Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'koji'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 22 results

  1. „Ne zaradjujemo milione kako bismo dodavali loptu sa grudi koristeći obe ruke“ Ovo je samo jedna od interesantnih izjava jednog od najvećih madjioničara koji je ikada kročio na parket neke košarkaške dvorane, a iako je amerikanac njegovo poreklo je srpsko, ime mu je – Pit Maravić. Piter Maravić se rodio u Alikipi, mesto u saveznoj državi Pensilvanija, 22.06.1947.godine, a njegovo srednje ime je bio i nadimak njegovog oca, Pres. Njegov otac, Petar Maravić, poznat pod nadimkom Pres se takodje rodio u Alikipi, a njegovi roditelji, Sara i Vojo Maravić su se preselili iz Srbije (tačnije iz Like) u Sjedinjene Američke Države još pre Prvog svetskog rata kao politički imigranti. Petar ili Pres, kako Vam je lakše, rodjen je 1915.godine, a bio je dobar košarkaš i takodje jako dobar koledž trener. U Drugom svetskom ratu se borio u američkoj ratnoj mornarici, a kada se rat završio igrao je za Jangston Berse i Pitsburg Ajronmene. Baš u vreme kada je nosio dres Ajronmena, sa svojom suprugom Helenom, dobio je sina Pitera. Kada je Piter bio mali, njegov otac je radio kao trener u manjim koledžima i lokalnim srednjim školama, a takodje je svoje vreme koristio da svom jako malom sinu prenese deo košarkaškog znanja. Kada je imao sedam godina, gledao je sa ocem košarkašku utakmicu i sa sjajem u očima mu je rekao: „ Tata, ja hoću da budem košarkaš baš kao ovi momci“. Dobio je odgovor da za tako nešto treba mnogo truda, ali ukoliko Pit bude uporan i ukoliko bude slušao svog oca/trenera, biće upravo to što je tada zaželeo. Pres jeste rodjen u Americi, ali nije zaboravio svoje korene i znao je da se obraća svom sinu na srpskom jeziku, a kao uspavanku pevao mu je: „ Čuj me sine oči moje, čuvaj ono što je tvoje“. Kako je Pit rastao i rastao, raslo je i njegovo interesovanje za košarkom. Već u ranom dobu je kapirao košarku na izuzetno visokom nivou, pa je već u početnim razredima osnovne škole znao napamet neke akcije, ali i razne košarkaške vežbe. Naučio je dosta toga posećujući očeve treninge, a kada bi se vratio kući satima je uvežbavao dribling i šut čak i kada bi padala kiša Pit ne bi bio ometen. Otac mu je svake godine podizao obruč kako bi Pit rastao, a postoji jedna anegdota da je u čuvenoj igri „Magarac“ redovno pobedjivao svog oca pogadjajući neke nemoguće šuteve, poput jednog koji je prikazan u filmu o njegovoj srednjoškolskoj karijeri. Pit je probacio loptu od zemlju kroz svoje noge i pravo kroz obruč. Postoji još jedna neverovatna priča o Pitu u tom periodu, a to je da je vezao oko 500 slobodnih bacanja. Ništa od ovoga ne bi bilo čudno da mladi Pit nije imao samo 11 godina. Kada bi ga otac vozio u školu, usporio bi automobil, a Pit bi spustio prozor i tapkao loptu sve do škole. Čak je u bioskopu dok traje film, Pit sedeo i tapkao loptu, a znao je i da se iskrade iz kuće kroz prozor i da šutira po celu noć. Ta njegova radna etika je bila neverovatna, a znao je da kaže da ne možeš imati milionske snove sa radnom etikom minimalca. I znate šta, bio je u pravu. Sve ono što je radio bila je inovacija. Kao kada gledamo stare snimke čuvenog fudbalera Romaria koji sa loptom pleše po terenu i izgleda kao da igra „sambu“ takve revolucionarne stvari je radio i Pit Maravić. Na jednoj utakmici je asistirao saigraču tako što je bacio pas kroz svoje noge. Publika je prosto „poludela“ nakon ovog poteza i od tada je Maravić tražio novi način da se publika tako oseća. Kada je bio u osmom razredu, dobio je poziv da igra za prvi srednjoškolski tim! werunandride.files.wordpress.com Njegov otac je tada bio trener Klemsona, a Pit je nastupao za srednju školu Daniel u Južnoj Karolini. Njegovi saigrači nisu bili presrećni jer im „klinac“ otima mesto u ekipi i nisu želeli da mu dodaju loptu na utakmici. Sve dok na jednoj utakmici u poslednjim sekundama Pit nije ostao sam(jer su protivnički treneri znali da mu niko neće dodavati pa ga nisu ni čuvali) dobio je loptu i postigao pobedonosni koš. Tada su već mišljenja o sitnom, mršavom klincu počela da se menjaju. 1962.godine, njegov otac prihvata poziv NC Stejt univerziteta i porodica se seli u Severnu Karolinu, a Pitpostaje košarkaš Broton srednje škole. Pit je imao izuzetno brze ruke, a po dolasku na Broton je svojim novim saigračima pokazao jedan trik. Neko mu je držao loptu na potiljku, a kada bi je pustio, Pit bi pljesnuo rukama ispred sebe, pa bi onda uhvatio loptu iza ledja. Niko nije mogao da ponovi tu vežbu. Na Brotonu je Pit igrao zaista izuzetno, takodje je stekao simpatije publike i dela saigrača, ali je i ovde bilo ljudi koji ga iz raznih razloga nisu voleli. Jednog dana je dobio opkladu, tako što je sat vremena vrteo loptu na jednom prstu, a vrteo je i u pokretu pa je tako prošetao od poslastičarnice do škole, a kada je vreme isteklo Pit je postigao koš i ostavio sve posmatrače u neverici. Bio je neverovatno slavan u svojoj školi, a kada bi ga pitali da li želi da popije pivo, jednostavno bi odgovorio da bi ga otac upucao ukoliko bi ga video sa pivom u ruci. http://www.urbana.k12.oh.us Na nekoj od narednih utakmica, jedan od lokalnih novinara je primetio nešto izuzetno u Pitu Maraviću. Njegov izbačaj, sa strane, kada mu se ruke prvo nalaze na kukovima je neodoljivo podsećao na revolveraša i ovaj gospodin je Pitu dao nadimak „Pistol“. Često se Pit hvalio svojim drugovima kako ga prati dosta skauta, ali da on želi da pohadja univerzitet Zapadna Virdžinija. Njegov otac je sav ushićen jednog dana došao kući i rekao porodici da preuzima univerzitet Luizijana. LSU je bio popularan univerzitet ali zbog američkog fudbala, a ne zbog košarke. Tako je Pres izrazio želju da nastavi da trenira Pita i u koledž košarci, ali Pit nije želeo na LSU već na Virdžiniju. Tada je došlo do velike svadje izmedju oca i sina i otac mu je zapretio da će ili igrati za LSU ili da se više ne vraća kući. Pres je rekao svom sinu da je posao koji mu ponudjen sjajan, sa svih strana, a pogotovo finansijskih. Medjutim, problem je bio taj, ukoliko Pit ne potpiše za LSU, njegov otac neće biti trener tog univerziteta. Pit se nakon toga nije mnogo bunio i prihvatio je poziv Tajgersa. Medjutim, nije sve baš bilo tako sjajno u Pitovom životu. Njegova majka, Helena, imala je psihičke probleme koji su već uzimali maha. Već neko vreme nije napuštala kuću jer se strahovito plašila vrana, a često je imala histerične reakcije na odnos Petra i Pita, koji se uglavnom vodio kroz košarku. Čak je u jednom momentu Pistol izjavio da je to najteža moguća situacija jer nikad ne znate gde se završava granica trenera, a počinje granica oca. si.com Pre odlaska na koledž, prihvatio je savet skauta i trenera i otišao na „prep“ na Edvards vojni institut, gde je beležio oko 33 poena u proseku i dodatno unapredio svoju igru. Sa svojim poznatim imidžom, braon kosom ošišanom u stilu „Bitlsa“ i dugačkim belim čarapama, Pistol Pit se pojavio na treningu svoje nove ekipe. Tada nije bio dozvoljeno „frešmenima“ da igraju u NCAA ligi, već su imali sopstveno prvenstvo u kom su se takmičili. Maravić je za tim frešmena u prvoj utakmici postigao 50 poena, 14 puta asistirao i 11 puta je skočio. Važno je da se napomene da u ovo vreme nije bilo vremena za napad, a nije postojao ni šut za tri poena. Već je tada bilo jasno da će Maravić izbaciti LSU na košarkašku mapu i da će ovaj univerzitet privući neke od najboljih košarkaša i fudbalera nacije svake godine. Ljudi su dolazili u čuveni „Cow Center“ kako bi gledali upravo Maravića i nisu odlazili razočarani. Svaki put bi podelio neki pas preko ramena u trku, ili neki pas iza ledja ili neku od čuvenih finti kada lažira taj pas iza ledja, pa onda položi loptu na drugi obruč. Dok je glavni tim Tajgersa imao skor 3-23, Pit i njegovi frešmeni su dominirali i izgubili samo jednu utakmicu od 18 odigranih. Protiv Baton Rog Hoksa, Maravić je odigrao svoju najbolju partiju u sezoni. Ubacio je 66 poena, a takodje je zabeležio po 9 skokova i asistencija. Utakmice frešmen tima Luizijana Stejt Univerziteta, gledao je prilično veliki broj ljudi, a Maravić beležio oko 44 poena u proseku i odužio se svojim fanovima. Pres je regrutovao dosta dobru ekipu za svog sina. Uzimao je centre koji jako dobro znaju da igraju pik end rol i igrače koji su sposobni da naprave dobar blok od lopte, što je Pistol Pit fantastično koristio. Louisiana State Pete Maravich (23) in action, no look pass CREDIT: Rich Clarkson Već na prvom meču protiv Tampe, pred nekih 7500 ljudi, Pistol Pit Maravić postiže 48 poena, hvata 16 skokova i beleži 4 asistencije. Mnogi ljudi kažu da je tada Pit učinio nemoguću stvar. Stanovnike Luizijane je uspeo da zainteresuje za još jedan sport pored američkog fudbala. Ukupno 231,188 ljudi je uživo gledalo Pita Maravića kako stvara čarolije sa loptom iz noći u noć. Bacao je neke nemoguće lopte, kroz noge, preko ruke, ispod ruke, imao je neke neverovatne promene pravca i promene ritma i činio svoje čuvare da izgledaju poput čunjeva. Maravić je u svojoj prvoj sezoni za „glavni“ tim LSU beležio čak 43.8 poena u proseku i postao prvi igrač u istoriji NCAA lige koji je postigao 1000+ poena u jednoj sezoni!Na treninzima je radio još neverovatnije stvari, kao na primer pogadjanje šuteva tako što lopta prvo pogodi parket, pa onda i „dizanje“ na šut sa nekih deset metara kada niko ne očekuje. Član bratstva Sigma Alfa Ipsilon je nakon katastrofalne sezone u kojoj je LSU imao samo tri pobede, vodio svoju ekipu do 20 pobeda i 8 poraza, što im je obezbedilo učešće na NIT turniru, gde su eliminisani od Marketa u polufinalnom susretu. Već naredne sezone, čarape su mu se razvukle, patike malo ofucale, ali je Pit odbijao da išta promeni. Postao je idol ne samo mladjih već i svoje generacije. Sve više igrača se pojavljivalo sa sličnom frizurom, sličnim patikama i dugačkim čarapama. Njegova igra je postajala sve lepršavija i sve efikasnija, a postoje priče i da se smejao svojim protivnicima dok bi ih lagano prolazio. U ovoj sezoni postigao je 44.2 poena u proseku, a protiv Tulana je postigao 67 poena i zabeležio 10 skokova što je bila njegova najbolja partija, dok je u svojoj poslednjoj sezoni samo nastavio gde je stao u ovoj. Najbolja skorerska godina, sa 46.6 poena u proseku, a ispod 30 poena je otišao samo tri puta, dok ispod 20 nije otišao ni jedan jedini put! Već tada je znao da kaže da nikada nije odigrao savršenu utakmicu, ali da će jednog dana doći na utakmicu i šutnuti 40 puta i pogoditi svaki šut od tih 40. Njegova statistika sa koledža je najbolja ikada, a ono što sledi je zaista za svako poštovanje: Na ukupno 83 utakmice, postigao je 3667 poena, što je prosek od 44.2 poena. Proseci poena od 46.6, 44.2 i 43.8 su prvi, četvrti i peti najbolji prosek ikada! Protiv Alabame 1970.godine, postigao je 69 poena i igrao na završnom turniru što je bilo prvo njihovo pojavljivanje nakon 16 godina. Član najbolje petorke tri puta u nizu i to proglašavan jednoglasno 1968,1969 i 1970. Drži rekord po broju ubačenih slobodnih bacanja 30/31, čak deset puta je 1970.godine postigao 50+ poena što je apsolutni rekord, a takodje je rekorder po broju upućenih i pogodjenih šuteva. Praktično je nedodirljiv kao skorer za svega tri godine provedene u NCAA ligi kao član LSU Tajgersa, a 1970.godine je proglašen za igrača godine. Na NBA draftu 1970.godine, sa treće pozicije Atlanta Hoksi biraju Pita Maravića i daju mu tada rekordni ugovor vredan 1.9 miliona dolara i momentalno stavili pritisak na mladog beka. Maravić se tako priključio Luu Hadsonu, jako dobrom NBA šuteru, kao i Voltu Belamiju i Bilu Bridžisu koji su odlično obavljali svoje zadatke u odbrani i na skoku. Čisto primera radi, Pit Maravić je odbio da potpiše za ABA tim Karolina Kuguars kako bi postao član Atlante, kasnije se ispostavilo da je ovaj potpis mogao da bude izuzetno značajan za dalji razvoj američke košarke, ali to je sasvim druga tema. Njegova plata je momentalno postala problem u ligi, belac u igri crnaca koji nije odigrao ni jedan jedini minut u ligi, a već zaradjuje trostruko više od ljudi koji su tu godinama. To je pre svega iznerviralo Džoa Koldvela, koji je prvo tražio više novca, pa je onda zvao Lojda Frija (kasnije World.B.Free) da se upari sa njim u Karolini Kuguarsima(tim koji je Maravić nešto pre toga odbio). Pit je izjavio da je očekivao da će ga ajkule napasti čim ga svetla NBA lige osvetle, ali da on očekuje da ostavi trag u ligi, baš onakav trag kakav mu garantuje koledž karijera. Riči Gerin, tadašnji trener Atlante je bio prezadovoljan što ima priliku da izabere jednog od najboljih ofanzivaca koje je ikada video i uprkos mišljenju javnosti da će dolaziti do konflikta u igri izmedju Hadsona i Maravića bio je uzbudjen što će imati prilično kvalitetan „back court“. Nakon prve sezone u gradu Koka – Kole, Pistol Pit beleži 23.2 poena, 3.7 skokova i 4.4 asistencije u proseku i zaradio je mesto medju pet najboljih rukija u sezoni. Najbolju partiju u sezoni je odigrao u Sinsinatiju, protiv Rojalsa, gde su Hoksi poraženi rezultatom 136:127, a Pistol Pit je ubacio 44 poena, pritom je pogodio osam slobodnih bacanja od ukupno deset. Ono što je malo smirilo Hadsona i ekipu je način na koji je Pit igrao. Možda nisu bili u najboljim odnosima van terena, ali je na terenu sve funkcionisalo simfonijski. Maravić je nastavio da pogadja saigrače u ruku tačno kada treba, da podeli pas iza ledja ili preko ramena i time podigne publiku, baš kada treba. Pistol Pit je mesecima bio glavna tema u svim novinama u Džordžiji, a snimio je i prvu reklamu. Medjutim, nije baš sve išlo kako treba, Atlanta nije pobedjivala, dobar deo javnosti je već odlučio da okrivi Maravića za to jer je po njihovom mišljenju bio isuviše sebičan i previše atraktivan da bi tim pobedjivao. Maravić je proveo pune četiri sezone u Hoksima i nikada nije pobedio utakmicu u doigravanjima. To je na njegovu karijeru bacalo prilično veliku mrlju. Najviše je bio skrhan nakon serije sa Boston Seltiksima, u sezoni 1971/72 kada je Maravić beležio 27.7 poena u proseku, ali je njegov tim eliminisan u šest utakmica. Jednostavno je radio sve što je bilo u njegovoj moći, ali nije imao adekvatnu podršku saigrača za neke veće uspehe. Kako je morao sam da se suoči sa kriznim periodom koji ga je snašao, Pistol Pit je počeo polako da se odaje alkoholu. Kako kažu njegovi saigrači, dva piva i već je gotov, ali vremenom su dva piva postajala tri, a tri piva četiri i tako dalje. Zaradio je Pit i jedno isključenje zbog preterane reakcije i žustre rasprave sa arbitrima na duelu izmedju Atlanta Hoksa i Hjuston Roketsa u februaru 1974. Ta sezona je inače bila i njegova najbolja u Atlanti, jer je beležio 27.7 poena, 5.2 asistencije i 5 skokova u proseku. http://i.cdn.turner.com NBA je odlučio da proširi ligu i baš se desilo da je u ligu ušla ekipa iz Luizijane, Nju Orleans Džez. Poznato je da Pistol Pit imao status Božanstva u Nju Orleansu jer je nekih pedesetak kilometara odatle žario i palio u zlatno-ljubičastom dresu. Marti Mjul, novinar Nju Orleans Tajmsa je napisao članak o Pitovom povratku sa naslovom PISTOL SE VRAĆA KUĆI. Dok se Pit borio sa svojim demonima, njegov otac Pres je takodje imao svoje demone. Dobio je otkaz na LSU, ali je bio više nego dekoncentrisan problemima van terena, pošto je stanje sa njegovom majkom, Helenom bivalo sve gore i gore. Psihički problemi nisu nestajali, a Helena je pila sve više i više i tonula u svoje probleme svakim danom. Pit se maksimalno trudio da pomogne, ali jednostavno su nekad stvari iznad vaših mogućnosti i ruke su vam vezane. Osmog oktobra 1974.godine, Pit je dobio vest da je njegova majka pokušala da sebi oduzme život vatrenim oružjem i da je hitno prebačena u bolnicu. Medjutim, već sutradan je izgubila bitku i Piter je ostao bez majke. Opelo je održano u rodnoj Alikipi u Pensilvaniji, pravoslavnoj crkvi Svetog Ilije, a sahranjena je na groblju koje takodje nosi naziv ovog Sveca i nalazi se iza crkve. Kalvin Marfi, dugogodišnji Pitov prijatelj je rekao da ga nikad nije video u toliko lošem stanju i da je mogao da vidi bol u njemu kilometrima daleko. Pit je bio veoma blizu da prekine košarkašku karijeru nakon ove bolne porodične tragedije, ali je odustao od te ideje nakon dugih razgovora sa najbližim prijateljima. Uzbudjenje u Nju Orleansu je bilo ogromno, ljudi su slavili dolazak Maravića i masovno nosili plastične pištolje aludirajući na njegov nadimak. Pitova prva utakmica za Nju Orleans nije bila sjajna. Postigao je 15 poena uz šut iz igre 4/16, uz to je imao 2 ukradene lopte, 3 skoka i 4 asistencije. Medjutim, kako je sezona odmicala, igrao je sve bolje, a iako je izgubio status „All Star“ igrača, nije prestajao da impresionira publiku svojim neverovatnim potezima. Tako je na primer svom bivšem klubu, Atlanti, osmog februara, u pobedi rezultatom 106:102 ubacio čak 47 poena uz 8 skokova i 5 asistencija. Osveta se služi hladna. Naredne sezone dobili smo novog Pitera Maravića. Obrijao je bradu, zamenio je čarape, uzeo je dres sa brojem 7 i na dresu je pisalo „Pistol“, postao je timski igrač više nego ikada. Igrao je mnogo čvršću odbranu, slao je sigurnije pasove, a za to je poprilično bio zaslužan trener Buč van Breda Kolf. Na otvaranju sezone je bio maestralan. Videli su se obrisi njegove igre sa LSU, postigao je 31 poen, 7 skokova i 4 asistencije u pobedi protiv Detroita, a u drugoj utakmici u sezoni, pobedili su Njujork Nikse uz ogroman doprinos Maravića od 45 poena, 11 skokova i 8 asistencija. Već u trećoj utakmici je postigao tripl dabl. Savladan je Portland rezultatom 99:90, a Pistol Pit je imao 15 poena i po 10 skokova i asistencija. Iako im je izmakao plej of, Maravić je bio u najboljoj petorci lige zajedno sa MVP lige Karim Abdul Džabarom, Džordžom Meginisom, Nejtom Arčibaldom i Rikom Berijem sa 25.9 poena, 4.8 skokova i 5.4 asistencije u proseku i najboljim procentom šuta u karijeri, 46%. prohoopshistory.files.wordpress.com Naredna sezona je bila njegova najbolja u karijeri. Ponovo je zaradio nastup na „All Star“ meču, završio je sezonu kao najbolji skorer lige sa 31.1 poenom u proseku, 5.4 asistencije i 5.1 skokom. Vašingtonu je ubacio 50 poena, Finiksu i Kanzasu po 51, a ono najbolje je tek došlo. Najbolja partija jednog beka u istoriji lige. I dan danas se o toj utakmici priča u superlativu. U direktnom duelu protiv Njujork Niksa i jednog od najboljih defanzivaca lige Volta Frejžera, Pit Maravić je ubacio rekordnih 68 poena!!! 26/43 iz igre, 16/19 sa linije za slobodna bacanja, 2 blokade, 3 ukradene lopte, po 6 skokova i asistencija, a isključen je iz igre nekoliko minuta pre kraja nakon dva prilično sumnjiva faula u napadu. I dan danas je ostao jedini igrač sa tolikim brojem poena koji nije završio utakmicu. Ko zna šta bi se desilo da je ostao do kraja na parketu. Džezeri su dobili utakmicu rezultatom 124:107, a Pistol Pit je postao besmrtan. Samo su Vilt Čemberlejn i Eldžin Bejlor postigli više poena od njega na jednoj utakmici, a naslovi poput „Moć Pištolja“ su preplavljivali novine širom zemlje. Pit je na jednoj utakmici ove sezone bacio loptu o parket, šakom napravio pun krug oko nje i ošamario je pravo do saigrača za lake poene u reketu, što je dovelo do potpunog delirijuma u hali. Medjutim, sudija svirao grešku u vodjenju i poništio koš, što je Pita potpuno izludelo. Drao se na sudiju iz sveg glasa: „Kako možeš da sviraš grešku kada nešto ovako nikada nisi video“?!?!?! U narednoj sezoni je odigrao samo 50 utakmica, a razlog je bila teška povreda kolena zbog koje je morao da ide na operaciju. Ovo je bila sezona kada su Džezeri igrali atraktivnu i pobedničku košarku i svi su ih videli u doigravanjima, medjutim, nešto im nije dalo. Pit više nikada nije bio isti igrač, a ni čovek. U narednoj sezoni, 1978/79, Maravić je igrao sa steznikom za koleno i pojavio se na samo 49 utakmica, na kojima je prosečno beležio oko 23 poena, 3 skoka i 5 asistencija. Njegovi problemi sa alkoholom su se nastavljali, ekipa se preselila u Jutu, a on je bio „persona non grata“ u Solt Lejk Sitiju. Juta ga je otpustila, a u januaru mesecu, Boston Seltiksi, koji su na draftu pokupili Lerija Birda su najbrže reagovali i doveli problematičnog Pita Maravića u svoju ekipu. Pit je odigrao 43 utakmice za Boston, na kojima je beležio oko 14 poena i po 2 skoka i asistencije, što je bilo najlošije u njegovoj karijeri, ali su Seltiksi završili kao najbolja ekipa u ligi. Uloga Pita Maravića je u ovom poduhvatu bila ogromna. Kada su pred kraj sezone počeli da posustaju, Pistol je preuzeo odgovornost na sebe, poslednje dve utakmice je imao 31 poen, dve pre toga po 29, a jednu pre 28 i to je itekako dovelo Boston do toliko željene pozicije broj 1. Počistili su Hjuston u prvoj rundi i to je bila prva plej of pobeda u karijeri Pita Maravića. U finalu Istoka, poraženi su od prejake Filadelfije u pet utakmica, koju su predvodili legendarni Džulijus Irving, Deril Dokins, Moris Čiks, Dag Kolins i ostali… Pit Maravić je nakon sezone sa Seltiksima shvatio da neće biti starter, niti će biti bitan faktor s klupe, pa je tako na leto 1980.godine odlučio da okači patike o klin i stavi tačku na devetogodišnju NBA karijeru. Mnogi košarkaški stručnjaci su žalili što Pit nije ranije došao u Boston kod Reda Oberbaha, jer da je tako bilo mnogo ranije bi naučio da igra timsku košarku i verovatno bi bio mnogo bliži diskusiji za najboljeg igrača svih vremena. http://sports.mearsonlineauctions.com Ovo su postale najgore godine u Pitovom životu. Problemi sa alkoholom su se gomilali, ali ga je uništavala i depresija, pritom nije želeo da napusti kuću, što su neki povezali sa problemima koje je imala njegova majka, a upravo ti problemi su je odneli sa ovog sveta. Govorio je kako je imao kontakt sa vanzemaljcima, kako se spremaju da unište čitavu planetu, a neretko se peo na krov svoje kuće obučen u crveno odelo gledajući ka nebu je vikao da dodju po njega ako smeju, kako se on njih ne plaši. Takodje je rekao da njegov život nikada nije imao svrhu osim košarke i da je košarka bio jedini izvor sreće u njegovom životu. Nakon dve godine, njegovi demoni su ga napustili i to je bio još jedan izuzetno čudan momenat u njegovom životu. Pit je tvrdio da je Bog sišao na zemlju kako bi razgovarao sa njim i kako bi ga urazumio. Nakon ovog dogadjaja Pit je pronašao svoj mir, ponovo je bio onaj stari, satima je čitao Bibliju, ali se i redovnije pojavljivao u javnosti, pogotovo na raznim mitinzima gde je držao motivacione govore. Kasnije je zajedno sa svojim ocem imao košarkaški kamp na kom je radio po 19 sati dnevno, postao je i vegeterijanac i konstantno pokušavao da ljude odvuče u crkvu i približi ih Bogu. Prihvatio je Pravoslavlje ozbiljnije nego što je ikada mislio da će moći. 1986.godine, njegov otac je oboleo od raka prostate, pošto je rak bio u odmakloj fazi, Petar Pres Maravić je osmog aprila 1987.godine izgubio život. 13 godina nakon smrti majke, Pit je morao da se suoči sa smrću njegovog oca. Najvažnije dve osobe u njegovom životu više nisu bile tu. http://media.npr.org Pit Maravić je u jednom intervjuu dok je nastupao za Atlantu rekao da ne želi da igra košarku deset godina, pa da sa 40 godina umre od srčanog udara igrajući košarku. U Pasadeni, savezne države Kalifornija, Pit Maravić je igrao košarku sa svojim prijateljima pred intervju za crkveni radio. To se dogodilo 5.1.1988.godine. Odigrali su nekoliko partija i svi su bili oduševljeni njegovim košarkaškim znanjem, a Pit se nakon jednog razgovora sa svojim prijateljem prosto srušio na parket. Ubrzo mu je lice poplavelo, a oči su se zarotirale unazad, nakon jednog minuta usledio je poslednji trzaj i Pit je umro na rukama svog prijatelja doktora Džejmsa Dobsona. Pistol Pit Maravić je sa 40 godina umro igrajući košarku od srčanog udara, baš kako je predvideo 15 godina ranije u Atlanti. Iza sebe je ostavio suprugu Džeki, sinove Džošuu i Džejsona, koji su predstavljali Pita na ceremoniji 1997.godine, kada je Pit uvršten medju 50 najboljih igrača NBA lige svih vremena. Pit je često govorio da šut nije ništa specijalno, da svako može da šutira, ali ako si stvarno veliki igrač nateraćeš publiku da skače sa sedišta zbog nekog tvog poteza. Kao što sam gore rekao, to je moja omiljenja izjava Pita Maravića: „Ne zaradjujemo milione kako bismo dodavali loptu sa grudi koristeći obe ruke“. Upravo ova izjava govori o tome kakav je čovek, ali i igrač Pit Maravić bio. 1987.godine je postao najmladji igrač ikada koji je dobio tu čast da udje u Kuću Slavnih u Springfildu, nakon njegove smrti 1988.godine, hala u kojoj igraju Luizijana Stejt Tajgersi je promenila ime u Pit Maravić Centar, 2005.godine je proglašen najboljim NCAA košarkašem svih vremena, 1997.godine uvršten medju 50 najboljih igrača NBA lige ikada. Bob Dilan je napisao pesmu „Dignity“ inspirisan upravo Pitom Maravićem, Medžik Džonson je izjavio kako je izraz „Šoutajm“ nastao od Pita Maravića, a da su ga Lejkersi samo preuzeli. Juta Džez i Nju Orleans Hornetsi su povukli broj 7 iz upotrebe, a Atlanta je isto uradila sa brojem 44, a ukupno je postigao 15948 poena u devet godina dugoj NBA karijeri u kojoj se igrala žustra odbrana i nije bilo linije za tri poena, kao ni vremena za napad. Čovek je vlasnik 34 rekorda SEC Divizije i zaista će proći prilično mnogo vremena dok se ne pojavi neko ko će imati potreban talenat i strpljenje da ga skine sa vrha. Jedan od najboljih strelaca, ali i košarkaša u njenoj dugoj istoriji je sigurno Piter Pistol Maravić, koji s godinama odlazi u zaborav, ali ljudi poput mene, poput Vas čitaoca neće dozvoliti da se tako nešto dogodi. Njegova priča će živeti dokle god se bude narandžasta lopta provlačila kroz metalni obruč uz čuveni zvuk „sviš“. Stefan N.
  2. Kompanija Erbas Helikopters okončala je pre nekoliko dana balistički razvojni tekst „HForce“ sistema na helikopteru H145M u bazi Pápa, Mađarska. Testirani sistem sastojao se od mitraljeza FN Herstal HMP400, nevođenih raketnih zrna Tales FZ231 i topova Nexter NC621 kao i opto-elektronskog sistema za nišanjenje Wescam MX15 koji se upravlja Talesovim sklopom na šlemu naziva Škorpion. Detaljnije o „HForce“ sistemu i njegovim opcijama možete pogledati u ekskluzivnoj reportaži Tango Sixa sa ovogodišnjeg Buržea. Nemačka vojska primila je nedavno svoj poslednji 15-ti H145M / Foto: Erbas Helikopters Erbas Helikopters planira da proces potpunog sazrevanja „HForce“ sistema za H145M bude okončan do kraja 2018. godine. Sledeća faza u ovom procesu biće razvojna testiranja laserski vođenih raketa u Švedskoj pre kraja ove kao i dodatna bojeva gađanja u leto iduće godine. „HForce“ sistem je zamišljen kao univerzalna modularna „plug and play“ opcija za Erbas helikoptere H125M, H145M i H225M. Dosadašnja flota helikoptera H145M zabeležila je 80.000 sati. Nemačka je u junu primila svoj 15-ti i poslednji H145M LUH za svoje specijalne snage, dok su preostale dve mušterije Srbija i Tajland. Pogledajte Erbasov video sa testiranja u Mađarskoj: Petar VOJINOVIĆ
  3. Tema "Oprost kao glavno isceljenje duše" pokrenuta od mladića Relje Rašoviča donela je dosta nadahnutih komentara pa eto i moja grešnost i osrednjost pokušala je nešto da odmuca kroz redove znamenitih imena ove naše "virtuelne zajednice" i ovde i na facebooku. Plava "italic" slova su komentari drugih učesnika na ovoj temi. Relja je kroz priču o nezahvlnom slugi koji nije oprostio svom dužniku doneo lepa lična zapažanja i evo za početak citiram samo jedan mali deo tog štiva: Takođe kao što je Patrijarh Pavle govorio kako treba praštati a ne zaboravljati, isto ukazuje na to da trebamo biti svesni realnih odnosa kakve možemo imati sa ljudima koji su se o nas ogrešili, jer praštamo čak i ako se drugi ne kaju radi sebe samih, ali takođe bivamo svesni da takve iste šeme ponašanja možemo očekivati da se ponove ako odnose iz prošlosti nastavimo na isti način i u budućem vremenu. Praštanje može podrazumevati jedan sasvim drugačiji i novi dosta obazriviji i manje darežljiv odnos prema osobi, ili pak prekid odnosa uz oprost dugova, ali o važnosti oprosta upravo nam san Hristos govori kroz molitvu "Oče Naš", "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim". Odličan tekst, rastumačen Crkveno onako kako je to već red i odlično transponovan u "moderno" doba i sleng koji poznajemo. Mene sad u svemu ovome interesuje jedna stvar, čisto kao udubljivanje u slojeve koji se na prvi pogled ne vide a ta dilema i taj sloj bili bi: zašto "zli sluga" i pored očigledne dobrote Cara, nije mogao da oprosti svom dužniku? Očigledno je da nije, to ne može da se ospori, ali je pitanje sasvim racionalno - Zašto? Šta se to desilo sa njim i u njemu da nije izvukao pouku? Problem koji muči sve nas i koji nam je svakodnevnica. Zašto je i pored oproštaja od Cara ostao slep i sebe bacio u mrkli mrak? Tu dolazimo do pojma greha (čak i oproštenog) i do posledica koje isti ima na dušu. Mišljenja sam da greh menja "hemijsku strukturu duše i duha" ... čovek jednostavno ne može da bude dobar. Postane nesposoban za ljubav, za prvolik Hristov u sebi. Za dobrotu u grehovnom stanju treba ludačka snaga i volja a jevanđelska priča govori da ovaj čovek to nije imao. Isto se odnosi i na nas - sa svakim grehom, naročito onim često ponavljanim, naprosto se dogodi da čovek nema snage da čini dobro ... savest mu se smežura i pored ispovesti i drugih crkvenih disciplina. Sam đavo je dobar primer... idući iz jednog zla u drugo zlo došao je u situaciju da od bolesnog "ne mogu da činim dobro" dođe do "neću da činim dobro" - i ta opasnost vreba i ljude. Princip je isti jer smo osim bioloških razlika duhom slični. Kraj za nepokajane grehove isti je i za jedne i za druge.. večnost bez ljubavi i bez utehe. Razlika je jedino u tome što je ljudima data mogućnost da izađu iz zlobe.. kroz vrlo tesna vrata... ovolicka, jedva da se i vide! "Zli sluga" je delao po stihiji pohlepe koja ga je držala u lancima iako mu je Car sve oprostio!? Tajna velika tog grehovnog kazamata u duši. Da li se ljubav u srcu, osim samog Božijeg oproštaja, zadobija po automatizmu samim oproštajem... ili se mora uz mnogo napora raspeti u sebi grehovni zakon koji ima svoja pravila i koji vojuje protiv duše? Velika dilema!? Imamo je upravo u ovoj priči koja, uzgred, pokreće i niz drugih tema za razgovor (a sveti oci već sve to raspraviše) - problem slobode, nezavisnosti i neuslovljenosti ni od koga čak ni od Boga.... jer u nekom unutrašnjem svetu u ovoj priči On čak nije prvi reagovao već mu sluge preneše dešavanja oko zlog sluge koji davi čoveka! Zanimljiv momenat. Car je bio udaljen! Nije bio tu! Čak nije znao za događaj dok mu to ne rekoše prijatelji ovoga. Prilično zagonetan odnos o kom sam ovde, u blogu "Predodređenost i sudbina ne postoje" pokušao da odmucam nešto što mene strahovito interesuje i molitveno okupira - jedna realnost koja isključuje maglovito objašnjenje "desilo se po promislu" već govori da je Bog sebi vezao ruke u svemoći i ušao u naše zakonitosti spontanog života kao čovek i prijatelj u potpunoj uzajamnoj slobodi. Iako je "Onaj koji sve zna" On iz poštovanja prema ljudima SEBE SUŽAVA i ponešto "ne zna" jer hoće prijateljski odnos bez kalkulacija. Dokaz je i to kad kaže tamo nekima "ne znam vas... ne poznajem vas, idite od mene" a Bog ne laže kada nešto kaže. On istinski onda nekog "ne zna" niti ga je ikada video! Naši životi ničime nisu uslovljeni, ni sudbinom ni predodređenjem... ali se menjaju, o jadi, grehom ili na suprot tome Krstom i stradanjem! Da ne dužim, a već sam se zapetljao u pokušaju da akcentujem taj momenat, između oproštaja od Gospoda i očekivanja da i mi praštamo stoji trnjem posut put "hemijske" (naravno duhovne) promene života i načina mišljenja. Stoji Krst... i poziv da rodimo dela dostojna da se duša izmeni Blagodaću Božijom koja Krstom i sa Krsta obuhvata sve. Bez rađanja tih dela, bez posrtanja i nade na milost Božiju, sam oproštaj ništa ne menja po automatizmu.. Odlično mesto za ove dileme je Petrovo odricanje od Hrista! Mučenik je doživeo težak unutrašnji udarac i slom ali nije pao u očaj; nastavio je da ide za Hristom kao bleda senka, kao jado ...ali jado koji ne gubi nadu. Mogao je tako doveka da ide za Gospodom Jevanđelje bi ga i tad razdvajalo od Apostolstva (parafrazirano): „Iđaše Gospod sa učenicima i Petrom“. Tek kada mu se Gospod obratio, kada je licem k licu gledao u njega i pitao trokratno „Ljubiš li me Petre“ tek tada je hemijska (duhovna) struktura srca kod Petra promenjena i on zaplaka gorko! Samo i jedino od Boga dolazi promena kod ljudi .. sami od sebe ništa smo. Mi samo rađamo dela koja treba da budu dostojna pokajanja .. što reče Jovan Krstitelj onim ljudskim "aspidama" (to je njegova terminologija nije moja ). Pokajanje je Gospodnje delo, Njegovo pitanje "ljubiš li me Željko, Janko ili Marko" tj. pokajanje je dar za dela koja su toga dostojna! Krst je cilj u ovom svetu a ne sredstvo ka cilju, ka promeni... u stvari Vaskrsenje je cilj a ono je u organskoj vezi sa Krstom tj. sa gorkim stradanjem duhovne promene koje "zli sluga" nije želeo da primeni u praksi. Nije bio oprezan, nije stražario nad emocijama... i obolela priroda ga je obmanula. On nije hteo da oprosti, nije ga milost Careva dirnula niti je na njega imala ikakav efekat. On je unutra već bio mnogo suv i sparušen. To bi bila neka životna pravila koja su tajna velika i strašna. Mislim da ih čovek može u sebi opaziti kako vreme i godine prolaze i oni stariji će se složiti sa mnom. Sa svakim novim grehom sve teže je biti dobar i kajati se. Naravno nije nemoguće ali je sve teže. Ovo pričam i pomalo ispovedno i dužan sam da mlađe upozorim na to. Suzana Djurovic Duboko verujem da iskreno pokajanje ide posle oprosta. Ono pre je neka nasa igra, opipavanje... zar Hristos to ne kaze sa onim sto vec navedoh u komentaru gore: a kome se malo oprasta, malu ljubav ima. Hristove reci... moram da ponovim da sam bezgranicno zahvalna Relji sto nas ovim tekstovima pobudjuje da razmisljamo o ovim stvarima. Narocito ja koja sam lenja da sama na tome radim Suzi, više sam u stvari konstatovao u formi pitanja neka zapažanja, što lična što kao opšta slika, i naravno da je preduslov usinovljenja najčvršće moguće držanje za Hrista - ljubav prema Njemu i ispunjavanje onog što je doneo kao spasonosni lek. Ali i pored svih priča sve (ili svet) ide upravo ka onome o čemu on proročki govori: "Kada opet dođem da li ću naći ljubav?" Nešto dakle stihijski uništava ljubav a mislim da je to pogrešno shvatanje kajanja i stradanja krstonosne ljubavi. Kajanje(dakle ljubav) nije samo moja razotkrivena grehovnost koju sam koliko juče ispovedio kod nekog pope već je surovi rat protiv unutrašnjeg mrtvila koji su mi gresi porodili. Taj rat je istovetno surov kao i zemaljski ratovi koje ljudi vode pa se i iz njega čovek po slabosti duše i po možda samoj njenoj prirodi povlači, dezertira, izbegava, beži od njega! A bez tog zakivanja svog greha („starog čoveka“) na Krst kroz sve životne nevolje duša ne može da vaskrsne u radosti i ljubavi. Održava status quo od greha do greha sve više se udaljavajući od smisla Krsta da bi ga na kraju doživljavala čisto muzejski ili običajno .. a ne kao suštinu bića! Tu počinje dilema koju sam spomenuo - šta to čini nesposobnim čoveka da voli i oprosti iako mu se mnogo prašta Odozgo!? Cela ta duhovna dimenzija, ta dilema, ima svoju sliku na vidljiv način: Gravitacija je zakon Božiji koji nas određuje u biološkom smislu. Gospod zapovestima ne zabranjuje već očinski preporučuje: "ne naginji se kroz prozor" ali ja se nagnem i sa mog 16. sprata se strmoglavim na pločnik. Prezro sam dakle Njegove savete, prezro sam zakone fizike pao sam posledično slomio sve koske, jaučem od bolova... Gospod odmah pritrčava, dakle prašta mi i neposlušnost i sve drugo, mnogo tuguje – ali, (o toj slobodi da „ne poslušam“ pričam): i pored toga što mi je odmah oprostio POSLEDICE PADA su strašne, nema zdravog mesta niti koske na telu a ja sa tim treba da živim i da budem isto što i pre!? Od mene se traži da se ponašam kao da sam zdrav!? Nisam Njegovim opraštanjem i ljubavlju koja nikad ne prestaje odmah postao magijski isceljen jer greh ima neke svoje zakone u telu (to Apostol govori na jednom mestu) i nagoni čoveka da čini što svesno ne želi. Dakle ima ozbiljne posledice po dušu koje ne nestaju po automatizmu nego se dugo leče gorkim lekovima i Krstom. Na neki način nisam više plodonosna smokva već metamorfoziram i počinjem da bivam kukolj. Eto baš priča o zlom slugi potvrđuje koliko gresi oštećuju čoveka. On ima MALU LJUBAV (to će kasnije ispoljiti) ali mu Gospod SVE PRAŠTA. Bog svakako zna kome otpušta dug i kakav je to čovek ali daje mu šansu... međutim ovaj, već debelo zalutao u mraku, nije sposoban da shvati šta se od njega ište već se ponaša stihijski. Otrovi grehova izmenili su mu duh i uopšte više ne liči na svog Gospodara. Zato je i bačen u tamnicu dok sve ne vrati... a tajna je ogromna šta to u stvari znači!? Rečenica je uslovna "dok ne vrati.." dakle nazire se da i tu postoji šansa za njega ali ne bez mnogo gubitaka, patnje i jada. Ljudi, mišljenja sam, olako shvataju ispovest, pričest, kajanje i ostale crkvene discipline a pri tom konkretan život potcenjuju ili ga smatraju manje važnim - a duša i telo jedno su! Bez konkretnih dela duša se ne menja tek tako sama od sebe. Delima u vidljivom svetu menja se u čoveku ono nevidljivo. Drugačije ne biva i ne postoji... eto priče o zlom slugi kao putokaza. Koliko samo ima (u meni najpre) u našem okruženju priča o Crkvi, duhovnosti, bla bla bla... a mrzimo se na najmanju uvredu, ma na naznaku poniženja a kamo li na poniženje. Malo ko razume da se promenio zbog nečeg i da ne može da voli i oprosti iako mnogi ne zatvaraju usta o duhovnosti i kulturi. Teško je čoveku da prihvati da je zbog greha bogalj, da je oglupaveo i pos'to moron (što su posledice pada i mržnje) a ozbiljno i sve ozbiljnije oboli kada mu priča o Krstu i poniznosti postane nepodnošljivo "brbljanje pijanca". Malo ko hoće da trpi, da se razapne i pati (govorim iz sebe naravno, svetski prvak u roptanju) a nema drugog načina da se išta promeni u srcu bez Krsta. Ne postoji ljubav bez Krsta. Eh... blago onom kome Bog ne prima grehe (što piše negde u Pismu) jer Bog sebi bira društvo pa takvima i ne da da se promene. Za nas trećepozivce je trnovit put i ovolišna vrata pa ti uđi brale ako možeš.
  4. Da Beograđani i stanovnici "ostatka Srbije" imaju jedni o drugima veoma jasno mišljenje, i dosta predrasuda, pokazuju i komentari na Blicov tekst o beogradizaciji Srbije. Foto: P. Dimitrijević / RAS Srbija Knez Mihailova Tekst "Beograd pravi 40 odsto srpskog BDP, a izjave ljudi iz drugih gradova u Srbiji pokazuju koliko je to poražavajuće" otkrio je nekoliko stvari koje Beograđani misle o stanovnicima drugih gradova, ali i oni o njima. "Beograd živi na grbači Vojvodine i cele Srbije" Foto: Tigar a.d. / Promo Neki žitelji drugih gradova smatraju da oni rade, a pare se slivaju u Beograd ~Milan ka ~natasa: "Samo vratite Vojvodini sta ste pokrali". ~Andreja ka ~Milan: "Evo ja ništa neću da vratim Vojvodini. Ja kući sedim i plandujem a vi svi radite za mene i ostale Beograđane. Meni uplate na račun svakog meseca 20.00 evra koje ste vi zaradili. Je l' to tako izgleda ili sada vidiš besmisao svog komentara?!" ~Lupanja : "Eto sad: Beograd pravi 40 budžeta, onaj iz carina kaze carine prave 47% Onaj sa putarine kaze putarina pravi 30%… Itd. A sad ispade da mi seljaci i ostatak Srbije proizvodimo paučinu..." ~xoxo : "Može neka ekonomska autonomija za Vojvodinu? Mislim da ne tražimo mnogo, samo da ne finansiramo izgradnje puteva po raznoraznim Gornjim Lisičijim Jamama i sličnim megapolisima. Država nas gura u smeru totalne autonomije pošto mi na pamet ne pada da plaćam porez da bi Beograd dobio još jednu raspevanu fontanu". Ni u Beogradu ništa ne valja, trebalo bi se odseliti van zemlje ~profesorka : "Samo da bih lakše otišla dalje sam u Bg. Ne želim ovde da rađam decu. Neću da čitaju kako smo mi seljaci svakakvi. A istina je da se Beograđani ne jave u zgradi, da bacaju smeće po ulicama, da su neuredni, da nasleđuju stanove, da su puni predrasuda. A tek od kada su Beograđani i odakle... O temi: možda 40% zarađuje. Ali 90% uzima!" ~Koji : "bre Beograd? Prodaja magle, pardon, usluga. Ništa drugo se tamo ne proizvodi. Ko može, pravac Nemačka, zemlje Beneluksa ili Skandinavija. Kakav Beograd." ~Predlog : "Ukoliko nemate siguran posao od bar 1.000 evra nemojte ni da dolazite u Bgd, produzite ka Zapadnoj Evropi. Kad se vec seliš seli se na bolju destinaciju od Srbije". ~SD : "Ako već moram da idem, a planiram, to će biti daleko odavde, a ne u Beograd!". Foto: RAS Srbija Sve što mi proizvedemo (drugi delovi Srbije) Beograd nam naplati ~Normalan : "Fabrika duvana Niš je jedan od najvećih poreskih obveznika u Srbiji. Cela proizvodnja je u Nišu. Centrala premeštena u Beograd. Broji se u BDP Beograda. Isto i fabrika u Vranju. Aik banka Niš je premestila centralu u Beograd. Broji se u BDP Beograda, a najveći broj klijenata na jugu Srbije. Beogradska firma radi gradski prevoz u Nišu, Nišlije plaćaju karte. Vozila registrovana na BG tablice, kroz registraciju plaćaju za održavanje ulica u Beogradu, a uništavaju ulice u Nišu. I naravno, BDP se broji u Beogradu. Dakle, decentralizacija". ~danica vesic : "Svakog meseca dolazi kamion ili dva pod pratnjom policije u svaki grad u Srbiji i odnosi novac što su ti ljudi zaradili poštenim radom. Novac se uzima iz kase grada (bivsi SDK) i odvozi za Beograd. To su ogromne pare. Jedino tako moze da živi Beograd. Da nema toga propao bi za 3 dana. Ali to je klasičan harač kao što su Turci radili. Isti sistem. Lako je hvaliti se sa tuđim parama i pričati kako imaš neki uspeh itd... Bežite ljudi iz Beograda jer je to Sodoma i Gomora. ~Maja ka ~danica vesic: "Ahahaa sta lupas majke ti, gde si ti videla te kamione? Ahaah sta pročitah zaboga. Jeste mi bismo pocrkali od gladi da ne stižu milioni iz tvog Galibabinca, ahahahah, živote." Nema gorih vozača od beogradskih Foto: Mateja Beljan / RAS Srbija ~Vojvodjanin ka ~Zemun: "Živeo sam 4 g. u Zemunu dok sam studirao i jako dobro poznajem beogradske vozače. Od vas Beograđana nema bahatijih i nervoznijih i nema potrebe da bilo ko normalan uči od vas kako treba da vozi". ~Nema ka ~Zemun: "Gorih i bahatijih vozača od Beograđana. Ponašaju se kao da su država i putevi njihovo vlasništvo, a ostali moraju njima da se prilagode". ~BeoGrad ka ~Nema: "Pa tako to izgleda kada sa traktora sedneš u auto pa umesto da voziš ti oreš i dalje, samo sa BG tablama!" "Zašto li trče u onu ludnicu" ~Rale : "Za život u Beogradu od prvog do prvog u mesecu, potrebno je minimum 300 evra pod uslovom da posedujete u vlasništvu nekretninu od oko 30 kvm....I to nije život nego preživljavanje sa kiflom, đevrekom i jogurtom... Totalno su mi nejasni ljudi koji iz manjih mesta trce u ovu ludnicu od Beograda..." ~Bole : "Ovo je tako tužno. Naša lepa Srbija kojoj je Bog dao i prirodne lepote i izvore i plodnu zemlju i šume i planine Opustela i propala. Naši ljudi koji su većinom i pametni i vredni nemaju šanse da opstanu u svojim zavičajima. Naravno da će svako da se seli tamo gde mu je bolje. Mladi treba da shvate da ni Beograd nije rešenje već druge zemlje. Nemačka ili skandinavske zemlje. Neka uče škole da bi mogli da odu tamo i nađu sreću i ostvare se kao ljudi jer će se jednog dana i Beograd urušiti i ekonomski raspasti. Tako je to kada decenijama vladaju partijski štakori i nesposobni ljudi koji unište sve čega se dohvate. Tužna opustela Srbija." Beograd "grad u kolapsu" ~Aki : Mi ovde živimo u Beogradu na vodi ali bukvalno, lakše se stiže od Niša do Bgd-a, nego od Beograda do N. Beograda. Mi ovde živimo u iskopinama, rekama i prokopima. Pozdrav svima izvan Beograda ali ni mi ovde ne živimo "američki san" SS: "Beograd je grad u kolapsu. Od Dušanovca do Novog Beograda se putuje po 45 minuta, pođi stani, pođi stani ... Svakodnevni užas". "Ma, i oni teško žive" Foto: Shutterstock / RAS Srbija ~Ccc : Preselila sam se s mužem i decom iz svog dvosobnog stana u Bg-u u veliku prostranu kuću s dvorištem blizu Pančeva gde on radi. Kupili sređenu kuću sa četiri velike sobe, dva sređena kupatila. Jedno sa tuš kabinom drugo sa hidromasažnom kadom. Kuhinja sređena. Centralno grejanje na čvrsto gorivo. I još garaža, podrum, tavan. Za novac koji smo dali za to sve, ne bi mogao ni garsonjeru u Bg da kupiš. Sad izdajem stan u Bg-u, i uživam s decom u svojoj lepoj kući. ~driveM : Tuga ali istina. Došao sam davnih godina iz manjeg grada u NS. Mogao sam lepo da živim tamo a dobro živim i ovde. Ako se bavite nekim (visoko)kvalifikovanijim poslom u malim sredinama je zaista ograničavajuće i teško je napraviti veću karijeru/više novca. Pa je čak i tada diskutabilno koliko se taj novac isplati kada pomislim da sam u svom mestu mogao da imam nasleđenu nekretninu, besplatno čuvanje dece, X sati manje utrošeno u saobraćaju, sve je jeftinije, poznanstva sa ljudima svih profila i mnogo drugih stvari koje ne primećujete a bitne su za život. Ali je tužno gledati da ljudi napuštaju velika seoska imanja i sl. i dolaze u BG/NS da žive u garsonjeri i rade na kasi megamarketa za minimalac. Tu logiku već ne razumem. Nije ovo Amerika da se može živeti san da će se tako početi neki bolji život. saša : "Živeo sam i u istočnoj Srbiji i u Beogradu. Nema generalnog pravila. I u Beogradu znam puno ljudi koji jako loše žive. Rade za 300 evra. A opet,u Boru npr.većina radi pri RTB, imaju vrlo visoke plate, a mnogo manji su troškovi života. Za način života od 40.000 u unutrašnjosti, za Beoograd ti treba minimum 80.000. I ceo dan si u jurnjavi. Tako da sam se ja lično izlečio od iluzije zvane "Lak je život u Bg". (Danijela Nišavić) http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/prodavci-magle-koji-broje-pare-otete-iz-ostatka-srbije-jedan-tekst-je-otkrio-sta/ghx496l
  5. Srbija je već godinama u vrhu zemalja po broju obolelih od karcinoma i prva je u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti. Dok jedan deo stručne javnosti ovakvo stanje dovodi u direktnu vezu sa upotrebom osiromašenog uranijuma tokom NATO bombardovanja, drugi smatraju da za tako nešto nema nikakvih dokaza. O inicijativi za utvrđivanje istine o posledicama NATO bombardovanja, formiranju tima eksperata, osnivanju laboratorije za istraživanje posledica i dejstvu osiromašenog uranijuma, uključivanju države u ovaj posao ali i protivrečnim stavovima struke, govore gosti Upitnika: Goran Trivan, ministar za zaštitu životne sredine, prof. dr Danica Grujičić, neurohirurg i načelnica Odeljenja za neuroonkologiju i prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog. Autor i urednik Olivera Jovićević http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/rts-1/2906910/.html
  6. Neurološki fenomen u kom se čula ujedinjuju i prepliću naziva se sinestezija. Slike pritom dobijaju ukus, zvuci boje, a vreme izgleda kao prostor. Otkrijte šta se događa u umu onih retkih među nama koji su sinestete... Kako biste se osećali da svaki put kada vidite broj 7, osetite tugu ili da vam se pri svakoj izvedbi Bitlsa na radiju naprosto pred očima pojavi plava boja? Ili da ste uvereni kako je glas Majkla Džekson boje trule višnje? Kako bi izgledao vaš svet kad biste svaki put kad prođete kraj nebodera, u ustima osetili ukus sladoleda od čokolade ili pak da ne možete komunicirati s osobama koje se zovu Ivana jer vam Ivane naprosto imaju ukus po pirea kog baš i ne volite? Ako mislite da smo zavirili u izmišljeni svet neobičnih bajki, prevarili ste se. Spomenuta fascinantna sposobnost zove se sinestezija, a sinestete, ljudi koji je imaju, iako su vrlo retki - žive oko nas. Sinestezija je neurološki fenomen u kom stvarna informacija primljena putem jednog čula, automatski i nesvesno pobuđuje dodatno iskustvo nekog drugog čula ili više njih. Stari Grci su to istovremeno prožimanje više čula opisali rečju koja objedinjuje istovremenost iskustva i percepciju (syn: zajedno i aisthesis: percepcija). To ujedinjenje čula jednostavno znači da nekim ljudima reči imaju ukus, boje pridružuju određenim slovima ili brojevima ili pak zvuke vide u različitim oblicima ili bojama... Ljudi koji imaju tu sposobnost mogu, na primer, da čuju neku muziku i istovremeno vide njen oblik. Razne kombinacije su moguće; kod nekih ljudi su zvučni podražaji povezani s vizualnim iskustvima ili pak vizualni podražaji s percepcijom ukusa, pa tako oni mogu da slušaju boje ili okuse predmete. Pojedini naučnici su to stanje u kom se čula mešaju opisali kao paljenje svetla u jednoj prostoriji, pri čemu se ona upale u svim ostalim prostorijama u stanu. "Prema najnovijim psihološko-neurološkim istraživanjima, najčešći oblik sinestezije je doživljavanje grafema, odnosno znakova u bojama. Slovo A, na primer, sinesteti može biti zeleno, a broj 4 uvek vidi u žutoj boji. Kod sinestete najčešće su povezana dva čula, a ljudi kod kojih su povezana tri ili više su veoma retki", ističe zagrebačka psihološkinja Ivana Pavičić koju je svet sinesteta oduševio i podstakao na istraživanje. Svi se naučnici slažu u jednom: sinestetski doživljaji su jedinstveni za svaku osobu, a osoba može biti i nesvesna te svoje sposobnosti jer je prosto oduvek tako percipirala svet i misli da drugačiji način nije moguć. Štaviše, pretpostavlja da i drugi ljude vide stvarnost na isti način. Sinestete najčešće neplanirano i nenadano, pričajući o svom doživljaju muzike ili romana, otkriju da drugi ljudi oko njih ne doživljavaju ta iskustva na isti način. Psihografologija: rukopis otkriva tajne vaše ličnosti... Studentkinja istorije umetnosti iz Zagreba Lana Momirski kaže je da je tek u 20. godinama otkrila kako njeno posebno doživljavanje vremena i prostora ima "službeno" ime. Lana se ubraja u posebnu vrstu sinesteta koji ne doživljavaju svet u bojama, odnosno mirisima, nego drugačije poimaju vrijeme i prostor. Naime, pišući na fakultetu seminarski rad o sinesteziji, otkrila je da drukčije od drugih doživljava tok vremena. "Dan uvek vidim kao određeni prostor, odnosno kutiju koja je podeljena na sate i onda u tim delovima dana tačno vidim koju obavezu imam u određeno vreme. Sve te 'prostore' vidim istovremeno. Jednako tako, u svakom trenutku, u bilo kom gradu da se nalazim, uvek znam gde je sever i mogu da se orijentišem u odnosu na strane sveta", kaže Lana. Kako su najrazličitije kombinacije moguće, ljudi koji imaju sinestetičke doživljaje nikako se ne moraju slagati u svojim percepcijama i svaki njihov doživljaj je njihovo lično, sasvim posebno iskustvo. Lana Momirski kaže da oseća vreme i vidi ga kao jednu dugu elipsu. "Elipsa predstavlja godinu koja je podeljena na mesece, a u svakom delu elipse, odnosno u svakom mesecu, onda vidim dane u koje su mi smešteni događaji, rođendani, obaveze", pojašnjava. Tako, na primer, ona odmah, bez razmišljanja i analize, može "videti" da se sledećih sedam vikenda neće videti s dečkom jer "na" svakom od njih ima neke obaveze. Na elipsi su joj oni označeni kao popunjeni dani. Njoj nije jasno kako njen partner to isto ne vidi. On, pak, takvo poimanje organizacije vremena naprosto ne shvata, no koristi sposobnost svoje partnerke kao besplatan, brz i najdraži rokovnik. Iako je njihovo poimanje sveta vrlo neobično, mnogi sinesteti uopšte ne znaju da se njihova sposobnost smatra posebnim neurološkim fenomenom, što pokazuje i Lanin primer. Psihološkinja Pavičić ističe da se često događa da sinestete njihova okolina ne razume i čine se čudnima. http://www.lovesensa.rs/clanci/psihologija/sta-je-sinestezija-cudesni-fenomen-koji-menja-culne-percepcije
  7. Iako je skraćenica "MiG" u Srbiji odavno sinonim za svaki mlazni borbeni avion, u iščekivanju dolaska dugo najavljivane ruske donacije od šest polovnih aviona gotovo neprimećeno prolazi današnji dvostruki jubilej vezan za avione tipa MiG koji su leteli ili još lete iznad Srbije. Malo ljudi zna da se baš na današnji dan navršava 30 godina od isporuke prvih letelica MiG-29 a da je istog datuma, ali pre 55 godina, na aerodrom Batajnica sleteo prvi MiG-21. Slučaj je hteo da istog dana, u razmaku od 25 godina, tadašnja Jugoslovenska narodna armija počne da koristi dva legendarna lovca - Mig-21 i 29, koji su i danas, više od pola veka kasnije, jedina dva lovca u operativnoj upotrebi Vojske Srbije. Za tih 55 godine jugoslovenskim i kasnije srpskim nebom letelo je ukupno 277 aparata iz fabrike koja je nosila ime konstruktora Artema Mikojana i Mihaila Gurjeviča, da bi se ta flota u 2017. godini svela na ukupno sedam aviona, od kojih u svakom trenutku leti najviše dva. Prvi avioni tog tipa na pistu batajničkog aerodroma sleteli su 24. septembra 1962. godine, kada je isporučeno prvih pet letelica MiG-21 u verziji F13. To su, u tom trenutku, bili najmoderniji lovci u svetu i predstavljali su veliko pojačanje za JNA, jer su to bili prvi supersonični (nadzvučni) presretači koji su mogli da obavljaju zadatak u svim vremenskim uslovima i noću. Uz Mig-21 u JNA je u upotrebu ušla i K-13, prva IC vođena raketa vazduh-vazduh koja je korišćena u Jugoslaviji. Prvih pet aviona Mig-21 nabavljeno je nakon što je otopljavanje odnosa sa Sovjetskim Savezom, u vreme vladavine Nikite Hruščova, omogućilo Jugoslaviji da svoju armiju ponovo oprema oružjem iz socijalističkog bloka. Nabavka je izvedena pod šifrovanim imenom "Zadatak Romanija", zajedno sa nabavkom radara i raketnih sistema, i obavljena je u najvećoj tajnosti. Članovi jugoslovenske delegacije koji su putovali na pregovore verovali su da će razgovarati o kupovini licence za izradu 200 aviona Mig-19, a za postojanje ponude za nabavku novog sovjetskog lovca saznali su tek po dolasku u Moskvu. Jedino mesto gde su ruski avioni stajali do američkih Kako se proces preorijentisanja sa NATO zemalja na Sovjetski Savez desio na vrhuncu Hladnog rata, prošlo je gotovo dve godine pre nego je Jugoslavija objavila da je nabavila te, u to vreme najmodernije lovce-presretače. Za njih je uvedeno i posebno jugoslovensko ime L-12 (Lovac 12), kako bi se sakrilo njihovo prisustvo u zvaničnoj dokumentaciji, što je ustanovilo tradiciju označavanja aviona u jugoslovenskom vazduhoplovstvu domaćim oznakama, koja se zadržala i do danas. Dugo vremena su se obuka letačkog i mehaničarskog sastava i letovi obavljali u tajnosti za ostale pripadnike baze, a kuriozitet tog vremena predstavlja činjenica da su na batajničkom aerodromu, u okviru istog puka i na istoj stajanci, bili parkirani američki lovci F-86 E Sejbr i sovjetski Migovi 21, po čemu je Jugoslavija bila jedinstvena u svetu. U svojoj 55-godišnjoj istoriji upotrebe, Mig-21 na jugoslovenskom i srpskom nebu leteo je u devet različitih varijanti, odnosno u tri razvojne generacije. Za potrebe Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (JRV), od 1962. do 1986. godine nabavljen je ukupno 261 lovac tog tipa, a avioni su popunjavali devet eskadrila 204. lovačkog puka na Batajnici, 117. puka u Bihaću i 83. puka u Prištini, kao i po jednu eskadrilu za obuku pilota, izviđačku i eskadrilu školskog puka u Puli. Ukupno je nabavljen 41 Mig-21 F-13 (domaća oznaka L-12), 36 aviona PFM verzije (L-14), 12 izviđačke verzije R (L-14i), 25 verzije M (L-15), šest verzije MF (takođe L-15) i 91 avion u najnaprednijoj verziji Bis (L-17). Za potrebe obuke letačkog sastava nabavljeni su i dvosedi prve, druge i treće generacije, odnosno 18 aviona Mig-21 U (NL-12), sedam Mig-21 US (NL-14) i 25 Mig-21 UM (NL-16). Poslednji Migovi 21 nabavljeni su sredinom 80-ih godina i oni su jedini koji se i danas koriste. Kratko vreme u JRV je korišćeno desetak aviona Mig-21 iračkog vazduhoplovstva, koji su krajem 80-ih godina prošlog veka stigli na remont u Jugoslaviju i koji nikada nisu isporučeni vlasniku zbog ratnih zbivanja u obe zemlje. Migovi u ratovima devedesetih Više aviona tog tipa je prebačeno u Srbiju po izbijanju rata u Jugoslaviji a pojedini su čak i korišćeni u borbenim dejstvima, leteći u jedinstvenoj pustinjskoj maskirnoj šemi. Nakon par godina oni su rashodovani i izbrisani iz evidencijske liste ali se i danas nalaze u Remontnom zavodu "Moma Stanojlović" u Batajnici. Kako u toku građanskog rata u Jugoslaviji avioni Mig-21 nisu imali protivnike na slovenačkoj, hrvatskoj i bošnjačkoj strani, brojni lovci su korišćeni u svojoj sekundarnoj nameni, odnosno za dejstvo po zemlji, kao i za izviđanje. Za vreme ratova u Jugoslaviji JRV je izgubilo sedam aviona MiG-21 i jednog pilota, dok je pilot Slobodan Medić preživeo iskakanje iznad hrvatske teritorije i zarobljen, nakon čega mu se gubi svaki trag. U udesima na MiG-21 za više od pola veka uništeno je 93 aviona. Poginulo je u raznim okolnostima 47 pilota, a 39 se spasilo sedištima za iskakanje. Jedino obaranje strane letelice u vazdušnom prostoru Jugoslavije, još od vremena Tršćanske krize, zabeležio je upravo Mig-21 Bis u januaru 1992. godine, kada je pilot Emir Šišić oborio helikopter Evropske zajednice koji je bez dozvole ušao iz Mađarske u Jugoslaviju. Za vreme NATO agresije lovci Mig-21, zbog tehnološke ali brojčane inferiornosti u odnosu na protivnika, nisu bili korišćeni u svojoj osnovnoj - lovačkoj nameni a nakon povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova preostali avioni tog tipa iz 83. puka iz Prištine su preleteli u Batajnicu gde su priključeni 204. puku. Istorija upotrebe aviona MiG-29 traje četvrt veka kraće ali nije manje uzbudljiva. Prva dva aviona MiG-29 UB (dvosed) sletela su 24. septembra 1987. godine a te i naredne godine isporučeno je ukupno 16 aviona tog tipa u jednosedoj i dvosedoj varijanti. Za vreme građanskih ratova ti avioni su korišćeni za dejstvo po zemlji bez gubitaka. Zbog isteka radnih resursa, mart 1999. godine i sukob sa NATO jugoslovenske dvadesetdevetke dočekale su mahom neispravne pa je u neravnopravnoj borbi oboreno šest aviona uz gubitak dva pilota. Dva aviona su uništena u udesima, a jedan pilot je poginuo. Migovi i danas lete u sastavu 101. lovačko-avijacijske eskadrile Vojske Srbije. Prema javno dostupnim podacima, VS ima četiri aviona MiG-29 i tri MiG-21 ali zbog isteka resursa i neispravnosti 29-ke ne lete dok su Migovi 21 isključivo dvosedi, za obuku, koji imaju ograničene borbene mogućnosti. Tako, uprkos gotovo svakodnevnih najava da će polovni Migovi 29 iz Rusije uskoro pojačati Vojsku Srbije, celokupna srpska lovačka avijacija trenutno se svodi na sedam aviona od kojih leti tek nekoliko.
  8. Anri de Tuluz Lotrek bio je francuski slikar, grafičar, ilustrator plemićkog porekla. Rođen je u staroj francuskoj porodici čije je plemstvo vuklo korene iz doba viteštva srednjeg veka. Kao i kod drugih plemićkih porodica tog doba, venčavanje rođaka je bilo uobičajeno kod Lotrekovih ― roditelji su mu bili u srodstvu u prvom kolenu. Anrijeva bolešljivost i piknodizostoza, nasledno oboljenje kostiju, posledica su takvog genetskog opterećenja. Bezbrižno detinjstvo, ispunjeno balovima i lovom, prekinuto je u 15. godini teškim prelomima obe bedrene kosti u razmacima od nekoliko meseci. Zbog bolesti Anrijeve kosti nikad neće pravilno srasti i dečak je zaostao u rastu. Visina od 152cm, kratke, iskrivljene noge i posledično geganje pri hodu obeležiće ga za čitav život. Anri više nije bio sposoban za vojničku karijeru niti je imao izgleda za dobru ženidbu, te su roditelji odlučili da mu podstiču druge sposobnosti. Njihove ličnosti su imale velikog uticaja na njega ― brižna i posvećena majka ostaće mu podrška i oslonac do kraja života, a određene crte karaktera će naslediti od oca, ekscentrika koji je voleo prerušavanje. Tuluz-Lotrek, By Maurice Guibert (1856 – 1913) – Perruchot, Henri: Život Toulouse-Lautreca, Praha 1969, obr. 16, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=304354 Prve skice i crteži Tuluz-Lotreka nastali su kao plod dosađivanja usamljenog dečaka tokom dugih perioda bolesti i oporavka. Učen od strane akademskih slikara, u ranoj mladosti je slikao konvencionalne radove sa motivima prirode i konja, da bi se kasnije okrenuo naturalizmu, te impresionizmu. Sa Degom je bio u prijateljskom nadmetanju, a uzor mu je bio Mane, čije su slike u to vreme smatrane skandaloznim. Kasnije će formirati sopstveni stil koji niko posle njega neće nastaviti. U Parizu je ubrzo postao poznat kako među umetničkim krugovima, tako i kao posmatrač i uživalac pariskog podzemlja. Svi ga poznaju i ceo Pariz mu se smeje, tako je mladi vikont opisivan. Druženje sa sumnjivim ljudima, naklonost prostitutkama i stalne pijanke doneli su mu kultni status pariske noćne scene kao i podozrenje i užas u očima plemstva − otac ga je molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom. Nizak, izobličen, uvek u beloj košulji i prsluku, sa filcanim šeširom na glavi i naočarima bez drške na nosu, bio je upečatljiv prizor gde god bi se pojavio. Voleo je da se zabavlja, prerušava, šali, ali je zadržavao nadmoć, obrazovanje i produhovljenost ma gde da se nalazio. Širu pažnju javnosti osvojio je serijom plakata koje je napravio za, tada otvoreni, Mulen Ruž, čiji je bio redovni gost. Njegove slike, koje su bespoštedno otkrivale sjaj i bedu pariskog društva, sadržavale satiru, grotesku, otkrivale komediju čoveka i izazivale tugu i razočarenje, bile su dočekane ili oduševljenjem ili oštrim neodobravanjem. Svojim radom načinio je večnim nekoliko pariskih zvezda čiji bi sjaj inače brzo iščezao: Aristida Brijana, gospodara ulice, izvođača šansona na narodnom dijalektu, plesačice Žan Avril i Ivet Gilber i, naravno, čuvenu „nezasitu“ Guli, raskalašnu Alžiranku čijoj čulnosti je bilo nemoguće odoleti. Narudžbine za slike i kupci su počeli da se javljaju; jednu sliku je kupio i srpski kralj Milan. Pridruživanje rođaka Gabrijela, studenta medicine, donelo mu je novo nadahnuće. Pratio ga je na predavanjima u bolnicama i operacionim salama. Anri je i ranije bio zainteresovan za medicinu, još od dečačkih dana i stalnih poseta pedijatrima, i brojni prijatelji su mu bili lekari. Autoportet Tuluz-Lotreka,By Henri de Toulouse-Lautrec – pAGg8GwiHleSkA at Google Cultural Institute maximum zoom level, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=21909181 Takođe je još od detinjstva imao veliku strast ka jahanju i često je slikao konje. Čak je govorio da bi, da mu je zdravlje to dozvolilo, radije postao hirurg ili džokej nego slikar. Kako je bio sve više prisutan u javnosti, zarad pažnje je igrao na kartu preterivanja: prerušavao se, zabavljao crtanjem izopačenih i nadrealnih prizora, vodio kormorana na povocu i naručivao apsint za njega. Neko vreme je živeo u bordelu, a prostitutke su mu bile muze i postale prijateljice. „Profesionalni model uvek deluje kao da ja napunjen slamom, dok su one…one su žive“, tako je govorio. Anrijev buran život nije prošao bez posledica. Tokom brojnih avantura zarazio se sifilisom, a postao je rob alkohola tražeći u njemu beg iz okova svog izgleda. Naročito je mnogo pio apsint, a i za Francuza netipično je mnogo voleo koktele i terao goste na zabavama da ih piju sa njim. Koktel Zemljotres je navodno njegov izum: opojna smeša sastoji se iz polovine apsinta i polovine konjaka. Zdravlje mu je brzo propadalo i osećao je da mu se bliži kraj. Porodica ga je protiv njegove volje smestila u kliniku na lečenje, ali nedelje provedene tamo samo su ga ozlojedile i učinile mu život tamnicom. Po napuštanju klinike nastavio je stare navike i razuzdan život. Ljubav ka slikanju ga nije napuštala, pa je i u poslednjem stadijumu bolesti radio punom parom. Apoplektični napad, kome je navodno prethodila svađa sa prostitutkom i njeno grubo ruganje, ostavio ga je delimično paralizovanim, a do tad je bio i skoro gluv. Brzo je prebačen u majčinu kuću, gde je i umro u 37. godini. Piše: Milica Gušić https://kultivisise.rs/tuluz-lotrek/
  9. https://en.nametests.com/test/which-saint-is-protecting-you/25329/
  10. ANTE TOMIĆ Četnik koji pali požare: Mitsko biće stvoreno od žege, bure, straha i nacionalizma AUTOR: Ante Tomić OBJAVLJENO: 26.08.2017. u 21:05 jutarnji.hr Luka Gerlanc / Jure Mišković / Nikša Stipaničev / Hanza Media S lijeva na desno: Požar kod Oštrovice, požar kod Pristega i požar na Promini Malešno, neugledno, krezubo stvorenje, kažu, jedva pola metra visoko, s čupavom bradom i janjećom šubarom s neizbježnom kokardom, smrdi na šljivovicu i češnjak, iskače iz grmlja s kantom nafte u ruci, polijeva je po suhoj travi, upaljačem zapaljuje i raskalašeno se cerekajući iščezava Mnoga nevjerojatna bića naseljavaju naš svijet. U pećini pod planinom na hrpi zlata spava zmaj, nosati i uhati goblin krije se pod korijenom stoljetnog hrasta, div luta šumom s toljagom na ramenu, vukodlak zavija u noći punog mjeseca, vilenjak jaše kentaura, a patuljak grifona, feniks izgara u pepeo i podiže se iz njega, sirena na pustom grebenu svojom pjesmom punom čežnje mami usamljene mornare. Veliko strpljenje, oprez i, više od ičega, sreću valja imati da biste vidjeli koje od ovih bića, a jedno je rjeđe i tajanstvenije od svih. Četnik koji podmeće požare. Četnik koji podmeće požare tako je rijedak da ga nema ni u Tolkienovoj prozi ni u romanima Georgea R. R. Martina, Jorge Luis Borges ga ne spominje u poznatom “Priručniku fantastične zoologije”, kao ni J. K. Rowling u referentnoj “Fantastične zvijeri i gdje ih naći”, ali čudovište je nesumnjivo među nama. Mnoge su ga Hrvatice i Hrvati posljednjih tjedana susreli i o tome događaju posvjedočili na fejsu, o njegovim se poremećenim navikama autoritativno raspravlja na domoljubnim portalima, s oltara se upozorava na njega, viđali su ga čak i reporteri državne televizije. Malešno, neugledno, krezubo stvorenje, kažu, jedva pola metra visoko, s čupavom bradom i janjećom šubarom s neizbježnom kokardom, smrdi na šljivovicu i češnjak, iskače iz grmlja s kantom nafte u ruci, polijeva je po suhoj travi, upaljačem zapaljuje i raskalašeno se cerekajući iščezava u treperavoj jari kod magistrale u Baškom Polju, da bi se časak kasnije ukazao između Konjskog i Dugobaba, ili u Vodicama, ili na Ugljanu, ili u brdu iznad Unešića, ili kod Benkovca, a neki čak kažu da se pojavljuje na svim ovim mjestima istodobno. Dok jedni tvrde da je sasvim ljudskog obličja, samo manji, drugi se kunu kako su četniku koji podmeće požare vidjeli pseću glavu, konjski trup, kozje noge i ljuskav zmijski rep. Treći ga opisuju s kratkim, svinutim rogovima, četvrti kažu da četnik leti. Jednu je čobanicu, pričaju, zaskočio dok je na Zrmanji pojila ovce, zadigao joj haljinu i ugrizao je za stražnjicu, jednom je lovcu na Dinari uzeo pušku iz ruke i iz obje cijevi odjednom pucao u njegova kratkodlakog ptičara, a jedan planinar pripovijeda kako ga je gledao na Velebitu, kod Tulovih greda, kako istrčava iz Golfa kragujevačkih registracija i bezbrižno pali grabov gaj pjevajući Milu Kitića, i svim ovim prilikama iza njega su ostali bezbrojni četvorni kilometri spržene zemlje i čađavih stabala. Nadnaravno čudovište, četnik koji podmeće požare, mračnom čarolijom napravljeno od žege, orkanske bure, straha i nacionalizma i ove je godine zapalilo Dalmaciju i vješto pobjeglo. Premda znamo sve o njemu, i s crkvenih oltara i na državnoj televiziji i na domoljubnim portalima detaljno su nam objasnili i otkud je, i čiji je, i kako i po čijem nalogu djeluje, sve su policijske zasjede i potjere za njim bile neuspješne, nikad nitko nije uhvatio četnika koji podmeće požare. Nejasno je kako bi ga i mogli zaustaviti, pomaže li standardno oružje, ili valja posegnuti za blagoslovljenom vodom, glogovim kolcem i srebrenim metkom. Bit će da je ipak dovoljno redovito piti Clopixol, Moditen, Haldol, Zeldox ili nekakav drugi antipsihotik. Ustvari, vjerojatno bi trebalo angažirati poljoprivrednu avijaciju i čitavu zemlju poprskati nekakvim snažnim lijekom jer je pojava epidemijskih proporcija. Kad god u srpnju i kolovozu krenu požari, u nas kao i u Španjolskoj, Portugalu ili Kaliforniji, krivac se nepogrešivo zna. Dobro, za španjolske, portugalske i kalifornijske požare možda i ne, ali u nas je samo jedan dušmanin mogao zapaliti, poznato biće iz narodne predaje, mitski četnik. Nema tko drugi biti. Običan narod u autobusima, tramvajima, sportskim kladionicama, kafićima i samoposluživanjima, kao i medijski i biskupski autoriteti, vlast i opozicija, svi se neobuzdano, čak i s jednom nasladom, predaju kolektivnom mahnitanju, masovnoj psihozi o četniku koji podmeće požare. Krene li oganj gutati šume i maslinike i cijela stabla izgaraju u trenu kao šibice, krene li takvo nekakvo elementarno zlo na nas, nađemo li se na putu nezaustavljivoj, čudovišnoj stihiji, u nama se probudi jedna iskonska strava, ugasi nam umove pa više nismo bolji od divljaka što vjeruju u vilenjake, divove i zmajeve. Podigne se hajka kao u stara doba kad su se s vilama i sjekirama obračunavali s vješticama i vukodlacima. Slijepa, nerazumna rulja osvetnički se okomi na nekoga za koga joj se naprosto sviđa vjerovati da je krivac i zbog nekakvih izmišljenih bića naposljetku stradavaju pravi živi ljudi. Nakon što su portali i televizija danima potpirivali nacionalnu mržnju pričom o četniku koji podmeće požare, jedna je nesretna, bolesna djevojka iz zadarskog kraja pošla zapaliti srpsko selo. Mirnim je glasom, bez kajanja, to priznala policiji, vjerujući kako je prvorazredan patriotski čin ako nekakva pravoslavna baba izgori zajedno sa svojim kozama. Mnogi bi se, uostalom, i složili s njome, pa i među policajcima. Zbog jedne iskre iz dalekovoda, nečijeg neopreznog roštilja, opuška bačenog iz automobila ili nekog sličnog, mnogo uvjerljivijeg uzroka požara u trenutku se tako ponovno nađemo u prilici da gore srpske kuće. Istina, kad su gorjele srpske kuće, njih nisu Hrvati palili. Hrvati tako nešto nečovječno nikad ne bi napravili, nego kad je ono bila Oluja, sjećate se, Srbi su tako bezglavo bježali da im je do jednoga ostao, kome pomfrit, kome pileća prsa, kome hrenovke, na uključenom štednjaku. To je, oprostite, činjenica.
  11. https://govorisrbija.rs/sad-nameravaju-da-se-bore-protiv-korupcije-u-srbiji Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  12. https://www.warhistoryonline.com/world-war-ii/wernher-von-braun-engineer-nazis-u-s-forces.html
  13. Video sam neke pokusaje diskusije sa protestantom na forumu na temu Sola scriptura. Iako je imao dobru osnovu, brat koji je branio nas stav, nije mozda znao sve potrebne fakte koje je trebao i da je tako nastavio vrlo bi nrzo mogao da dozivi problem. Zato sam odlucio da vam malo kroz neke diskusije na video i kroz tekstove ukazem na probleme. Na zalost mnogi nasi teolozi iznose argumente za koje misle da su jaki, ali to misle zato sto ih niko nije napao. Prvo cu postaviti jednu diskusiju izmedju jednog rimokatolickog svestenika i protestanta na temu sola scriptura. Tu se moze nauciti mnogo toga i cuti dosta argumenta koje mozemo i mi koristiti u nasem dijalogu.
  14. Snimak koja ovih dana kruži Jutjubom i izaziva zgražavanje čak i onih najliberalnijih, nije nažalost ono najstrašnije što se može videti na ulicama Brazila. Snimak 12-godišnjeg dečaka koji skoro bez odeće pleše vrlo seksualizirani ples, izvijajući se i trzajući stražnjicom i bokovima pred oduševljenom publikom na gej paradi u Sao Paolu održanom 6. juna ove godine izaziva zgražavanje. U njegovoj blizini vide se dvojica tranvestita, i sasvim jasno da ga jedan od njih instruira i podstiče na takav izazovni ples. Ponaša se kao da je dečak njegovo "vlasništvo". Dečak sasvim sigurno nije sam došao na ideju da svoje telo pretvara u seksualni objekat među gomilom razularenih odraslih svakakvih seksualnih orijentacija. http://www.kurir.rs/planeta/2869889/video-uzas-decak-na-gej-paradi-u-sao-paolu-zgranuo-javnost-izveo-seksi-ples-pored-dva-tranvestita-koji-su-mu-zastitinici
  15. Da ne brinete, redov Rajan je spasen. Ali, kako spasiti poslednji ostatak legendarne fabrike aviona? Senka smrti ponovo se nadnela nad jedini preostali dokaz postojanja prve srpske fabrike aviona "Ikarus" - njenu upravnu zgradu. Osam decenija stara lepotica, na nebranjenom graničnom prelazu između Zemuna i Novog Beograda, u bloku 9A, bije poslednju bitku. Lokalni David bije boj protiv globalnog Golijata, stvarni spomenik prošlosti bije bitku protiv instant simbola današnjice. Pa nešto mislim: moraju li investitori uvek i svuda s ledenim mirom da naplaćuju danak u betonu i parkinzima? Predahnu li ponekad malo u osvajačkom galopu? Svestan sam da je Sen Tropez, primera radi, bio beznačajno ribarsko seoce sve dok se na njegovoj obali Brižit Bardo nije svukla pred paparacima. Danas je to prenaseljeni luna park. I Igalo, rodno mesto moje majke, bilo je seoce na pola sata hoda od Hercegnovog. Danas se pitam kako ne potone u ustajalo bokokotorsko more pod težinom hotela, solitera, banja, odmarališta, tržnih centara i betoniranih molova? Odgovor se krije u magičnim rečima koje mnoga vrata otvaraju, ali pritom ruše i artefakte prošlosti: tamo turizam, ovde urbanizam. I tamo i ovde, nove nastambe stešnjene su jedna uz drugu. Ako želite, možete i veš da prostirete između balkona, kao da ste se zaglavili u srednjovekovnim uličicama. Kakvi to turizmi i urbanizmi prete da s lica zemlje zbrišu najstariju građevinu Novog Beograda, nastalu u vremenu kada se stotine hektara močvarnog zemljišta nisu zvale Novi Beograd i kada oko nje nije bilo ničega osim "Ikarusovih" hala i avionskih pista? Već jednom je uzburkala javnost, pretprošle godine, kada se na noge digao misleći svet, svestan da preostalo zrnce poznate istorije vredi više od instant projekta (ne)poznatog investitora. A gle, tačno prekoputa, u soliteru u Gramšijevoj ulici, živeo je i Čeda Janić, pilot, istoričar i osnivač Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva. Posmatrao je iz svog stana na 14. spratu zgradu "Ikarusa" na istoku i ostatke hangara starog zemunskog aerodroma na zapadu, tamo negde iza Airport Citija. Mislim da i danas njegov duh lebdi nad ovim prostorom, nekada neprikosnovenim carstvom srpske avijacije. Dečiji centar, koji koristi enterijere negdašnjeg "Ikarusa", dobio je nalog od vlasnika zgrade da se iseli za tri meseca, jer će zgradu rušiti. Zaposleni s nevericom čitaju da zgrada nema nikakvu zaštitu - ni kulturnu, ni istorijsku, još od decembra 2015. Znači da je investitor, čim je prestala građanska graja iz oktobra te godine, sačekao da u nastalom zatišju dobije na vremenu. Dobio ga je, pa će sad na istom mestu podići poslovno-stambeni objekat s podzemnim garažama, a navodno sačuvati reljef frontalne fasade. U dopisu stoji da ima čak i dozvolu Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika (!?), što je, blago rečeno, neshvatljivo. O značaju zgrade kojoj se omča ponovo obavija oko vrata, ali i o građanskoj inicijativi iz 2015, možete da se podsetite na Jutjub linku https://www.youtube.com/watch?v=jX_o1IquTmQ. S druge strane, ja sam priredio album fotografija da nas, od sada pa zanavek, podsećaju na godine, a evo i povode koji prethode rušenju ovog istorijskog spomenika. Ako je Zavod za zaštitu spomenika kulture ravnodušan prema sudbini upravne zgrade prve srpske fabrike aviona, za očekivati je da nije ravnodušan i Muzej vazduhoplovstva. A ako je i on, slobodno me onda pitajte zašto nisam iznenađen... Parafraziram reči Veljka Zajca, jednog od stanara bloka 9a (imate ga u video-priči): "Tu su pravili avione koji su branili Beograd. A danas, danas niko ne može da odbrani poslednji dokaz tog vremena." Zoran Modli https://www.facebook.com/zoran.modli/posts/10212053402720836
  16. Ljudi koji su napravili mozaik za Hram Svetog Save: Gospod je odlučio počnemo od Srbije Ekskluzivna reportaža iz radionice Nikolaja Muhina. Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on 0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+ Na samom kraju će Nikolaj Muhin pitati nas, nekolicinu novinara za koje je prvi put otvorena moskovska radionica gde se stvara 1.230 kvadratnih metara mozaika za kupolu Svetosavskog hrama na Vračaru. Njemu je veoma važno da zna, jer, reći će: "Kakogod, prvi utisak je uvek najvažniji. Evo, bili ste, videli. Kakav je taj vaš prvi utisak?" Novinari nisu navikli da odgovaraju, pa se malo snebivaju, ćute. Čuje se ženski uzdah. Muhin pokušava da pretoči taj odgovor u reči, interesuje se, znači li to "uh ti!", što bi rekli na srpskom "iju!". Smeh. Elokventniji kolega stiže u pomoć, kaže: "Grandiozno!" Muhin objašnjava da ne pokušava da nam se dodvori: "Mi se zaista brinemo i shvatamo značaj svega ovog. Jer vi ćete preneti svoje viđenje u Beograd, u Srbiju, ljudi će to čitati. Želeli bismo da to bude istinito i pozitivno. Shvatam da ste slobodni novinari, ali..." Pa se pitam, kako bih ja mogao istinito da opišem taj svoj utisak, a da zvuči bar malo razumljivo? Mogao bih da kažem da mi je iz nekih razloga iz sećanja isplivao davno pročitani roman o životu Mikelanđela Agonija i ekstaza, i da sam pomislio da nikada ranije nisam bio ni blizu mesta gde se rađa velika monumentalna umetnost, gde se nastavlja istorija umetnosti. Da me zapravo čudi da toga još ima u našem veku. Ili to da sam se prisetio šta je odgovorio Tarkovski, upitan na prijemnom ispitu zašto želi da studira režiju. Rekao je da svaki put kada pogleda neko izvanredno filmsko ostvarenje, zavidi što nije učestvovao u radu na njemu. Upravo sam to osetio. Zavist. Želju da odmotam život unazad, pronađem iole slikarskog talenta u sebi pa završim najbolje ruske likovne škole i zaslužim mesto u Muhinovom kolektivu, u ovoj radionici. Da kuckam čekićem, stružem, klešem, rezbarim, iscrtavam linije flomasterom, prebrojavam komadiće stakla, vežem kecelju... Ako ništa drugo -- da uzmem metlu i počistim. Tu neku "belu zavist" oseća i Nikolaj Muhin, slikar i ikonopisac, član Ruske akademije umetnosti, čovek koji je ukrasio freskama 19.000 kvadratnih metara najvećeg hrama u Rusiji, pa kaže u šali: "Pomalo mi nije pravo što će u Srbiji, a ne u Rusiji, biti takva jedina na svetu kupola. I to je vaš hram. Zovu ga svepravoslavni, ali svejedno je vaš, srpski. I biće najlepši. Svi su mislili da će taj mozaik ostati samo fantazija. A mi smo radili. Od podizanja male spomen-crkve na Vračaru prošlo je 120 godina. Iz godine u godinu hram očekuje mozaik. I ništa se nije dešavalo. Ali prošle godine je Bog uslišio molitve srpskog naroda i rad je započeo." Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on. Muhinov projekat za dekorisanje Hrama Svetog Save pobedio je na konkursu raspisanom 2014. godine. Po nalogu predsednika Rusije od jula 2015. za glavnog koordinatora ruskog učešća u izradi mozaika imenovana je Ruska federalna agencija za pitanja Zajednice nezavisnih država, sunarodnika u inostranstvu i međunarodnu humanističku saradnju ("Rossotrudničestvo"), a kao odgovor na apel ove agencije rukovodstvo kompanije "Gazprom njeft" donelo je odluku o izdvajanju četiri miliona evra za finansiranje radova na mozaiku koji će ukrasiti centralnu kupolu Hrama. Ugovor o donaciji potpisan je u avgustu 2016. "Ali mi smo počeli rad još u februaru te godine", ističe Muhin. "Inače bismo i dan-danas crtali kartone, skice. I ništa od ovog ne bi bilo", kaže on, pokazujući nam osmometarske figure od komadića smalte, kobaltnog raznobojnog stakla -- materijala rimskih mozaika koji postoje već dva milenijuma, a da nisu izgubili lepotu i sjaj. Prvi, centralni deo mozaika će već u aprilu biti dopremljen u Beograd. A svi radovi na kupoli biće završeni do kraja ove godine, obećava autor i rukovodilac projekta. Biće to tradicionalna za period 12-13. veka kompozicija Vaznesenja Gospodnjeg sa Spasiteljem u Njegovoj nebeskoj slavi i Bogomajkom, arhanđelima i apostolima koji pred Njim stoje, i četiri anđela oko Hrista koji kompoziciono obrazuju krst. Crvena boja i zlato na krilima anđela simbolizuju praznik Vaskrsenja Gospodnjeg. Praznični tropari oko Hrista stvaraju smisaoni "prsten-oblak", koji se rastvara u treperenju zlatne pozadine. "To zlato je tavorska svetlost, zlato je dominanta hrama. Svetlost preobraženja. Predstava Vaznesenja u kupoli je jedna od ranijih tradicija. Kasnije su počeli da oslikavaju Hrista Svedržitelja. A mi smo želeli da se vratimo izvornom dekorisanju pravoslavnih hramova", govori Muhin. Pre početka svih radova Nikolaj Muhin i njegov koautor akademik Jevgenij Maksimov obišli su sve velike hramove koji su čuveni po mozaicima u vizantijskom stilu. "Posetili smo Veneciju, Siciliju, Monreale, Katedralu u Ćefalu, Kapelu Palatina, i, naravno, Konstantinopolj, da bismo shvatili i upustili se u taj poduhvat sa određenim znanjima. Jer kao turista vidite nešto na jedan način, a kada pokušavate da shvatite strukturu, onda, kao što smo mi radili, u Veneciji u decembru sa ovolikim dvogledima dva sata izučavate kompoziciju Vaznesenja. Plastiku, stilistiku smo preuzeli od najboljih ostvarenja 12. veka da bismo shvatili kako se crta figura velika osam metara. U Veneciji su figure upola manje. I kupola je upola niža, na visini od 30 metara. Neko će reći, uzmi i precrtaj, ali to se ne da precrtati", kaže slikar. Umetnici našeg vremena do sada nisu imali ovako grandiozan zadatak stvaranja tematskog mozaika na ogromnoj zakrivljenoj površini kupole. A i trenutno na svetu ne postoji druga ovakva radionica za izradu mozaika. Opremljena je specijalnim metalnim postoljima na koja se postavljaju kompozicije pomoću građevinskih skela u više nivoa. Na skelama se može naći sve što je neophodno za testerisanje, rezanje i klesanje smalte, spravljanje smese za njeno pričvršćivanje. Tu su stolovi za suvo postavljanje, specijalna skladišta za čuvanje i druge neophodne pomoćne prostorije važne za organizaciju procesa rada. Na projektu je angažovano oko 100 diplomaca Ruske akademije umetnosti, Katedre za monumentalno slikarstvo, uglavnom bivši studenti profesora Jevgenija Maksimova koji predaje već 40 godina. To su sve stručnjaci visokog nivoa, ali to još ne znači da su i previše samostalni, kaže Muhin. "Muhin i Maksimov im svakoga dana 'kljucaju mozak'. Pratimo rad čak i kada nismo prisutni. Postoje kamere. Otvorim telefon, pogledam: aha, ponovo radi njih petoro umesto 20. Alo! (Smeh) Šalu na stranu, svi su majstori svog zanata, ali s obzirom na ozbiljnost i važnost čitavog poduhvata, proveravamo sve milion puta. Dugo se bira svaki kamenčić. Ovde imamo i specijalno osvetljenje, da bismo shvatili kako će to izgledati kada bude tamo gore, na Vračaru, na visini od 65 metara", govori umetnik. "Kažem vam ponovo, pomalo zavidim kada pomislim da će ovakav neponovljivi u svetu mozaik imati Srbija. A zašto ne Rusija? Očigledno je Gospod tako odlučio, da počnemo od Srbije." http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ljudi-koji-su-napravili-mozaik-za-hram-svetog-save-gospod-je-odlucio-pocnemo-od-srbije/
  17. Guglova odbrana: Uzivamo da slavimo praznike u Google-u, ali, može biti tesko za nas da odaberemo koje dogadjaje svake godine da istakenemo na nasim stranicama. Pa napravili smo smo jedan u 2000 ' itd itd ....
  18. Možete li da se odreknete života u gradu i zamislite da stanujete u brvnari na 1.000 metara nadmorske visine dok su vam prve komšije medvedi i vukovi? Upravo takav život vode Boris Šimurina (37) i Tereza Kraford (40), koji su se sa svoja dva sina od septembra prošle godine preselili na Taru. Terezu koja je Amerikanka i Borisa koji je iz istočne Slavonije javnost je prvi put videla u nedelju u emisiji “Sasvim prirodno”, autora Jovana Memedovića, a oni sada pričaju za “Blic” kako izgleda život van gradske buke, gužve, ali i bez ljudi. Kako naglašavaju, život na planini nasuprot gradu je potpuno olakšanje.
  19. Boro Stjepanović, glumac, reditelj, autor mnogih filmskih, televizijskih i teatarskih kreacija, tvorac "Audicije" i bivši dekan i profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, rekao je da ne želi da analizira svog bivšeg sadarnika Emira Kusturicu i da bi to trebalo da uradi psihijatar, ali da nije Radovan Karadžić. "Mislim da ja ne mogu napraviti tu dijagnozu, može samo psihijatar ako je pošten. Pod uslovom da taj psihijatar ne bude Karadžić. To je za psihijatra, dalje nemam ništa da dodam. Strašno, nekidan ga gledam, slušam kako petlja o veri i o Bogu, o slavljenju Božića, to su besmislice", to su baljezgarije, to su budalaštine, kako je Bog najveća ideja koju je čovek smislio i zato on mora verovati u tu ideju". Pa zašto onda veruješ u Pravoslavlje? To je samo jedan rep u dlaci, dlaka za dlaku, što kaže narod. Šta znači krstiti se ovako ili onako, slaviti Svetog Savu ili ne znam koga, to je prepisano, kao što je Stari zavet ili Knjiga postanja prepisana od Sumera, Babilonaca... Zašto bih ja sada verovao u to?! Isto kao da ja sada verujem da na nebu postoji neki Hamlet koji je Bog osvete. To je literatura, to je mašta, to je budalaština. Ja ne kažem da to nije velika istina i velika ideja, jest, da postoji nešto iznad nas, u nama svima, što nas je stvorilo, ali to nipošto nije ovaj Bog. Taj čovjek sa sedom bradom koji sedi na oblaku i ispija kafu, kako gledamo u reklami, a pored njega Sveti Petar s ključevima o pojasu, dajte molim vas. Sad on pokušava da opravda sebe pored Badnjaka i nekog založenog kamina, da opravda svoje bogatstvo koje je stekao pričajući o socijalnoj pravdi i jednakosti", rekao je Bora. Извор: http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/bora-stjepanovic-udario-na-kustu-njemu-treba-psihijatar-koji-nije-karadzic-clanak-2658765
  20. BRAZILAC KOJI ŽIVI U BEOGRADU "Svake godine sam ponovo dete kada padne prvi sneg" - Od uzbuđenja nisam mogao da zaspim jer sam znao da će tokom noći pasti sneg. Probudio sam se u tri ujutru i video da stvarno pada. Otvorio sam prozor i bilo je čarobno, pipao sam pahulje, lizao sneg i prosto nisam mogao da verujem - priča Tiago Fehejra, Brazilac koji već četvrtu godinu živi u Beogradu i svake zime iznova raduje snegu. Tiago je prvi sneg video u Americi pre osam godina. Toliko ga je zanimao taj fenomen da je "natempirao" da ode u Njujork baš tog dana kada će ga zavejati pahulje. - Brzo sam se presvukao i izleteo napolje. Sneg je padao na mene, pravio sam Sneška. Čak sam i za sutradan odložio sve planove i igrao se sam u snegu ceo dan u Central parku – priseća se Tiago. Ipak, u Njujorku se zadržao samo nekoliko dana, a prvu pravu zimu doživeo je tri godine kasnije u Srbiji. Ostao je u zemlji mesec dana i posetio Zlatibor, a kad je prelomio da se preseli u Beograd nema planine na kojoj nije ostavio tragove svojih skija. Neke od njih su Zlatar, Goč, Kamena gora, a na Kopaoniku je naučio da skija. - Za samo jedna dan sam naučio da skijam zao što sam na stazi bio tokom celog radnog vremena ski staze, od 9 do 16 sati, pauzu nisam napravio. Prijatelj i ja nismo jeli ni pili, samo smo skijali ceo dan. Toliko je bilo lepo i toliko sam puta pao da uopšte nije bilo važno – priča Tiago. Tiago je i Novu godinu i Božić proslavio na planinama jer kako kaže, tamo je prava zimska čarolija i idila. - Novu godinu sam dočekao na Tari iako je bilo minus 17 napravili smo roštilj i slavlje na otvorenom i bilo je mnogo lepo. Katolički Božić proveo sam u porodičnom duhu sa Brazilcima koji takođe žive ovde, jer smo svi ipak daleko od svojih porodica. Na Badnji dan sam i palio badnjak i lomio česnicu i sviđa mi se što ovde mogu da proslavim i dve Nove godine i dva Božića – priča ovaj zaljubljenik u Srbiju. Međutim, ovaj pravoslavni Božić ostao mu je u posebnom pamćenju. - Odveo sam grupu Brazilaca na skijanje na Divčibare. Oni dolaze sa juga Brazila koji je najhladniji deo zemlje sa nekih plus 5 stepeni zimi. Pošto su mislili da su naviknuti na veliku hladnoću, poslao sam im vremensku prognozu jer je ovde bilo minus 14 tada. Neki od njih uopšte nisu videli sneg i rekao sam im kad smo krenuli na planinu da obuku sve što imaju. Oni su bili u tankim jaknama i košarkaškim patikama i gurali su se u maloj prodavnici za iznajmljivanje skija, jer nisu mogli da čekaju red napolju od hladnoće. Nije dolazilo u obzir da idemo na vrh staze, skijali su se u dnu nekih 15 minuta. Rekli su da je sneg prelep, ali da je mnogo hladno – priča Tiago kroz smeh. Prvi sneg koji je pre nekoliko dana zabeleo Beograd, Brazilci su tradicionalno dočekali na njihovom omiljenom mestu u gradu – Kalemegdanu. - Grudvali smo se, pravili Sneška, i koliko god godina da smo tu nikada nam nije dosadno jer smo svi odrasli tamo gde nema ovoga i onda smo svi ponovo deca kad padne sneg i tako se okupimo i igramo nekoliko sati kao da smo mali. Neverovatan osećaj - osećaj da smo daleko od kuće, a opet da je lepo i tu gde smo – priča Tiago. Sestra oduševljena snegom i ledom Tiago je promocijom planina i snega i kako kaže svakom Brazilcu je san da vid sneg, a pre dve godine u posetu mu je došla i sestra koja je prvi sneg doživela upravo u Beogradu. - Na ulicama je tada bilo samo malo leda i ona već nije mogla da veruje. Rekla je da je to snežni raj, klizala se i dirala led. Odveo sam je na Zlatar i bilo je čarobno, igrali smo se kao deca, pravili anđele u snegu i po ceo dan bili napolju. U jednom trenutku rekla samo je rekla "Tiago ja te potpuno razumem zašto si ostao u Srbiji i svaka ti čast, ovo je divna zemlja sa divnim ljudima i teško je opisati sa kojom srdašnošću nas tretiraju, goste i pričaju sa nama" – priča Tiago, ne krijući da i sestra razmišlja o selidbi u Beograd. Tiagovi roditelji su u početku bili skeptični zbog njegove odluke da se preseli u Srbiju jer oni nikada nisu videli sneg ali, kako kaže, i njima je uspeo da probudi tu želju i uskoro ih očekuje u prestonici. Gradski, planinski, mokri, suvi... - Sneg je nešto nama napoznato kad dolazimo iz zemlje gde on ne pada, ali sam sa godinama video da ih ovde ima različitih vrsta. Postoji suv sneg koji je skroz mekan, mokar sneg koji je odličan za grudve i Sneška, imaš planinski sneg koji bi samo da pojedeš koliko je čist, a sa druge strane ima i taj gradski sneg koji je užasan, siv i prljav – priča Tijago kroz smeh. U Beogradu debeli minus, u Riju pakao! Kako kaže Tiago u Rio de Žaneiru je pre nekoliko dana bio najtopliji dan u godini sa izmerenih 45 stepeni, a u blizini grada subjektivni osećaj je bio čak plus 63 stepena! - Ljudi se u Brazilu kuvaju i osvežavajuće im je kada pogledaju moje snimke snega i zime. Ja sam izgleda neobičan Brazilac, meni više smeta velika vrućina nego hladnoća, tajna je samo da se dobro obučemo – priča Tiago. Kako dodaje, upravo to što voli u Srbiji jeste što može da uživa u čarima svih godišnjih doba. Parkovi i šume omiljena mesta u Beogradu - Beograd je veliki grad ali u isto vreme ima dosta parkova i šuma i to je nešto što dosta Beograđana ignoriše. Živeo sam na Miljakovcu, a sada živim na Voždovcu i gde god da sam imam gde da prošetam i da se osetim kao da sam na planini. Košutnjak, Banjička šuma, Miljakovačka šuma, Kalemegdan, ili čak Tašmajdanski park ili kej mesta su na kojima se osećam i kao u drugom svetu - kaže Tiago. Ovog mladog Brazilca u Beogradu je najviše privuklo zelenilo i parkovi. Rio u srcu - Ljudi bi pomislili da ja ne volim plaže i sunce, ja volim sve. Ja ću i na plaži maksimalno uživati kao i na planini pod snegom. Volim svoju zemlju i po meni je Rio najlepši grad na svetu. Takav spoj grada, plaža i prirode ne postoji nigde i nisam ja otišao iz Brazila zato što ja mrzim svoju zemlju ili zato što mislim da više para mogu da zarađujem negde drugde nego sam prosto osetio tu ogromnu ljubav prema Srbiji – priča Tiago. Tiago se u Srbiju preselio zbog devojke u koju je bio zaljubljen, ali iako ta veza nije uspela, on se zaljubio u Srbiju i ostao, a kasnije i u drugu devojku. Izvor
  21. Postavio sam skorije jedno pitanje na onoj velikoj temi, ali je proslo prilicno nezapazeno, pa reko da otvorim ipak novu temu. Evo i tog pitanja: U pitanju je nemacki film, mislim tamo negde s kraja osamdesetih, ali u to nisam siguran. Nesto kao - covek se vraca s puta u Nemacku, i tamo ga jednostavno nema u evidenciji medju zivima. U pitanju je valjda neka greska, ali je fora u tome da se prica o drustvu u kome je ta birokratska "nepogresivost" prakticno obogotvorena, i prosto - "sistem ne moze da pogresi". Zavrsava se neverovatno, necu da pricam da kvarim onima koji nisu gledali, a ako se neko seti koji je film, da zamolim samo da ostavi neki trag ovde: ime, trailer, imdb ili sta vec...
×
Search results - Живе Речи Утехе