Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Recommended Posts

 

 

 

Оптужбе против Златоустог на сабору ,,код храста,,

(фотије, библиотека, кодекс 59)

 

Би прочитан протокол сабора незаконо сабраног против, међу светима, Јована Златоустог, који (сабор) предводећи га отворише: Теофил Александријски, Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Гавалски и Кирин Халкидонски, који су се (сви) понајвише непријатељски држали према томе мужу и који истовремено беху и судије, и тужиоци и сведоци. А у актима је обрађено ових тринаест (тачака), но дванаест беху против светога, а тринаеста обухвата оптужницу против Ираклида, којега је он рукоположио у Ефесу, а којега им обарање није успело, пошто су их неке друге (околности или људи?) спречиле. Тужилац против овога Ираклида Магнезијскога беше епископ по имену Макарије.

Отворени, пак, непријатељ блаженога Јована и први тужилац (против њега) беше његов ђакон Јован [1]. Он оптужи Златоуста да му је:

Нанео неправду, одлучивши га зато што је ударио слугу својега Евлавија;

Друго, што неки монах (по имену) Јован, по овлашћењу Златоустога, би ишибан и ,као што каже, одведен и окован заједно са демонизованима;

Треће, што је продао много мноштво драгоцености; (црквено власништво)

Четврто, што је мермерне (плоче за цркву) Свете Анастасије, које је Нектарије одложио (по страни) за облагање мермером цркве, овај продао;

Пето, што вређа клирике (називајући их) нечасним, поквареним, готованима и ветропирима;

Шесто, што је светога Епифанија ( Кипарског) називао брбљивцем и човеком демонским;

Седмо, што је против Северијана спремио интригу, покренувши против њега декане;[2]

Осмо, што је против клира приредио клеветничку књигу;

Девето, што је када је сазвао сабор свега свештенства подигао три ђакона: Акакија, Едафија и Јована, оптуживши их да су украли омофор његов, говорећи да су га узели (употребили) за нешто друго;

Десето, што је рукоположио за епископа Антонија, ;овека обличенога пљачкаша гробова;

Једанаесто, што је сам пријавио Јована,грофа, у побуни војника;[3]

Дванаесто, што се не би помолио ни улазећи, ни излазећи из цркве;

Тринаесто, што је рукоположења ђакона и презвитера чинио без жртвеника;

Четрнаесто, што је на једноме рукоположењу четворицу учинио епископима;

Петнаесто, што је примао жене насамо, пошто би (претходно) све избацио напоље;

Шеснаесто, што је наследство које је остало од Текле продао преко Теодула;

Седамнаесто, што нико није знао на шта су отишли црквени приходи;

Осамнаесто, што је рукоположио Серапиона, који је био под оптужбом;

Деветнаесто, што се није обазирао на оне заједничаре икумене (лаике) који су по његовој вољи затворени и скончали у тамници, нити се удостојио испратити тела њихова;[4]

Двадесето, што је увредио најсветијега Акакија( Веријског) и није му ни речи рекао;

Двадесет прво, што је Порфирија презвитера предао Евтропију да га прогна;[5]

Двадесет друго, што је и Венерија презвитера предао са увредом многом;

Двадесет треће, што се њему једноме купатило подгрева, и да после купања његовог Серапион затвара улаз, тако да нико други не ужива ( у купању).

Двадесет четврто, да је многе рукоположио без сведока;

Двадест пето, да је јео сам, живећи погубно живот киклопа;

Двадесет шесто, да сам тужи, сам сведочи, сам доноси пресуду- а кажу да је то очито по догађајима са протођаконом Мартиријем, и по оним са Проересијем, епископом Ликијским;[6]

Двадесет седмо, да је Мемнону ударио ћушку у (Цркви Светих) Апостола, и кад је потекла крв из уста његових, принео му је тајне;[7]

Двадесет осмо, да се на Трону разодева и одева, и да једе пастилу;[8]

Двадесет девето, да даје паре епископима које је рукоположио, како би преко њих притискао клир.

То су дакле главне тачке (оптужнице) против светога, а он ни четврти пут позван није (тамо) дошао, ставивши до знања онима који су га позвали следеће: ,, Ако уклоните отворене непријатеље моје из реда судија, спреман сам и доћи и бранити се, ако ме неко за нешто тужи, а ако не желите то учинити, колико год пута да шаљете (по мене), ништа више нећете успети,,.

Испитали су, како су сматрали, од тих главних тачака прву и другу, а затим су почели испитивати о епископима Ираклиду и Паладију Еленопољском;[9] монах Јован, којега је ђакон Јован поменуо у оптужбама против Златоустога, опет придодаде лажну оптужницу, која Ираклида осуђује да је оригениста, и да је ухваћен као лопов у Кесарији Палестинској, како краде хаљине ђакона Акилина, а да га је, веле, Епископ Јован, иако је такав, рукоположио у Ефесу. Кривио је Златоустога како је он ( монах Јован ) многа зла претрпео оригениста ради, и преко Серапиона , и мимо њега од онога ( од Златоустога). А затим, када су те оптужбе биле претресене, би опет испитана девета тачка оптужби, а онда двадесет седма.

Затим је Исакије епископ опет оптужио Ираклида као оригенисту, и да свјатејшему Епифанију није прихватљив ни на молитви, ни за заједничком трпезом. А придодао је исти тај Исакије и клевету против Златоустога која обухвата ове оптужбе: најпре ону о више пута поменутом Јовану монаху:

Да је изударан због оригениста и стављен у окове; ( због дуге браће)

Друго, да блажени Епифаније није хтео имати заједницу ( са њим) због оригениста: Амонија, Ефтимија, Евсевија, Ираклида, Паладија;

Треће, да укида гостољубље, настојећи на обедовању насамо;

Четврто, да говори како је у цркви трпеза напуњена Еринијама;[10]

Пето, да се хвали говорећи у Цркви: ,,жудим,, ,, лудујем,, , и да је дужан протумачити које су то Ериније, и шта значи то: ,, жудим,, ,, лудујем,,. Црква, наиме, не зна за такве ствари;

Шесто, што грешницима нуди сигурност поучавајући: ,, ако опет сагрешиш, опет се покај, и колико пута да сагрешиш, дођи к мени и ја ћу те излечити,,.

Седмо, што хули на Цркву говорећи да Христос није био услишен када се помолио, пошто се није помолио како треба;

Осмо, што лаике подговара да се буне против синода;

Девето, што је прихватио Јелине који су многа зла хришћанима приредили, те их држи у цркви и штити;

Десето, да прелази у туђе епархије и рукополаже епископе;[11]

Једанаесто, да вређа епископе и екпингантима[12] заповеда да буду избачени из дома његовог;

Дванаесто, да клирике вређа чудним увредама;

Тринаесто, да је силом отео туђе залоге;

Четрнаесто, да без синода и мимо воље клира чини рукоположења;

Петнаесто, да је оригенисте прихватио, а да је заједничаре Цркве који су дошли са састављеним писмима, ни у тамницу бачеnе, није (отуда) избавио, него  кад су умрли у њој уопште се није на њих осврнуо;

Шеснаесто, да је иностране робове, који још нису били ослобођени, него били под оптужбом, рукоположио за епископе;

Седамнаесто, да се десило да сам тај Исакије много пострада од њега.

Од тих ,дакле, оптужби прва,кад би унапред претресена, како су сматрали, више не би испитана, а друга и седма би испитана. А затим наново испитана трећа оптужба, од оних које је поднео ђакон Јован. А у тој главној тачки и Арсакије[13] протопрезвитер, који је наследио самога Златоустога, и Атик презвитер, не знам како, иступише као сведоци те посведочише против Светога, и Елпидије презвитер. Сами посведочише, а са њима и презвитер Акакије и код четврте тачке.

Када су, дакле, (те тачке) биле испитане, сами претходно наречени презвитери и још Евдемон и Онисим, тражили су да се убрза са пресудом, те Павле Ираклијски први затражи од сабора да се сви изјасне. И изјаснише се сви за свргавање, како су очекивали, Светога, почињући од Гимнасија епископа, а завршивши са Теофилом Александријским, на броју четрдесет петорица њих. Затим би написана посланица клиру константинопољском да сабор тражи свргавање Светога, а би јављено и царевима. Придодаше још и три клевете, од Геронтија, од Фаустина и од Евгомонија, који су говорили да су неправедно од Јована свргнути ( са епископског трона). Би написан и царски указ сабору. У којима и дванаести чин (тј. заседање). А тринаести, као што је речено, садржи оптужнице у вези Ираклида, епископа Ефеског.

 

[1] Био је то један од двојице ђакона које је Златоусти сменио одмах по доласку у Консантинопољ. Једнога под оптужбом за убиство а другога за прељубу.

[2] Декани су били нека врста монашких ,, десетара,, или пак градских службеника који су сахрањивали сиромашне о државном трошку, значење је нејасно.

[3] Ради се о такозваној ,,талачкој кризи,,. Поменути Јован био је ћовек веома близак царскоме пару.

[4] Неки мисле да се ради о ,,агентима,, које је Теофил послао у Константинопољ да клевећу тзв. ,,дугу браћу,,.

[5] О овој и следећој осуди се не зна ништа.

[6]  Ни о овима се ништа не зна.

[7] Понудио му прићешће.

[8] О овој Златоустовој навици види код Паладија, Дијалог 8

[9] Писац Дијалога

[10] Нема сачувано ништа о овоме.

[11] Односи се на његово путовање у Малу Азију да среди црквено стање, и том приликом је сменио епископе за које је сматрао да су рукоположени за новац.

[12] Нејасно је да ли вређа и једне и друге или другима заповеда да избаце епископе из дома

[13] Млађи брат епископа Нектарија кога је Златоусти наследио на Константинопољској катедри.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПИСМА ИНОКЕНТИЈУ

Инокентију, Епископу Римском [1]

Владики мојему најчаснијем и најбогољубивијем епископу Инокентију, Јован (жели) радовати се у Господу

 

Мислим да је богобојажљивост ваша и пре наших писама чула за безакоње које овде би допуштено. Величина страхота наиме, није нити један део икумене оставила а да не чује за тешку ову трагедију, јер глас о овим догађајима, проносећи се до самих крајева васељене, свуда производи тужбалицу и многи јаук. Но будући да не треба само јаукати, него и исправљати ствари и гледати како да стане најтежа ова бура црквена, помислисмо да је неопходно господу моју, најчасније и најбогољубивије епископе: Димитрија, Пансофија, Папона и Евгенија убедити да се оставе обавеза својих и усуде исполовити на толику пучину, те да буду послати на дуго путовање, похитати к љубави вашој, и да пошто вас у све добро упуте. Припреме тако да исправљање буде брже; са њима пак заједно одасласмо и најчасније и љубљене ђаконе Павла и Киријака, а наумисмо и да сами, у виду посланице, укратко упутимо љубав вашу у оно што се овде десило.

Наиме, Теофил којему је уручено предводништво над црквом у Александрији, пошто с се неки људи пожалили благочестивом цару на њега, овај му заповеди да сам дође, [2] он пак дође повевши са собом не мали број епископа из Египта, као одмах, од самог почетка хотећи да покаже да је дошао спреман за рат и у бојном поретку; а затим крочивши у велики и богољубиви Константинов град, он не уђе у Цркву како је ред и древни обичај, не дође к нама, не рече ни реч, нити узе учешћа у молитви, нити је имао заједницу са нама, него се сишавши са брода и прошавши мимо предворја цркве утаборио отишавши негде изван града;[3] и док смо га много пута позивали-и њега самог и са њиме пристигле епископе- одсести код нас, јер све беше спремно, и смештај и све што је потребно, нити он, нити они са њим позив не прихватише. Гледајући то , бејасмо у недоумици многој, не могући да откријемо узрок те неправедне омразе, па ипак све што је до нас извршавасмо, чинећи им оно што приличи, непрекидно га позивајући да нам се придружи и каже због чега је од самог почетка одлучио повести рат и уништити толики град. Но пошто он сам није хтео говорити узрок , а тужиоци његови су га спопадали, најблагочестивији цар, позвавши нас, заповеди нам прећи на другу страну залива, где је Теофил боравио, и саслушати предмет против њега. Пребацивали су му, наиме, и насиље, и убиства, и небројене друге ствари; но ми знајући и законе отачке, и поштујући тога мужа, одајући му част и имајући при себи писма његовакоја објављују како не треба изрицати казне епископима иностраним, него унутар епархија решавати послове епархија, не прихватих се тога да пресудим у томе предмету, него још и одбих са жестином многом. А он, као и раније борећи се, позвавши архиђакона мојега, у самовлашћу многоме, као да је црква ( Константинопољска) већ обудовала и нема свога епископа, преко њега себи сав клир привукао; цркве постадоше опустошене док се из сваке поједине одводе клирици и припремају да против мене предају оптужне књиге, и наговарају да поднесу оптужницу. Кад је то учинио, слао је по нас и позивао на суд, још са себе не скинувши сопствене кривице, што понајвише беше мимо канона, и мимо свакога закона.

Но ми свесни тога да не долазимо на суд, јер тамо бисмо небројено пута дошли, него долазимо ( на ноге ) непријатењу и противнику, како је то показало и оно пре и оно што се после десило, посласмо му епископе: Писинунтискога  Димитрија, Апамејскога Евласија, Апиаријскога Лупикинона, као и презвитере Германа и Севирона, одговарајући на позив са доличном нам благошћу, говорећи да ја суд не одбијам, него одбијам очитога непријатеља и отворенога противника. Јер како ће онај који је , још не добивши оптужне књиге, од почетка учинио такве ствари, себе одсекавши од цркве, заједнице и молитве, тужиоце наговарајући и клир на своју страну преводећи, Цркву пустошећи, како ће се такав са правом попети на трон судијски који му ни са једне стране не доликује? Јер није ред да Египћанин суди онима у тракији, и то такав који је одговоран за кривице, непријатељ и противник ( ономе којему треба да суди). Па ипак, нимало се не постидевши, него тискајући да испуни што је хтео, када смо објавили да смо спремни у присуству стотину и хиљаду епископа скинути са себе осуде и показати да смо чисти, као што и јесмо, он је у одсуству нашем, док смо ми позивали сабор да нас саслуша, тражили суд, и нисмо избегавали саслушање-него отворену мржњу- прихватао тужиоце и ослобађао оне које сам ја лишио заједништва, примао је оптужне књиге од самих оних који још нису били са себе скинули осуде, правио записник, што је све било мимо обичаја и следа канонског поретка. И што много говорити? Није стао све чинећи и предузимајући, све док нас није насилно и са самовлашћем избацио из града и Цркве, у касно вече, док је сав народ ишао за нама. И Куриос (полицијски службеник) ме повлачи посред града , силом вучен бејах одведен доле (до пристаништа) и бачен у брод, те ноћу плових, а све то будући да сам претходно озивао сабор да ме праведно саслуша. Ко би то, макар имао срце камено, могао без суза слушати? Но будући да, као што претходно рекох, не треба само јадиковати над злим догађајима, него их ваља и исправљати, молим вашу љубав да се покрене, саосећа ( са нама ) и учини све,тако да тиме престану ова зла. Јер се њихово безакоње није ту разрешило, него су се после тога истим стварима бавили. Пошто је најблагочестивији цар истерао оне што бесрамно наскочише на Цркву, и многи од присутних епископа, увидевши безакоње њихово, повукоше се у своје епархије бежећи од напада њиховога као од каквога пожара што све пред собом пустоши; ми опет бејасмо позивани у град, и у Цркву из које бесмо неправедно избачени, где нас је уводило више од тридесет епископа, и нотар најбогољубивијега цара, посебно због тога послат, а онај [4] одмах одмагли. Због чега и зашто? Улазећи у град ми смо молили најбогољубивијега цара да сазове сабор ради осуде онога што се десило . А Теофил, свестан шта је урадио, и у страху од осуде, кад су царске грамате већ биле послате на све стране, позивајући све епископе са свих страна, кришом, усред ноћи, укрцавши се на бродић, тако побеже водећи са собом и оне са њим.

Но ми ни тако не стадосмо, имајући смелост од чисте савести наше опет исто молимо најблагочестивијега цара. И он, чинећи оно што му приличи, посла грмату њему, позивајући из Египта и њега и све оне са њим, да положе рачун за оно што се десило, те да не мисли да оно  на што се једна страна неправедно дрзнула, а што је мимо толиких канона, довољно да се оправда. Он се пак царских грамата није држао, него остаде дома, изговарајући се стањем у народу, да га везује неумесно ревновање неких људи који му се опиру, премда га је и тај исти народ и пре царских грамата био засуо небројеним погрдама. Но не бавимо се сада тиме, него смо то казали хотећи да покажемо како се био подухватио злодела. Ми међутим ни после нисмо седели мирни, него смо притискали тражећи да буде уприличен суд, за испитивање и давање одговора, говорили смо, наиме, да смо спремни доказати како смо невини, а њих показати као крајње преступнике. Беху ту, наиме, неки Сиријци, од оних онда уз њега пристних а који су овде остали, који све урадише заједно са њим; ми им више пута приступасмо готови да се расправимо, више пута их узнемирисмо због тога, тражећи да нам предају записник ( са сабора ) , или књиге тужби, или да нас упознају са природом осуда, или са самим тужиоцима, и ништа од тога не добисмо, него наново бејасмо избачени из Цркве.

И како да на крају испроповедам овдашње догађаје који превазилазе сваку трагедију? Која беседа ће то представити?Који слух без грозе прихватити? Јер док смо ми, као што претходно рекох, давали такве предлоге, одједном мноштво војника, на саму Велику Суботу, док је дан већ нагињао вечери, ушавши у цркве, сав клир који је био са мном на силу избацише, док су епископско место (το βημα)[5] са оружијем у рукама окружили. Жене које су се по молитвеним домовима управо у то време разоденуле за крштење, онако голе побегоше у страху од ужаснога тога упада, пошто им не беше допуштено ни огрнути се како женама доликује, а многе беху избачене још и ране задобивши, те се крстионице крвљу пуњаху, а света купељ се зацрвене од крви. Но страхота ни на томе не стаде. Него војници- од којих понеки, како смо дознали, беху некрштени- ушавши тамо где Свети Дарови леже, гледали су све што је тамо било , и најсветија Крв Христова, у толикој збрци, проли се на хаљине наведених војника, и као кад варвари одводе у заробљеништво, на све се дрзнуше. Људи су гоњени на чистину, сав народ  је време проводио изван града, док цркве на тако велики празних беху празне, и више од четрдесет епископа који су имали заједницу са нама, заједно са народом и клиром беху гоњени ни за шта.; на све стране вриска, тужбалице и потоци суза: на трговима, по домовима, по пустим местима, и сваки део града пунио се тим несрћама; од тога обиља безакоња, саосећаху се са нама не само они што су страдали, него и они што ништа од тога нису поднели, не само једноверни, него и јеретици, и Јудеји, и Јелини, и као када се град заузима, тако све беше у збрци, јурњави и врисци. И све је то предузимано мимо знања најблагочестивијега цара, када је ноћ завладала, док су све то припремили, и на много места и предводили, епископи који се нису стидели што испред себе уместо ђакона имају командире. Када , пак, дође дан, сав град се пресели изван зидина, под дрвеће и по гајевима, савршавајући празник као расејане овце.

Могуће вам је надаље замислити све овдашње неприлике, јер, као што рекох, све што се десило речју је немогуће прећи. И што је најгоре, толика и тако велика зла још ни до сада нису добила разрешење, па нити наду у разрешење, него се страхота увећава свакога дана; за подсмех постадосмо многима, или боље: не смеје се нико, макар колики безаконик био, него сви, као што рекох, оплакују ту величину зла, то ново безакоње. А шта човек да каже за узбуну у осталим црквама? Јер то зло не остаде овде, него стиже и до Истока. И као што се , када се из главе излије лоше струјање и остали делови тела кваре, управо тако и сада, као из каквог извора, зла почевши да се шире из овога великог града, путем однесоше немира на све стране, те клирици свуда устадоше на епископе, епископи се разделише од епископа и народи од народа, а други народи се намеравају оделити, и на све стране болови од зала и изокретања све икумене. Дознавши дакле, све то, господо моја најчаснија и најблагочестивија, покажите доликујућу вам храброст и ревност, е да се сузбије оволико безакоње што се у цркве увукло. Јер ако тај обичај завлада, те онима који то желе буде могуће  доћи у туђе парохије са толикога растојања и избацити ( из Цркве) кога они хоће, и чинити по сопственој слободи што год пожеле, знајте да ће све отићи у пропаст, и на сву икумену ће натрчати рат некакав беспоштедан, док свако буде друге избацивао и сам бивао избачен ( из Цркве). Да не би, дакле, толика пометња захватиласву земљу под сунцем, пошаљите посланице и опомените и друге да је то што се тако незаконо збило у одсуству нашем,  а што је урађено од једне стране, пошто ми нисмо одбили право изаћи на суд, да то нема никакве снаге, као што, наиме, ,по свој природи и нема, а оне који су изобличени како такве ствари чине, подврћи ептимији по црквеним законима; нама пак, који у томе нисмо ухваћени, који нисмо у томе разобличени, који нисмо одговорни, дајте да непрекидно уживамо грамате ваше, љубав вашу, и све друго као и претходно. А ако би они што преступише закон и сада хтели вежбати такве осуде, за које нас неправедно збацише недавши нам ни записник, ни књиге ( оптужби) нити тужитеље показавши, нека се састане суд неподмитљив, те да се судимо, и оправдаћемо се , и показаћемо да нисмо криви за оно за шта нас оптужују, као што , наиме, и нисмо, јер оно што се сада дешава због њих, (дешава се ) мимо сваког реда и сваког закона и канона црквенога. И што говорим о канонима црквеним? Никада до сада ни на ванцрквеним судовима такве ствари нису биле допуштене,  или боље: ни на суду варварскоме, ни Скити, ни Сармати не би тако изрекли пресуду, пресудивши према једној страни, док је окривљени одсутан, и не избегава суђење, него мржњу, позива судије безбројне, говорећи да је невин и да ће у присуству све икумене одбацити кривице и показати да је у свима њима недужан.


[1] Посланица је писана после васкрса 404. Године.

[2] Између позива из Александрије у Константинопољ прошло је дуго времена, на пут је кренуо копном како би успут врбовао еископе.

[3] Теофил је најпре боравио на Руфиновом имању, познатом по називу ,, код храста,, где је касније и одржан сабор. Када је одлучио да пређе залив и дође у Константинопољ, одсео је у једној од царских палата хотећи тиме да покаже да ужива подршку власти.

[4] Теофил

[5] Можда и часну трпезу

Share this post


Link to post
Share on other sites

ИНОКЕНТИЈЕ ЕПИСКОП

Презвитерима и ђаконима, и свему клиру и народу Цркве Константинопољске под Епископом Јованом, љубљеној браћи-радујте се!

 

Из писама љубави ваше које посласте преко германа презвитера и ђакона Касиана, у бризи сагледасмо сцену зала коју пред очима (нашим) постависте: коликим невољама и напорима се вера мучи , сагледах пошто више пута прочитах ( писмо), једина ствар која то лечи је: утеха трпљења- учиниће, наиме, Бог наш брзо крај толиким невољама; њих подносити- доноси добро. Али саму неопходну утеху што на почетку вашега писма лежи познадосмо хвалећи усрђе ваше, утеху која садржи многа сведочанства у корист трпљења, утеху коју смо ми вама дужни послати, ви вашим писмима предупредисте. Јер Владика наш обично такво трпљење нуди онима који се муче како би и када се нађу у невољама, слуге Христове себе тешилие, размишљајући у себи да се светима и пре дешавало оно од чега они страдају. А и ми из самих ваших писама можемо себи утеху наћи, јер није нам туђе са вама бол трпети, јер се и ми у вама кажњавамо. Ко ће, наиме , моћи поднети ствари преступне од оних од оних који би понајвише требало да буду ревнитељи спокоја, мира и самог једномислија. А, сада, обрнутим начином, недужни јереји се истискују са предстојатељства властитим Црквама.

Први неправедно пострада брат наш и саслужитељ Јован, епископ ваш, а да није било саслушања, ниједна осуда није била изнесена, нити он беше саслушан. И какав неодржив изум? Да не би било разлога за суђење, или испитивање, на места живих јереја други се постављају, као да о људима избраним после онаквог прегрешења неко може судити да имају или су учинили ишта исправно. Не знамо, наима, да се икада неко од отаца наших усудио на такве ствари, него је , напротив, било забрањено икоме на место живога рукоположити другога и дати му власт. Јер хиротонија без вредности не може одузети чин јереја, будући да ни епископ не може бити онај који се неправедно поставља.

Што се тиче чувања канона, пишемо да треба следити оне који су одређени у Никеји, Католичанска Црква за њима јединима  је дужна следити и њих признавати. А ако неки људи износе друге, који се разликују од оних у Никеји одређених канона, и који су обличени како су их јеретици саставили- Католичански епископи да их одбаце. Јер оно што су јеретици пронашли, то не треба спајати са католичанским канонима, јер они преко замисли противних и незаконих увек хоће умањити договор Никејских ( Отаца ). Дакле, на само да говоримо како за њима не треба следити , него још и пре, треба их осудити заједно са јеретичким и схизматичким учењима, као и што се претходно десило на Сабору у Сардици, под епископима пре нас. Јер ствари добро урађене, браћо најчаснија, пре треба осудити, него да оно што је супротно канонима има некакву чврстину.

Али шта да учинимо сада у ово време против тих таквих? Неопходна је саборна одлука[1] , одавно смо указали на потребу заједничког разматрања, јер једино она може умирити покрете оваквих олуја; а како бисмо то постигли, за сада је добро лечење поверити вољи великога Бога и Христа Његовога, а Господа нашега. Сви ће се, дакле, немири (настали) од зависти ђаволове на испитивање верних , смирити; нисмо дужни у чврстини вере наше изгубити ишта од наде у Господа. Ми , наиме, много размишљамо о томе на који начин да се састане Васељенски Сабор, како би вољом Божијом престали немири. За сада, дакле, да се држимо и утврдимо зидом трпљења и надамо да ће се, уз помоћ Божију, све васпоставити како је било. Све што сте казали да се подиже на вас дознали смо потпуно и од саепископа наших који претходно дођоше у Рим, премда у различита времена, то јест од Димитрија, Киријака, Евлисија и Паладија, који су и сада са нама.

 

[1] Дијагноза у дословном преводу

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Ведран* рече

Матусале!

Да ли је ово преузето са нета? Има ли библиографске податке?

Није са нета, зато сам и поставио ако некога занима, прекуцао сам из шестог тома златоустових дела епархије нишке,није дугачко, мало је новије издање па сам избегао да ставим референце, због ауторских права. У предговору имају наведени грчки и латински изворници.  Јованово писмо је из грчког текста PG 52, 529-536, Инокентијево је из Фотијеве библиотеке кодекс 59.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Матусал рече

Није са нета, зато сам и поставио ако некога занима, прекуцао сам из шестог тома златоустових дела епархије нишке,није дугачко, мало је новије издање па сам избегао да ставим референце, због ауторских права. У предговору имају наведени грчки и латински изворници.  Јованово писмо је из грчког текста PG 52, 529-536, Инокентијево је из Фотијеве библиотеке кодекс 59.

Пошто си открио тајну дај биб податке макар на пп.

Па ваљда се не крше ауторска права цитирањем текста који је до 10% неког дела? Тако је у "цивилизованом" свету.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 45 минута, Ведран* рече

Пошто си открио тајну дај биб податке макар на пп.

Па ваљда се не крше ауторска права цитирањем текста који је до 10% неког дела? Тако је у "цивилизованом" свету.

E to nisam znao, nije mi pri ruci knjiga, pogledaj ovde http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/

imas i nekih tekstova, mada su vecinom nekomletni (sa dodatkom u stampanom izdanju)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах


×
Оптужбе против Светог Јована Златоустог - Отачко богословље - Аскетика - Живе Речи Утехе