Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'koji'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Драгана Милошевић

    Crkva protiv sveštenika koji podržava LGBT zajednicu

    Piše: Alan Crosby, priredila Asja Hafner Svake sedmice sveštenik Maksim Melinti može se naći u crkvi Djevice Marije u moldavskom selu Gidigici. Jedna od sedmica krajem juna nije se razlikovala osim što je Melinti bio ispred, a ne iza oltara. Melintija je degradirala u položaj posmatrača Pravoslavna crkva Moldavije koja mu je do daljnjeg zabranila da drži propovijedi, počevši od 21. juna, zbog navoda da je “promovisao i ohrabrivao manjine vezano za njihovo seksualno opredjeljenje i tako doprinosio razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji.” Postoji samo jedan problem: on nije ništa učinio. “U meni su mnogi našli čovjeka koji će ih razumjeti i odnositi se prema njima s poštovanjem. Ja nikome ne sudim, ja samo pomažem ljudima da dopru do Hrista”, rekao je Melinti na konferenciji za štampu održanoj 26. juna. Maksim Melinti sa socijalno ugroženim grupama “Na nesreću, nije postojala poštena, transparentna i javna prosudba crkve. Dokument ukaza potpisan je u mom odsustvu. Odjeknulo je u medijima koji su od mene tražili komentare, ali bilo je prvi put da sam čuo za to. Optužbe koje su mi predstavljene nisu bile jasne, koje kanone sam prekršio. Nije mi bilo dozvoljeno da raspravljam. Članovi naše zajednice nisu konsultovani”, dodao je. Bez obzira, Melinti je rekao da se izvinjava za situaciju i tražio oprost od crkve. Crkveni zvaničnici nisu momentalno komentarisali to da li će Melintijeva kazna biti ukinuta. Pravoslavna crkva je duboko ukorijenjena u Moldaviji gdje se procjenjuje da je 95 procenata od 3,6 miliona stanovnika ove zemlje, članova crkve. Crkva i njeni sljedbenici odavno su protiv širenja prava za lezbejke, gejeve, biseksualce i transrodne (LGBT) osobe. ‘Nije predsjednik gejeva’ U maju su religijski trvdolinijaši u glavnom gradu Čisinau pokušali da onemoguće okupljanje zbog podrške LGBT zajednici, ali ih je odbila policija koja je bacila suzavac. Učesnike u maršu podrške čuvala je policija jer je slično okupljanje prošle godine – koje je kritikovao predsjednik Igor Dodon izjavom da “nikada nije obećao da će biti predsjednik gejeva” – zadržala policija kako bi spriječila sukob s kontrademonstrantima, vjernicima. Melinti je često javno govorio protiv uključivanja crkve u politiku, a svoje poruke je intenzivirao u maju kada je crkva i proruski orijentisani Dodon organizovao dešavanja i festivale za podršku tradicionalne porodice i protiv istospolnih brakova. Iako tvrdi da nije govorio ništa kako bi podržao prava LGBT zajednice, izgleda da je Melinti konačno prekoračio crtu u očima crkve zato što je prihvatio počast koju mu je u maju odala grupa Genderdoc-M, posvećena promociji LGBT zajednici u Moldaviji. Melintijeve “aktivnosti imale su za cilj da uznemire i potkopaju dobri poredak crkve” iako su ponovljene akcije promoviranja i ohrabrivanja seksialnih manjina doprinosile razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji”, stajalo je u obavještenju crkve. Bio je uključen u “podršku sodomitske manjine i promociju netradicionalnog ponašanja a time i nečuvenog grijeha sto sve doprinosi klevetanju ugleda Pravoslavne crkve u Moldaviji kao i samog klera. Iz navedenih razloga zabranjuje se propovjedanje na crkvenim službama i pravo da se daju blagoslovi i da se nosi krst na prsima počevši od 21. juna 2018. godine dok ne bude izneseno cjelovito javno pokajanje”, dodaje se u obavještenju. Jedan od vjernika drži krst dok učestvuje u protestima protiv LGBT aktivista, Čisinau. Čak i prije trenutnog neslaganja, Melinti je bio poznat kao progresivan u konzervativnoj moldavskoj pravoslavnoj crkvi. Prenosio je svoje propovijedi uživo preko Facebooka. Redovno je posjećivao kaznionice da bi vršio crkvenu službu i radio konsultacije sa zatvorenicima. Njegova crkva imala je namještene sobe za majke koje su tu mogle ostaviti svoju djecu kako ne bi propuštale Božiju službu. “Da je apostol Petar živeo u 21. vijeku, sigurno bi koristio Facebook da prenese svoje poruke vjernicima. Ne vidim problem u tome, pogotovo kako se stvari mijenjaju i modernizuju. Zašto sve druge religijske konfesije koriste prednosti interneta, a mi ne? Moja svrha je da ove ljude približim religiji”, Melinti je rekao u jednom intervjuu koji dao u aprilu. Ti napori su donijeli valove podrške borbenom svešteniku. Skoro 400 ljudi iz njegove parohije potpisalo je peticiju u kojoj od crkvenih vođa traže da ponište odluku. “Otac Maksim je uvijek pokušavao da uradi nešto dobro i za stanovnike sela i za sve hrišćane koji su mu došli. Nadamo se da će ova odluka biti otkazana”, rekla je Olga Bendersči, vjernica iz Gidigicija za informativni web portal Publika. (prema izvještavanju Moldavskog servisa, RFE/RL) izvor
  2. Mene zanima npr. vise od 'pobjede' hriscanskih vrijednosti nad drugim, to da nadjemo opsti sadrzalac zajednicki u hriscanskoj ideji, kulturni,eticki, prihvatljiv svima, da etiku izdvojimo i nadjemo joj opsti nazivnik ne zadiruci u to da li potice iz biblije ili ne i da li postoji mimo biblije ili ne, i da onda radimo zajedno na onome sta je bolje, opste dobro. to sam pokusavala da kazem na temi o abortusu npr.
  3. https://narod.hr/eu/eu-napravila-prvi-korak-prosao-zakon-koji-ce-ograniciti-internet-kakav-znamo
  4. Foto: Public domain / Wikipedia Američki Vrhovni sud stao je na stranu pekara iz Kolorada, Džeka Filipsa, koji je - iz svojih verskih razloga - odbio da napravi svadbenu tortu paru homoseksualaca. Sudsko veće je saopštilo da je Komisija za građanska prava Kolorada prekršila odredbu Ustava o zaštiti verskih sloboda time što je optužila Filipsa, prenosi Rojters. Komisija je prethodno saopštila da je Filips, odbijanjem porudžbine gej para Dejvida Malinsa i Čarlija Krega 2012. godine, prekršio zakon Kolorada o borbi protiv diskriminacije, koji zabranjuje preduzećima da odbiju uslugu na osnovu verske pripadnosti, seksualne orijentacije ili bračnog statusa. Prilikom glasanja o odluci sudskog veća u korist Filipsa, sedam članova je bilo za, dok su dva bila protiv, napominje britanska agencija. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/verska-uverenja-vrhovni-sud-sad-stao-na-stranu-pekara-koji-je-odbio-da-pravi-tortu/w61l02b
  5. Oficir rečnih jedinica Jevrem Radovanović i pilot Goran Topalović su oficiri koji su učestvovali u mirovnim misijama od Indijskog okeana i voda Somalije, do Obale Slonovače i Bliskog istoka. Tamo su se susretali sa piratima, pobunjenicima, regularnim vojskama, Hezbolahom i brojnim opasnostima koje ove misije sa sobom nose. Naša ekipa razgovarala je sa dvojicom pripadnika Vojske Srbije u Centru za mirovne operacije u Beogradu, jednom od samo dva u svetu koji imaju tri sertifikata UN za obuku "mirovnjaka". Oni su nam ispričali kako se hvataju pirati, kako se jedan od njih našao između dve neprijateljske strane u Obali Slonovače, zatim o razgovoru sa Libancima koji su otkrili da oni i Srbi, imaju zajedničkog neprijatelja, i kako su Španci reagovali kada su im srpski vojnici, u šali, saopštili da će pucati za Božić. Kapetan korvete Jevrem Radovanović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Kapetan korvete Jevrem Radovanović trenutno radi u Odeljenju za obuku Centra za mirovne operacije pri Vojsci Srbije kao referent za pripremu i realizaciju kurseva i seminara. - Dobio sam priliku da radim ono za šta sam se školovao, za četiri i po meseca oplovio sam 24 hiljade nautičkih milja, što je impresivno za svakog pomorca. Ljubav prema pozivu me je motivisala da se prijavim – kaže nam naš sagovornik. Radovanović je bio stacioniran na brodu holandske Kraljevske mornarice HNLMS "Johan De Vit" koji je bio komandni brod misije "Atalanta". - Iako postoji više brodova, upravo sa ovog se vršilo komandovanje čitavom operacijom. U toku misije, boravio sam u šest država, a uglavnom sam plovio Indijskim okeanom – kaže Radovanović, prisećajući se svog prvog odlaska kada se ukrcao na Kritu, preplovio Suecki kanal, a zatim u Džibutiju, primio dužnost. Misija Atalanta Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Radovanović priča da je tada bio uzbuđen, veoma motivisan i što je najvažnije, dobro pripremljen. Mandat misije "Atalanta" je zaštita brodova koji prevoze humanitarnu pomoć, najčešće hranu, u luke u Somaliji. Drugi zadatak je bilo sprečavanje napada pirata na brodove i treći zadatak posmatranje ilegalnih ribarskih aktivnosti, a kasnije je dodat i zadatak da se pruža podrška drugim EU misijama i međunarodnim organizacijama radi ojačavanja i izgradnje pomorskih bezbednosnih snaga. - Tokom mog mandata imali smo prijavljena četiri napada pirata. Intervenisao je i brod na kome sam bio, dva i po dana smo bili u poteri za piratima. Na kraju ih je uhvatio australijski brod koji je bio brži – kaže Radovanović. Naš sagovornik je govorio i o tome sa kakvim se sve opasnostima susretao. Više o tome pogledajte na sledećem snimku: Prelazak ekvatora prvi put i neobična pomorska tradicija Radovanovic nam je ispričao i jednu od najvećih anegdota iz svoje misije. Naime, pomorci imaju običaj, pri prelasku ekvatora koji je izuzetno neobičan i interesantan. Oni koji prvi put prelaze ekvator naterani su da ispunjavaju čitav niz neprijatnih i bizarnih zadaka, kako bi zaslužili dozvolu od Neptuna da isti pređu. - To je jedan običaj među pomorcima. Nije prijatan osećaj, ali je nešto što se svakako pamti čitav život. Toj pomorskoj tradiciji bili su izloženi i komandant broda i njegov zamenik, i još oko trista drugih oficira koji su plovili – kaže Radovanović. Naš sagovornik kaže da je tokom misije bilo i lepih i teških trenutaka, ali da je to jedno neverovatno iskustvo koje se ne može steći ni na koji drugi način. Borba protiv pirata Radovanović priča i o prijemu vojnog vrha Somalije na brodu, a na kojem je služio, a posebno se osvrnuo na borbu protiv pirata. On nam je objasnio da je taj vid kriminala u velikoj meri suzbijen. - Borba protiv pirata u velikoj meri zavisi od obaveštajnog rada. Ne možete eliminisati piratstvo u potpunosti. Somalija ima jednu od najdužih obala u Africi. Pirati pod okriljem noći izađu na okean i nije ih moguće uvek primetiti, niti pokriti toliki prostor, pa ih fizički sprečiti – kaže Radovanović. O tome kako izgledaju okršaji sa piratima, možete pogledati na priloženom video-snimku: Radovanović kaže da brodovi kao zaštitu od pirata koriste privatno obezbeđenje, ograde, vodene topove ili ih čak vojska matičnih zemalja štiti. - Međutim, oni koji se bave piratstvom su uglavnom najsiromašniji sloj stanovništva, a pravi kriminalci su zapravo, njihovi nalogodavci – zaključuje Jovanović. Jedan pokret rukom umalo napravio rat Potpukovnik Goran Toplaović služio je u Obali Slonovače kao vojni posmatrač. Radio je na terenu, nenaoružan, prikupljajući informacije od značaja za realizaciju zadataka misije i živeo među lokalnim stanovništvom. On obezbeđuje poštovanje mirovnog sporazuma jer da bi misija uopšte bila uspostavljena, mora postojati mirovni sporazum koji je potpisan kao posledica rešavanja oružanog sukoba. - Kada se nađete u jednoj drugoj sredini, ona vas menja i vrši uticaj na vas. Vrlo često vi niste ni svesni te promene i ne možete sami da je registrujete. Da li će nam to biti najlepše ili najgore mesto, to je samo stvar naše percepcije i samo od nas zavisi – priča Topalović. Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Topalović nam je ispričao kako je imao ozbiljan bezbednosni problem, nastao samo zbog jednog pokreta rukom. To je bilo dovoljno da se nađe između dve vatre. Tako je dospeo na nišan dveju sukobljenih strana, na mostu koji je razdvajao vladine snage i pobunjenike u Obali Slonovače. Više o tome pogledajte na snimku ispod: Misija u Libanu Misija u Libanu ove godine obeležava 40 godina. Ustanovljena je još 1978. Vojska Srbije je započela učešće u toj misiji sa štabnim oficirima još 2010. Topalović je bio 2012. kao stariji nacionalni predstavnik. - Imao sam tu čast da sam odlukom nadležnih organa namenski poslat tamo kako bih prihvatio prvu jedinicu vojske Srbije koja će se angažovati van naših granica nakon formiranja nove države. Mi smo imali jedan prekid misija tokom 90ih, onda smo počeli lagano sa individualnim angažovanjem od 2002. godine da bi se tek 2012. stekli uslovi da angažujemo jedinicu. Ja sam, pored tog što sam bio štabni oficir zadužen za obuku u sektoru Istok (u komandi sektora) i stariji nacionalni predstavnik koji je imao za zadatak da izvrši prihvat jedinice i glavne opreme. To je u to vreme bio veliki izazov, nešto što je trebalo uraditi na političkom nivou i ugovoriti memorandum sa Ujedinjenim nacijama, sa Kraljevinom Španijom, i sve to operacionalizovati. To znači izvršiti transport, transfer kamiona, džipova, naoružanja, iz Srbije prugom, morem, prihvatiti to u Bejrutu. Tamo imate 5 različitih slojeva službi koje brinu o bezbednosti luke. Jedna je zadružena za carinu, jedna za obezbeđenje, prihvat brodova itd. Onda izvesti taj konvoj od Bejruta do juga Libana, taj konvoj je bio negde 33 vozila, i onda stići u sektor Istok. To je za mene i dalje jedno od naupečatljivijih iskustava, biti u jednoj takvoj situaciji je velika odgovornost, ali i veliki osećaj zadovoljstva kad se nešto tako veliko uspešno uradi - kaže Toplaović. Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambi Potpukovnik nam otkriva i sa kakvim se sve opasnostima suočavao: - Bilo ih je dosta. Jedna od najozbiljnijih jeste ubistvo šefa državne bezbednosti u to vreme. Desilo se u samom Bejrutu, što je izazvalo probleme i na jugu Libana, i to se prenelo... Takođe, imali smo par puta situaciju da su pripadnici Hezbolaha raketama gađali na Izrael. Izrael je uzvraćao, tako da je dosta bilo tih incidenata sa kojima ljudi tamo žive već generacijama, a to su sve stvari koje su nove za nas i onda mi to drugačije percipiramo od njih. Libanci i Srbi prijatelji Toplaović je podelio sa nama priču koju je čuo od lokalaca, a koja ga je fascinirala, gde su mu rekli da su Srbi i Libanci prijatelji. Šta spaja ova dva naroda, možete pogledati na sledećem snimku: Pucanje za Božić Jedinica Vojske Srbije kao i štabni oficiri bili su vezani za španski kontigent, ali u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogo drugih, preko 38 nacija koje su učestvovale u mirovnoj misiji, samo u Libanu. - Imali smo odlične odnose sa svima njima, sa Špancima imamo dosta toga zajedničkog, posebno taj južnjački temperament - kaže Topalović, a onda nam je ispričao i kako su se pripadnici naše vojske našalili sa Špancima, najavljujući im da će pucati za Božić. Kako je to izgledalo, pogledajte ovde: Topalović sa pripadnicima Hezbolaha Topalović nam je pričao i o susretu sa pripadnicima zvaničnih vlasti u Libanu, ali i sa pripadnicima Hezbolaha, među kojima ima i pravoslavaca, kao i Druza, ali i drugih pripadnika različitih religija. Prema njegovim rečima, Srbi su uvek i svugde dobro prihvaćeni, zbog svoje empatije i pristupa ljudima. - Španci imaju taj kolonijalni stav. Oni prilaze noseći naočare na licu, puška je u rukama i drži se ispred. Mi, Srbi, imamo drugačiji pristup. Prilazimo prijateljski sa poštovanjem, skinemo naočare, puška je okačena o rame i na leđima. Zato nas svi cene i poštuju - kaže Jovanović. Naučite da cenite ono što imate Na naše pitanje šta ga je motivisalo da ode u mirovnu misiju, Topalović kaže: - Motiviše me da upoznajem druge kulture. Neka mistika ima tamo. Upoznavanje različitih običaja otvara nam vidike, mi svi živimo u jednoj državi, imamo jednu vojsku. Kada odete u mirovnu misiju imate priliku da se uporedite, da uporedite vašu vojsku sa drugom vojskom ali i da uporedite vašu državu sa drugom državom. Onda naučite da cenite šta su vaše generacije ostavile vama, ali i pokupite korisno od drugih što možete da primenite u svom kontekstu. Topalović zaključuje da se u drugoj, dalekoj sredini nauči kako razumeti nečije shvatanje vremena. - Shvatite da neke nacije razmišljaju vekovima, neke u decenijama, neke od danas do večeras. Kad naučite da shvatate kako ljudi prilaze rešavanju nekog problema, onda shvatite da se u stvari većina konflikata zasniva, upravo, na različitim percepcijama - zaključio je Topalović.
  6. Милан Ракић

    Preminuo četvrti čovek koji je hodao po Mesecu

    Američki astronaut Alan Bin, četvrti čovek koji je hodao po Mesecu, umro u 87. godini u Hjustonu, posle kraće bolesti. Bin je bio pilot lunarnog modela "Apola 12", druge posade koja se spustila na Mesec, 1969. godine. Bin kao komandant Skajlaba 3 u svemirskoj šetnji, 1973. godine Posle toga je Bin 1973. bio komandant posade američke prve svemirske stanice "Skajlab". "Alan Bin je jednom rekao: 'Imao sam najlepši život na svetu'", saopštio je administrator NASA Džim Brajdenstajn, preneo je Rojters. Bin je rođen 15. marta 1932. godine. Proveo je 1.671 sat i 45 minuta u svemiru, od čega 10 sati i 26 minuta na Mesecu i u Zemljinoj orbiti. Bin je dao otkaz u NASA 1981. godine i posvetio se slikarstvu. Njegove slike uglavnom predstavljaju ono što je doživeo kao astronaut. Naslikao je brojne mesečeve pejzaže i dočarao na platnu kosmičke avanture njega i njegovih kolega iz vremena Apolo misija. "Čak i kad bih živeo 185 godina, ne bih ostao bez inspiracije na tu temu", rekao je jednom prilikom Bin. Škotlanđanin poreklom, na Mesec je poneo i komadić tartana klana MekBin, čiji je potomak. Bio je pilot, vazduhoplovni inženjer i astronaut.
  7. Хаха, нека је против Бјелорусије...па макар било и трагикомично... Bjelorusija je jedina zemlja u Europi koja još uvijek izvršava smrtnu kaznu, a način kako se to vrši u ovoj "posljednjoj europskoj diktaturi", kako je često nazivaju, izaziva zgražanje organizacija za zaštitu ljudskih prava. Osuđenike na smrtnu kaznu pogubljuje se metkom u glavu. Od 1991. na taj je način smaknuto više od 300 ljudi. Amnesty International broji dvojicu pogubljenih prošle godine , a vjeruje se da najmanje šestorica sada čekaju smrt. (Prema bjeloruskim zakonima, žene ne mogu biti osuđene na smrt.) Osuđene na smrt drže u jednoj od ćelija u podrumu zatvora koji se nalazi u djelomično razrušenoj zgradi dvorca iz 19. stoljeća u središtu Minska. Tamo na njima vrše "psihološki pritisak" i često koriste "mučenje i drugi okrutan, nehuman i ponižavajući tretman", kako stoji u izvještaju iz 2016. lokalne skupine za ljudska prava Viasna. Cijeli postupak je zavijen tajnom jer aktivisti i novinari vrlo rijetko dobivaju pristup osuđenicima. Zatvorenici ne smiju leći ili sjesti na svoje krevete izvan vremena koje je predviđeno za spavanje, te većinu svojih posljednjih dana provode hodajući po ćeliji. Čak se često ne poštuje ni njhovo pravo da šalju i primaju pisma. "Uvjeti su zapanjujući - ophode se prema njima kao da su već mrtvi", kazala je za BBC aktivistica Amnesty Internationala Aisha Jung. Gennady Yakovitsky živio je u gradu Vileyka, oko 100 kilometara udaljenog od Minska, kad je optužen za ubojstvo svoje 35-godišnje partnerice u njihovom stanu nakon dva dana alkoholiziranja s prijateljima u srpnju 2015. Navodno su se posvađali, on ju je udario šakom nekoliko puta i zatim su otišli svatko u svoju sobu. Yakovitsky je zaspao, a kada se probudio našao ju je mrtvu, sa slomljenom čeljusti i djelomično golu. Obukao ju je u odjeću na kojoj je opazio nepoznate mrlje krvi, te pozvao policiju. Nakon tri dana je uhićen. Aktivisti govore kako je tijekom ispitivanja bio podvrdnut psihološkom pritisku, a ljudi koji su bili u stanu u vrijeme događaja davali su kontradiktorna svjedočenja. Jedan od svjedoka ček se pijan pojavio na sudu, a kasnije su rekli da se ničeg ne mogu sjetiti. Njegova kći tvrdi da nije bilo nikakvih dokaza, ali su ga svejedno osudili na smrt, pri čemu je "glavni dokaz" bila činjenica da je Yakovitsky već bio osuđen na smrt zbog ubojstva 1989., ali mu je ta kazna bila pretvorena u 15-godišnju zatvorsku kaznu. Stoga su ga u siječnju 2016. osudili na smrtnu kaznu, iako je nijekao ubojstvo. Tijekom deset mjeseci bio je zatvoren u ćeliji bez sunčevog svjetla, a umjesto svjetlo bilo je neprestano upaljeno čak i dok je spavao. U strogoj izloaciji, bio mu je zabranjen svaki izlazak na otvoreno. Osim odvjetnika, smjeli su ga posjetiti samo članovi najuže obitelji, i to jednom mjesečno. Na dan pogubljenja zatvorenicima javni tužitelj kaže da je odbijena njihova molba za predsjedničkim oprostom. Zatim im povezom zastru oči i odvedu ih u posebnu sobu u koju može ući samo tužitelj. Osuđenike tamo prisile da kleknu i upucaju ih u glavu. Cijela procedura traje oko dvije minute. Rodbinu pogubljenih obavijeste tek nakon nekoliko tjedana, pa čak i mjeseci. U nekim slučajevima, obitelj pogubljenog dozna za smrt tek kada dobiju poštom kutiju s osobnim predmetima ubijenog. Obitelj nikada ne dobije tijelo pogubljenog, a mjesto na kojem se nalaze posmrtni ostaci ostaje državna tajna, iako to predstavlja očito kršenje ljudskih prava i zatvorenika i njegove obitelji. Posebni izvjestitelj UN-a Miklós Haraszti kazao je 2017. da takva praksa predstavlja torturu. Bjelorusi su se na referendumu 1996. izjasnili protiv ukidanja smrtne kazne, i to čak 80% njih, ali tom rezultatu referenduma izvan Bjelorusije malo tko vjeruje, kao i rezultatima ostalih glasanja u zemlji gdje je Aleksandar Lukašenko na vlasti neprestano od 1994. godine. Gennady Yakovitsky se putem odvjetnika žalio na presudu i ukazivao da suđenje nije bilo pravedno, te da uopće nije uzeta u obzir krv neutvrđenog porijekla, pronađena ispod noktiju žrtve. Svejedno, pogubljen je u studenom 2016., s 49 godina. Mjesec dana nakon smaknuća njegova je obitelj primila pismo s potvrdom da je kazna izvršena. Njegova kći Alexandra nije dobila ništa od njegovih osobnih stvari i nije mogla vidjeti ni njegovo tijelo. Alexandra se sada aktivno bavi kampanjom protiv smrtne kazne u Bjelorusiji, javlja BBC. https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/jezive-tajne-posljednje-europske-diktature-jedina-su-zemlja-starog-kontinenta-koja-izvrsava-smrtnu-kaznu-a-nacin-na-koji-to-rade-ledi-krv-u-zilama/7365192/
  8. Драгана Милошевић

    Reči naučnika koji se odlučio za eutanaziju šokirale svet (VIDEO)

    Australijski naučnik Dejvid Gudal eutanaziran je juče u 104. godini u klinici u Švajcarskoj. Preminuo je mirno u 12:30 po podne u Bazelu, a u trenucima kada su mu lekari ubrizgavali smrtonosnu dozu lekova, Gudal je bio okružen svojom porodicom. Vremešni naučnik je sve vreme pokazivao neverovatno veliku želju da konačno „ode s ovog sveta“. A dok je njegova porodica popunjavala formulare, on ih je sve vreme požurivao i prigovarao. – Šta čekamo? Hoćemo li više krenuti? – rekao im je. Njegove poslednje reči opisao je doktor Filip Nitške. Pre ubrizgavanja smrtonosne injekcije, lekar je Gudalu postavio četiri pitanja. Pitao ga je kako se zove, datum rođenja, zašto je došao u kliniku i čemu se nada nakon smrti. Poslednji odgovor zapanjio je sve. – Samo se nadam da će mi srce stati – rekao je. Nakon ubrizgavanja injekcije svi su čekali da naučnik utone u večni san, ali očigledno je i ta procedura bila previše za ekscentričnog naučnika. – Koliko sve ovo traje?! – pitao je. To su ujedno bile i poslednje Gudalove reči, a nekoliko trenutaka kasnije je umro. Lekar kaže da nikada ništa slično nije ni čuo tokom svoje karijere. – Gospodin je očigledno bio nestrpljiv – rekao je doktor. link
  9. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  10. АлександраВ

    Tu su pravili avione koji su branili Beograd

    Da ne brinete, redov Rajan je spasen. Ali, kako spasiti poslednji ostatak legendarne fabrike aviona? Senka smrti ponovo se nadnela nad jedini preostali dokaz postojanja prve srpske fabrike aviona "Ikarus" - njenu upravnu zgradu. Osam decenija stara lepotica, na nebranjenom graničnom prelazu između Zemuna i Novog Beograda, u bloku 9A, bije poslednju bitku. Lokalni David bije boj protiv globalnog Golijata, stvarni spomenik prošlosti bije bitku protiv instant simbola današnjice. Pa nešto mislim: moraju li investitori uvek i svuda s ledenim mirom da naplaćuju danak u betonu i parkinzima? Predahnu li ponekad malo u osvajačkom galopu? Svestan sam da je Sen Tropez, primera radi, bio beznačajno ribarsko seoce sve dok se na njegovoj obali Brižit Bardo nije svukla pred paparacima. Danas je to prenaseljeni luna park. I Igalo, rodno mesto moje majke, bilo je seoce na pola sata hoda od Hercegnovog. Danas se pitam kako ne potone u ustajalo bokokotorsko more pod težinom hotela, solitera, banja, odmarališta, tržnih centara i betoniranih molova? Odgovor se krije u magičnim rečima koje mnoga vrata otvaraju, ali pritom ruše i artefakte prošlosti: tamo turizam, ovde urbanizam. I tamo i ovde, nove nastambe stešnjene su jedna uz drugu. Ako želite, možete i veš da prostirete između balkona, kao da ste se zaglavili u srednjovekovnim uličicama. Kakvi to turizmi i urbanizmi prete da s lica zemlje zbrišu najstariju građevinu Novog Beograda, nastalu u vremenu kada se stotine hektara močvarnog zemljišta nisu zvale Novi Beograd i kada oko nje nije bilo ničega osim "Ikarusovih" hala i avionskih pista? Već jednom je uzburkala javnost, pretprošle godine, kada se na noge digao misleći svet, svestan da preostalo zrnce poznate istorije vredi više od instant projekta (ne)poznatog investitora. A gle, tačno prekoputa, u soliteru u Gramšijevoj ulici, živeo je i Čeda Janić, pilot, istoričar i osnivač Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva. Posmatrao je iz svog stana na 14. spratu zgradu "Ikarusa" na istoku i ostatke hangara starog zemunskog aerodroma na zapadu, tamo negde iza Airport Citija. Mislim da i danas njegov duh lebdi nad ovim prostorom, nekada neprikosnovenim carstvom srpske avijacije. Dečiji centar, koji koristi enterijere negdašnjeg "Ikarusa", dobio je nalog od vlasnika zgrade da se iseli za tri meseca, jer će zgradu rušiti. Zaposleni s nevericom čitaju da zgrada nema nikakvu zaštitu - ni kulturnu, ni istorijsku, još od decembra 2015. Znači da je investitor, čim je prestala građanska graja iz oktobra te godine, sačekao da u nastalom zatišju dobije na vremenu. Dobio ga je, pa će sad na istom mestu podići poslovno-stambeni objekat s podzemnim garažama, a navodno sačuvati reljef frontalne fasade. U dopisu stoji da ima čak i dozvolu Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika (!?), što je, blago rečeno, neshvatljivo. O značaju zgrade kojoj se omča ponovo obavija oko vrata, ali i o građanskoj inicijativi iz 2015, možete da se podsetite na Jutjub linku https://www.youtube.com/watch?v=jX_o1IquTmQ. S druge strane, ja sam priredio album fotografija da nas, od sada pa zanavek, podsećaju na godine, a evo i povode koji prethode rušenju ovog istorijskog spomenika. Ako je Zavod za zaštitu spomenika kulture ravnodušan prema sudbini upravne zgrade prve srpske fabrike aviona, za očekivati je da nije ravnodušan i Muzej vazduhoplovstva. A ako je i on, slobodno me onda pitajte zašto nisam iznenađen... Parafraziram reči Veljka Zajca, jednog od stanara bloka 9a (imate ga u video-priči): "Tu su pravili avione koji su branili Beograd. A danas, danas niko ne može da odbrani poslednji dokaz tog vremena." Zoran Modli https://www.facebook.com/zoran.modli/posts/10212053402720836
  11. Danijela

    Leptir koji je čuvao duh grada

    Na današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta Di-džej Čupko, Lepa Brena, Vlada Perović i Neša Leptir u klubu "Duga" / Foto Arhiva "Novosti" NA današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta. Beogradski šmeker, tokom svog kratkog ali plodonosnog života, uvek je zračio optimizmom i širio ljubav i smeh, a prezirao negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Karijeru je počeo kao pevač i vođa “Poslednje igre leptira”, a debi album “Napokon ploča” iz 1982. sa hitovima “Vrati se” i “Nataša” doneo im je veliku popularnost, pa su iste godine održali 15 rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. PIL je do raspada 1989. objavio još četiri albuma sa hitovima “Sličuge”, “Srce od meda”, “Dečko ajde oladi”, “Grudi moje balkanske”, “Umiru jeleni”, “Taksi”, “Ruska čokolada”... Za jedini solo album “Niko nema što Piton imade”, parodiju “novokomponovane muzike”, Neša je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević Piton. Tokom 1989. otkriveni su mu rak testisa u kasnom stadijumu i metastaze na mozgu. Uprkos operaciji, Neša Leptir je preminuo 12. februara 1990. Imao je samo 30 godina. Samo 20 minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata Željka kako mu je, odgovorio je: “Ne mogu baš da igram fudbal.” Njegova poslednja pesma “Modra bajka” posthumno je objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova PIL. - Neša je imao ogromnu energiju - seća se svog prijatelja i kolege Mićko Ljubičić. - Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike. Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom. http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:711241-PRE-28-GODINA-UMRO-BEOGRADSKI-SMEKER-Leptir-koji-je-cuvao-duh-grada
  12. Милан Ракић

    Kompjuter koji je odveo ljude na Mesec

    Dok se na Zemlji vrše poslednje pripreme za istorijski TV prenos sletanja Apola 11, lunarni modul Eagle nalazi se na 110 kilometara od površine Meseca, a astronauti koji su u njemu, Nil Armstrong i Edvin Oldrin u dramatičnom razgovoru sa bazom u Hjustonu donose odluku da li nastaviti misiju. U 102. satu i 38. minutu od lansiranja, 20. jula, na monitoru računara pali se žuti taster pokazujući grešku 1202. Armstrong zabrinuto izveštava Hjuston: “Program Alarm.” “Nama izgleda u redu”, odgovara Djuk iz Hjustona. “To je 1202”, kaže Armstrong. “Šta je to? Daj mi podatke sa radara. Pročitaj mi šta je taj alarm”, zahteva od Oldrina. Jedanaest sekundi tišine. Armstrong i Oldrin se pitaju da li je njihova misija okončana pred samim ciljem zbog preopterećenja kompjutera. Isto se pitaju i kontrolori leta u bazi u Hjustonu. Najzad, odluka je doneta. “Prijem”, javlja se Hjuston. “Status za taj alarm je – nastavi”. “Prijem”, odgovara Armstrong. Računar koji je odveo ljude na Mesec (AGC, Apollo Guidance Computer), imao je RAM od četiri kilobajta što bi se moglo uporediti sa memorijskim kapacitetom računara koji su prethodili čuvenom Komodoru 64. Za potrebe Apolo programa softver je rađen u laboratoriji “Čarls Stark Drejper” na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Prvi softveraš zaposlen na ovom zadatku bila je mlada kompjuterska programerka Margaret Hamiltonpod čijim je rukovodstvom napisan kod za komjuter koji je odveo ljude na Mesec. Fotografija u prilogu upravo prikazuje Margaret i kod za Apolo kompjuter. U slučaju da “padne” sistem Apolo kompjutera, korisnik je mogao da se vrati zadatku koji je bio u toku i sačuva najvažnije informacije. Za razliku od današnjih procesora koji operacije izvršavaju kroz takozvani multitasking metod podelom zadataka na delove koji se paralelno izvršavaju, ovaj kompjuter je izvršavao zadatke jedan po jedan. Pri tom, sledio je listu prioriteta, izvršavajući najpre najvažniji, a potom manje prioritetan zadatak. Zahvaljujući tome, kompjuter je bio u mogućnosti da izvrši kritične zadatke čak i kad su u sistemu ili softveru postojojali problemi. Upravo takva situacija se desila sa pomenutom greškom 1202, koja se pojavila u trenutku kad je lunarni modul Eagle počeo da sleće. Ona je označavala nedostatak memorije, a javila se zbog neočekivanog broja podataka o položaju modula. Na sreću, kompjuter je bio programiran tako da na njih gleda kao na podatke od sekundarne važnosti, pa ih je ignorisao zarad izvršavanja važnijih zadataka. No, Armstrong i Oldrin to nisu znali. Odluku o tome da se misija nastavi uprkos grešci doneo je dvadesetšestogodišnji Stiv Bejls, ekspert za sistem navođenja lunarnog modula u Kontrolnoj sobi. Tokom kritičnih 11 sekundi, Bejls se prisetio kako se taj alarm uključivao i tokom simulacije. “U kontrolnom centru, sve što traje duže od tri sekunde, traje predugo”, kasnije je rekao, objašnjavajući kako je doneo odluku da se misija nastavi. Kontrolor misije preneo je astronautima Bejlsovu poruku da ignorišu grešku, a iako se ona u narednih par minuta ponovila nekoliko puta, kompjuter je svaki put restartovan i pokrenuti su potrebni programi. S. Bubnjević /M. Đurić
  13. Милан Ракић

    Legenda o "Pistol" Pitu, Srbinu koji je pisao istoriju NBA lige

    „Ne zaradjujemo milione kako bismo dodavali loptu sa grudi koristeći obe ruke“ Ovo je samo jedna od interesantnih izjava jednog od najvećih madjioničara koji je ikada kročio na parket neke košarkaške dvorane, a iako je amerikanac njegovo poreklo je srpsko, ime mu je – Pit Maravić. Piter Maravić se rodio u Alikipi, mesto u saveznoj državi Pensilvanija, 22.06.1947.godine, a njegovo srednje ime je bio i nadimak njegovog oca, Pres. Njegov otac, Petar Maravić, poznat pod nadimkom Pres se takodje rodio u Alikipi, a njegovi roditelji, Sara i Vojo Maravić su se preselili iz Srbije (tačnije iz Like) u Sjedinjene Američke Države još pre Prvog svetskog rata kao politički imigranti. Petar ili Pres, kako Vam je lakše, rodjen je 1915.godine, a bio je dobar košarkaš i takodje jako dobar koledž trener. U Drugom svetskom ratu se borio u američkoj ratnoj mornarici, a kada se rat završio igrao je za Jangston Berse i Pitsburg Ajronmene. Baš u vreme kada je nosio dres Ajronmena, sa svojom suprugom Helenom, dobio je sina Pitera. Kada je Piter bio mali, njegov otac je radio kao trener u manjim koledžima i lokalnim srednjim školama, a takodje je svoje vreme koristio da svom jako malom sinu prenese deo košarkaškog znanja. Kada je imao sedam godina, gledao je sa ocem košarkašku utakmicu i sa sjajem u očima mu je rekao: „ Tata, ja hoću da budem košarkaš baš kao ovi momci“. Dobio je odgovor da za tako nešto treba mnogo truda, ali ukoliko Pit bude uporan i ukoliko bude slušao svog oca/trenera, biće upravo to što je tada zaželeo. Pres jeste rodjen u Americi, ali nije zaboravio svoje korene i znao je da se obraća svom sinu na srpskom jeziku, a kao uspavanku pevao mu je: „ Čuj me sine oči moje, čuvaj ono što je tvoje“. Kako je Pit rastao i rastao, raslo je i njegovo interesovanje za košarkom. Već u ranom dobu je kapirao košarku na izuzetno visokom nivou, pa je već u početnim razredima osnovne škole znao napamet neke akcije, ali i razne košarkaške vežbe. Naučio je dosta toga posećujući očeve treninge, a kada bi se vratio kući satima je uvežbavao dribling i šut čak i kada bi padala kiša Pit ne bi bio ometen. Otac mu je svake godine podizao obruč kako bi Pit rastao, a postoji jedna anegdota da je u čuvenoj igri „Magarac“ redovno pobedjivao svog oca pogadjajući neke nemoguće šuteve, poput jednog koji je prikazan u filmu o njegovoj srednjoškolskoj karijeri. Pit je probacio loptu od zemlju kroz svoje noge i pravo kroz obruč. Postoji još jedna neverovatna priča o Pitu u tom periodu, a to je da je vezao oko 500 slobodnih bacanja. Ništa od ovoga ne bi bilo čudno da mladi Pit nije imao samo 11 godina. Kada bi ga otac vozio u školu, usporio bi automobil, a Pit bi spustio prozor i tapkao loptu sve do škole. Čak je u bioskopu dok traje film, Pit sedeo i tapkao loptu, a znao je i da se iskrade iz kuće kroz prozor i da šutira po celu noć. Ta njegova radna etika je bila neverovatna, a znao je da kaže da ne možeš imati milionske snove sa radnom etikom minimalca. I znate šta, bio je u pravu. Sve ono što je radio bila je inovacija. Kao kada gledamo stare snimke čuvenog fudbalera Romaria koji sa loptom pleše po terenu i izgleda kao da igra „sambu“ takve revolucionarne stvari je radio i Pit Maravić. Na jednoj utakmici je asistirao saigraču tako što je bacio pas kroz svoje noge. Publika je prosto „poludela“ nakon ovog poteza i od tada je Maravić tražio novi način da se publika tako oseća. Kada je bio u osmom razredu, dobio je poziv da igra za prvi srednjoškolski tim! werunandride.files.wordpress.com Njegov otac je tada bio trener Klemsona, a Pit je nastupao za srednju školu Daniel u Južnoj Karolini. Njegovi saigrači nisu bili presrećni jer im „klinac“ otima mesto u ekipi i nisu želeli da mu dodaju loptu na utakmici. Sve dok na jednoj utakmici u poslednjim sekundama Pit nije ostao sam(jer su protivnički treneri znali da mu niko neće dodavati pa ga nisu ni čuvali) dobio je loptu i postigao pobedonosni koš. Tada su već mišljenja o sitnom, mršavom klincu počela da se menjaju. 1962.godine, njegov otac prihvata poziv NC Stejt univerziteta i porodica se seli u Severnu Karolinu, a Pitpostaje košarkaš Broton srednje škole. Pit je imao izuzetno brze ruke, a po dolasku na Broton je svojim novim saigračima pokazao jedan trik. Neko mu je držao loptu na potiljku, a kada bi je pustio, Pit bi pljesnuo rukama ispred sebe, pa bi onda uhvatio loptu iza ledja. Niko nije mogao da ponovi tu vežbu. Na Brotonu je Pit igrao zaista izuzetno, takodje je stekao simpatije publike i dela saigrača, ali je i ovde bilo ljudi koji ga iz raznih razloga nisu voleli. Jednog dana je dobio opkladu, tako što je sat vremena vrteo loptu na jednom prstu, a vrteo je i u pokretu pa je tako prošetao od poslastičarnice do škole, a kada je vreme isteklo Pit je postigao koš i ostavio sve posmatrače u neverici. Bio je neverovatno slavan u svojoj školi, a kada bi ga pitali da li želi da popije pivo, jednostavno bi odgovorio da bi ga otac upucao ukoliko bi ga video sa pivom u ruci. http://www.urbana.k12.oh.us Na nekoj od narednih utakmica, jedan od lokalnih novinara je primetio nešto izuzetno u Pitu Maraviću. Njegov izbačaj, sa strane, kada mu se ruke prvo nalaze na kukovima je neodoljivo podsećao na revolveraša i ovaj gospodin je Pitu dao nadimak „Pistol“. Često se Pit hvalio svojim drugovima kako ga prati dosta skauta, ali da on želi da pohadja univerzitet Zapadna Virdžinija. Njegov otac je sav ushićen jednog dana došao kući i rekao porodici da preuzima univerzitet Luizijana. LSU je bio popularan univerzitet ali zbog američkog fudbala, a ne zbog košarke. Tako je Pres izrazio želju da nastavi da trenira Pita i u koledž košarci, ali Pit nije želeo na LSU već na Virdžiniju. Tada je došlo do velike svadje izmedju oca i sina i otac mu je zapretio da će ili igrati za LSU ili da se više ne vraća kući. Pres je rekao svom sinu da je posao koji mu ponudjen sjajan, sa svih strana, a pogotovo finansijskih. Medjutim, problem je bio taj, ukoliko Pit ne potpiše za LSU, njegov otac neće biti trener tog univerziteta. Pit se nakon toga nije mnogo bunio i prihvatio je poziv Tajgersa. Medjutim, nije sve baš bilo tako sjajno u Pitovom životu. Njegova majka, Helena, imala je psihičke probleme koji su već uzimali maha. Već neko vreme nije napuštala kuću jer se strahovito plašila vrana, a često je imala histerične reakcije na odnos Petra i Pita, koji se uglavnom vodio kroz košarku. Čak je u jednom momentu Pistol izjavio da je to najteža moguća situacija jer nikad ne znate gde se završava granica trenera, a počinje granica oca. si.com Pre odlaska na koledž, prihvatio je savet skauta i trenera i otišao na „prep“ na Edvards vojni institut, gde je beležio oko 33 poena u proseku i dodatno unapredio svoju igru. Sa svojim poznatim imidžom, braon kosom ošišanom u stilu „Bitlsa“ i dugačkim belim čarapama, Pistol Pit se pojavio na treningu svoje nove ekipe. Tada nije bio dozvoljeno „frešmenima“ da igraju u NCAA ligi, već su imali sopstveno prvenstvo u kom su se takmičili. Maravić je za tim frešmena u prvoj utakmici postigao 50 poena, 14 puta asistirao i 11 puta je skočio. Važno je da se napomene da u ovo vreme nije bilo vremena za napad, a nije postojao ni šut za tri poena. Već je tada bilo jasno da će Maravić izbaciti LSU na košarkašku mapu i da će ovaj univerzitet privući neke od najboljih košarkaša i fudbalera nacije svake godine. Ljudi su dolazili u čuveni „Cow Center“ kako bi gledali upravo Maravića i nisu odlazili razočarani. Svaki put bi podelio neki pas preko ramena u trku, ili neki pas iza ledja ili neku od čuvenih finti kada lažira taj pas iza ledja, pa onda položi loptu na drugi obruč. Dok je glavni tim Tajgersa imao skor 3-23, Pit i njegovi frešmeni su dominirali i izgubili samo jednu utakmicu od 18 odigranih. Protiv Baton Rog Hoksa, Maravić je odigrao svoju najbolju partiju u sezoni. Ubacio je 66 poena, a takodje je zabeležio po 9 skokova i asistencija. Utakmice frešmen tima Luizijana Stejt Univerziteta, gledao je prilično veliki broj ljudi, a Maravić beležio oko 44 poena u proseku i odužio se svojim fanovima. Pres je regrutovao dosta dobru ekipu za svog sina. Uzimao je centre koji jako dobro znaju da igraju pik end rol i igrače koji su sposobni da naprave dobar blok od lopte, što je Pistol Pit fantastično koristio. Louisiana State Pete Maravich (23) in action, no look pass CREDIT: Rich Clarkson Već na prvom meču protiv Tampe, pred nekih 7500 ljudi, Pistol Pit Maravić postiže 48 poena, hvata 16 skokova i beleži 4 asistencije. Mnogi ljudi kažu da je tada Pit učinio nemoguću stvar. Stanovnike Luizijane je uspeo da zainteresuje za još jedan sport pored američkog fudbala. Ukupno 231,188 ljudi je uživo gledalo Pita Maravića kako stvara čarolije sa loptom iz noći u noć. Bacao je neke nemoguće lopte, kroz noge, preko ruke, ispod ruke, imao je neke neverovatne promene pravca i promene ritma i činio svoje čuvare da izgledaju poput čunjeva. Maravić je u svojoj prvoj sezoni za „glavni“ tim LSU beležio čak 43.8 poena u proseku i postao prvi igrač u istoriji NCAA lige koji je postigao 1000+ poena u jednoj sezoni!Na treninzima je radio još neverovatnije stvari, kao na primer pogadjanje šuteva tako što lopta prvo pogodi parket, pa onda i „dizanje“ na šut sa nekih deset metara kada niko ne očekuje. Član bratstva Sigma Alfa Ipsilon je nakon katastrofalne sezone u kojoj je LSU imao samo tri pobede, vodio svoju ekipu do 20 pobeda i 8 poraza, što im je obezbedilo učešće na NIT turniru, gde su eliminisani od Marketa u polufinalnom susretu. Već naredne sezone, čarape su mu se razvukle, patike malo ofucale, ali je Pit odbijao da išta promeni. Postao je idol ne samo mladjih već i svoje generacije. Sve više igrača se pojavljivalo sa sličnom frizurom, sličnim patikama i dugačkim čarapama. Njegova igra je postajala sve lepršavija i sve efikasnija, a postoje priče i da se smejao svojim protivnicima dok bi ih lagano prolazio. U ovoj sezoni postigao je 44.2 poena u proseku, a protiv Tulana je postigao 67 poena i zabeležio 10 skokova što je bila njegova najbolja partija, dok je u svojoj poslednjoj sezoni samo nastavio gde je stao u ovoj. Najbolja skorerska godina, sa 46.6 poena u proseku, a ispod 30 poena je otišao samo tri puta, dok ispod 20 nije otišao ni jedan jedini put! Već tada je znao da kaže da nikada nije odigrao savršenu utakmicu, ali da će jednog dana doći na utakmicu i šutnuti 40 puta i pogoditi svaki šut od tih 40. Njegova statistika sa koledža je najbolja ikada, a ono što sledi je zaista za svako poštovanje: Na ukupno 83 utakmice, postigao je 3667 poena, što je prosek od 44.2 poena. Proseci poena od 46.6, 44.2 i 43.8 su prvi, četvrti i peti najbolji prosek ikada! Protiv Alabame 1970.godine, postigao je 69 poena i igrao na završnom turniru što je bilo prvo njihovo pojavljivanje nakon 16 godina. Član najbolje petorke tri puta u nizu i to proglašavan jednoglasno 1968,1969 i 1970. Drži rekord po broju ubačenih slobodnih bacanja 30/31, čak deset puta je 1970.godine postigao 50+ poena što je apsolutni rekord, a takodje je rekorder po broju upućenih i pogodjenih šuteva. Praktično je nedodirljiv kao skorer za svega tri godine provedene u NCAA ligi kao član LSU Tajgersa, a 1970.godine je proglašen za igrača godine. Na NBA draftu 1970.godine, sa treće pozicije Atlanta Hoksi biraju Pita Maravića i daju mu tada rekordni ugovor vredan 1.9 miliona dolara i momentalno stavili pritisak na mladog beka. Maravić se tako priključio Luu Hadsonu, jako dobrom NBA šuteru, kao i Voltu Belamiju i Bilu Bridžisu koji su odlično obavljali svoje zadatke u odbrani i na skoku. Čisto primera radi, Pit Maravić je odbio da potpiše za ABA tim Karolina Kuguars kako bi postao član Atlante, kasnije se ispostavilo da je ovaj potpis mogao da bude izuzetno značajan za dalji razvoj američke košarke, ali to je sasvim druga tema. Njegova plata je momentalno postala problem u ligi, belac u igri crnaca koji nije odigrao ni jedan jedini minut u ligi, a već zaradjuje trostruko više od ljudi koji su tu godinama. To je pre svega iznerviralo Džoa Koldvela, koji je prvo tražio više novca, pa je onda zvao Lojda Frija (kasnije World.B.Free) da se upari sa njim u Karolini Kuguarsima(tim koji je Maravić nešto pre toga odbio). Pit je izjavio da je očekivao da će ga ajkule napasti čim ga svetla NBA lige osvetle, ali da on očekuje da ostavi trag u ligi, baš onakav trag kakav mu garantuje koledž karijera. Riči Gerin, tadašnji trener Atlante je bio prezadovoljan što ima priliku da izabere jednog od najboljih ofanzivaca koje je ikada video i uprkos mišljenju javnosti da će dolaziti do konflikta u igri izmedju Hadsona i Maravića bio je uzbudjen što će imati prilično kvalitetan „back court“. Nakon prve sezone u gradu Koka – Kole, Pistol Pit beleži 23.2 poena, 3.7 skokova i 4.4 asistencije u proseku i zaradio je mesto medju pet najboljih rukija u sezoni. Najbolju partiju u sezoni je odigrao u Sinsinatiju, protiv Rojalsa, gde su Hoksi poraženi rezultatom 136:127, a Pistol Pit je ubacio 44 poena, pritom je pogodio osam slobodnih bacanja od ukupno deset. Ono što je malo smirilo Hadsona i ekipu je način na koji je Pit igrao. Možda nisu bili u najboljim odnosima van terena, ali je na terenu sve funkcionisalo simfonijski. Maravić je nastavio da pogadja saigrače u ruku tačno kada treba, da podeli pas iza ledja ili preko ramena i time podigne publiku, baš kada treba. Pistol Pit je mesecima bio glavna tema u svim novinama u Džordžiji, a snimio je i prvu reklamu. Medjutim, nije baš sve išlo kako treba, Atlanta nije pobedjivala, dobar deo javnosti je već odlučio da okrivi Maravića za to jer je po njihovom mišljenju bio isuviše sebičan i previše atraktivan da bi tim pobedjivao. Maravić je proveo pune četiri sezone u Hoksima i nikada nije pobedio utakmicu u doigravanjima. To je na njegovu karijeru bacalo prilično veliku mrlju. Najviše je bio skrhan nakon serije sa Boston Seltiksima, u sezoni 1971/72 kada je Maravić beležio 27.7 poena u proseku, ali je njegov tim eliminisan u šest utakmica. Jednostavno je radio sve što je bilo u njegovoj moći, ali nije imao adekvatnu podršku saigrača za neke veće uspehe. Kako je morao sam da se suoči sa kriznim periodom koji ga je snašao, Pistol Pit je počeo polako da se odaje alkoholu. Kako kažu njegovi saigrači, dva piva i već je gotov, ali vremenom su dva piva postajala tri, a tri piva četiri i tako dalje. Zaradio je Pit i jedno isključenje zbog preterane reakcije i žustre rasprave sa arbitrima na duelu izmedju Atlanta Hoksa i Hjuston Roketsa u februaru 1974. Ta sezona je inače bila i njegova najbolja u Atlanti, jer je beležio 27.7 poena, 5.2 asistencije i 5 skokova u proseku. http://i.cdn.turner.com NBA je odlučio da proširi ligu i baš se desilo da je u ligu ušla ekipa iz Luizijane, Nju Orleans Džez. Poznato je da Pistol Pit imao status Božanstva u Nju Orleansu jer je nekih pedesetak kilometara odatle žario i palio u zlatno-ljubičastom dresu. Marti Mjul, novinar Nju Orleans Tajmsa je napisao članak o Pitovom povratku sa naslovom PISTOL SE VRAĆA KUĆI. Dok se Pit borio sa svojim demonima, njegov otac Pres je takodje imao svoje demone. Dobio je otkaz na LSU, ali je bio više nego dekoncentrisan problemima van terena, pošto je stanje sa njegovom majkom, Helenom bivalo sve gore i gore. Psihički problemi nisu nestajali, a Helena je pila sve više i više i tonula u svoje probleme svakim danom. Pit se maksimalno trudio da pomogne, ali jednostavno su nekad stvari iznad vaših mogućnosti i ruke su vam vezane. Osmog oktobra 1974.godine, Pit je dobio vest da je njegova majka pokušala da sebi oduzme život vatrenim oružjem i da je hitno prebačena u bolnicu. Medjutim, već sutradan je izgubila bitku i Piter je ostao bez majke. Opelo je održano u rodnoj Alikipi u Pensilvaniji, pravoslavnoj crkvi Svetog Ilije, a sahranjena je na groblju koje takodje nosi naziv ovog Sveca i nalazi se iza crkve. Kalvin Marfi, dugogodišnji Pitov prijatelj je rekao da ga nikad nije video u toliko lošem stanju i da je mogao da vidi bol u njemu kilometrima daleko. Pit je bio veoma blizu da prekine košarkašku karijeru nakon ove bolne porodične tragedije, ali je odustao od te ideje nakon dugih razgovora sa najbližim prijateljima. Uzbudjenje u Nju Orleansu je bilo ogromno, ljudi su slavili dolazak Maravića i masovno nosili plastične pištolje aludirajući na njegov nadimak. Pitova prva utakmica za Nju Orleans nije bila sjajna. Postigao je 15 poena uz šut iz igre 4/16, uz to je imao 2 ukradene lopte, 3 skoka i 4 asistencije. Medjutim, kako je sezona odmicala, igrao je sve bolje, a iako je izgubio status „All Star“ igrača, nije prestajao da impresionira publiku svojim neverovatnim potezima. Tako je na primer svom bivšem klubu, Atlanti, osmog februara, u pobedi rezultatom 106:102 ubacio čak 47 poena uz 8 skokova i 5 asistencija. Osveta se služi hladna. Naredne sezone dobili smo novog Pitera Maravića. Obrijao je bradu, zamenio je čarape, uzeo je dres sa brojem 7 i na dresu je pisalo „Pistol“, postao je timski igrač više nego ikada. Igrao je mnogo čvršću odbranu, slao je sigurnije pasove, a za to je poprilično bio zaslužan trener Buč van Breda Kolf. Na otvaranju sezone je bio maestralan. Videli su se obrisi njegove igre sa LSU, postigao je 31 poen, 7 skokova i 4 asistencije u pobedi protiv Detroita, a u drugoj utakmici u sezoni, pobedili su Njujork Nikse uz ogroman doprinos Maravića od 45 poena, 11 skokova i 8 asistencija. Već u trećoj utakmici je postigao tripl dabl. Savladan je Portland rezultatom 99:90, a Pistol Pit je imao 15 poena i po 10 skokova i asistencija. Iako im je izmakao plej of, Maravić je bio u najboljoj petorci lige zajedno sa MVP lige Karim Abdul Džabarom, Džordžom Meginisom, Nejtom Arčibaldom i Rikom Berijem sa 25.9 poena, 4.8 skokova i 5.4 asistencije u proseku i najboljim procentom šuta u karijeri, 46%. prohoopshistory.files.wordpress.com Naredna sezona je bila njegova najbolja u karijeri. Ponovo je zaradio nastup na „All Star“ meču, završio je sezonu kao najbolji skorer lige sa 31.1 poenom u proseku, 5.4 asistencije i 5.1 skokom. Vašingtonu je ubacio 50 poena, Finiksu i Kanzasu po 51, a ono najbolje je tek došlo. Najbolja partija jednog beka u istoriji lige. I dan danas se o toj utakmici priča u superlativu. U direktnom duelu protiv Njujork Niksa i jednog od najboljih defanzivaca lige Volta Frejžera, Pit Maravić je ubacio rekordnih 68 poena!!! 26/43 iz igre, 16/19 sa linije za slobodna bacanja, 2 blokade, 3 ukradene lopte, po 6 skokova i asistencija, a isključen je iz igre nekoliko minuta pre kraja nakon dva prilično sumnjiva faula u napadu. I dan danas je ostao jedini igrač sa tolikim brojem poena koji nije završio utakmicu. Ko zna šta bi se desilo da je ostao do kraja na parketu. Džezeri su dobili utakmicu rezultatom 124:107, a Pistol Pit je postao besmrtan. Samo su Vilt Čemberlejn i Eldžin Bejlor postigli više poena od njega na jednoj utakmici, a naslovi poput „Moć Pištolja“ su preplavljivali novine širom zemlje. Pit je na jednoj utakmici ove sezone bacio loptu o parket, šakom napravio pun krug oko nje i ošamario je pravo do saigrača za lake poene u reketu, što je dovelo do potpunog delirijuma u hali. Medjutim, sudija svirao grešku u vodjenju i poništio koš, što je Pita potpuno izludelo. Drao se na sudiju iz sveg glasa: „Kako možeš da sviraš grešku kada nešto ovako nikada nisi video“?!?!?! U narednoj sezoni je odigrao samo 50 utakmica, a razlog je bila teška povreda kolena zbog koje je morao da ide na operaciju. Ovo je bila sezona kada su Džezeri igrali atraktivnu i pobedničku košarku i svi su ih videli u doigravanjima, medjutim, nešto im nije dalo. Pit više nikada nije bio isti igrač, a ni čovek. U narednoj sezoni, 1978/79, Maravić je igrao sa steznikom za koleno i pojavio se na samo 49 utakmica, na kojima je prosečno beležio oko 23 poena, 3 skoka i 5 asistencija. Njegovi problemi sa alkoholom su se nastavljali, ekipa se preselila u Jutu, a on je bio „persona non grata“ u Solt Lejk Sitiju. Juta ga je otpustila, a u januaru mesecu, Boston Seltiksi, koji su na draftu pokupili Lerija Birda su najbrže reagovali i doveli problematičnog Pita Maravića u svoju ekipu. Pit je odigrao 43 utakmice za Boston, na kojima je beležio oko 14 poena i po 2 skoka i asistencije, što je bilo najlošije u njegovoj karijeri, ali su Seltiksi završili kao najbolja ekipa u ligi. Uloga Pita Maravića je u ovom poduhvatu bila ogromna. Kada su pred kraj sezone počeli da posustaju, Pistol je preuzeo odgovornost na sebe, poslednje dve utakmice je imao 31 poen, dve pre toga po 29, a jednu pre 28 i to je itekako dovelo Boston do toliko željene pozicije broj 1. Počistili su Hjuston u prvoj rundi i to je bila prva plej of pobeda u karijeri Pita Maravića. U finalu Istoka, poraženi su od prejake Filadelfije u pet utakmica, koju su predvodili legendarni Džulijus Irving, Deril Dokins, Moris Čiks, Dag Kolins i ostali… Pit Maravić je nakon sezone sa Seltiksima shvatio da neće biti starter, niti će biti bitan faktor s klupe, pa je tako na leto 1980.godine odlučio da okači patike o klin i stavi tačku na devetogodišnju NBA karijeru. Mnogi košarkaški stručnjaci su žalili što Pit nije ranije došao u Boston kod Reda Oberbaha, jer da je tako bilo mnogo ranije bi naučio da igra timsku košarku i verovatno bi bio mnogo bliži diskusiji za najboljeg igrača svih vremena. http://sports.mearsonlineauctions.com Ovo su postale najgore godine u Pitovom životu. Problemi sa alkoholom su se gomilali, ali ga je uništavala i depresija, pritom nije želeo da napusti kuću, što su neki povezali sa problemima koje je imala njegova majka, a upravo ti problemi su je odneli sa ovog sveta. Govorio je kako je imao kontakt sa vanzemaljcima, kako se spremaju da unište čitavu planetu, a neretko se peo na krov svoje kuće obučen u crveno odelo gledajući ka nebu je vikao da dodju po njega ako smeju, kako se on njih ne plaši. Takodje je rekao da njegov život nikada nije imao svrhu osim košarke i da je košarka bio jedini izvor sreće u njegovom životu. Nakon dve godine, njegovi demoni su ga napustili i to je bio još jedan izuzetno čudan momenat u njegovom životu. Pit je tvrdio da je Bog sišao na zemlju kako bi razgovarao sa njim i kako bi ga urazumio. Nakon ovog dogadjaja Pit je pronašao svoj mir, ponovo je bio onaj stari, satima je čitao Bibliju, ali se i redovnije pojavljivao u javnosti, pogotovo na raznim mitinzima gde je držao motivacione govore. Kasnije je zajedno sa svojim ocem imao košarkaški kamp na kom je radio po 19 sati dnevno, postao je i vegeterijanac i konstantno pokušavao da ljude odvuče u crkvu i približi ih Bogu. Prihvatio je Pravoslavlje ozbiljnije nego što je ikada mislio da će moći. 1986.godine, njegov otac je oboleo od raka prostate, pošto je rak bio u odmakloj fazi, Petar Pres Maravić je osmog aprila 1987.godine izgubio život. 13 godina nakon smrti majke, Pit je morao da se suoči sa smrću njegovog oca. Najvažnije dve osobe u njegovom životu više nisu bile tu. http://media.npr.org Pit Maravić je u jednom intervjuu dok je nastupao za Atlantu rekao da ne želi da igra košarku deset godina, pa da sa 40 godina umre od srčanog udara igrajući košarku. U Pasadeni, savezne države Kalifornija, Pit Maravić je igrao košarku sa svojim prijateljima pred intervju za crkveni radio. To se dogodilo 5.1.1988.godine. Odigrali su nekoliko partija i svi su bili oduševljeni njegovim košarkaškim znanjem, a Pit se nakon jednog razgovora sa svojim prijateljem prosto srušio na parket. Ubrzo mu je lice poplavelo, a oči su se zarotirale unazad, nakon jednog minuta usledio je poslednji trzaj i Pit je umro na rukama svog prijatelja doktora Džejmsa Dobsona. Pistol Pit Maravić je sa 40 godina umro igrajući košarku od srčanog udara, baš kako je predvideo 15 godina ranije u Atlanti. Iza sebe je ostavio suprugu Džeki, sinove Džošuu i Džejsona, koji su predstavljali Pita na ceremoniji 1997.godine, kada je Pit uvršten medju 50 najboljih igrača NBA lige svih vremena. Pit je često govorio da šut nije ništa specijalno, da svako može da šutira, ali ako si stvarno veliki igrač nateraćeš publiku da skače sa sedišta zbog nekog tvog poteza. Kao što sam gore rekao, to je moja omiljenja izjava Pita Maravića: „Ne zaradjujemo milione kako bismo dodavali loptu sa grudi koristeći obe ruke“. Upravo ova izjava govori o tome kakav je čovek, ali i igrač Pit Maravić bio. 1987.godine je postao najmladji igrač ikada koji je dobio tu čast da udje u Kuću Slavnih u Springfildu, nakon njegove smrti 1988.godine, hala u kojoj igraju Luizijana Stejt Tajgersi je promenila ime u Pit Maravić Centar, 2005.godine je proglašen najboljim NCAA košarkašem svih vremena, 1997.godine uvršten medju 50 najboljih igrača NBA lige ikada. Bob Dilan je napisao pesmu „Dignity“ inspirisan upravo Pitom Maravićem, Medžik Džonson je izjavio kako je izraz „Šoutajm“ nastao od Pita Maravića, a da su ga Lejkersi samo preuzeli. Juta Džez i Nju Orleans Hornetsi su povukli broj 7 iz upotrebe, a Atlanta je isto uradila sa brojem 44, a ukupno je postigao 15948 poena u devet godina dugoj NBA karijeri u kojoj se igrala žustra odbrana i nije bilo linije za tri poena, kao ni vremena za napad. Čovek je vlasnik 34 rekorda SEC Divizije i zaista će proći prilično mnogo vremena dok se ne pojavi neko ko će imati potreban talenat i strpljenje da ga skine sa vrha. Jedan od najboljih strelaca, ali i košarkaša u njenoj dugoj istoriji je sigurno Piter Pistol Maravić, koji s godinama odlazi u zaborav, ali ljudi poput mene, poput Vas čitaoca neće dozvoliti da se tako nešto dogodi. Njegova priča će živeti dokle god se bude narandžasta lopta provlačila kroz metalni obruč uz čuveni zvuk „sviš“. Stefan N.
  14. Kompanija Erbas Helikopters okončala je pre nekoliko dana balistički razvojni tekst „HForce“ sistema na helikopteru H145M u bazi Pápa, Mađarska. Testirani sistem sastojao se od mitraljeza FN Herstal HMP400, nevođenih raketnih zrna Tales FZ231 i topova Nexter NC621 kao i opto-elektronskog sistema za nišanjenje Wescam MX15 koji se upravlja Talesovim sklopom na šlemu naziva Škorpion. Detaljnije o „HForce“ sistemu i njegovim opcijama možete pogledati u ekskluzivnoj reportaži Tango Sixa sa ovogodišnjeg Buržea. Nemačka vojska primila je nedavno svoj poslednji 15-ti H145M / Foto: Erbas Helikopters Erbas Helikopters planira da proces potpunog sazrevanja „HForce“ sistema za H145M bude okončan do kraja 2018. godine. Sledeća faza u ovom procesu biće razvojna testiranja laserski vođenih raketa u Švedskoj pre kraja ove kao i dodatna bojeva gađanja u leto iduće godine. „HForce“ sistem je zamišljen kao univerzalna modularna „plug and play“ opcija za Erbas helikoptere H125M, H145M i H225M. Dosadašnja flota helikoptera H145M zabeležila je 80.000 sati. Nemačka je u junu primila svoj 15-ti i poslednji H145M LUH za svoje specijalne snage, dok su preostale dve mušterije Srbija i Tajland. Pogledajte Erbasov video sa testiranja u Mađarskoj: Petar VOJINOVIĆ
  15. Поуке.орг инфо

    Šta je sinestezija: čudesni fenomen koji menja čulne percepije

    Neurološki fenomen u kom se čula ujedinjuju i prepliću naziva se sinestezija. Slike pritom dobijaju ukus, zvuci boje, a vreme izgleda kao prostor. Otkrijte šta se događa u umu onih retkih među nama koji su sinestete... Kako biste se osećali da svaki put kada vidite broj 7, osetite tugu ili da vam se pri svakoj izvedbi Bitlsa na radiju naprosto pred očima pojavi plava boja? Ili da ste uvereni kako je glas Majkla Džekson boje trule višnje? Kako bi izgledao vaš svet kad biste svaki put kad prođete kraj nebodera, u ustima osetili ukus sladoleda od čokolade ili pak da ne možete komunicirati s osobama koje se zovu Ivana jer vam Ivane naprosto imaju ukus po pirea kog baš i ne volite? Ako mislite da smo zavirili u izmišljeni svet neobičnih bajki, prevarili ste se. Spomenuta fascinantna sposobnost zove se sinestezija, a sinestete, ljudi koji je imaju, iako su vrlo retki - žive oko nas. Sinestezija je neurološki fenomen u kom stvarna informacija primljena putem jednog čula, automatski i nesvesno pobuđuje dodatno iskustvo nekog drugog čula ili više njih. Stari Grci su to istovremeno prožimanje više čula opisali rečju koja objedinjuje istovremenost iskustva i percepciju (syn: zajedno i aisthesis: percepcija). To ujedinjenje čula jednostavno znači da nekim ljudima reči imaju ukus, boje pridružuju određenim slovima ili brojevima ili pak zvuke vide u različitim oblicima ili bojama... Ljudi koji imaju tu sposobnost mogu, na primer, da čuju neku muziku i istovremeno vide njen oblik. Razne kombinacije su moguće; kod nekih ljudi su zvučni podražaji povezani s vizualnim iskustvima ili pak vizualni podražaji s percepcijom ukusa, pa tako oni mogu da slušaju boje ili okuse predmete. Pojedini naučnici su to stanje u kom se čula mešaju opisali kao paljenje svetla u jednoj prostoriji, pri čemu se ona upale u svim ostalim prostorijama u stanu. "Prema najnovijim psihološko-neurološkim istraživanjima, najčešći oblik sinestezije je doživljavanje grafema, odnosno znakova u bojama. Slovo A, na primer, sinesteti može biti zeleno, a broj 4 uvek vidi u žutoj boji. Kod sinestete najčešće su povezana dva čula, a ljudi kod kojih su povezana tri ili više su veoma retki", ističe zagrebačka psihološkinja Ivana Pavičić koju je svet sinesteta oduševio i podstakao na istraživanje. Svi se naučnici slažu u jednom: sinestetski doživljaji su jedinstveni za svaku osobu, a osoba može biti i nesvesna te svoje sposobnosti jer je prosto oduvek tako percipirala svet i misli da drugačiji način nije moguć. Štaviše, pretpostavlja da i drugi ljude vide stvarnost na isti način. Sinestete najčešće neplanirano i nenadano, pričajući o svom doživljaju muzike ili romana, otkriju da drugi ljudi oko njih ne doživljavaju ta iskustva na isti način. Psihografologija: rukopis otkriva tajne vaše ličnosti... Studentkinja istorije umetnosti iz Zagreba Lana Momirski kaže je da je tek u 20. godinama otkrila kako njeno posebno doživljavanje vremena i prostora ima "službeno" ime. Lana se ubraja u posebnu vrstu sinesteta koji ne doživljavaju svet u bojama, odnosno mirisima, nego drugačije poimaju vrijeme i prostor. Naime, pišući na fakultetu seminarski rad o sinesteziji, otkrila je da drukčije od drugih doživljava tok vremena. "Dan uvek vidim kao određeni prostor, odnosno kutiju koja je podeljena na sate i onda u tim delovima dana tačno vidim koju obavezu imam u određeno vreme. Sve te 'prostore' vidim istovremeno. Jednako tako, u svakom trenutku, u bilo kom gradu da se nalazim, uvek znam gde je sever i mogu da se orijentišem u odnosu na strane sveta", kaže Lana. Kako su najrazličitije kombinacije moguće, ljudi koji imaju sinestetičke doživljaje nikako se ne moraju slagati u svojim percepcijama i svaki njihov doživljaj je njihovo lično, sasvim posebno iskustvo. Lana Momirski kaže da oseća vreme i vidi ga kao jednu dugu elipsu. "Elipsa predstavlja godinu koja je podeljena na mesece, a u svakom delu elipse, odnosno u svakom mesecu, onda vidim dane u koje su mi smešteni događaji, rođendani, obaveze", pojašnjava. Tako, na primer, ona odmah, bez razmišljanja i analize, može "videti" da se sledećih sedam vikenda neće videti s dečkom jer "na" svakom od njih ima neke obaveze. Na elipsi su joj oni označeni kao popunjeni dani. Njoj nije jasno kako njen partner to isto ne vidi. On, pak, takvo poimanje organizacije vremena naprosto ne shvata, no koristi sposobnost svoje partnerke kao besplatan, brz i najdraži rokovnik. Iako je njihovo poimanje sveta vrlo neobično, mnogi sinesteti uopšte ne znaju da se njihova sposobnost smatra posebnim neurološkim fenomenom, što pokazuje i Lanin primer. Psihološkinja Pavičić ističe da se često događa da sinestete njihova okolina ne razume i čine se čudnima. http://www.lovesensa.rs/clanci/psihologija/sta-je-sinestezija-cudesni-fenomen-koji-menja-culne-percepcije
  16. Blaža Željko

    Sluga koji ne prašta premda mu je oprošteno!? (iz prepiske sa facebooka)

    Tema "Oprost kao glavno isceljenje duše" pokrenuta od mladića Relje Rašoviča donela je dosta nadahnutih komentara pa eto i moja grešnost i osrednjost pokušala je nešto da odmuca kroz redove znamenitih imena ove naše "virtuelne zajednice" i ovde i na facebooku. Plava "italic" slova su komentari drugih učesnika na ovoj temi. Relja je kroz priču o nezahvlnom slugi koji nije oprostio svom dužniku doneo lepa lična zapažanja i evo za početak citiram samo jedan mali deo tog štiva: Takođe kao što je Patrijarh Pavle govorio kako treba praštati a ne zaboravljati, isto ukazuje na to da trebamo biti svesni realnih odnosa kakve možemo imati sa ljudima koji su se o nas ogrešili, jer praštamo čak i ako se drugi ne kaju radi sebe samih, ali takođe bivamo svesni da takve iste šeme ponašanja možemo očekivati da se ponove ako odnose iz prošlosti nastavimo na isti način i u budućem vremenu. Praštanje može podrazumevati jedan sasvim drugačiji i novi dosta obazriviji i manje darežljiv odnos prema osobi, ili pak prekid odnosa uz oprost dugova, ali o važnosti oprosta upravo nam san Hristos govori kroz molitvu "Oče Naš", "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim". Odličan tekst, rastumačen Crkveno onako kako je to već red i odlično transponovan u "moderno" doba i sleng koji poznajemo. Mene sad u svemu ovome interesuje jedna stvar, čisto kao udubljivanje u slojeve koji se na prvi pogled ne vide a ta dilema i taj sloj bili bi: zašto "zli sluga" i pored očigledne dobrote Cara, nije mogao da oprosti svom dužniku? Očigledno je da nije, to ne može da se ospori, ali je pitanje sasvim racionalno - Zašto? Šta se to desilo sa njim i u njemu da nije izvukao pouku? Problem koji muči sve nas i koji nam je svakodnevnica. Zašto je i pored oproštaja od Cara ostao slep i sebe bacio u mrkli mrak? Tu dolazimo do pojma greha (čak i oproštenog) i do posledica koje isti ima na dušu. Mišljenja sam da greh menja "hemijsku strukturu duše i duha" ... čovek jednostavno ne može da bude dobar. Postane nesposoban za ljubav, za prvolik Hristov u sebi. Za dobrotu u grehovnom stanju treba ludačka snaga i volja a jevanđelska priča govori da ovaj čovek to nije imao. Isto se odnosi i na nas - sa svakim grehom, naročito onim često ponavljanim, naprosto se dogodi da čovek nema snage da čini dobro ... savest mu se smežura i pored ispovesti i drugih crkvenih disciplina. Sam đavo je dobar primer... idući iz jednog zla u drugo zlo došao je u situaciju da od bolesnog "ne mogu da činim dobro" dođe do "neću da činim dobro" - i ta opasnost vreba i ljude. Princip je isti jer smo osim bioloških razlika duhom slični. Kraj za nepokajane grehove isti je i za jedne i za druge.. večnost bez ljubavi i bez utehe. Razlika je jedino u tome što je ljudima data mogućnost da izađu iz zlobe.. kroz vrlo tesna vrata... ovolicka, jedva da se i vide! "Zli sluga" je delao po stihiji pohlepe koja ga je držala u lancima iako mu je Car sve oprostio!? Tajna velika tog grehovnog kazamata u duši. Da li se ljubav u srcu, osim samog Božijeg oproštaja, zadobija po automatizmu samim oproštajem... ili se mora uz mnogo napora raspeti u sebi grehovni zakon koji ima svoja pravila i koji vojuje protiv duše? Velika dilema!? Imamo je upravo u ovoj priči koja, uzgred, pokreće i niz drugih tema za razgovor (a sveti oci već sve to raspraviše) - problem slobode, nezavisnosti i neuslovljenosti ni od koga čak ni od Boga.... jer u nekom unutrašnjem svetu u ovoj priči On čak nije prvi reagovao već mu sluge preneše dešavanja oko zlog sluge koji davi čoveka! Zanimljiv momenat. Car je bio udaljen! Nije bio tu! Čak nije znao za događaj dok mu to ne rekoše prijatelji ovoga. Prilično zagonetan odnos o kom sam ovde, u blogu "Predodređenost i sudbina ne postoje" pokušao da odmucam nešto što mene strahovito interesuje i molitveno okupira - jedna realnost koja isključuje maglovito objašnjenje "desilo se po promislu" već govori da je Bog sebi vezao ruke u svemoći i ušao u naše zakonitosti spontanog života kao čovek i prijatelj u potpunoj uzajamnoj slobodi. Iako je "Onaj koji sve zna" On iz poštovanja prema ljudima SEBE SUŽAVA i ponešto "ne zna" jer hoće prijateljski odnos bez kalkulacija. Dokaz je i to kad kaže tamo nekima "ne znam vas... ne poznajem vas, idite od mene" a Bog ne laže kada nešto kaže. On istinski onda nekog "ne zna" niti ga je ikada video! Naši životi ničime nisu uslovljeni, ni sudbinom ni predodređenjem... ali se menjaju, o jadi, grehom ili na suprot tome Krstom i stradanjem! Da ne dužim, a već sam se zapetljao u pokušaju da akcentujem taj momenat, između oproštaja od Gospoda i očekivanja da i mi praštamo stoji trnjem posut put "hemijske" (naravno duhovne) promene života i načina mišljenja. Stoji Krst... i poziv da rodimo dela dostojna da se duša izmeni Blagodaću Božijom koja Krstom i sa Krsta obuhvata sve. Bez rađanja tih dela, bez posrtanja i nade na milost Božiju, sam oproštaj ništa ne menja po automatizmu.. Odlično mesto za ove dileme je Petrovo odricanje od Hrista! Mučenik je doživeo težak unutrašnji udarac i slom ali nije pao u očaj; nastavio je da ide za Hristom kao bleda senka, kao jado ...ali jado koji ne gubi nadu. Mogao je tako doveka da ide za Gospodom Jevanđelje bi ga i tad razdvajalo od Apostolstva (parafrazirano): „Iđaše Gospod sa učenicima i Petrom“. Tek kada mu se Gospod obratio, kada je licem k licu gledao u njega i pitao trokratno „Ljubiš li me Petre“ tek tada je hemijska (duhovna) struktura srca kod Petra promenjena i on zaplaka gorko! Samo i jedino od Boga dolazi promena kod ljudi .. sami od sebe ništa smo. Mi samo rađamo dela koja treba da budu dostojna pokajanja .. što reče Jovan Krstitelj onim ljudskim "aspidama" (to je njegova terminologija nije moja ). Pokajanje je Gospodnje delo, Njegovo pitanje "ljubiš li me Željko, Janko ili Marko" tj. pokajanje je dar za dela koja su toga dostojna! Krst je cilj u ovom svetu a ne sredstvo ka cilju, ka promeni... u stvari Vaskrsenje je cilj a ono je u organskoj vezi sa Krstom tj. sa gorkim stradanjem duhovne promene koje "zli sluga" nije želeo da primeni u praksi. Nije bio oprezan, nije stražario nad emocijama... i obolela priroda ga je obmanula. On nije hteo da oprosti, nije ga milost Careva dirnula niti je na njega imala ikakav efekat. On je unutra već bio mnogo suv i sparušen. To bi bila neka životna pravila koja su tajna velika i strašna. Mislim da ih čovek može u sebi opaziti kako vreme i godine prolaze i oni stariji će se složiti sa mnom. Sa svakim novim grehom sve teže je biti dobar i kajati se. Naravno nije nemoguće ali je sve teže. Ovo pričam i pomalo ispovedno i dužan sam da mlađe upozorim na to. Suzana Djurovic Duboko verujem da iskreno pokajanje ide posle oprosta. Ono pre je neka nasa igra, opipavanje... zar Hristos to ne kaze sa onim sto vec navedoh u komentaru gore: a kome se malo oprasta, malu ljubav ima. Hristove reci... moram da ponovim da sam bezgranicno zahvalna Relji sto nas ovim tekstovima pobudjuje da razmisljamo o ovim stvarima. Narocito ja koja sam lenja da sama na tome radim Suzi, više sam u stvari konstatovao u formi pitanja neka zapažanja, što lična što kao opšta slika, i naravno da je preduslov usinovljenja najčvršće moguće držanje za Hrista - ljubav prema Njemu i ispunjavanje onog što je doneo kao spasonosni lek. Ali i pored svih priča sve (ili svet) ide upravo ka onome o čemu on proročki govori: "Kada opet dođem da li ću naći ljubav?" Nešto dakle stihijski uništava ljubav a mislim da je to pogrešno shvatanje kajanja i stradanja krstonosne ljubavi. Kajanje(dakle ljubav) nije samo moja razotkrivena grehovnost koju sam koliko juče ispovedio kod nekog pope već je surovi rat protiv unutrašnjeg mrtvila koji su mi gresi porodili. Taj rat je istovetno surov kao i zemaljski ratovi koje ljudi vode pa se i iz njega čovek po slabosti duše i po možda samoj njenoj prirodi povlači, dezertira, izbegava, beži od njega! A bez tog zakivanja svog greha („starog čoveka“) na Krst kroz sve životne nevolje duša ne može da vaskrsne u radosti i ljubavi. Održava status quo od greha do greha sve više se udaljavajući od smisla Krsta da bi ga na kraju doživljavala čisto muzejski ili običajno .. a ne kao suštinu bića! Tu počinje dilema koju sam spomenuo - šta to čini nesposobnim čoveka da voli i oprosti iako mu se mnogo prašta Odozgo!? Cela ta duhovna dimenzija, ta dilema, ima svoju sliku na vidljiv način: Gravitacija je zakon Božiji koji nas određuje u biološkom smislu. Gospod zapovestima ne zabranjuje već očinski preporučuje: "ne naginji se kroz prozor" ali ja se nagnem i sa mog 16. sprata se strmoglavim na pločnik. Prezro sam dakle Njegove savete, prezro sam zakone fizike pao sam posledično slomio sve koske, jaučem od bolova... Gospod odmah pritrčava, dakle prašta mi i neposlušnost i sve drugo, mnogo tuguje – ali, (o toj slobodi da „ne poslušam“ pričam): i pored toga što mi je odmah oprostio POSLEDICE PADA su strašne, nema zdravog mesta niti koske na telu a ja sa tim treba da živim i da budem isto što i pre!? Od mene se traži da se ponašam kao da sam zdrav!? Nisam Njegovim opraštanjem i ljubavlju koja nikad ne prestaje odmah postao magijski isceljen jer greh ima neke svoje zakone u telu (to Apostol govori na jednom mestu) i nagoni čoveka da čini što svesno ne želi. Dakle ima ozbiljne posledice po dušu koje ne nestaju po automatizmu nego se dugo leče gorkim lekovima i Krstom. Na neki način nisam više plodonosna smokva već metamorfoziram i počinjem da bivam kukolj. Eto baš priča o zlom slugi potvrđuje koliko gresi oštećuju čoveka. On ima MALU LJUBAV (to će kasnije ispoljiti) ali mu Gospod SVE PRAŠTA. Bog svakako zna kome otpušta dug i kakav je to čovek ali daje mu šansu... međutim ovaj, već debelo zalutao u mraku, nije sposoban da shvati šta se od njega ište već se ponaša stihijski. Otrovi grehova izmenili su mu duh i uopšte više ne liči na svog Gospodara. Zato je i bačen u tamnicu dok sve ne vrati... a tajna je ogromna šta to u stvari znači!? Rečenica je uslovna "dok ne vrati.." dakle nazire se da i tu postoji šansa za njega ali ne bez mnogo gubitaka, patnje i jada. Ljudi, mišljenja sam, olako shvataju ispovest, pričest, kajanje i ostale crkvene discipline a pri tom konkretan život potcenjuju ili ga smatraju manje važnim - a duša i telo jedno su! Bez konkretnih dela duša se ne menja tek tako sama od sebe. Delima u vidljivom svetu menja se u čoveku ono nevidljivo. Drugačije ne biva i ne postoji... eto priče o zlom slugi kao putokaza. Koliko samo ima (u meni najpre) u našem okruženju priča o Crkvi, duhovnosti, bla bla bla... a mrzimo se na najmanju uvredu, ma na naznaku poniženja a kamo li na poniženje. Malo ko razume da se promenio zbog nečeg i da ne može da voli i oprosti iako mnogi ne zatvaraju usta o duhovnosti i kulturi. Teško je čoveku da prihvati da je zbog greha bogalj, da je oglupaveo i pos'to moron (što su posledice pada i mržnje) a ozbiljno i sve ozbiljnije oboli kada mu priča o Krstu i poniznosti postane nepodnošljivo "brbljanje pijanca". Malo ko hoće da trpi, da se razapne i pati (govorim iz sebe naravno, svetski prvak u roptanju) a nema drugog načina da se išta promeni u srcu bez Krsta. Ne postoji ljubav bez Krsta. Eh... blago onom kome Bog ne prima grehe (što piše negde u Pismu) jer Bog sebi bira društvo pa takvima i ne da da se promene. Za nas trećepozivce je trnovit put i ovolišna vrata pa ti uđi brale ako možeš.
  17. Danijela

    PRODAVCI MAGLE koji BROJE PARE otete iz ostatka Srbije

    Da Beograđani i stanovnici "ostatka Srbije" imaju jedni o drugima veoma jasno mišljenje, i dosta predrasuda, pokazuju i komentari na Blicov tekst o beogradizaciji Srbije. Foto: P. Dimitrijević / RAS Srbija Knez Mihailova Tekst "Beograd pravi 40 odsto srpskog BDP, a izjave ljudi iz drugih gradova u Srbiji pokazuju koliko je to poražavajuće" otkrio je nekoliko stvari koje Beograđani misle o stanovnicima drugih gradova, ali i oni o njima. "Beograd živi na grbači Vojvodine i cele Srbije" Foto: Tigar a.d. / Promo Neki žitelji drugih gradova smatraju da oni rade, a pare se slivaju u Beograd ~Milan ka ~natasa: "Samo vratite Vojvodini sta ste pokrali". ~Andreja ka ~Milan: "Evo ja ništa neću da vratim Vojvodini. Ja kući sedim i plandujem a vi svi radite za mene i ostale Beograđane. Meni uplate na račun svakog meseca 20.00 evra koje ste vi zaradili. Je l' to tako izgleda ili sada vidiš besmisao svog komentara?!" ~Lupanja : "Eto sad: Beograd pravi 40 budžeta, onaj iz carina kaze carine prave 47% Onaj sa putarine kaze putarina pravi 30%… Itd. A sad ispade da mi seljaci i ostatak Srbije proizvodimo paučinu..." ~xoxo : "Može neka ekonomska autonomija za Vojvodinu? Mislim da ne tražimo mnogo, samo da ne finansiramo izgradnje puteva po raznoraznim Gornjim Lisičijim Jamama i sličnim megapolisima. Država nas gura u smeru totalne autonomije pošto mi na pamet ne pada da plaćam porez da bi Beograd dobio još jednu raspevanu fontanu". Ni u Beogradu ništa ne valja, trebalo bi se odseliti van zemlje ~profesorka : "Samo da bih lakše otišla dalje sam u Bg. Ne želim ovde da rađam decu. Neću da čitaju kako smo mi seljaci svakakvi. A istina je da se Beograđani ne jave u zgradi, da bacaju smeće po ulicama, da su neuredni, da nasleđuju stanove, da su puni predrasuda. A tek od kada su Beograđani i odakle... O temi: možda 40% zarađuje. Ali 90% uzima!" ~Koji : "bre Beograd? Prodaja magle, pardon, usluga. Ništa drugo se tamo ne proizvodi. Ko može, pravac Nemačka, zemlje Beneluksa ili Skandinavija. Kakav Beograd." ~Predlog : "Ukoliko nemate siguran posao od bar 1.000 evra nemojte ni da dolazite u Bgd, produzite ka Zapadnoj Evropi. Kad se vec seliš seli se na bolju destinaciju od Srbije". ~SD : "Ako već moram da idem, a planiram, to će biti daleko odavde, a ne u Beograd!". Foto: RAS Srbija Sve što mi proizvedemo (drugi delovi Srbije) Beograd nam naplati ~Normalan : "Fabrika duvana Niš je jedan od najvećih poreskih obveznika u Srbiji. Cela proizvodnja je u Nišu. Centrala premeštena u Beograd. Broji se u BDP Beograda. Isto i fabrika u Vranju. Aik banka Niš je premestila centralu u Beograd. Broji se u BDP Beograda, a najveći broj klijenata na jugu Srbije. Beogradska firma radi gradski prevoz u Nišu, Nišlije plaćaju karte. Vozila registrovana na BG tablice, kroz registraciju plaćaju za održavanje ulica u Beogradu, a uništavaju ulice u Nišu. I naravno, BDP se broji u Beogradu. Dakle, decentralizacija". ~danica vesic : "Svakog meseca dolazi kamion ili dva pod pratnjom policije u svaki grad u Srbiji i odnosi novac što su ti ljudi zaradili poštenim radom. Novac se uzima iz kase grada (bivsi SDK) i odvozi za Beograd. To su ogromne pare. Jedino tako moze da živi Beograd. Da nema toga propao bi za 3 dana. Ali to je klasičan harač kao što su Turci radili. Isti sistem. Lako je hvaliti se sa tuđim parama i pričati kako imaš neki uspeh itd... Bežite ljudi iz Beograda jer je to Sodoma i Gomora. ~Maja ka ~danica vesic: "Ahahaa sta lupas majke ti, gde si ti videla te kamione? Ahaah sta pročitah zaboga. Jeste mi bismo pocrkali od gladi da ne stižu milioni iz tvog Galibabinca, ahahahah, živote." Nema gorih vozača od beogradskih Foto: Mateja Beljan / RAS Srbija ~Vojvodjanin ka ~Zemun: "Živeo sam 4 g. u Zemunu dok sam studirao i jako dobro poznajem beogradske vozače. Od vas Beograđana nema bahatijih i nervoznijih i nema potrebe da bilo ko normalan uči od vas kako treba da vozi". ~Nema ka ~Zemun: "Gorih i bahatijih vozača od Beograđana. Ponašaju se kao da su država i putevi njihovo vlasništvo, a ostali moraju njima da se prilagode". ~BeoGrad ka ~Nema: "Pa tako to izgleda kada sa traktora sedneš u auto pa umesto da voziš ti oreš i dalje, samo sa BG tablama!" "Zašto li trče u onu ludnicu" ~Rale : "Za život u Beogradu od prvog do prvog u mesecu, potrebno je minimum 300 evra pod uslovom da posedujete u vlasništvu nekretninu od oko 30 kvm....I to nije život nego preživljavanje sa kiflom, đevrekom i jogurtom... Totalno su mi nejasni ljudi koji iz manjih mesta trce u ovu ludnicu od Beograda..." ~Bole : "Ovo je tako tužno. Naša lepa Srbija kojoj je Bog dao i prirodne lepote i izvore i plodnu zemlju i šume i planine Opustela i propala. Naši ljudi koji su većinom i pametni i vredni nemaju šanse da opstanu u svojim zavičajima. Naravno da će svako da se seli tamo gde mu je bolje. Mladi treba da shvate da ni Beograd nije rešenje već druge zemlje. Nemačka ili skandinavske zemlje. Neka uče škole da bi mogli da odu tamo i nađu sreću i ostvare se kao ljudi jer će se jednog dana i Beograd urušiti i ekonomski raspasti. Tako je to kada decenijama vladaju partijski štakori i nesposobni ljudi koji unište sve čega se dohvate. Tužna opustela Srbija." Beograd "grad u kolapsu" ~Aki : Mi ovde živimo u Beogradu na vodi ali bukvalno, lakše se stiže od Niša do Bgd-a, nego od Beograda do N. Beograda. Mi ovde živimo u iskopinama, rekama i prokopima. Pozdrav svima izvan Beograda ali ni mi ovde ne živimo "američki san" SS: "Beograd je grad u kolapsu. Od Dušanovca do Novog Beograda se putuje po 45 minuta, pođi stani, pođi stani ... Svakodnevni užas". "Ma, i oni teško žive" Foto: Shutterstock / RAS Srbija ~Ccc : Preselila sam se s mužem i decom iz svog dvosobnog stana u Bg-u u veliku prostranu kuću s dvorištem blizu Pančeva gde on radi. Kupili sređenu kuću sa četiri velike sobe, dva sređena kupatila. Jedno sa tuš kabinom drugo sa hidromasažnom kadom. Kuhinja sređena. Centralno grejanje na čvrsto gorivo. I još garaža, podrum, tavan. Za novac koji smo dali za to sve, ne bi mogao ni garsonjeru u Bg da kupiš. Sad izdajem stan u Bg-u, i uživam s decom u svojoj lepoj kući. ~driveM : Tuga ali istina. Došao sam davnih godina iz manjeg grada u NS. Mogao sam lepo da živim tamo a dobro živim i ovde. Ako se bavite nekim (visoko)kvalifikovanijim poslom u malim sredinama je zaista ograničavajuće i teško je napraviti veću karijeru/više novca. Pa je čak i tada diskutabilno koliko se taj novac isplati kada pomislim da sam u svom mestu mogao da imam nasleđenu nekretninu, besplatno čuvanje dece, X sati manje utrošeno u saobraćaju, sve je jeftinije, poznanstva sa ljudima svih profila i mnogo drugih stvari koje ne primećujete a bitne su za život. Ali je tužno gledati da ljudi napuštaju velika seoska imanja i sl. i dolaze u BG/NS da žive u garsonjeri i rade na kasi megamarketa za minimalac. Tu logiku već ne razumem. Nije ovo Amerika da se može živeti san da će se tako početi neki bolji život. saša : "Živeo sam i u istočnoj Srbiji i u Beogradu. Nema generalnog pravila. I u Beogradu znam puno ljudi koji jako loše žive. Rade za 300 evra. A opet,u Boru npr.većina radi pri RTB, imaju vrlo visoke plate, a mnogo manji su troškovi života. Za način života od 40.000 u unutrašnjosti, za Beoograd ti treba minimum 80.000. I ceo dan si u jurnjavi. Tako da sam se ja lično izlečio od iluzije zvane "Lak je život u Bg". (Danijela Nišavić) http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/prodavci-magle-koji-broje-pare-otete-iz-ostatka-srbije-jedan-tekst-je-otkrio-sta/ghx496l
  18. Данче*

    NATO bombardovanje - zločin koji ne zastareva

    Srbija je već godinama u vrhu zemalja po broju obolelih od karcinoma i prva je u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti. Dok jedan deo stručne javnosti ovakvo stanje dovodi u direktnu vezu sa upotrebom osiromašenog uranijuma tokom NATO bombardovanja, drugi smatraju da za tako nešto nema nikakvih dokaza. O inicijativi za utvrđivanje istine o posledicama NATO bombardovanja, formiranju tima eksperata, osnivanju laboratorije za istraživanje posledica i dejstvu osiromašenog uranijuma, uključivanju države u ovaj posao ali i protivrečnim stavovima struke, govore gosti Upitnika: Goran Trivan, ministar za zaštitu životne sredine, prof. dr Danica Grujičić, neurohirurg i načelnica Odeljenja za neuroonkologiju i prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog. Autor i urednik Olivera Jovićević http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/rts-1/2906910/.html
  19. Iako je skraćenica "MiG" u Srbiji odavno sinonim za svaki mlazni borbeni avion, u iščekivanju dolaska dugo najavljivane ruske donacije od šest polovnih aviona gotovo neprimećeno prolazi današnji dvostruki jubilej vezan za avione tipa MiG koji su leteli ili još lete iznad Srbije. Malo ljudi zna da se baš na današnji dan navršava 30 godina od isporuke prvih letelica MiG-29 a da je istog datuma, ali pre 55 godina, na aerodrom Batajnica sleteo prvi MiG-21. Slučaj je hteo da istog dana, u razmaku od 25 godina, tadašnja Jugoslovenska narodna armija počne da koristi dva legendarna lovca - Mig-21 i 29, koji su i danas, više od pola veka kasnije, jedina dva lovca u operativnoj upotrebi Vojske Srbije. Za tih 55 godine jugoslovenskim i kasnije srpskim nebom letelo je ukupno 277 aparata iz fabrike koja je nosila ime konstruktora Artema Mikojana i Mihaila Gurjeviča, da bi se ta flota u 2017. godini svela na ukupno sedam aviona, od kojih u svakom trenutku leti najviše dva. Prvi avioni tog tipa na pistu batajničkog aerodroma sleteli su 24. septembra 1962. godine, kada je isporučeno prvih pet letelica MiG-21 u verziji F13. To su, u tom trenutku, bili najmoderniji lovci u svetu i predstavljali su veliko pojačanje za JNA, jer su to bili prvi supersonični (nadzvučni) presretači koji su mogli da obavljaju zadatak u svim vremenskim uslovima i noću. Uz Mig-21 u JNA je u upotrebu ušla i K-13, prva IC vođena raketa vazduh-vazduh koja je korišćena u Jugoslaviji. Prvih pet aviona Mig-21 nabavljeno je nakon što je otopljavanje odnosa sa Sovjetskim Savezom, u vreme vladavine Nikite Hruščova, omogućilo Jugoslaviji da svoju armiju ponovo oprema oružjem iz socijalističkog bloka. Nabavka je izvedena pod šifrovanim imenom "Zadatak Romanija", zajedno sa nabavkom radara i raketnih sistema, i obavljena je u najvećoj tajnosti. Članovi jugoslovenske delegacije koji su putovali na pregovore verovali su da će razgovarati o kupovini licence za izradu 200 aviona Mig-19, a za postojanje ponude za nabavku novog sovjetskog lovca saznali su tek po dolasku u Moskvu. Jedino mesto gde su ruski avioni stajali do američkih Kako se proces preorijentisanja sa NATO zemalja na Sovjetski Savez desio na vrhuncu Hladnog rata, prošlo je gotovo dve godine pre nego je Jugoslavija objavila da je nabavila te, u to vreme najmodernije lovce-presretače. Za njih je uvedeno i posebno jugoslovensko ime L-12 (Lovac 12), kako bi se sakrilo njihovo prisustvo u zvaničnoj dokumentaciji, što je ustanovilo tradiciju označavanja aviona u jugoslovenskom vazduhoplovstvu domaćim oznakama, koja se zadržala i do danas. Dugo vremena su se obuka letačkog i mehaničarskog sastava i letovi obavljali u tajnosti za ostale pripadnike baze, a kuriozitet tog vremena predstavlja činjenica da su na batajničkom aerodromu, u okviru istog puka i na istoj stajanci, bili parkirani američki lovci F-86 E Sejbr i sovjetski Migovi 21, po čemu je Jugoslavija bila jedinstvena u svetu. U svojoj 55-godišnjoj istoriji upotrebe, Mig-21 na jugoslovenskom i srpskom nebu leteo je u devet različitih varijanti, odnosno u tri razvojne generacije. Za potrebe Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (JRV), od 1962. do 1986. godine nabavljen je ukupno 261 lovac tog tipa, a avioni su popunjavali devet eskadrila 204. lovačkog puka na Batajnici, 117. puka u Bihaću i 83. puka u Prištini, kao i po jednu eskadrilu za obuku pilota, izviđačku i eskadrilu školskog puka u Puli. Ukupno je nabavljen 41 Mig-21 F-13 (domaća oznaka L-12), 36 aviona PFM verzije (L-14), 12 izviđačke verzije R (L-14i), 25 verzije M (L-15), šest verzije MF (takođe L-15) i 91 avion u najnaprednijoj verziji Bis (L-17). Za potrebe obuke letačkog sastava nabavljeni su i dvosedi prve, druge i treće generacije, odnosno 18 aviona Mig-21 U (NL-12), sedam Mig-21 US (NL-14) i 25 Mig-21 UM (NL-16). Poslednji Migovi 21 nabavljeni su sredinom 80-ih godina i oni su jedini koji se i danas koriste. Kratko vreme u JRV je korišćeno desetak aviona Mig-21 iračkog vazduhoplovstva, koji su krajem 80-ih godina prošlog veka stigli na remont u Jugoslaviju i koji nikada nisu isporučeni vlasniku zbog ratnih zbivanja u obe zemlje. Migovi u ratovima devedesetih Više aviona tog tipa je prebačeno u Srbiju po izbijanju rata u Jugoslaviji a pojedini su čak i korišćeni u borbenim dejstvima, leteći u jedinstvenoj pustinjskoj maskirnoj šemi. Nakon par godina oni su rashodovani i izbrisani iz evidencijske liste ali se i danas nalaze u Remontnom zavodu "Moma Stanojlović" u Batajnici. Kako u toku građanskog rata u Jugoslaviji avioni Mig-21 nisu imali protivnike na slovenačkoj, hrvatskoj i bošnjačkoj strani, brojni lovci su korišćeni u svojoj sekundarnoj nameni, odnosno za dejstvo po zemlji, kao i za izviđanje. Za vreme ratova u Jugoslaviji JRV je izgubilo sedam aviona MiG-21 i jednog pilota, dok je pilot Slobodan Medić preživeo iskakanje iznad hrvatske teritorije i zarobljen, nakon čega mu se gubi svaki trag. U udesima na MiG-21 za više od pola veka uništeno je 93 aviona. Poginulo je u raznim okolnostima 47 pilota, a 39 se spasilo sedištima za iskakanje. Jedino obaranje strane letelice u vazdušnom prostoru Jugoslavije, još od vremena Tršćanske krize, zabeležio je upravo Mig-21 Bis u januaru 1992. godine, kada je pilot Emir Šišić oborio helikopter Evropske zajednice koji je bez dozvole ušao iz Mađarske u Jugoslaviju. Za vreme NATO agresije lovci Mig-21, zbog tehnološke ali brojčane inferiornosti u odnosu na protivnika, nisu bili korišćeni u svojoj osnovnoj - lovačkoj nameni a nakon povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova preostali avioni tog tipa iz 83. puka iz Prištine su preleteli u Batajnicu gde su priključeni 204. puku. Istorija upotrebe aviona MiG-29 traje četvrt veka kraće ali nije manje uzbudljiva. Prva dva aviona MiG-29 UB (dvosed) sletela su 24. septembra 1987. godine a te i naredne godine isporučeno je ukupno 16 aviona tog tipa u jednosedoj i dvosedoj varijanti. Za vreme građanskih ratova ti avioni su korišćeni za dejstvo po zemlji bez gubitaka. Zbog isteka radnih resursa, mart 1999. godine i sukob sa NATO jugoslovenske dvadesetdevetke dočekale su mahom neispravne pa je u neravnopravnoj borbi oboreno šest aviona uz gubitak dva pilota. Dva aviona su uništena u udesima, a jedan pilot je poginuo. Migovi i danas lete u sastavu 101. lovačko-avijacijske eskadrile Vojske Srbije. Prema javno dostupnim podacima, VS ima četiri aviona MiG-29 i tri MiG-21 ali zbog isteka resursa i neispravnosti 29-ke ne lete dok su Migovi 21 isključivo dvosedi, za obuku, koji imaju ograničene borbene mogućnosti. Tako, uprkos gotovo svakodnevnih najava da će polovni Migovi 29 iz Rusije uskoro pojačati Vojsku Srbije, celokupna srpska lovačka avijacija trenutno se svodi na sedam aviona od kojih leti tek nekoliko.
  20. Danijela

    Neobična priča o geniju koji se smeje

    Anri de Tuluz Lotrek bio je francuski slikar, grafičar, ilustrator plemićkog porekla. Rođen je u staroj francuskoj porodici čije je plemstvo vuklo korene iz doba viteštva srednjeg veka. Kao i kod drugih plemićkih porodica tog doba, venčavanje rođaka je bilo uobičajeno kod Lotrekovih ― roditelji su mu bili u srodstvu u prvom kolenu. Anrijeva bolešljivost i piknodizostoza, nasledno oboljenje kostiju, posledica su takvog genetskog opterećenja. Bezbrižno detinjstvo, ispunjeno balovima i lovom, prekinuto je u 15. godini teškim prelomima obe bedrene kosti u razmacima od nekoliko meseci. Zbog bolesti Anrijeve kosti nikad neće pravilno srasti i dečak je zaostao u rastu. Visina od 152cm, kratke, iskrivljene noge i posledično geganje pri hodu obeležiće ga za čitav život. Anri više nije bio sposoban za vojničku karijeru niti je imao izgleda za dobru ženidbu, te su roditelji odlučili da mu podstiču druge sposobnosti. Njihove ličnosti su imale velikog uticaja na njega ― brižna i posvećena majka ostaće mu podrška i oslonac do kraja života, a određene crte karaktera će naslediti od oca, ekscentrika koji je voleo prerušavanje. Tuluz-Lotrek, By Maurice Guibert (1856 – 1913) – Perruchot, Henri: Život Toulouse-Lautreca, Praha 1969, obr. 16, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=304354 Prve skice i crteži Tuluz-Lotreka nastali su kao plod dosađivanja usamljenog dečaka tokom dugih perioda bolesti i oporavka. Učen od strane akademskih slikara, u ranoj mladosti je slikao konvencionalne radove sa motivima prirode i konja, da bi se kasnije okrenuo naturalizmu, te impresionizmu. Sa Degom je bio u prijateljskom nadmetanju, a uzor mu je bio Mane, čije su slike u to vreme smatrane skandaloznim. Kasnije će formirati sopstveni stil koji niko posle njega neće nastaviti. U Parizu je ubrzo postao poznat kako među umetničkim krugovima, tako i kao posmatrač i uživalac pariskog podzemlja. Svi ga poznaju i ceo Pariz mu se smeje, tako je mladi vikont opisivan. Druženje sa sumnjivim ljudima, naklonost prostitutkama i stalne pijanke doneli su mu kultni status pariske noćne scene kao i podozrenje i užas u očima plemstva − otac ga je molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom. Nizak, izobličen, uvek u beloj košulji i prsluku, sa filcanim šeširom na glavi i naočarima bez drške na nosu, bio je upečatljiv prizor gde god bi se pojavio. Voleo je da se zabavlja, prerušava, šali, ali je zadržavao nadmoć, obrazovanje i produhovljenost ma gde da se nalazio. Širu pažnju javnosti osvojio je serijom plakata koje je napravio za, tada otvoreni, Mulen Ruž, čiji je bio redovni gost. Njegove slike, koje su bespoštedno otkrivale sjaj i bedu pariskog društva, sadržavale satiru, grotesku, otkrivale komediju čoveka i izazivale tugu i razočarenje, bile su dočekane ili oduševljenjem ili oštrim neodobravanjem. Svojim radom načinio je večnim nekoliko pariskih zvezda čiji bi sjaj inače brzo iščezao: Aristida Brijana, gospodara ulice, izvođača šansona na narodnom dijalektu, plesačice Žan Avril i Ivet Gilber i, naravno, čuvenu „nezasitu“ Guli, raskalašnu Alžiranku čijoj čulnosti je bilo nemoguće odoleti. Narudžbine za slike i kupci su počeli da se javljaju; jednu sliku je kupio i srpski kralj Milan. Pridruživanje rođaka Gabrijela, studenta medicine, donelo mu je novo nadahnuće. Pratio ga je na predavanjima u bolnicama i operacionim salama. Anri je i ranije bio zainteresovan za medicinu, još od dečačkih dana i stalnih poseta pedijatrima, i brojni prijatelji su mu bili lekari. Autoportet Tuluz-Lotreka,By Henri de Toulouse-Lautrec – pAGg8GwiHleSkA at Google Cultural Institute maximum zoom level, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=21909181 Takođe je još od detinjstva imao veliku strast ka jahanju i često je slikao konje. Čak je govorio da bi, da mu je zdravlje to dozvolilo, radije postao hirurg ili džokej nego slikar. Kako je bio sve više prisutan u javnosti, zarad pažnje je igrao na kartu preterivanja: prerušavao se, zabavljao crtanjem izopačenih i nadrealnih prizora, vodio kormorana na povocu i naručivao apsint za njega. Neko vreme je živeo u bordelu, a prostitutke su mu bile muze i postale prijateljice. „Profesionalni model uvek deluje kao da ja napunjen slamom, dok su one…one su žive“, tako je govorio. Anrijev buran život nije prošao bez posledica. Tokom brojnih avantura zarazio se sifilisom, a postao je rob alkohola tražeći u njemu beg iz okova svog izgleda. Naročito je mnogo pio apsint, a i za Francuza netipično je mnogo voleo koktele i terao goste na zabavama da ih piju sa njim. Koktel Zemljotres je navodno njegov izum: opojna smeša sastoji se iz polovine apsinta i polovine konjaka. Zdravlje mu je brzo propadalo i osećao je da mu se bliži kraj. Porodica ga je protiv njegove volje smestila u kliniku na lečenje, ali nedelje provedene tamo samo su ga ozlojedile i učinile mu život tamnicom. Po napuštanju klinike nastavio je stare navike i razuzdan život. Ljubav ka slikanju ga nije napuštala, pa je i u poslednjem stadijumu bolesti radio punom parom. Apoplektični napad, kome je navodno prethodila svađa sa prostitutkom i njeno grubo ruganje, ostavio ga je delimično paralizovanim, a do tad je bio i skoro gluv. Brzo je prebačen u majčinu kuću, gde je i umro u 37. godini. Piše: Milica Gušić https://kultivisise.rs/tuluz-lotrek/
  21. Trifke

    Za ekumeniste: Koji vam je svetac zastitnik?

    https://en.nametests.com/test/which-saint-is-protecting-you/25329/
  22. ANTE TOMIĆ Četnik koji pali požare: Mitsko biće stvoreno od žege, bure, straha i nacionalizma AUTOR: Ante Tomić OBJAVLJENO: 26.08.2017. u 21:05 jutarnji.hr Luka Gerlanc / Jure Mišković / Nikša Stipaničev / Hanza Media S lijeva na desno: Požar kod Oštrovice, požar kod Pristega i požar na Promini Malešno, neugledno, krezubo stvorenje, kažu, jedva pola metra visoko, s čupavom bradom i janjećom šubarom s neizbježnom kokardom, smrdi na šljivovicu i češnjak, iskače iz grmlja s kantom nafte u ruci, polijeva je po suhoj travi, upaljačem zapaljuje i raskalašeno se cerekajući iščezava Mnoga nevjerojatna bića naseljavaju naš svijet. U pećini pod planinom na hrpi zlata spava zmaj, nosati i uhati goblin krije se pod korijenom stoljetnog hrasta, div luta šumom s toljagom na ramenu, vukodlak zavija u noći punog mjeseca, vilenjak jaše kentaura, a patuljak grifona, feniks izgara u pepeo i podiže se iz njega, sirena na pustom grebenu svojom pjesmom punom čežnje mami usamljene mornare. Veliko strpljenje, oprez i, više od ičega, sreću valja imati da biste vidjeli koje od ovih bića, a jedno je rjeđe i tajanstvenije od svih. Četnik koji podmeće požare. Četnik koji podmeće požare tako je rijedak da ga nema ni u Tolkienovoj prozi ni u romanima Georgea R. R. Martina, Jorge Luis Borges ga ne spominje u poznatom “Priručniku fantastične zoologije”, kao ni J. K. Rowling u referentnoj “Fantastične zvijeri i gdje ih naći”, ali čudovište je nesumnjivo među nama. Mnoge su ga Hrvatice i Hrvati posljednjih tjedana susreli i o tome događaju posvjedočili na fejsu, o njegovim se poremećenim navikama autoritativno raspravlja na domoljubnim portalima, s oltara se upozorava na njega, viđali su ga čak i reporteri državne televizije. Malešno, neugledno, krezubo stvorenje, kažu, jedva pola metra visoko, s čupavom bradom i janjećom šubarom s neizbježnom kokardom, smrdi na šljivovicu i češnjak, iskače iz grmlja s kantom nafte u ruci, polijeva je po suhoj travi, upaljačem zapaljuje i raskalašeno se cerekajući iščezava u treperavoj jari kod magistrale u Baškom Polju, da bi se časak kasnije ukazao između Konjskog i Dugobaba, ili u Vodicama, ili na Ugljanu, ili u brdu iznad Unešića, ili kod Benkovca, a neki čak kažu da se pojavljuje na svim ovim mjestima istodobno. Dok jedni tvrde da je sasvim ljudskog obličja, samo manji, drugi se kunu kako su četniku koji podmeće požare vidjeli pseću glavu, konjski trup, kozje noge i ljuskav zmijski rep. Treći ga opisuju s kratkim, svinutim rogovima, četvrti kažu da četnik leti. Jednu je čobanicu, pričaju, zaskočio dok je na Zrmanji pojila ovce, zadigao joj haljinu i ugrizao je za stražnjicu, jednom je lovcu na Dinari uzeo pušku iz ruke i iz obje cijevi odjednom pucao u njegova kratkodlakog ptičara, a jedan planinar pripovijeda kako ga je gledao na Velebitu, kod Tulovih greda, kako istrčava iz Golfa kragujevačkih registracija i bezbrižno pali grabov gaj pjevajući Milu Kitića, i svim ovim prilikama iza njega su ostali bezbrojni četvorni kilometri spržene zemlje i čađavih stabala. Nadnaravno čudovište, četnik koji podmeće požare, mračnom čarolijom napravljeno od žege, orkanske bure, straha i nacionalizma i ove je godine zapalilo Dalmaciju i vješto pobjeglo. Premda znamo sve o njemu, i s crkvenih oltara i na državnoj televiziji i na domoljubnim portalima detaljno su nam objasnili i otkud je, i čiji je, i kako i po čijem nalogu djeluje, sve su policijske zasjede i potjere za njim bile neuspješne, nikad nitko nije uhvatio četnika koji podmeće požare. Nejasno je kako bi ga i mogli zaustaviti, pomaže li standardno oružje, ili valja posegnuti za blagoslovljenom vodom, glogovim kolcem i srebrenim metkom. Bit će da je ipak dovoljno redovito piti Clopixol, Moditen, Haldol, Zeldox ili nekakav drugi antipsihotik. Ustvari, vjerojatno bi trebalo angažirati poljoprivrednu avijaciju i čitavu zemlju poprskati nekakvim snažnim lijekom jer je pojava epidemijskih proporcija. Kad god u srpnju i kolovozu krenu požari, u nas kao i u Španjolskoj, Portugalu ili Kaliforniji, krivac se nepogrešivo zna. Dobro, za španjolske, portugalske i kalifornijske požare možda i ne, ali u nas je samo jedan dušmanin mogao zapaliti, poznato biće iz narodne predaje, mitski četnik. Nema tko drugi biti. Običan narod u autobusima, tramvajima, sportskim kladionicama, kafićima i samoposluživanjima, kao i medijski i biskupski autoriteti, vlast i opozicija, svi se neobuzdano, čak i s jednom nasladom, predaju kolektivnom mahnitanju, masovnoj psihozi o četniku koji podmeće požare. Krene li oganj gutati šume i maslinike i cijela stabla izgaraju u trenu kao šibice, krene li takvo nekakvo elementarno zlo na nas, nađemo li se na putu nezaustavljivoj, čudovišnoj stihiji, u nama se probudi jedna iskonska strava, ugasi nam umove pa više nismo bolji od divljaka što vjeruju u vilenjake, divove i zmajeve. Podigne se hajka kao u stara doba kad su se s vilama i sjekirama obračunavali s vješticama i vukodlacima. Slijepa, nerazumna rulja osvetnički se okomi na nekoga za koga joj se naprosto sviđa vjerovati da je krivac i zbog nekakvih izmišljenih bića naposljetku stradavaju pravi živi ljudi. Nakon što su portali i televizija danima potpirivali nacionalnu mržnju pričom o četniku koji podmeće požare, jedna je nesretna, bolesna djevojka iz zadarskog kraja pošla zapaliti srpsko selo. Mirnim je glasom, bez kajanja, to priznala policiji, vjerujući kako je prvorazredan patriotski čin ako nekakva pravoslavna baba izgori zajedno sa svojim kozama. Mnogi bi se, uostalom, i složili s njome, pa i među policajcima. Zbog jedne iskre iz dalekovoda, nečijeg neopreznog roštilja, opuška bačenog iz automobila ili nekog sličnog, mnogo uvjerljivijeg uzroka požara u trenutku se tako ponovno nađemo u prilici da gore srpske kuće. Istina, kad su gorjele srpske kuće, njih nisu Hrvati palili. Hrvati tako nešto nečovječno nikad ne bi napravili, nego kad je ono bila Oluja, sjećate se, Srbi su tako bezglavo bježali da im je do jednoga ostao, kome pomfrit, kome pileća prsa, kome hrenovke, na uključenom štednjaku. To je, oprostite, činjenica.
  23. https://govorisrbija.rs/sad-nameravaju-da-se-bore-protiv-korupcije-u-srbiji Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×