоји град Кирина. Једном крену у тај град неким послом из Тримитунта свети Спиридон заједно са учеником својим Трифилијем, који у то време већ беше епископ Левкусијски, на острву Кипру. А када они пролажаху кроз гору Пентадактил, и обретоше се на месту званом Пиримна, дивном и веома богатом биљем и растињем, Трифилије се одушеви тим местом и пожеле да за своју цркву купи неко имање у том крају. О томе Трифилије дуго размишљаше у себи; но његове мисли се не утајише од прозорљивих очију великога оца који му рече: Зашто, Трифилије, непрестано мислиш о ништавним стварима, желећи имања и винограде, који у самој ствари немају никакву вредност и само изгледа да је имају, и својом привидном вредношћу заводе срца људска? Наше непропадљиво имање је на небесима,[15] и ми имамо кућу нерукотворену".[16] Њих ишти, њима се и зараније кроз богомислије наслађуј. Они не могу прелазити од једнога к другоме, већ ко једном постане поседник њихов, тај добија наслеће које остаје заувек његово.

Ове речи бише од велике користи за Трифилија, и нотом он својим истинским еванђелским животом показа да је постао изабрани сасуд Христов, као некада апостол Павле, и удостоји се безбројних дарова од Бога. Тако свети Спиридон, будући сам веома врлинаст, упућиваше на врлину и друге. Јер његови савети и поуке биваху од помоћи онима који их примаху, а оне који их одбациваху сустизаше рђав крај. О томе ево доказа.

Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? - Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више него ли због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? - Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истИну, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети.

Ове светитељеве речи убрзо се збише. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. - Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности.

Жена једна, по имену Софронија, добронаравна и побожна, имађаше мужа незнабошца. И она се не једанпут обраћала светитељу Божјем Спиридону и усрдно га молила, да се постара обратити њенога мужа к светој вери. Муж њен бејаше сусед архијереја Божјег Спиридона и уважаваше га; а као суседи биваху понекад један другоме у кући. Једном код светог Спиридона беху за трпезом многи његови суседи, међу њима и тај незнабожац. И гле, наједаред свети архијереј Божји говори гласно једноме од слугу својих: Напоље пред капијом стоји гласник, послан од слуге што чува моје стадо да ми јави, да му је сва стока, док је он спавао, пропала, залутавши у горама. Иди дакле и реци томе гласнику: да је слуга мој, који га је послао, већ нашао сву стоку читаву у једној пештери, и ниједно марвинче не погибе из стада. - Слуга оде и предаде гласнику светитељеве речи. Ускоро затим, када гости још не беху устали са трпезе, дође други гласник од пастира са вешћу: да је цело стадо нађено. Чувши то, онај незнабожни сусед би неизмерно задивљен тиме што свети Спиридон види оно што се збива у даљини као да се догађа пред његовим очима. И он, помисливши да је свети Спиридон један од богова, хтеде да учини оно што и Ликаонци некада апостолима Варнави и Павлу[17] тојест: довести јунце, донети венце и принети жртве. Но светитељ му рече: Ја нисам бог, већ само слуга Божји и човек, у свему сличан теби. А да знам оно што се догађа далеко од мојих очију, - то ми дарује Бог мој; а и ти, ако поверујеш у Њега, познаћеш како је свемогућа Његова крепкост и сила.

И Софронија, христољубива жена овог незнабошца, улучивши прилику, убеђиваше мужа многим речима, да се одрекне многобожачког безбожја и позна Јединог Истинитог Бога и поверује у Њега. И благодаћу Христовом би овај неверник обраћен у свету веру и просвећен светим крштењем. Тако се спасе муж неверник помоћу жене верујуће, као што говори свети апостол Павле (1 Кор. 7, 14).

Причају такође о смирењу блаженога Спиридона, како се он, толики светитељ и чудотворац, није гнушао пасти бесловесне овце и сам се трудити око њих. Једне ноћи лопови се увукоше у тор, украдоше неколико оваца, и хтедоше изаћи из тора. Али Бог, љубећи угодника Свог и чувајући убогу имовину његову, невидљивим узама чврсто свеза лопове тако да они не могоше изићи из тора, и беху држани тако до сванућа. У свануће пак светитељ дође к овцама, и угледавши лопове силом Божјом свезане по рукама и ногама, раздреши их молитвом, и многе им поуке изговори о томе како не треба желети туђе него се хранити трудом руку својих. Затим им даде једнога овна, говорећи: "Примите ово, да вам не би био узалудан ваш труд и бесана ноћ", - па их отпусти с миром.

Један Тримитунтеки трговац имађаше обичај узимати у зајам новац од светитеља ради својих трговачких пословања, и када се враћао с пута, он је позајмљени новац враћао и, по налогу светитеља, стављао га у ковчежић, из којега је узео. Тако он не мараше за временску имовину, да се чак ни интересовао није да ли је дужник вратио колико треба. И трговац чињаше тако много пута: сам узимаше новац из ковчежића, са благословом светитеља, и сам га при враћању опет меташе у ковчежић; и послови му цветаху. Но. једном он, понесен златољубљем, не метну донесено злато у ковчежић већ га задржа себи, а светитеља слага да је метнуо. У скором времену трговац тај осиромаши, пошто му утајено злато не само не донесе зараду него лиши успеха сву његову трговину и као огањ тајно поједе његово имање. Осиротевши, трговац опет оде к светитељу и замоли га да му позајми новац. Светитељ га посла у своју спаваоницу да тамо из ковчежића узме сам. Притом му рече: Иди и узми, ако си сам метнуо. - Трговац оде, и не нашавши у ковчежићу новац, врати се к светитељу празних руку. Светитељ му онда рече: Али брате, мој, у ковчежић се до овога часа није увлачила друга рука сем твоје. Значи: да си тада метнуо новац, ти би га сада опет могао узети. - Трговца обузе стид, и он одмах паде к ногама светитељевим, молећи за опроштај. Светитељ му одмах опрости, али га притом поучи, да не жели туће, нити да оскврнављује свест своју обманом и лажју. Јер неправедно стечени добитак није добитак, већ сигурни губитак.

У Александрији би једном сазван сабор епископа: патријарх Александријски сазва све подчињене му епископе и хтеде да општом молитвом пообара и уништи све незнабожачке идоле, којих тамо беше још врло много. И када се приношаху многобројне усрдне саборне и посебне молитве Богу, попадаше сви идоли у граду и околини, само један знаменити идол остаде читав на свом месту. Пошто се патријарх дуго и свесрдно мољаше о разрушењу овога идола, њему се ноћу када стајаше на молитви јави неко Божанско виђење, и би му наређено да не тугује што идол не пада него да што пре пошаље на Кипар и позове епископа Тримитунтског Спиридона, јер тај идол је остављен њему, да га он молитвом сруши. Патријарх одмах написа писмо блаженоме Спиридону, у коме га мољаше и позиваше да дође у Александрију, објаснивши му да га позива због виђења које је имао. То писмо патријарх хитно посла на Кипар. Добивши и прочитавши писмо, свети Спиридон одмах седе на лађу и отплови у Александрију. Када се лаћа заустави у александријском пристаништу, званом Неапољ, и светитељ се искрца на земљу, тог тренутка идол у Александрији са својим многобројним жртвеницима паде и разби се. По томе у Александрији и познадоше да је допутовао свети Спиридон. Јер када патријарху јавише да је идол пао, патријарх рече осталим епископима: Пријатељи, Спиридон Тримитунтски приближава се. И сви се они спремише, и изађоше у сусрет светитељу, и примивши га чесно радовахусе што им дође тако велики чудотворац и светилник света.

Црквени историчари Никифор[18] и Созомен[19] пишу и о томе да се свети Спиридон веома старао о строгом одржавању црквеног поретка и о неприкосновеном чувању до последње речи свега онога што је написано у свештеним књигама Светога Писма.

Једном се догоди оваква ствар. На острву Кипру би сабор свих епископа са острва ради црквених послова. Мећу епископима беше свети Спиридон и већ спомињани Трифилије, човек веома учен и начитан, пошто у младости беше провео много година у Бериту[20] изучавајући Свето Писмо и остале науке, светске и свештене. Њега молише оци да изговори у цркви поуку народу. Када он говораше поуку, догоди му се да он спомену речи Христове, речене раслабљеноме: "устани и узми одар свој" (Мк. 2, 11). Но Трифилије реч "одар" замени речју "постеља" и рече: "устани и узми постељу своју". Чувши то, свети Спиридон устаде с места, не подносећи замењивање речи Христове, и рече Трифилију: "Зар си ти бољи од Онога које је рекао "одар", те се стидиш речи коју је Он употребио? - Рекавши то, он на очиглед свих изађе из Цркве. И он поступи тако не из злобе и не што сам беше нешколован: посрамивши малко Трифилија, који се поносио својом красноречивошћу, он га научи смирености и кротости. А свети Спиридон уживаше велики углед међу епископима као најстарији по годинама, најславнији по животу, први по епископству и превелики чудотворац, па је стога сваки из уважења према његовој личности лако уважавао и његове речи.

На преподобном бејаше тако велика благодат и милост Божја, да у време жетве при највећој жеги његова света глава показа се покривена хладном росом која силажаше одозго. То би у последњој години његова живота: заједно са жетеоцима он изађе на жетву, јер беше смирен и рађаше сам, не гордећи се висином свога чина; и када жањаше своју њиву, изненада, у време највеће жеге његова глава би орошена росом, као некада Гедеоново руно.[21] И сви који тамо беху с њим видеше то и дивљаху се. Потом се власи на глави његовој одједном изменише: једне постадоше златасте, друге - црне, треће - беле. И једини Бог зна ради чега то би и шта предсказиваше. Светитељ опипа главу руком и рече онима што беху с њим, да се приближило време разлучења душе његове од тела; и поучи их све добрим делима, а првенствено љубави к Богу и ближњему.

После неколико дана свети Спиридон у време молитве предаде своју свету и праведну душу у руке Господу своме,[22] коме је у светости и праведности служио целога живота свог. И би најсвечаније сахрањен у цркви светих Апостола у Тримитунту.[23] Тамо се и установи празновати спомен његов сваке године, и на гробу његовом бивају многобројна чудеса у славу Бога, дивнога у свецима Његовим, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека буде слава, благодарење, част и поклоњење вавек. Амин.

Корисно је по душу споменути и ова два чуда светог Спиридона.

1) Када је свети Спиридон путовао на Свети Први Васељенски сабор, ваљало му је успут преноћити у једној гостионици. Јеретици аријанци ноћу тајно заклаше његова два коња одсекавши им главе. У свитање слуга светог Спиридона виде какву су пакост јеретици приредили светитељу, и обавести о томе светог Спиридона. А он, уздајући се у Господа, нареди слузи да одрезане главе припоји коњским труповима. Слуга поступи по наређењу: но у брзини он главу белога коња приложи к трупу вранца, а вранчеву главу к трупу белца, и тог тренутка коњи оживеше, и стадоше на своје ноге. И свети Спиридон продужи свој пут на тим коњима, и сви људи који га сретаху на путу чуђаху се вранцу са белом главом и белцу са враном главом. Тако јеретици бише посрамљени.

2) На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светог Тројици: три Лица а један Бог.

Акатист Светом Спиридону

Преузето са Светосавље.орг

КОНДАК 1

Препрослављени од Господа светитељу и чудотворче Спиридоне! Свечасни помен твој прослављамо,
јер велику моћ имаш да нам помогнеш у Христу Који је тебе прославио, и умилно ти кличемо:
избави нас од сваког зла и невоље, да бисмо ти са благодарношћу појали:
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


ИКОС 1

Од младости украшен свим врлинама и живљењем својим Ангеле подражавајући, ти си се, свети
Спиридоне, уистину као пријатељ Христов показао.  Ми пак гледајући тебе, небеског човека
и земаљског ангела, побожно ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, уме који си тајне Пресвете Тројице созерцавао!
Радуј се, јер си се пресветлим озарењем Духа обогатио!
Радуј се, многосветла светиљко!
Радуј се, јер си ум свој бестрашћем просветлио!
Радуј се, јер си од младости истинску простоту и безмолвије заволео!
Радуј се, украсе целомудрености!
Радује се, неисцрпно врело љубави!
Радуј се, јер си гостољубље Авраамово подражавао!
Радуј се, јер си уз обиље љубави врата дома свога свима отварао!
Радуј се, јер за убоге предстојиш!
Радуј се, јер пред тобом људе побожност обузима!
Радуј се, обитавалиште Светог Духа!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 2

Обрадоваше се острво Кипар и све земље хришћанске када видеше да из нетрулежних моштију твојих
обилна исцелења истичу.  Ми пак, поштујући те као преизобилни извор благодати који нам је
ниспослан с небеса, Врховном Дародавцу небеских и земних добара кличемо: Алилуја!


ИКОС 2

Иако пастир оваца бесловесних, ти си, имајући божански ум, благовољењем Пастироначалника Христа
изабран за пастира оваца словесних.  Познавши у теби пастира доброг, који о стаду неуморно брине,
верни ускликнуше:

Радуј се, архијереју Бога вишњега, који си рукоположењем обиље божанске благодати примио!
Радуј се, многосветла светиљко која гориш и блисташ!
Радуј се, верни послениче у винограду Христовом!
Радуј се, пастиру што паству своју на пашњаку вере и побожности напасаш!
Радуј се, јер си блистањем врлина својих свет обасјао!
Радуј се, јер си Престолу Христовом божанствену жртву приносио!
Радуј се, јереју, познањем православља украшени!
Радуј се, јер си, апостолским учењем испуњен, потоцима спасоносног учења верне напојио!
Радуј се, јер си и мудре озарио!
Радуј се, јер си и срца простодушних обновио!
Радуј се, славо православних и непоколебива тврђаво Цркве!
Радуј се, украсе Отаца, славо и похвало побожних јереја!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 3

Стиснувши длановима глину, силом Вишњега што те осени, показао си, свети Спиридоне, тројичност Лица
и свима је видљиво објаснио.  Тиме се ужаснуше лажно названи мудри филозофи, на сабору окупљени,
а верни прославише несазнативога Бога Који те је на спасење умудрио и ускликнуше: Алилуја!


ИКОС 3

Сматрајући те за простог и невештог у књишком знању, сви оци Сабора молили су те, оче, Спиридоне,
да се не препиреш са учењацима за које се мислило да су мудри.  Ти пак, светитељу Божији,
од Бога распламсан ревношћу верујући да проповед Христова није у убедљивој мудрости речи људских,
него у пројави Духа и силе, премудре си разобличио и на пут истине упутио. Зато сви, видевши ово чудо,
радосно ускликнуше:

Радуј се, светило православне мудрости!
Радуј се, јер си посрамио препираче, за које говораху да су мудри!
Радуј се, изворе благодаћу обилни!
Радуј се, стубе непоколебиви, који верне подржаваш!
Радуј се, јер си свепогубну јерес помрачио!
Радуј се, јер је тиме безумље згажено!
Радуј се, јер је руком твојом и прах земни Пресвету Тројицу проповедао!
Радуј се, јер си ради утврђења догмата о Пресветој Тројици воду и огањ из глине извео!
Радуј се, јер си људе просветио да славе Логоса, уистину једносуштног беспочетноме Оцу!
Радуј се, јер си змијску главу душегубне Аријеве јереси згазио!
Радуј се, јер си злобу уништио!
Радуј се, јер си неверног мудраца препирача истинској вери обратио!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 4

Проводећи живот у немаштини и сиромаштву, убогима и невољнима био си хранитељ и помоћник и,
из љубави према сиротима, земљу си у злато претворио, и дао га оном који је твоју помоћ тражио.
Дивећи се овоме чуду, захвално кличемо Богу: Алилуја!


ИКОС 4

Сви су и на сваком месту слушали да је свети Спиридон уистину обитавалиште Пресвете Тројице,
јер се у њему настанио Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Тога ради си ваплоћеног истинског Бога
проповедао свим хришћанима који ти кличу:

Радуј се, поверениче речи Божијих!
Радуј се, јер си домострој Божији о спасењу света разјаснио!
Радуј се, јер си научио да се не испитује оно што је изнад људског разума и речи!
Радуј се, јер си пројавио несазнативу силу Божију која је у теби дејствовала!
Радуј се, јер је устима твојим сам Бог говорио!
Радуј се, јер су те сви у сладости слушали!
Радуј се, јер си маглу идолослужеља растерао!
Радуј се, јер си многе истинској вери привео!
Радуј се, јер си главе невидљивих змија згазио!
Радуј се, јер се тобом прославља вера хришћанска!
Радуј се, јер озарујеш све који те величају!
Радуј се, заштитниче вере хришћанске и православне!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 5

Због врлинског живљења свога преиспуњен си био божанственим Духом, свети Спиридоне,
јер кротак, милостив, чист срцем, трпељив, незлопамтив и гостољубив беше.  Тога ради те Творац
и у чудима прославног показа. Ми пак, прослављајући Бога Који те је прославио, кличемо: Алилуја!


ИКОС 5

Равноангелног Спиридона као великог чудотворца видимо.  Једном је земља од велике суше пострадала,
појавила се глад и болест и велико мноштво људи умираше, али молитвом овог Светитеља
са небеса се изли киша. Људи пак, спасени од несреће, захвално ускликнуше:

Радуј се, јер си се великом пророку Илији уподобио!
Радуј се, јер си благовремено спустио кишу која је прекратила глад и болести!
Радуј се, јер си молитвама својим поново небо затворио!
Радуј се, јер си немилосрдног трговца лишавањем имања казнио!
Радуј се, јер си храну обилно даровао онима којима је била потребна!
Радуј се, јер си се за милосрђе Божије према људима подвизавао!
Радуј се, јер си слабости слабих понео!
Радуј се, благодатни помоћниче људима!
Радуј се, јер си болеснима здравље даровао!
Радуј се, јер од тебе дрхте демони!
Радуј се, изворе безбројних чудеса!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 6

Завеса старозаветне скиније скривала је ковчег, манну и таблице у Светињи над светињама.
Храм твој, свети Спиридоне, има гробницу твоју као ковчег, твоје свете мошти као манну
а срце твоје као таблице божанске благодати, на којима видимо урезану песму: Алилуја!


ИКОС 6

Због безакоња народа кипарског, Бог га једном казни сушом и тада к светоме Спиридону дође неки земљоделац
да тражи помоћ, а Свети му даде злато. Када пак несрећа прође, земљоделац му врати злато, и, гле чуда,
злато се оно претвори у змију. Прослављајући Бога, дивног у Светима својим, кличемо:

Радуј се, јер си подражавао Мојсија, који чудесно змију у штап претвори!
Радуј се, пастиру човекољубиви, јер словесне овце стада својега од несреће избављаш!
Радуј се, јер све нас обилно сваким добром обогаћујеш!
Радуј се, јер си као Илија сиромахе хранио!
Радуј се, јер си немилосрдне ка милосрђу обраћао!
Радуј се, јер си мирјанима достојан пример подражавања љубави!
Радуј се, у несрећама утехо верних и неверних!
Радуј се, дрво хладовито, које и земљу и град благо заклањаш!
Радуј се, славо и похвало Керкирана!
Радуј се, јер по благовољењу Божијем и кишом и сушом, и жегом и хладом господариш!
Радуј се, јер си границе земаљске молитвом изменио!
Радуј се, јер си будуће као и садашње провидео!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 7

Као заступник свих људи пред Господом показао си се, свети Спиридоне. Тога ради и ми
под заклон твој приступамо тражећи спасење, јер си нам помоћник у свим недаћама у време глади,
у ранама смртним, у свакој несрећи и искушењу, и зато захвално кличемо Богу: Алилуја!


ИКОС 7

Нова и богодолична чуда видесмо када си, свети оче, пошао да невинога, а на смрт осуђенога спасеш
и када ти је набујали поток пут пресекао.  Ти си му пак, у име Свемогућег Бога, заповедио да стане
и са сапутником по води као по сувом прешао. Слава овог чуда рашири се свуда, и сви прославише Бога,
кличући ти:

Радуј се, јер си као некада Исус Навин Јордан, реку по сувом прешао!
Радуј се, јер си набујалу реку гласом својим зауставио!
Радуј се, јер си милосрђем покренут на тежак пут пошао!
Радуј се, јер си клевету поразио и невинога од окова тамничких и изненадне смрти спасао!
Радуј се, у живљењу по Богу добри помоћниче!
Радуј се, заштитниче неправедно осуђених!
Радуј се, јер си границе стихије водене изменио!
Радуј се, јер си судију уразумио и од убиства спасао!
Радуј се, истинско исправљење душа!
Радуј се, дивна сило што бујице водене обуздаваш!
Радуј се, јер наслађујеш срца људи који ти притичу!
Радуј се, јер си човекољубље Авраамово подражавао!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 8

Странац и дошљак био си на земљи, као и остали људи, но Свезнајући те још од мајчине утробе
као великог угодника и чудотворца показао, свети Спиридоне. Демоне изгониш, сваку болест и рану исцељујеш,
помисли људске видиш, и тиме си се као диван међу Светима показао. Ми пак, узносећи молитву
Сведародавцу Богу, кличемо Му: Алилуја!


ИКОС 8

Читав свет од страха уздрхта када зачу да смрт громким гласом из гробова враћа мртве своје и ускликну:

Радуј се, јер си преминулу кћер своју призвао да би поверено јој благо показала!
Радуј се, јер си ожалошћену удовицу која је дала злато на чување утешио!
Радуј се, јер си упокојено дете из мртвих васкрсао!
Радуј се, јер си и матер његову, која је изненада од радости умрла, оживео!
Радуј се, јер си уподобио Илији, који је молитвама сину оне жене из Сирепте живот вратио!
Радуј се, јер си и Јелисеја, који је дете из смрти пробудио, подражавао!
Радуј се, пастиру који преискрено људе волиш!
Радуј се, јер си жени блудници, која је сузама ноге твоје опрала, именом Божијим грехе опростио!
Радуј се, јер си свету ревност врховног Апостола стекао!
Радуј се, јер непокајана грешница по речи твојој у тешким боловима умре!
Радуј се, јер си плодност земље молитвама својим испросио!
Радуј се, непоколебива веро људи у васкрсење!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 9

Блистањем Духа Светога озарен си био, свети Спиридоне, и имао си духа премудрости,
јер си мудрим речима безумнима разум помрачио и међу оцима веру утврдио.
Имао си и Духа разума, јер си умове помрачене озарио, и духа страха Божијег,
јер си свагда делима богоугодним душу чистио.  Зато предстојиш Престолу Вишњег
и са ангелским чиновима Му кличеш: Алилуја!


ИКОС 9

Примивши од Пастироначалника Господа Исуса жезло пастира словесних оваца,
свети Спиридон не промени живот свој; сиромашан, кротак и светрпељив, љубави ради, није се стидео
ни бриге о овцама бесловесним. Све ово подстиче нас да славимо Бога и да Ти кличемо:

Радуј се, јер си славу овога света као испразну презрео!
Радуј се, јер си велику плату на небесима примио!
Радуј се, јер си лепоте овога света ништавнима сматрао!
Радуј се, сасуде блага небеског!
Радуј се, најсветија пашо Кипрана!
Радуј се, јер тебе ради Бог невидљивим ужетом крадљивце твојих оваца свеза!
Радуј се, јер си лопове очински уразумио!
Радуј се, јер си им по милосрђу свом за бесано проведену ноћ овна даровао!
Радуј се, јер си непослушношћу јарца, који као да имађаше разум, разобличио трговца што је цену утајио!
Радуј се, јер си онога што је сребрњаке твоје сакрио покајању привео!
Радуј се, јер си га саветом својим од страсти користољубља исцелио!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 10

Спасавајући душу пастве од Бога ти поверене, свети Спиридоне, по допуштењу Божијем био си призван
да пројавиш славу своју, а превасходно славу истинитог Бога и у другој земљи,
да би се свуда славило име Божије и клицало: Алилуја!


ИКОС 10

Брзи помоћник и заступник у свакој невољи и жалости, свети Спиридон, по заповести царевој,
као и други пастири, дође у град Антиохију, где борављаше болесни цар Константин. 
Светитељ додирну његову главу и истога часа цар оздрави. Дивећи се овоме чуду кличемо ти:

Радуј се, јер те у сновиђењу Ангео показа цару као исцелитеља!
Радуј се, јер си божанствене љубави ради у дубокој старости на тежак пут пошао!
Радуј се, јер си слуги царевом који те је по образу ударио, по заповести Спаситељевој и други образ окренуо!
Радуј се, стубе смирења!
Радуј се, јер си молитвама својим цару што је са сузама преклињао здравље даровао!
Радуј се, јер си понижењем својим слугу уразумио и његову немилосрдну природу изменио!
Радуј се, јер си цара разумности и побожности научио!
Радуј се, јер си, презирући земно благо, царево злато одбацио!
Радуј се, јер си ученика свога Трифилија од страствене везаности за земна блага одвратио и сасуд благодати Божије од њега начинио!
Радуј се, јер по доласку твом у Александрији идоли попадаше!
Радуј се, јер ти се и демони повинују!
Радуј се, јер си многе од идолопоклонства одвратио!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 11

Појање ангелско зачуло се у храму док си вечерње служио, свети Спиридоне,
и никога није било да са тобом саслужује. Житељи града, зачувши умилно појање, уђоше у храм и,
никога не видевши, са вишњим силама ускликнуше: Алилуја!


ИКОС 11

Лучезарно сунце светлости пуно и ангелски сабеседник на земљи био си, свети Спиридоне.
Предавши дух свој у руке Божије, преселио си се у вишња насеља
где се за свет молиш пред Престолом Владике. Ми пак, што на земљи живимо, кличемо ти:

Радуј се, јер ти још за живота Ангели саслуживаху!
Радуј се, јер појање Архангела слушаш!
Радуј се, видљиви образе преображења нашег!
Радуј се, јер се храмовна кандила, у којима не беше јелеја, тебе ради преизобилно напунише!
Радуј се, кандило божанског блистања!
Радуј се, сасуде божанске благодати која је, слично јелеју, преизобилно душу твоју испунила!
Радуј се, непресушни изворе, од којега свима истичу слапови благодати!
Радуј се, јер се због тебе Ангели радују!
Радуј се, јер си непослушност ђаконову у храму казнио!
Радуј се, јер си човека који се гордио својим гласом и гласа и језика лишио!
Радуј се, јер у време жеге изненада сиђе роса и главу твоју свету расхлади!
Радуј се, јер си у знамењу свом близину престављења свога провидео!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 12

Заштита и уточиште свима вернима који ти притицаху за живота био си, но ни након успења својега
ниси нас оставио сироте.  Побеђујући природни поредак, Бог сачува нетрулежнима свете мошти твоје,
на укрепљење православне вере и побожности, у знамење бесмртности. Њега прослављајући кличемо:
Алилуја!


ИКОС 12

Прослављамо те, светитељу Божији, јер си свет задивио чудесима која истичу од светих моштију твојих.
Сви који са вером притичу и целивају их добијају свако добро за које се моле.
Ми пак прослављамо Бога Који те је укрепио и крунисао венцем непропадљивости, кличући ти:

Радуј се, јер си се у време глади морнару јавио и наредио да храну допреми!
Радуј се, јер си слепима који с вером прилазе моштима твојим вид даровао!
Радуј се, јер си од неизлечиве болести дечака исцелио!
Радуј се, јер си демона из жене истерао и здравом је учинио!
Радуј се, изабрани војводо Керкире (Крфа)!
Радуј се, јер си пукове безбожних Агарјана истерао и њихове лађе на пучини потопио!
Радуј се, јер те видеше окруженог мноштвом Ангела са мачем у десној руци, због чега непријатељ од страха дрхташе!
Радуј се, јер си војводи забранио да ти подигне храм у коме ће ти литургију на бесквасном хлебу служити!
Радуј се, јер си војводу латинског страшном смрћу поразио!
Радуј се, јер си слику његову у дому у Венецији муњом спалио!
Радуј се, јер си лажну мудрост и заблуде Запада посрамио!
Радуј се, јер си православну веру, једину истиниту и спасоносну, утврдио!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 13

О, пречудесни светитељу Христов, оче Спиридоне! Прими ово наше мало мољење и избави нас
од сваке несреће и искушења, ојачај нас пред непријатељима нашим, подари нам опроштај грехова
и избави од вечне смрти нас и све који ради тебе ускликују Богу: Алилуја!
(Овај Кондак се чита три пута)
И опет се чита Икос 1 и Кондак 1:


ИКОС 1

Од младости украшен свим врлинама и живљењем својим Ангеле подражавајући, ти си се,
свети Спиридоне, уистину као пријатељ Христов показао. Ми пак гледајући тебе, небеског човека
и земаљског ангела, побожно ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, уме који си тајне Пресвете Тројице созерцавао!
Радуј се, јер си се пресветлим озарењем Духа обогатио!
Радуј се, многосветла светиљко!
Радуј се, јер си ум свој бестрашћем просветлио!
Радуј се, јер си од младости истинску простоту и безмолвије заволео!
Радуј се, украсе целомудрености!
Радује се, неисцрпно врело љубави!
Радуј се, јер си гостољубље Авраамово подражавао!
Радуј се, јер си уз обиље љубави врата дома свога свима отварао!
Радуј се, јер за убоге предстојиш!
Радуј се, јер пред тобом људе побожност обузима!
Радуј се, обитавалиште Светог Духа!
Радуј се, Спиридоне, предивни чудотворче!


КОНДАК 1

Препрослављени од Господа светитељу и чудотворче Спиридоне! Свечасни помен твој прослављамо,
јер велику моћ имаш да нам помогнеш у Христу Који је тебе прославио, и умилно ти кличемо:
избави нас од сваког зла и невоље, да бисмо ти са благодарношћу појали:
Радује се, Спиридоне, предивни чудотворче!


МОЛИТВА СВЕТОМ СПИРИДОНУ

О, велики и пречудесни светитељу Спиридоне, похвало Керкире (Крфа), блистава светиљко целе васељене,
топли пред Богом молитвениче за све који ти притичу и брзи заштитниче свих што ти се с вером моле!
Ти си међу Оцима на Никејском сабору веру православну преславно објаснио,
јединство Пресвете Тројице чудесном силом показао, а јеретике до краја посрамио.
Услиши нас грешне који ти се молимо, Светитељу Христов, и твојим силним заступништвом пред Господом
избави нас од сваке невоље, од глади, потопа, ватре и смртоносне ране.
Ти си у привременом животу свом од свих невоља избављао људе, од налета Агарјана и од глади спасавао си
земљу своју, цара од неизлечиве болести избавио и многе грешнике покајању привео,
мртве си преславно васкрсавао, а због светости живота твога Ангели су ти у цркви невидљиво саслуживали и појали.
Тако је тебе, верног слугу свог, прославио Владика Христос, даровао ти да у сва скривена дела људска
проникнеш и оне што неправедно живе разобличиш.
Многима си у оскудици и немаштини усрдно помагао, људе убоге у време глади нахранио,
и многа друга знамења сатворио силом Духа Божијег што је у теби обитавао.
Не остави ни нас, Светитељу Христов, помени чеда своја код Престола Сведржитеља, и умоли Господа
да нам дарује опроштај многобројних грехова наших, спокојан живот, непостидан и миран завршетак живота нашег,
и удостој нас вечног блаженства у будућем веку, да бисмо увек узносили славу и благодарење
Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.


МОЛИТВА ДРУГА СВЕТОМ СПИРИДОНУ

О, свеблажени светитељу Спиридоне, велики угодниче Христов и преславни чудотворче!
Са чиновима ангелским предстојећи пред Престолом Божијим, милосрдним оком погледај
на људе овде сабране што за твоју помоћ моле. Умоли милосрдног Човекољупца Бога
да нас не осуди по безакоњима нашим него да са нама поступи по милости Својој.
Испроси нам од Христа и Бога нашега миран и непомућен живот, здравље душевно и телесно,
плодност земље и у свему свако обиље и благостање, да добра дарована нам од милосрдног
Бога не употребимо на зло него на славу Његову и прослављење Твога заступништва.
Од сваке несреће душевне и телесне, од сваке муке и сплетки демонских избави
све који с вером и не сумњајући к Богу притичу.
Жалоснима буди утешитељ, болеснима исцелитељ, у искушењима помоћник, нагима покров,
удовицама заштитник, одојчади и деци хранитељ, старима укрепитељ, странцима путовођа,
онима који плове крманош и за свакога коме је твоја силна помоћ потребна испроси оно што је душекорисно.
Нека и ми, молитвама твојим сачувани и поучени, достигнемо вечни покој и заједно с тобом
прославимо Бога, у Пресветој Тројици прослављеног, Оца и Сина и Светога Духа,
сада и увек и у векове векова. Амин.

Волео бих ако би чланови који су били на св. Гори или чули нека занимљива дешавања, приче, слике ...да поделе.

Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију

Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију

Преподобна Марија Египћанка

Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.


За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима.

Отприлике годину дана пред смрт, испричала је свој живот монаху Зосиму Палестинском (могуће из манастира светог Јована, у ком се причестила) који се беше повукао у пустињу ради поста. Када ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га ослови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот. Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни". Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644).

Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму.

Тропар (глас 8):

У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Маријо, радује се дух твој.

Свети Мелитон епископ Сардијски


Свети Мелитон епископ Сардијски, у Малој Азији. Знаменити пастир цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се опет да унесе мир у цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако око 170 год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, св. Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177 год.

Преподобни Прокопије Чех


Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год.

Преподобни Макарије Исповедник, игуман манстира Пелекита


Овај свети отац наш Макарије родом је из Цариграда. Као дете он остаде сироче, и одгаји га његов рођени ујак. Он га даде на школу. Пошто је био даровит, а и врло вредан, он за кратко време изучи мудрост Светога Писма, и познаде ништавност и пролазност земаљских ствари и непролазност и вечност небеских. Стога напусти Цариград, оде у манастир Пелекит и замонаши се добивши име Макарије, а дотле се звао Христофор. Он тамо прође сва манастирска послушања и стече врлине. А нарочито стече велико смирење. Зато га братија изабраше за игумана. Он би и превелики чудотворац: преко њега Бог исцељиваше неизлечиве болести; а једном у време суше на његову молитву Бог даде кишу. Пошто постаде знаменит и чувен, к њему се стаде слегати мноштво хришћана. Једни су му долазили да се његовом поуком очисте од душевних страсти, други - да се исцеле од телесних болести, а трећи - да добију и телесно и душевно здравље. Када глас о великом чудотворцу дође до ондашњег патријарха цариградског, светог Тарасија, он позва преподобног Макарија да дође у Цариград и исцели Павла патриција, који је боловао од смртоносне болести и није имао наде да остане у животу. Преподобни дође и исцели га. Доцније пак разболе се од сличне болести и жена патриција Павла, и лекари јој не могаше ништа помоћи. Преподобни исцели и њу. Онда га патријарх Тарасије рукоположи за свештеника, нарочито зато што се преподобни показао послушан према патријарховом позиву. Преподобни је мрзео непослушност, а волео послушање које човека одводи у живот. Вративши се у манастир као свештеник, преподобни се стаде још више смиравати. Потом саблазнитељ ђаво потстаче у Цариграду цара тиранина Лава Јерменина, те овај стаде 813 год. спаљивати свете иконе. Тада овај цар иконоборац прогна у заточење пресветог патријарха Никифора. Слично поступи он и са многим епископима и архимандритима: неке од њих немилосрдно би, неке посла у заточење, а неке врже у тамнице. Тада цар тиранин и овог чудесног Макарија стави на разне муке, па у тамницу баци. И блажени остаде у тамници све док свирепи Лав не би убијен. Када се 820 г. на место убијеног Лава зацари Михаило Травлос, тада светитељ би изведен из тамнице. Али пошто и овај цар беше иконоборац, он најпре ласкама покуша да придобије светитеља да се одрекне побожног поштовања светих икона, а затим то покуша и другим средствима. Најзад стаде претити. Али кад виде да све то нимало не утиче на светитеља, он га прогна на мало острво Афусију, и тамо баци у тамницу- Но светитељ јуначки претрпе све муке изгнанства, благодарећи Бога. И пошто у заточењу проведе дуго време, и многе борбе поднесе, и многа чудеса сатвори, он отиде ка Господу, око 830 године.

Преподобни Јевтимије Суздаљски

Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање. Једном он дође у свети храм и чу еванђелске речи: Ко хоће да иде за мном, нека се одрече себе, и узме крст свој, и иде за мном. Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради онај ће је сачувати. Јер каку ће корист имати човек ако сав свет придобије а себе изгуби или себи науди? (Лк. 9, 23-25). Чувши ове речи, блажени Јевтимије реши да се одрекне блага овога света и оде у печерски манастир Вазнесења Господњег, близу Нижњег Новгорода. Ту он прими иночко пострижење од манастирског настојатеља Дионисија.



Свети мученик Аврамије Бугарски

Родом из Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске вере. Бавио се трговином, од чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.


Свети праведни Ахаз

Свети праведни Ахаз, упокојио се у миру.

Свети мученици Геронтије и Василида

Свети мученици Геронтије и Василида, за Христа пострадали мачем посечени.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

ИГЊАТИЈЕ АНТИОХИЈСКИ

ЕПИСКОП – МУЧЕНИК – БОГОНОСАЦ

Увод и Закључак књиге Владана Перишића Игњатије Антиохијски, епископ – мученик – богоносац, Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Београд 2012

Увод

Мисао Светог Игњарија Антиохијског, „епископа Сирије“ и „Богоносца“, схватљива је једино у контексту у којем је настала, дакле у окриљу Цркве почетком другог века. То је први и основни од замишљених концентричних херменеутичких кругова којима се она да тумачити. Међутим, иако је то најтемељнији и најнезаобилазнији круг, он, наравно, није и једини. Други, шири од њега, је онај у коме се налази не само Свети Игњатије као појединац (у том случају би то био онај први – црквени – круг), него и он и цела Црква тог доба, а то је друштвено-политички, културни и религијски контекст Римског царства уопште а грчко-римске културе Сирије и Мале Азије посебно. Познавањем барем неких од великог броја релавантних елемената овог другог херменеутичког круга баца објективније светло и на Светог Игњатија и на Цркву тог времена. У овој студији покушаћу да посветим пажњу и једном и другом, то јест како самој теолошкој мисли Светог Игњатија (а само донекле и његових савременика), тако и оним аспектима античког многобожачког света који, мање или више, доприносе разумевању ако не баш суштине Игњатијеве теолошке мисли, а оно руху у које је она одведена и које са своје стране понекад ни теолошки није ирелевантно, али је готово увек у најмању руку корисно, а понекад чак и по себи занимљиво.

Док је природно да овде у први план долазе проблеми Цркве, Евхаристије, епископа, христологије, јереси и слично, дотле се ипак мора рачунати и са другим планом у који спадају језичке карактеристике Друге софистике, римска политичка реторика из доба царства, терминологија култова, посебно империјалног и томе слично (којима је у овом раду, равнотеже ради, дато мало више простора не зато што би њихов утицај на Игњатија био већи од утицаја црквених писаца, него просто зато што у сличним радовима ови чиниоци обично нису довољно обрађени). Само избалансиран приступ који узима у обзир и један и други елемент може рачунати на иоле објективан увид у проблематику попут ове.

Не претендујем на то да сам ову тему ни издалека исцрпео, нити да сам увек понудио најбоља решења. Трудио сам се, међутим, да имам што објективнији приступ и да у материју стару две хиљаде година што мање (уколико је то смртнику могуће) улазим „наоружан“ предусловима данашњице. При том је било нарочито тешко Цркву и њене структуре посматрати и процењивати у њеном формативном периоду, а не „учитавати“ у њену најранију фазу (рецимо првих сто година њеног постојања) не само данашње, него и развијеније структуре Цркве на пример оне из четвртог века. То што се решења једног периода не морају сматрати обавезним за сваки следећи и што се ни једна не морају схватати као богомдана, нипошто не значи одузети Духу Светомекључну улогу у историји Цркве. Историја, па ни историја Цркве, међутим, не би била то што јесте да у њој Дух Свети има једину улогу. Када он буде имао једину улогу, то ће бити сигуран знак да се налазимо у царству небескоме. У историји, међутим, увек је реч о оном људском, нажалост често и сувише људском.

О нечему од тога људског у овој студији о можда најзначајнијем човеку Цркве раног другог века овде ће бити говора. Као што ћемо видети, његова реч је јеванђелска, истовремено и јака и блага, и самоуверена и болно ишчекујућа. Његова еклисиологија је нова, иако је он представља готово као саморазумљиву. Његова теологија је Халкидон у малом. Његова брига за јединство и опастанак Цркве је равноапостолна. Његова љубав према Христу је безрезервна и безусловна. Његов лик (у историји целокупне Цркве) је јединствен.

Закључак

Из досадашњих, иако ни из далека свеобухватних, разматрања можда се ипак могу извући неки закључци.

1) О приватном животу Игњатијевом, о његовој години рођења (па чак и смрти), о образовању и сличним стварима, не знамо готово ништа.

2) Игњатије је, по свој прилици, неколико деценија био епископ у Антиохији у којој је од стране римских власти ухапшен и спроведен на погубљење у Рим. Зашто је тачно Игњатије ухапшен, не знамо. Ниједна од многих хипотеза се, за сада, не може доказати. Најинтересантнијом се, међутим, чини она по којој је он у својој Цркви у једном тренутку наишао на жесток отпор (који је можда тињао годинама и који није био ограничен само на Цркву у Антиохији) једне или више група (докети, јудаизатори, харизматици, антиепископалци), и који он, као епископ, више није могао да контролише. Избио је сукоб. Црква се поделила. Десило се нешто, по Игњатијевом суду, најужасније – изгубљено је јединство Цркве без којег нема спасења. Пошто више није владао ситуацијом, а подела и нереди били су све већи, да би спречио интервенцију римских власти, Игњатије се њима сам предао преузимајући на себе улогу изазивача сукоба и тако се жртвовао за своју Цркву у нади да ће, када њега ту више не буде било, Антиохијска Црква поново постићи јединство – што се заиста ускоро и збило.

3) Своје дуготрајно сужањско спровођење из Антиохије у Рим Игњатије је искористио да на ингениозан начин хришћанске Цркве Мале Азије, својим посланицама, као неком врстом свог тестамента, додатно увери у то да је нова вера (хришћански култ) супериорнији од старе (многобожачких и империјалног култа). Зато он, пишући им и поучавајући их о стварима суштинским за Цркву (јединство у вери, међусобна слога, учесталост Евхаристије, потчињавање лаоса клиру /на челу са епископом/ и слично) не пропушта да, кад год му се учини пробитачним, користи свима њима близак појмовни апарат и терминологију савремене грчко-римске културе и религије како би им предочио контра-културни али и контра-култни образац којим им он готово иконично показује надмоћ Цркве над сваким од мноштва владајућих култова, а посебно над имепријалним култом.

4) Узбудљив пример тога је Игњатијево приказивање сопственог споровођења на погубљење као победоносног саможртвовања које се, као продужетак Христове евхаристијске жртве, догодило на крају дугачког путовања које је он, колико год је у датим околностима могао, осмислио као антипод свечаној процесији империјалног култа са свим пратећим садржајем: хористима, храмоносцима, светоносцима итд. на челу са њим као правим Богоносцем.

5) Игњатије је, по свему судећи, први који експлицитно заговара трочлану поделу клира, са јасним разликовањем епископа од презвитера (старешине). Док код црквених писаца пре њега, на пример код Светог Климента Римског, Црквом управљају старешине (επίσκοπι-πρεσβύτεροι) који су наследници апостола, код Игњатија је то један епископ који је представник Бога Оца. Такође, он трочлану структуру клира не изводи из традиције, апостолског учења и томе слично, него из тога што је она типолошки оправдана стањем ствари на небесима. Трочлана структура игњатијевског клира одражава трочлану структуру небеског поретка: епископ је τύπος Бога Оца, ђакон је τύπος Исуса Христа, а презвитер је τύπος апостола. Земаљска Црква је слика небеске. Кад једна хришћанска заједница не би имала трочлани клир, она уопште не би била Црква, јер не би одражавала стање на небесима.

6) Игњатије нигде не заснива епископску службу на апостолској. Епископи за њега нису наследници апостола. Ове две категорије припадају потпуно различитим нивоима. Док се епископи, за Игњатија, увек налазе на нивоу овоземаљске Цркве, заједно са презвитерима и ђаконима, дотле он апостоле смешта у вишу, небеску сферу, заједно са Оцем и Христом.

7) Као conditio sine qua non спасења, Игњатије заговара међусобну слогу хришћана и њихово јединство у заједничкој Евхаристији. Такво јединство, међутим, могуће је само ако му претходи јединство у правилној вери.

8) Да би и једно и друго уопште било могуће неопходно је да се лаос подчини клиру. Пошто у игњатијевском клиру епископ има посебно место, он често (мада не увек) ово потчињавање клиру формулише као потчињавање (али не и као „подређивање“ = „субординисање“) епископу (који код њега уосталом и јесте на врху како организационе тако и свештенослужитељске пирамиде у Цркви).

9) Епископ, презвитеријат и ђаконат сачињавају нераздељиво јединство. То, на пример, значи да презвитера нема без епископа, али да је исто тако и епископ незамислив без презвитера (исто важи и за ђаконе). Све ове црквене службе, барем код Игњатија, „иду у пакету“.

10) То црквено потчињавање лаоса клиру могуће је, према Игњатију, искључиво као Божији дар, а не као само људско постигнуће. Ако, међутим, изостане спремност да се прими благодат Божија, онда уместо Цркве као „усклађеног хора“ који молитвено пева Богу Оцу, имамо или а) црквене поделе (када надвлада дух раздора и разједињености) или б) „монархијски епископат“ (када надвлада дух аутократског деспотизма).

11) После Игњатија и преовладавања и победе његовог (локалног и фиксног) концепта структуре Цркве, над (тада) традиционалним харизматским, готово да не чујемо ништа више о активностима других (путујућих) служби ране Цркве: богонадахнутим пророцима, учитељима и другим.

12) Игњатије се бори на два фронта: а) спољашњем – против многобожачких култова, са империјалним култом као средишњим, и б) унутрашњем – против неколико типова „противника“ који су својим секташењем раздирали јединствену Цркву (јудаизатори, докети, харизматици, антиепископалци).

13) На први поглед Игњатије у својим посланицама велича епископа.(1) Надруги поглед, то јест када се мало боље погледа, он, кроз епископа, као гаранта црквеног јединства и једномислија, велича Цркву.(2) Међутим, натрећи поглед, то јест када још пажљивије проучимо текст његових посланица, постаје јасно да он у ствари понајвише велича Христа,(3) који је у Цркви саборна личност, реално (то јест телом и крвљу, што значи – живим телом) присутна на Евхаристији, и то га велича и као Бога и као човека, то јест као онога чија је Црква тело и као онога без кога не само да не би било ни Цркве ни епископа, него ни спасења ни вечног живота.

__________________

1 Магнежанима 6. 1: „епископ је по лику Божијем“; Смирњанима 6. 2: „... оно што он одобри, то је Богу угодно... “; Смирњанима 8. 1: „Сви следујте епископу као Исус Христос Оцу... “, Смирњанима 9. 1: „Ко поштује епископа, тога Бог поштује... “; Поликарпу 6. 1: „Држите се епископа, да и Бог вас држи“; Филаделфијцима 7. 2: „Без епископа ништа не чините“; Магнежанима13. 2: „Потчините се епископу... “ итд.

2 Ефесцима 13. 1: „Старајте се, пак, да се чешће састајете на Евхаристију /= Литургију/ Божију и на славу. Јер када се често окупљате на исто место /= на сабрање/, силе Сатанине се /тиме/ уништавају и његова се погубност разара једнодушношћу наше вере.“ Тралијанцима 7. 2: „... ко је унутар жртвеника /= унутар Литургије/, тај је чист, а ко је изван жртвеника /= изван Литургије/, тај није чист.“ Поликарпу 1. 2: „... нема ничег бољег од јединства Цркве... “ Из Игњатијевог опуса је недвосмислено: јединство Цркве не служи епископу, него епископ служи јединству Цркве, и управо то јединство је разлог што Игњатије толико уздиже епископов положај (а није разлог тај највиши положај сам по себи).

3 Ефесцима 3. 2: „... Исус Христос, наш живот са којим се ништа не да поредити... “; Ефесцима 7. 2: „Један је лекар – и телесни и духовни – рођени и нерођени – у телу јављени Бог – у смрти живот истинити – и од Марије и од Бога – најпре страдалан а онда нестрадалан – Исус Христос Господ наш“;Ефесцима 11. 1: „... само да се у Исусу Христу нађемо да бисмо истински живели“; Ефесцима 11. 2: Нека нам ништа не треба мимо Њега“;Филаделфијцима 9. 1: „једино су /Христу/ поверене тајне Божије“ и сви који улазе у јединство са Богом улазе само кроз Христа, који се зато и назива „врата Очева“; Тралијанцима 9. 2: „... без којега /Исуса Христа/ немамо истинског живота“ итд, итд.

Издања:

Ignace d’Antiche. Polycarpe de Smyrne. Lettres. Martyre de Polycarpe, прир. P. Th. Camelot, Sources chrétiennes 10. Paris: Cerf, (3)1958: 56-154 (критичко издање Игњатијевих посланица)

Игњатије Богоносац, Посланице у: Дела апостолских ученика (превод, увод и напомене епископ Атанасије Јевтић), Врњачка Бања – Требиње, 1999, стр. 227-269.

(http://www.scribd.com/doc/98470230/Dela-Apostolskih-Ucenika)

преузето са 

http://zlatousti.org/clanakview/index?id=166

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Силвестре, моли Христа Бога да спасе душе наше.




Преподобни Серафим Саровски




Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим".
Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару.

Тропар (глас 4):

Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.




Света Теодота Мајка свете браће Козме и Дамјана, бесребреника и чудотвораца

Живела је животом богоугодним и у такав живот упутила и синове своје.




Преподобни Амон

Велики подвижник V века. Био настојатељ манастира Тавенисиотског у горњем Мисиру. Под његовим руководством подвизавало се око три хиљаде монаха. Имао је благодатни дар чудотворства и прозорљивости. Кад га је један монах питао за савет, он му рече: "Буди сличан преступнику у тамници, и као што он непрестано пита: кад ће доћи судија, тако се и ти питај са страхом".

Преподобни Бенедикт Нурсијски

Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити "велики разум душе своје". И изиђе из школе "ненаучен мудрац и разуман незналац". Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкрсаваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе, посаветова их и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Бенедикте. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Свети Евсхимон, епископ лампсакијски

Овај преподобни живео је у време иконоборачко. Од малена лепо васпитан, кад одрасте у зрелог човека, он постаде храм Светога Духа. Пошто се замонаши, он доби и узвишени свештенички чин, и испуни се благодати Духа. Рањен божанском ревношћу, он посрамљиваше јеретичке свештенике, чинећи необична чудеса. Тако, васкрсе и у живот поврати једно умрло одојче. Он чак и зверовима беше страшан, јер им само нареди, и они више не долажаху да му пустоше градину. Бачен од иконобораца у тамницу као заштитник чесних и светих икона, он својим учењем убеди тамничке стражаре да молитвено поштују свете иконе. У њега беше и то чудесно, што се он и у тамници и у изгнанству бринуо о сиротињи, и помагао их колико је могао. Скончавши у миру, он и после смрти није престао чинити безбројна чудеса, јер је исцељивао најразноврсније болеснике који су му са вером прибегавали.

Свети Теогност, митрополит кијевски

Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: "Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом". Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадесeт пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.

Преподони Теофан исповедник

Преподобни Теофан Исповедник прозват Сигријан због места Сигрије, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој, па кад ипак би приморан оженити се, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи, жена му оде у један манастир, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере, уздржљивости и мудрости, би позван на VII васељенски сабор у Никеји, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства, те лечаше све болести, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго, не хте се помолити Богу за оздрављење своје, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу, да прими заслужен венац славе.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Теофан, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Преподобни Симеон Нови Богослов

Врлина је огњена и чудесна ствар, у стању да распири жар љубави божанске и да сву душу преради у огањ; она је такође у стању да окрили ум и да га са земље узнесе на небо, и да целог човека начини Богом по благодати. Пошто дакле и овај велики Симеон, о коме је сада реч, свим срцем заволе врлину и као нико други узиђе на славне висине њене, потребно је испричати његове подвиге, његова преимућства по роду и постојбини, и шта све он постиже својим подвижничким знојем и трудом, својим војевањима и борбама за врлину. Овај свети Симеон роди се у Пафлагонији, у месту званом Галата; родитељи му беху племићи и богати, отац Василије, мајка Теофанија. Још као малишана, родитељи одведоше Симеона у Цариград код својих рођака који онда беху веома виђени на царском двору. Ови га с радошћу примише, и дадоше му учитеља да га учи основним стварима. Паметан и мудар измалена, Симеон се озбиљно даде на учење; није волео дечје игре, избегавао је њихове несташлуке; и тако веома напредовао у наукама. Са узрастом, расла је и његова ревност у учењу. За кратко време он постаде изврстан краснописац, о чему сведоче књиге писане његовом руком. Он такође изучи у знатној мери световну философију и друге науке и би увршћен у дворјане цара Василија и Константина Порфирородних. Остави све ради Христа и повуче се у манастир. Подвизавао се под руководством старца Симеона, потом био игуман манастира светог Маманта и најзад отшелник. Највећи богослов после светог Григорија Богослова. Осећао благодат у срцу своме. Његове су речи права духовна и богословска откровења. Упокојио се 1032. године. Мошти су му чудотворне.

Свети Григорије Двојеслов

Син сенатора Гордијана, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје, у коме се и он постриже. Силвија, мајка његова, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти, и кријаше се по горама и гудурама, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов, или Сабеседник, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године.

Тропар (глас 4):

Од Бога си примио божанску благодат, славни Григорије и Његовом силом укрепљен, ширио си Јеванђеље на све стране. Отуда си од Господа Христа примио плату за своје трудове, свеблажени: Зато Га моли, да спасе душе наше.