Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

JESSY

Ускоро ћемо добити још једног светитеља

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ

 
IMG_3323.JPG

 

ЖИЧКИ МОНАХ ОТАЦ ЈАКОВ АРСОВИЋ-ДУХОВНИ УЧЕНИК ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА, приредио архимандрит о. Јован Радосављевић, Нови Сад, 2012.

   О оцу Јакову Арсовићу, монаху манастира Жиче, писао сам још осамдесетих година 20. века и објавио у листу "Хиландар", а затим у књизи "Страдање Жиче и Студенице", и другде. Повремено сам прикупљао и његове радове и чланке, које је објављивао у разним црквеним листовима, поготово у предратном "Мисионару" као уредник, а и пре ступања на дужност уредника.

   О оцу Јакову писали су и други његови поштоваоци и познаници. Пре неколико година о њему су написали књигу Радоман Светковић и Слободан Обрадовић, са обимнијим личним подацима и поукама оца Јакова.

   Неоспорно је да отац Јаков јесте један од савремених духовних бисера и да је његов свети монашки живот сав био посвећен строгом подвижништву. Имајући то сазнање и осећање, још као жички искушеник од своје једанаесте године, одлучио сам да у познијим годинама, као професор призренске богословије опишем његов и наш живот у манастиру Жичи. Сада сам, пак, одлучио да припремим и ову књигу о оцу Јакову у коју сам сабрао највише колико сам могао његових чланака и радова. Верујем да ће ова књига побудити пажњу свих православних читалаца, јер ће из самих његових текстова моћи да га упознају као образованог монаха, великог подвижника и непосредног ученика светог Владике Николаја, после чега ће осетити многе духовне користи и благодатну силу тих светих људи и Цркве Христове којој служе.

   Ову књигу сам приредио захваљујући нашим преосвећеним оцима и духовној деци оца Јустина Поповића. Као допуну овде наводим и неке личне, породичне и друге податке које сам са захвалношћу користио из књиге г. Радомана Светковића и Слободана  Обрадовића о оцу Јакову.

   Тако видимо да је Радоје Арсовић (отац Јаков) рођен у миланџанско-косорићкој парохији, а да је крштен у цркви Светог Саве, задужбини епископа жичког Јанићија(Јоаникија) Нешковића, званог "Јања" (1804-1873), где је Радоје 1893. године и заведен у протоколу рођених у тој парохији. Рођен је у Кушићима, 13. децембра 1893; међутим, по податку који сам преузео из његове легитимације, коју је отац Касијан студенички сачувао и мени доставио, са познатом фотографијом, он је рођен 1894. године. Отац му се звао Јефта, а мајка Сава. Крштен је седам дана после рођења, 20. децембра.

   Радоје Арсовић је учио основну школу, "као најмирније дете и најбољи ђак", у Миланџи, коју је у свом селу подигао владика Јања 1853. године. Међутим, као и многе друге школе, због недостатка деце сада ни она не ради и тако пропада.

   Између Првог и Другог светског рата, упознао се са светим владиком Николајем Жичким. Замонашен је по његовом благослову, у манастиру Жичи 1939. године и добио монашко име Јаков. Умро је у четвртак пред месне задушнице 1946. године, у педесет другој години свога живота, од прехладе и исцрпљености по затворима нове власти.

   За труд и припрему да се ова књига са текстовима оца Јакова штампа, благодарим јеромонаху оцу Герману Авакумовићу, игуману манастира Јежевица код Чачка, и господину С.Јакшићу из Библиотеке Матице српске у Новом Саду.

...Радоје(Јаков) Арсовић, завршио је студије у Паризу.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
"БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ"
 
...Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца на благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
   Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њихове очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве.
   Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве су празне, саблазни бесне и душегубно страдање остаје једнако у сили.
   Ох, нарочити, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак и он у цркву дође по изузетку.
   Зашто се, оче свети, синоћ ниси прошетао кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговарачима, зашто ниси поименице позвао на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: "Овде слабо посећују цркву". То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник! О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао "обојудно острију меч слова Божија", ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божији, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли их подсећаш на то? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти досад урадио? Где су ти они који тебе поштују-јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојније, а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да поразговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водоосвештача, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

   Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка, па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли иједна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови Цркве, и као немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану, каква ли је ваша цена у Царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
   Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну проју и парбу са Господом? Јеси ли Му кад рекао: "Господе Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата, Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док Те Јован тако крсти по откровењу од Оца; па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство.
   О Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а неизвршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало, те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ. Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја, Христос, примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао: Тражим из ваше руке не само то што  можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.
   Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају ни Оче наш.
   Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то га и не познаје. Код толиких неопходних дужности, зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ да се обраћа свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином....То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

   А каква ли је вера код свештеника, то само Бог зна!
   По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за "напутие жизни" ( последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.
   Досадно је бројати какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве,  колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници...душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског јеврејина; душу Лењина тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијега? Ви примате са Трпезе Живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Можете ли ви од Бога примати светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу.

   Да ли сте питали себе: зашта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, и што приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.
   ...Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке; отварај срце народу да исповеде све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости дедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари.
   Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде.
   Ко год се покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
   Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете разлог ваше посете, понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оченаш? Колико се пута преко дана прекрстите?
 
 Монах Јаков
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако се не варам, отац Јаков је својевремено био др наука, докторирао у Француској, у Србији се срео са Богомољачким покретом, био је духовно чедо владике Николаја?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Откривене нетрулежне мошти оца Јакова (Арсовића) – Од двоструког доктора наука, до смерног подвижника

 

Владимир Димитријевић о проналаску нетрулежних моштију Светог оца Јакова: ДОКТОРИ КОЈИ ЗВЕЧЕ И ДОКТОРИ КОЈИ ЛЕЧЕ

 

Десило се велико и дивно дело Божје: у манастиру Тумане (Епархија браничевска) обретене су целе и нетрулежне мошти Преподобног Јакова (Арсовића), бившег двоструког доктора наука (једну дисертацију бранио у Паризу, другу у Монпељеу) и дипломате – кицоша, који је, кад је видео богомољачки покрет, пљунуо на своје докторате, своју дипломатију и своја лепа одела, и постао скромни монах Јаков, велики подвижник и молитвеник.

Као искушеник Радоје и као монах Јаков никад се не би одазвао кад га његов духовни отац, Свети владика Николаја, позове са: “Докторе!“ Само ако му каже: “Оче Јакове!“ овај се одмах одазива, и вели: “Изволите, Преосвећени!“ Живећи као древни подвижници, отац Јаков је мисионарио и сведочио реч Божју, па је, претучен од Титових безбожника, и умро као мисионар и сведок речи Божје. И гле, Бог га сад прославља нетрулежним моштима!

Живимо у доба кад је Србска Црква пуна доктора теологије. Где год бациш око – све др до др-а (често онако нушићевски, као у комедији „Др“ познатог писца). Само, без обзира на титулу, ово су углавном доктори који не умеју да лече. Они, како рече Владика Николај, звече, али не лече. А прави доктори увек умеју да лече: такви су, у Србској Цркви, били Владика Николај, Отац Јустин, а ево сад и оца Јакова…Али не само они, који су имали титулу доктора, него и скромно школовани дивови духа, од оца Никанора Хиландарца, преко оца Саве Вазнесењеског, до оца Саве Рукумијског, доктора поста и молитве…Нису звечали, него су лечили, и са дипломом, и без ње.

Уопште, у последње време, ради укрепљења верних, Бог прослави многе Своје људе – од митрополита Филарета (Вознесенског), поглавара Руске Заграничне Цркве, преко владике Константина (исто Руска Загранична Црква), оца Георгија Калчиуа (Румунска Црква), до нашег старца Јакова Арсовића. И то како их прослави – кад су откопали оца Георгија, који је две деценије робијао под комунистима због вере, а упокојио се 2007, његова десна рука се покретала, као да је жив!

Шта је заједничко овим новојављеним угодницима Божјим?

Заједничко им је да су били великим подвижници и молитвеници (владика Константин је непрестано плакао кад је служио Литургију), и да нису били екуменисти, него ревнитељи за правоверје. Екуменисти немају ни свеце, ни мошти, нити ће их икада имати, зато што је, како рече Свети Јустин Ћелијси, екуменизам свејерес…

Уосталом, сваком остаје да бира – или да буде доктор који лечи Христом, а презире докторску титулу, чак и ако је има, или да буде доктор који звечи, а хвали се титулом која је празан звук (што би Латини рекли:flatus vocis). Јер, како рече апостол, наша вера није у надговорљивим речима људске премудрости, него у показивању Духа и силе.

Преподобни оче Јакове, моли Бога за нас!

 

https://istinoljublje.wordpress.com/2015/01/01/%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%82%D1%80%D1%83%D0%BB%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8-%D0%BE%D1%86%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако се не варам, отац Јаков је својевремено био др наука, докторирао у Француској, у Србији се срео са Богомољачким покретом, био је духовно чедо владике Николаја?

да, у праву си....докторирао је на Сорбони...и да, био је духовно чедо о.Николаја....

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ

Слава Богу! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
ГОЛОТИЊА И ДЕГЕНЕРАЦИЈА

Но жена кад се дохвати превласти, руши човекову част, и власт и будућност. То је особина свих револуција и свих безакоња. Од женског разврата ништа страшније нема. То је страшније од незнабоштва. Јер женска слобода и разврат, нераздвојени су појмови. А последица тога је род људски без будућности.

 

Кад народи измене морал, онда измене и памет, да би говорили у одбрану свога разврата.

"Не управљају дјела својих да се врате к Богу својему; јер је дух блудни у њима и не знају Господа" (Ис.5,4). Теше се поквареним мислима – и оно што је болест кажу да је здравље. Не знају шта раде, и називају мртвим она времена која их осуђују.

"И открићу ругобу њезину пред милосницама њезинијем, и нико је неће избавити из моје руке. И укинућу сваку радост њезину"(Ис.2,10,11). На улици се веселе, а срце њихово је тужно.

Неће да се труде да придобију Бога, него се труде да изгубе Бога. Вид или слепило, светлост или мрак – других сврха нема људски род. Адаму би речено да дела разумом и да чува заповести – да не би преступио. Но Адам запусти своје делање умно, те се појави у њему неверје, од неверја преслушаније, преступленије и отпад од Божије благодати. Тако и свако делање људско – које је ван намере и воље Божије.

Пре неколико година, један министар у Грчкој покушао је да забрани моду голотиње. Но сви женски листови у Грчкој устали су против тог министра као на "назадњака, реакционара, застарелог и излапелог". Тако женска мудрост војује. "Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го те се сакрих", рече Адам после учињенох греха. "Не чујем глас твој, и немам од да се кријем", вели модерно – мудра жена.

"Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар", то су прве речи које је Бог рекао првој жени (1.Мојс.3,10,16). "Немамо ми господара над собом, ми смо слободне, ми смо равне човеку у сваком погледу, и можемо да будемо веће од човека", веле модерно – мудре жене овога развратног века. Светиња брака је велика, јер је Бог створио човека по обличју својему, "мушко и женско створи их, зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело",(1.Мојс.1,27;2,24).

Тако значајно човек чува жену, по природи и по наредби Божијој. Но жена кад се дохвати превласти, руши човекову част, и власт и будућност. То је особина свих револуција и свих безакоња. Од женског разврата ништа страшније нема. То је страшније од незнабоштва. Јер женска слобода и разврат, нераздвојени су појмови. А последица тога је род људски без будућности.

Фараонско царство пропало је због разврата жена. Сва мудрост мисирска претворена у блудомудрост. Персијско царство пропало због разврата жена. Утрошише задње напоре духа на прављење сосова по кујнама, и на шарено и кинђурено облачење жена. Римско царство пропаде због разврата жена. Жене су пијанчиле, водиле интриге, предузимале атентате на војсковође и сенаторе. Гиљотина се појави у историји због разврата на Лујевом двору. Тековине жена које никога не слушају, ни оца, ни мужа, ни Цркву.

Срце романа, срце биоскопа, срце плажа и корзоа, свему томе је разврат женски као срце, крв и душа. Гази се женски образ, па су само због тога све те појаве "интересантне". Данас је пуно лудих речи: Лепотица, звезда, краљица, мис Европа. Ласкавци измишљају имена да подигну гордост женској таштини, и да умноже идоле у женској памети. Да подигну безумље на степен морала. Да униште сваку успомену на ред, на поштовање, на образ, на стид. Развратни појмови воде у развратни живот, у очајање и смрт. Ко гази законе, њега и закони погазе бесповратно.

"Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христосу. Јер муж није саздан жене ради него жена мужа ради"(1.Кор.11,3,9).

То је застарело, веле модерне жене. Није застарело него се на вас модерне и савремене највише односи. Ваша социјална једнакост и ваше школе донеше нам пропаст. Јер улице, и кафане, и радио станице оживеше од вашег кликота, а ваша срца и ваши домови остадоше без радости. Ваше понашање доказује да немате главе.

Могли сте пре сто година и посумњати у горње речи апостолове, но баш данас видимо да су оне прекомерно и бескрајно и дословно истините. Ваш је комунизам опаснији од бољшевичког комунизма. Јер се сва данашња светска уживања оснивају на развратном животу. Златна валута свих модерних крађа, свих криминалних преступа, свих похлепа и пожуда за новцем, идеал варошко-културног пакла то су душегубне насладе и разврат жена. Оне су решене да разруше свет. Јер свет почива на духу, на моралу, на истини, на вољи Божијој. Оне бришу и свет, и Свето Писмо, и хришћанство, и разум, и свачију будућност. Оне су извршна војска велике јеврејске завере.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жени је змија посаветовала да буде као Бог. Но та жена знала је за Бога, змија саветује да буду као човек и веће од човека. О безумље, о смаку света пре Страшнога Суда, о поноре који се све више отвараш, о створови живи који сте ружнији од свих мртваца! Неће жена да буде жена! Она хоће да буде оно што није! Она хоће Бога да надмудри! Сладак јој је разврат, слатка јој је смрт. Заспа човечанство и сви његови стражари. Уцрвља се срж дрвета рода људског. Престигосмо све идолопоклонике за које историја зна. На огромним концертима слави се пад женске части. То увесељављ све могуће ђаволе. Јер несвесне масе варошке журе на те славе, заборавише сасвим славу Божију. Слави се пад рода људског и пропаст света.

"Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи, пропашће"(Мат.12,25).

А каквог царства може имати у главама за које не важе ни људски ни Божији закони! Падоше земаљски цареви, падоше строги закони, паде старешинство, и у свету завлада безакоње и страх. Због множине наука, због множине мудрости, због множине удружења и завера, због множине учитеља, због множине феминизма и нихилизма. Заповест старијег не влада више у вароши. На челу варошке владе стоји женска памет. А женску памет руководе уличне рекламе и уличне струје. Уздигоше се јеврејске рекламе до висина устава. Жене више слушају Jевреје него ли своје мужеве.

За месец дана стигла је "голотиња" из Париза у Србију. И све учене Српкиње обукоше блудоциљну униформу. А да би се тако мудро обукле, почеше исмевати и своје родитеље и све своје мртве као просте и глупе. "Безумницима је шала гријех" (Пр.Сол.14,9). Више не слушају мужеве, јер слушају јеврејске журнале. Више не слушају скромност и штедњу, већ слушају сласти и уживање.

Самовоља у кући. Дом је раздељен. Божије је заборављено - а земаљско вуче на све стране. Сви траже више него што имају, и више него што им припада. То је "феминизам" и анархија од које данас страда цео свет. Страда од онога што има, јер је грабљив и Богу неблагодаран.

Ово није прича. Ово је истина која стоји на челу данашње историје. Нигде у Светом Писму не спомиње се "блудно вино". Јер то значи неко пијанство које нема веза са вином од винове лозе. Међутим, књига која говори о смаку света и Страшном Суду, књига која завршује Свето Писмо, спомиње ту страшну реч-као последњи грех рода људског (Отк.гл.17и18). И заиста, ми видимо све страшне последице тон-филмова и нудизма, да им је последица "инфантицијада" – рат против зачећа у утроби. Такав рат никад до данас није постојао.

Светски рат удесетостручио је новац и машинерију. Радници се дижу у ред чиновника. Милиони по варошима траже уживање за новац – већином нижи слојеви који немају никакве духовне спреме. Улица и кафана постају школа. А новине енциклопедија те школе. Та школа надвладава све остале школе – и њен морал зароби све писмене људе. Та школа поништи све класичне појмове, и претвори свет у побуњенике. У тој школи жене створише своју филозофију: и многе постадоше артисткиње и глумице по својим кућама. На изради женске моде запослени су милиони девојака, и уживањем у ту моду заробљени су милиони памети, а осуђивачи те моде јесу милиони нерођених. Жена у моди мрзи на свој дом, мрзи на свој пород, мрзи на одгајивање деце, јер је памет њена изложена прекомерном пакленом ветру. Она се облачи ради тога да је гледају људи. Та оцена необично уздиже њену памет до уображења. Тако вароши постадоше заразилишта човечанства.

Дегенерише се нагло сва бела раса. Морал Индијанаца, морал Китајаца, морал Јапанаца, који чувају своја незнабожачка правила, надвисише хришћане који газе свој богоморал. Године 1932, у Немачкој је рођено 792.000 мање него предратно; у Енглеској 375.000 мање него предратно; у Шпанији 170.000 мање него предратно. У Петрограду је 1929. године било 78.000 побачаја. Кад се саберу ова смањивања рођених на Западу, после рата, износи око 50 милиона. Број прекомерно већи од погинулих у Европском Рату.

Тако неморал женске моде води народе у гроб.

Спасавајте се у Христу, који чујете, видите и памтите.

 

http://православнајапородица.срб/pravoslavna-porodica/duh-osnove-porodice/586-jakov-arsovic-golotinja-i-degeneracija

Share this post


Link to post
Share on other sites
Самовоља у кући. Дом је раздељен. Божије је заборављено - а земаљско вуче на све стране. Сви траже више него што имају, и више него што им припада. То је "феминизам" и анархија од које данас страда цео свет. Страда од онога што има, јер је грабљив и Богу неблагодаран. Ово није прича. Ово је истина ...!!!

 

 

Какве речи...Каква истина!!!  8086.gif

Многи смо ми сведоци оваквог живота, хтели ми то да признамо или не. Додала бих да где влада самовоља и где је дом раздељен...раздељена су и деца, у већини случајева. Не знају по коме ће и у ком правцу да крену. Ту само Бог помаже, да се пронађу, саберу и изађу у једном комаду своје свести. Опростите што дозволих себи ово мало мудровање, али и ја сам један од сведока ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepo, i slava Bogu.

Ali cekam dan kada ce "mali, obican covek" tzv. mirjanin ili svetovnjak, biti u Pravoslavnoj Crkvi kanonizovan. 

Valjda je Crkvi i do njih stalo, verujem da jeste, jer u tom redu ima  ima itekako velikih svetila i pravoslavaca krajnje svetog zivota.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах


×
Ускоро ћемо добити још једног светитеља - Духовни живот наше Свете Цркве - Живе Речи Утехе