Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

obi-wan

Prof. dr. Darko Djogo - kratki zapisi i razmisljanja

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ako se slazete, mislim da bi ova tema mogla da bude zakacena (pinned, jel`te). Ubacicu ponekad i nesto od ranije, sto sam sakupio, osim onog sto trenutno naidje da se zapise.

Inace, sve je preuzeto sa https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED da ne ponavljam stalno link.

...

"Како смо се измјенили, заклети у традицију...

Двије реченице једног скорашњег родитељског разговора, карактеристичне за размишљање наше генерације родитеља: "ма што да се он/а мучи, ако сам ја морао/ла" и "шта мени фали, ријетко ћеш видјети бољег човјека/већег вјерника од мене". Заправо, наш народ, ми, живи(мо) у два темељна вјеровања: да је живот бесмислено и некако "намјерно нама" тежак и да је свако од нас, такав какав је, мјерило живота, доброте, вјере, етоса.

А наши стари нису тако. Претурали су преко главе теже, ратове и истински болне трагедије, тегобу сељачког дана и чиновничке неизвјесности, без роптања на живот као такав, без осјећаја завјере против "баш њих". О вјери и свом и туђем поштењу пуштали да говоре други, нерадо се дичили и оним што стварно јесу постигли. А у свему: поуздали се у Бога и Његов суд и знали да у тегоби, као и радости има Божије руке, а у скромности - нечег најхришћанскијег на свијету, онога што даје нашем тежаку да буде подвижник, попут сиријског мон

Ту, у тежини дана и ћутању о спственим постигнућима Духа, лежи скривена снага коју заборављамо."

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Једино што је бесмисао у стању да даде јесте више бесмисла. То ми прође кроз главу слушајући најтужнији облик савремене псеудо-музике: пјесму о проводу. Садржај дотичног жанра јесте бесадржајност, недостатак садржаја. Не, ни плитка физиолигија и еротска гимнастика. Ништа. Нема човјека, нема односа, догађај прожет бесмислом. Тужно. Претужно. Зато сам још увјеренији да нема важнијег градива које је данас потребније предавати него што су Тагоре, Пушкин, Шантић, Попа... Ако допустимо интелектуалну идиотизацију, тешко ћемо се извући. Ако допустимо емоционалну - спаса нам нема."

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Опет пред тајном Бога и човјека. Пред отвореношћу Богочовјека.

"Свијет", оно "caзријевање у њему" сугеришу нам, шапућу сваким даном да треба да будемо друштвене корњаче, оклопљени непробојним плочама лажних сигурности и имиџа а лабилни у идентитету - Христос: да будемо рањиви и осјетљиви, а постојани у сазнању да је све негдје другдје, у Његовом Царству, у Њему. И ја се зато батргам да останем рањив.

Зато никад не могу да вјерујем нерањивим, онима којима живот прође у убјеђивању свијета да је све увијек у реду, онима који не би заплакали. Мој Бог(очовјек) је плакао. (Јован 11,35). Мој Бог(очовјек) је рањив. Зато ми је тешко вјеровати човјеку који не може ићи стазама Његовим.

Рањивост. Пут којим је ишао Христос."

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Православни свештеник у одеждама које су саткале у свом стилу мајанске жене. Диван примјер универзалности и космополитизма Православља: ми нисмо византијски, руски или српски КУД, него Црква, обитавалиште Бога свих народа."

Picture1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Гледамо породично Господара прстенова. Лијепо искуство, као и свака велика прича, и Толкинов свијет увијек открије нешто ново... Заправо, уживам(о) у миту. Мит је сјајан, до великих истина се само причом може доћи. У нама увијек постоји потреба коју је немогуће рационализовати, да видимо борбу добра и зла и есхатолошку побједу добра.

Него, човјек гледајући Господара увиди оно архаично у себи. Стварно не могу да разумијем неког ко има потребу да "демитологизује", рецимо, косовски мит, а рецимо, "ложи се" на Господара прстенова. Сви смо некад бар били сатјерани у ћошак, надјачани и outnumbered, и знали да не мјеримо чин, наш или туђи, према резултату који очекујемо, него према ономе што бранимо. То је битна, суштинска лекција. Желим да моја дјеца упију мит, мит о части. То ће их у животу чекати неминовно. Хоћу да буду људи."

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Бен Хур. Увијек сам волио тај филм. Сматрао га једним од најбољих филмова о Христу. Пуно бољи од много ког "биографског" - Бен Хур казује причу о томе ко јесте Христос кроз причу о тиме каквим Он чини човјека којег се дотакне."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово и јесу таква времена. Површна, маркетиншка. Спреј за фарбање и префарбавање - најзначајнија алакта. А да заиста нешто учинимо могли бисмо када нашу пажњу не би обузимали рјешаваоци проблема које су сами пројектовали и саботери свега доброг на чему није угравирано њихово име. Корак напријед, назад два. Бог дода један корак, па остајемо на нули.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Ма колико да сам бивао и јесам критичан према монументалном стадионском Православљу с временом сам заволио Храм Светог Саве. Кад год путујем у Београд, као сад, он ми је оријентир и добродошлица. Заволио сам га и због људи, оца Радивоја, Вулета, Владику Арсенија јако цијеним... А драго ми је да мој главни град има једну такву тачку, путоказ ка Царству Будућег Вијека, Небеском Београду, без магле, незалазног Сунца над Храмом и Калемегданом...

А ове женице - шта рећи? Да се чак разбјесним не могу. Јер кад сведеш себе на "тело" и материцу, сведеш на физиологију све што међу људима бива,чаролију љубави, додир, стрепњу, потврду, давање, живот - зар већи јад још постоји? Христос је рекао за живот и душу, а односи се и на Љубав и "тело" и све остало: ко буде чувао, грчевито, узеће му се и изгубиће. Ко себе дадне Другоме и зa Другог - наћи ће и даће му се. Грч је довољно тешко стање.

Само радости! Само неко да шири наш свијет, душу!"

16265694_10210803635502517_2272558381070

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10210803635502517&set=pcb.10210803656943053&type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ко зна који пут о "народу најстаријем..."

Искрено, мени је апсолутно небитно да ли смо и кад и одакле дошли (сви су однекле некад дошли). Знам да смо материјалном и духовном културом и свиме блиски, рецимо, Румунима и не мислим да су расистички критеријуми "чисте крви" битни за било шта. И у простору и времену сматрам најприснијим, својим оно што је припадало и припада хришћанској, првенствено православној Цркви и култури. Значи, за мене је само битно да је Павле проповиједао Васкрслога Христа, Јелинима лудост, Јеврејима саблазан. Од њега и ми вјеру преко Солуна добисмо. Сви ти Перуни, санскрти и храстови, стари коријени ријечи и дрвета, за мене су само стара сјенка коју смо одбацили. Кад кажем "моја предисторија" - то је историја Хришћанства у Мезији и Далматији, моје је свако старо црквиште, крстионица из првих вјекова, то је моје, имао 3% или 97% њихове крви. Шта би нам вриједило да знамо да је цијело човјечанство од нас, а да за Богочовјека нисмо чули? Не би ли нам било по оној о човјеку (и народу) који читав свијет стече, а душу изгуби? Нека, нисам ја из Индије ни Индија из мене. Ми смо преко Солуна дошли из Јерусалима, пасхалним јутром од народа (На)род Његов постали.

https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах


×
Prof. dr. Darko Djogo - kratki zapisi i razmisljanja - Духовни живот наше Свете Цркве - Живе Речи Утехе