Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Tumaralo.

Слободан Антонић - Пут Србије у статус колоније: где су били Ирци, а где ми - а како је сада

Оцени ову тему

Recommended Posts

Слободан Антонић   

Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде).

Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe).

Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде).tenis_0.jpg

Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!).

Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру.

„Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије.321321323213213213213.jpg

Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи.

Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе.

Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“.

Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу.

Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона.

RTR2V052-EU-Srbija-34r.jpgКромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно  105 државних чиновника. 

Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања.

Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910).

Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала.

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати.

Мислимо о томе.

(ФСК)

http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Tumaralo. рече

Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој

Како је кренуло са овим избјеглицама, свиња у Њемачкој неће бити.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Toma рече

Дијгнозу је поставио добро.
А шта би била терапија?
Раскидање уговора са "странцима"?
Референдум о промени Устава?
...?

Nikakva terapija. Radi se o ireverzibilnim procesima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако се не варам, новим законом (или изменама закона, немам времена сада да гуглам) у вези са пољопривредним земљиштом, странцима је дозвољено да купују пољопривредно земљиште до одређене површине.

Мора се нагласити да је и пре тог закона/измена било довољно да страни држављанин или страна фирма оснују фирму (трошкови оснивања се крећу у стотинама евра) и купе шта год желе, односно под истим условима као домаће фирме.

Друго, нисам сигуран да је будућност Ирске данас имало сивља од будућности Србије. Треће, Ирска је у време глади била под окупацијом, Србија и даље није, свакако не у том смислу.

Овај текст ми је добар пример ситуације где се уоче неки реални проблеми, уз њих неки мало мање реални, али се не понуди никакво решење. Шта је економска политика коју Србија треба да води? Шта је тачно то што би опозиција радила другачије од власти? Слажем се са Томом, пуно (иначе очигледних) дијазгноза, никакви лекови у понуди. Та безидејност опозиције је понајвећи разлог што мислим да ће Вучић дочекати пензију на власти.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Tumaralo. рече

Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?

Вертикална интеграција нивоа производње није нужно сама по себи лоша. Проблем постоји ако се врши вертикална интеграција тако да се нарушава тржишна конкуренција успостављањем моћи да се другима ускрати приступ некој од фаза производње.

Или на српском речено - није проблем што се Тенису дозвољава да контролише све фазе производње, све док он не контролише све у Србији што се користи за производњу. Тј., док постоје и друге фарме ( у значајном броју ) које Тенис не посједује, ту нема нарушавања конкуренције. Те друге фарме могу другима продавати своје свиње, у теорији. Чак штавише, Тенис може упослити домаће људе на својим фармама ( мада је питање колико је то вјероватно ). Но, ово је све прича уколико би Тенис узео у својину земљиште - што овдје није случај. У питању је закуп и то на релативно кратак до средњи рок, а закуп се увијек и веома лако може раскинути уколико закупац не поштује своје обавезе. И ту је могуће поставити услове да закупац ( Тенис ) запосли домаће раднике. Да ли је то учињено, баш ме занима.

Е сада, на овој линији изједначавања продаје и давања у закуп прави се огромна грешка, јер уопште нису исте ствари. Мислим, рећи ово:

пре 10 часа, Tumaralo. рече

Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. 

...када се у претходном пасусу мртво 'ладно рекло да је земљиште издато у закуп је само млаћење празне сламе ( или што би се латински рекло "non sequitur" ), јер везе нема са Тенисом. Дакле - није аргумент. Самим тим ова изјава:

пре 10 часа, Tumaralo. рече

Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније.

...постаје потпуна будалаштина, јер да би она била тачна требало би значити да се земље могу економски колонизовати... преко закупаца. Мислим, реално... И онда поготово шта је млаћење празне сламе јесте упоређивање овога са Ирском, као да су иоле исти или слични случајеви. Ево шта он сам каже:

пре 10 часа, Tumaralo. рече

Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници.

Власници - не закупци.

Још к томе, разлика између Србије и Ирске из овог доба јесте та да је Ирска војно освојена док Србија то није. Као војно покорена земља, Ирска је била раскомадана, не као колонија, него као ратни плијен, те у прерасподјели својине над земљиштем Ирска као ентитет није имала никаквог утицаја - јер није ни постојала. Србија са друге стране је независна држава ( макар формално ) која од своје воље са својом владом закључује уговоре о закупу који се много лакше раскидају и са којима је много лакше вратити ствари у пређашње стање - него што је то са продајом земљишта ( тачније са преносом својине над земљиштем, што може бити и на други начин спроведено, не само продајом ). Дакле, ово поређење је потпуно промашено.

У закључку - Антонић није показао зашто је лоше да Тенис контролише све своје нивое производње у овој ситуацији у којој не контролише све инпуте ( тј. све фарме ); поставља питање зашто му то није дозвољено у Њемачкој или Данској ( што и мене занима да ли је заиста тако, али чак и да јесте то ниеј никакав аргумент јер Србија није Њемачак и није Данска, те наша ситуација није иста, те се не може као аругмент истицати "Хеј Швабе ово раде, ајмо и ми тако!". То је приступ који нам је донио много лоших закона јер смо их просто преписивали ) које није аргумент; говори како Срби неће имати ништа од своје земље те да ће радити за друге као надничари ( прво што "ништа нећемо имати" је апсолутно нетачно јер опет - ради се о закупу -, а као друго не видим шта је лоше радити за другога као надничар, ако тај други те плаћа пристојно и ако тај други заправо нешто производи намјесто ничега до сада. Још к томе, Тенис је велика компанија која има много веће капацитете за производњу од обичног појединачног пољопривредника. Може се поставити питање зашто СНС шиканира домаће привреднике али то је већ политичко питање, а и ту би се дизала халабука јер се "контрола над земљом препушта малобројној елити" и онда би све било Јово наново ). Једино што је добро рекао јесте да ниједна нормална земља не смије препустити кључну контролу над својим земљиштем странцима. Једини је проблем што овај случај уопште не спада под ту апокалиптичну пријетњу.

Лоши аругменти, неупоредивост са Ирском и мазање раји очију да се ради о продаји земље, акда и сам каже да се ради о закупу на само 30 година ( од предвиђеног законског максимума од 99 година ). 

Зашто се економси популисти толико пласирају у етар?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Срђан Шијакињић рече

Ако се не варам, новим законом (или изменама закона, немам времена сада да гуглам) у вези са пољопривредним земљиштом, странцима је дозвољено да купују пољопривредно земљиште до одређене површине.

Да се похаллим да сам био један од студената који је радио на упоредноправној анализи законодавства о пољопривредном и шумском земљишту прије 3 године. То нам је била као предиспитна обавеза, а заправо је професорка нас користила да направимо мале радове за европске земље које је она представила заједно са приједлогом за измјене закона о пољопривредном и шумском земљишту. Хтјела је показати да и друге државе радо ограничавају давање земљишта странцима, од својине до простог закупа, и да представи разне моделе како би се новим законом ефективно ограничило право странаца да купују земљиште.

И каснијом измјеном је то и ограничено. Не знам да ли је због њене заслуге или је то већ бил ораниеј у припреми, али свакако је ограничено и овакве популистичке приче су будалаштине.

Једина мана Србије у овом сектору јесте што не подржава своје грађане као што подржава странце, а то је стога јер политикантски шљам из СНС-а и осталих странака желе да се углаве и узму који хектар за себе, па заврћу онога кога могу завртати - голоруки народ. Други проблем је недостатак задругарства на селу, но Кркобабић је ту поступио као Антонић - дао добру анализу суштинског проблема и онда предложио никакво рјешење. Хоће да држава финансира стварање задруга посвуда по Србији, без обзира да ли на конкретном локалитету има потребе за њом или не. Нпр., кој ће мој људима задруга ако не могу производити колико би требали да би им задруга нешто и вриједила, јер политикантски шљам чува парцеле за себе, јер немају довољну финансијску или пореску подршку од државе итд.? Дакле умејсто овог левоњарског "буууу богати странци", требало би бити левоњарско "уздигнимо обичан народ". Али јок, Србину је битније да буде љубоморан и параноичан, него да гледа како себе да поправи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах


×
Слободан Антонић - Пут Србије у статус колоније: где су били Ирци, а где ми - а како је сада - Политика - Живе Речи Утехе