Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 51 results

  1. Вјерујем да ће, сви они који се одваже и потрче да осуде и баце камен на Митрополита, прво погледати ове фотографије и на тренутак застати и покушати да разумију крст косовско – метохијски на који се добровољно разапиње и митрополит Амфилохије још од својих студенских дана. Сигурно да Митрополит није једини који је везан за Косово и Метохију, али да је само ових неколико мјесеци његовог боравка на Косову и Метохији, када су настале ове фотографије (фотограф Живота Ћирић, 1999. година), довољноје за поштовање. Сигуран сам да, ко год има и мало страха Божијег, не може остати равнодушан. А историја, чији смо и ми дио, даће суд о свачијим дјелима, јер по оној Његошевој „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема„. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Ових дана, када не можемо стићи да прочитамо све реакције политичара и медија у Србији и Црној Гори на изјаву Митрополита Амфилохија у којој је изразио велику забринутост и бојазан да пут којим се покушава ријешити питање Косова и Метохије није добар, публициста и бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш дао је оригиналан осврт, не ријечима већ фотографијама, а оне говоре више од хиљаду ријечи. Вјерујем да ће, сви они који се одваже и потрче да осуде и баце камен на Митрополита, прво погледати ове фотографије и на тренутак застати и покушати да разумију крст косовско – метохијски на који се добровољно разапиње и митрополит Амфилохије још од својих студенских дана. Сигурно да Митрополит није једини који је везан за Косово и Метохију, али да је само ових неколико мјесеци његовог боравка на Косову и Метохији, када су настале ове фотографије (фотограф Живота Ћирић, 1999. година), довољноје за поштовање. Сигуран сам да, ко год има и мало страха Божијег, не може остати равнодушан. А историја, чији смо и ми дио, даће суд о свачијим дјелима, јер по оној Његошевој „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема„. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Црногорско Приморски Митрополит Амфилохије је егзархом свештеног трона Пећког нпр. На интернету пронађох да та реч означава чувара... Дали неко зна уопштено значење и шта ова титула значи конкретно у случају Пећког свештеничког трона?
  4. О НЕРОЂЕНОЈ ДЕЦИ Желео бих да говорим о једној, емоционално тешкој теми као што је смрт нерођеног детета (мисли се на спонтани побачај– прим.уред. Има Наде). Не говорим о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља. За многе брачне парове то представља тежак ударац, посебно ако се то дешава први пут и, наравно, жене, по правилу, преживљавају то најболније. Желео сам да кажем неколико речи које,по мом мишљењу, треба да има у виду жена хришћанка која је преживела такав губитак. Као прво, многе мучи и кида питање: ‘Зашто? Зашто се то догодило баш са мном?’ Хтео бих да кажем, не из књига, већ из самог животног искуства: најбоље је да се то питање одложи до времена када ће бол утихнути. Зато што у прво време, када је овај душевни бол због губитка, јако велики, ми нисмо спремни за било какве одговоре. И било какви одговори, чак и само размишљање на ту тему нам ништа, осим кидања и новог болане може донети. Зато ће најбоље и најправилније бити да се ово питање одложи негде даље, у угао своје душе, затворити га све док не наступи време када ћемо можда бити спремни да приступимо овом питању али овог пута без оног душевног бола који постоји сада код нас.
  5. Ако можемо, без флоскула о богатим поповима, о социјалним организацијама које су потребне, али су ипак нешто у ширем кругу око Цркве. Не критика, него личне потребе. Шта нам је потребно од Цркве? Најлуђе, боље него најпаметније: шта бисмо желели док чекамо, док идемо ка Другом Христовом доласку? Шта можемо сви заједно у Цркви да урадимо? Како Црква може да нам помогне да наше животе проживимо на најбољи начин? Шта би нас учинило испуњенима? Можда је најлуђе и најбоље. Не треба бити превише паметан, паметнији од оне дубоке памети коју потискујемо у себи, а не знамо откуда долази.
  6. Ја још нисам начисто шта треба а шта не треба да радим. Како ви стојите са тим?
  7. Свима јe добро познат протeстантски став о Божићу. Они том празнику приписују eлeмeнтe паганизма и тврдe да јe он проистeкао из митраизма. ОВО ЈE НАМEРНА ЛАЖ! Божић јe чисто Хришћански празник, који су митраисти усвојили као свој накнадно, јeр су жeлeли да парирају нарастајућeм Хришћанском утицају, тe су поставили 25. дeцeмбар за родјeндан свог бога сунца, да би тако сузбили нарастајућу Хришћанску вeру.. Свим Хришћанима јe 25. дeцeмбар био познат давно прe настанка митраизма, па нeма говора да смо ми нeшто прeузeли од њих! Иначe митраизам јe "синкрeтичка рeлигија" , што значи да су усвајали вeровања других рeлигија и да су од тога правили својeврсни микс. Тако они имају - "eухаристију, васкрсeњe, вазнeсeњe, рођeњe бога сунца у пeћини, рођeњe од дeвицe, посeту мудраца итд.." свe исто као и Хришћани.. (да нeко нe зна, помислио би да јe Хришћанство заправо настало из митраизма). Даклe митраизам прeузима наш 25. дeцeмбар а нe обрнуто као да ми прeузимамо нeшто од пагана. Зашто онда црква говори о Божићу као о позајмљeном паганском празнику? Изглeда да црква нијe упозната са начином настанка сопствeног празника? Али да поставим питањe: Иако Божић нeма вeзe са паганизмом, ипак народни обичаји имају вeзe! (То јe тако јeр су сe славили у исто врeмe.) Ипак, ти обичаји сe разликују. Грци имају својe, Руси својe , Срби својe итд.. Изглeда да нe постоји "догма" по питању народних обичаја у цркви! Ни по питању 'крснe славe', нe постоји 'догма', јeр јeдино срби од свих имају славу! Значи, обичајe православна црква уопштe и нe прописујe, вeћ јe то остављeно на вољу помeсних цркава, којe урeђују односe. Даклe, обичај јe дозвољeн ако сe нe супроти општој догми! Да ли сам у праву? То јe вeома битно, зато што протeстанти говорe да смо ми пагани, јeр eто "нeки народни обичај јe пагански". Па они заборављају да тај народни обичај "уопштe нијe прописала наша црква!" То јe "народни обичај"! Сад ја питам познаваоцe канона: Шта кажe догма о Божићу? Да ли сe у тој догми игдe помињу нeки обавeзни обичаји који сe могу окарактeрисати као пагански??? Да ли сe игдe помињe рeцимо 'паљeњe бадњака'? Хвала и Бог вам помогао!
  8. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик
  9. Црногорска јавност је била запрепашћена када је недавно радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се икона Богородице Филеримске налази у ужасном стању. У Митрополији црногорско-приморској незадовољни су „маћехинским односом“ државе према тој вредној хришћанској реликвији. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик View full Странице
  10. На сајму књига сам добила Нови Завет бесплатно, при том нисам видела да је то издала баптистичка црква. Наивно и глупо сам узела тај завет али не желим да га задржим. Не знам шта да радим са њим, да ли је ок ако то бацим или не би требало? Неки савет!
  11. После немилих догађаја у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру, прошлог викенда, када је током обележавања лекарске славе група верника чак и физички напала владику Андреја Ћилерџића, администратора Епархије франкфуртске и све Немачке, о чему су "Вести" опширно извештавале, и неупућенима је постало јасно да је ситуација у овој епархији веома експлозивна. Немиле сцене: Верници у жустрој расправи с владиком у манастиру у Хилмелстиру Поводом мера које је увео владика и међу свештеницима и међу верницима настале су поделе, јер једни подржавају промене, а други им се жестоко противе. Мада су директан повод за скандал у Химелстиру биле смена игумана Германа и отпуштање из службе благајника и секретара - што група верника ове црквене општине никако није могла да "преболи" - писмо до којег су "Вести" дошле показује да су поделе дубље него што се мислило. На адресу патријарха српског Иринеја 13. новембра упућено је писмо са потписима 31 свештеника из Немачке, од нешто више од 50 колико их је на служби у ово епархији. Оно показује да ситуација у Химелстиру није једино што оптерећује овдашњу СПЦ и вернике у Немачкој. Поменуто писмо преносимо у целости. Немир међу клиром и народом "Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, са великом забринутошћу, стрепњом, али опет и изнад свега вером и надом у васкрслога Господа Исуса Христа, дужни смо Вас известити о догађајима који су се ових дана одиграли у нашој Епархији франкфуртској и све Немачке. Добро Вам је познато да нас 31 свештенослужитеља ове епархије, након радикалних потеза предузетих од стране његовог Преосвештенства адиминистратора Епархије франкфуртске и све Немачке г. Андреја, и то првога дана по преузимању администрације над нашом епархијом, који су унели немир како међу клир тако и међу верни народ и неколико Управа црквених општина наше епархије, обратили смо се писменим путем владики Андреју са жељом да се састанемо и да у љубави и миру поразговарамо о свему. Већ предате две тужбе "Овом приликом желимо да Вам предочимо и то да су епархијским службеницама најављени откази. Оне ће се бранити свим легалним правним средствима, што значи да ће наша епархија непотребно бити оштећена за најмање 100.000 евра (отказни рок, судски трошкови, отпремнине). Две тужбе, због радикализма еп. Андреја, већ су предате немачком суду. Стога молимо Св. Архијерејски Синод наше најсветије Српске Православне Цркве да прекине пут погибли Епархије франкфуртске и све Немачке на који је изводи еп. Андреј и изнад свега Његови "сарадници-саветници'. У то име, нас 31 (тридесет један) канонски свештенослужитељ Епархије франкфуртске и све Немачке, спремни смо доћи у Српску Патријаршију у Београд, како би се решила ова неодржива ситуација у нашој епархији", каже се у писму патријарху српском Иринеју. Тачније, разлози нашег писменог обраћања његовом Преосвештенству г. Андреју, о којим смо хтели да поразговарамо, 'лицем к лицу' били су следећи: 1. Уручен отказ двојици епархијских службеника (свештенослужитеља) и њихово протеривање из епархије, првога дана по преузимању администрације над нашом епархијом 2. Сазивање седнице ЕУО (Епархијског управног одбора) без позивања 10 (десет) чланова и заменика овог епархијског тела 3. Давање 'насилног' канонског отпуста игуману манастира Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, о. Герману, који је разрешен свих дужности у манастиру. До састанка је дошло у Диселдорфу 3. новембра 2017. Како ономад у писменој форми, тако и сада усменим путем, по старој апостолској традицији, "супростависмо се у лице' изнели смо отворено своје виђење ствари еп. Андреју и свим присутним свештеницима. Синовска оданост Том приликом, што је најважније, исказали смо своју синовску оданост према своме епископу и мајци Цркви, држећи до последње јоте поредак и предање православне Цркве. Исто тако, изразили смо своју забринутост над чињеницом да поједини парохијски свештеници имају пресудан утицај на одлуке владике Андреја, што сматрамо за озбиљно нарушавање апостолско-светоотачког поимања Цркве. Резултат је био охрабрујући: еп. Андреј је пред свима окупљенима рекао да ће повући своје одлуке, и да ће уважити и решити забринутост 31 потписаног свештенослужитеља. Тачније, еп. Андреј је рекао следеће: 1. Да ће већ следеће седмице позвати на разговор отпуштене епархијске службенике и решити питање њиховог запослења 2. Да ће старо епархијско књиговодство остати у својој функцији 3. Да ће ради мира и саборности сменити архијерејског заменика о. Милана Пејића 4. Да ће са наредног састанка Епархијског управног одбора (ЕУО) проследити извештај архијерејским намесницима на знање. Нажалост, од свега овога обећаног ништа није учињено. Колико чујемо, поједини "саветници" владике Андреја, на том састанку ЕУО одржаном 4. новембра 2017, предлагали су еп. Андреју да рашчини неке свештенике и да ће тако доћи до смиривања ситуације (ово је уобичајена реторика саветника еп. Андреја). Сматрамо, Ваша Светости и Ваша Преосвештенства, да је клир Епархије франкфуртске и све Немачке, најблаже речено, обманут од стране еп. Андреја. Зато Вас молимо, Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство и Ваша Преосвештенства, да што хитније помогнете при решавању ситуације у нашој епархији", наводи се у писму патријарху српском Иринеју и Синоду СПЦ. извор
  12. Пад

    Човек после више година се бори са неким грехом и Бог му помогне и успе да се избори са тим. Шта радити када човек опет после пар година се врати истом греху ? Поред тога да не сме да очајава и да се бори, шта треба још радити ?
  13. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017
  14. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017 View full Странице
  15. Занима ме шта је за вас лично Света Литургија? На који начин перципирате саму Литургију? Какав је ваш лични приступ њој? Да се разумемо не мислим као књишко објашњавање, него за вас лично као појединца/појединку шта оно представља, какав осећај вам доноси и какав осећај имате по нпр завршетку Литургије...
  16. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија ПРЕДГОВОР „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9) Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог. Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни. Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима. Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо. Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења. Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај! Ман. Голубац Воздвижење Часног Крста 14/27. 9. 2017. Архим. др Никодим (Богосављевић) Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/ ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво. О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством. Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су: О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014). О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014. Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75. Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015. Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015. Екуменистички папизам, Голубац 2016. Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016. Ипак се не окреће, Голубац 2017. Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017. Извор: сајт Стање ствари https://stanjestvari.com/2017/10/17/prilog-pomirenju/
  17. Ово је мени мало тежа тема, па вероватно многи као и ја нису компетентни да о томе озбиљније дискутују... Стари Завет је водио до Новог завета. Нови Завет у књизи откровење описује долазак Царства Небеског којем су тежили Старо Заветници, сада тежи Црква. Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство. Скоро сам гледао неку краћу емисију на Дојче Веле, издвојићу битно за ову тему где теолог један каже да оно што Јован у откровењу описује, је више доказ Даниловог пророчанства које говори о јеврејском васкрсењу, кад узмемо у обзир 7 свећа, анђела... јер је то седам јеврејских племена и анђели њихових синагога ако се не варам. А да су други народи, они који су били део њихове заједнице. Хтео је да објасни, да то нема везе са нејеврејским народима. већ са поновним настанком државе Израел као земље коју је Бог обећао Авраму за његово потомство тј. Народ Божији... Шта знамо о томе? Шта Цркве Саборне заправо уче и Свето Писмо или житије светих откривају? Ја сам у разговору са људима чуо мишљења да се ради о некој новој планети или природи на овој планети коју ће Бог да стоври; да ће да влада бесмртност; да ће пре тога да васкрсну сви мртви; да је то рајски врт у који се враћамо или он опет постаје видљив; да је то поредак неки сличан социјализму...
  18. Откровење Јованово описује мач који излази из Христових уста. Ја ево извукох где се помиње али ми није јасна симболика мача који излази из уста Христа-Бога. Па уз то помиње се мач антихриста... И дали онај верник који се мача лати нужно одлази у пакао или само на земљи страдава од мача, јер са друге стране Цркве Православна благосиља одбрамбени рат ?. 1.16: И имаше у својој десној руци седам звијезда, и из уста његових излажаше мач оштар с обје стране, и лице његово бјеше као сунце што сија у сили својој 2.12: И анђелу Цркве у Пергаму напиши: Тако говори Онај који има мач оштар с обје стране: 2.13: Знам дјела твоја, и гдје обитаваш, ондје гдје је пријесто сатанин; и држиш Име моје, и ниси се одрекао вјере моје ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок мој, убијен код вас, гдје сатана борави. 2.16: Покај се, дакле; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. -Мимо тога у тексту се помиње даље мач али вероватно као засебна симболика. 6.4: И изиђе коњ риђ, и ономе што сјеђаше на њему даде се да узме мир са земље те да се људи међусобно кољу, и даде му се мач велики. 6.8: И видјех, и гле, коњ сивац, и јахач на њему коме је име Смрт, и пакао иђаше за њим; и даде му се власт над четвртином земље, да убија мачем и глађу и помором и звјерињем земаљским. 13.10: Ко у ропство одводи, у ропство ће отићи; ко мачем убија, треба и он мачем да буде убијен. Овдје је трпљење и вјера светих. 13.14: И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој бише дана да чини пред звијери, говорећи онима који живе на земљи да начине лик звијери, која имаде рану од мача и оста жива. -Онда опет мач из уста 19.15: И из уста његових излази мач оштар с обје стране, да њиме порази незнабошце; и Он ће их напасати палицом гвозденом, и Он гази кацу вина љутога гњева Бога Сведржитеља. 19.21: А остали бише побијени мачем који изиђе из уста Онога што сједи на коњу; и све се птице наситише од меса њихова.
  19. Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ
  20. Светомихољска метохија основана је око манастира Светог Архангела Михаила на превлаци, са благословом Светог Саве Немањића 1219 године. Обухватала је велико подручије насељено Србима, Грцима као већином од Будве до Дубровника. Са царским градом Котором који је старији од Дубровника и Михољском Превлаком као сабориштем најумнијих Срба и вере. Касније су млеци заузели простор и почели брисати трагове православља који су ипак опстали и обанављају се локалним трудом. Нема литературе скоро уопште на ову тему, ради се заправо о највећем светилишту Срба у данашњој Црног Гори и Далмацији. Постоји преко 40 светаца и мученика Српске Православне Цркве из овог места да сам ја прочитао. Ови светитељи су 500 година пре Петровића и Цетињске Митрополије чували бакљу Српства и Православне вере. Сајт манастира Светом Архангелу Михаилу који се обнавља: http://www.manastirprevlaka.me/ Слике рушевина манастира и икона великомученика који су отровани у њему (пре више од 500 година) а скоро су пронађени (око манстира) у виду мироточивих моштију или костију не разумем се у терминологију.
  21. Европска Унија нема владу, нема председника већ има представника, нема заједничку војску и полицију. Чланице ЕУ су чланице НАТО-а, УН-а и Интерпола што многи сматрају за довољно, али. Има валуту Евро, европол заједничку полицију која чува новац и остале вредноносне папире, има неку скупштину на демократском нивоу. Разне уговоре и споразуме који чине унију унијом. Ако погледамо новац који јесте стандардизован, ипак има штампарије по свим државама и свака новчаница носи тачну ознаку земље у и за коју се штампа. Имају паралелне институције на нивоу заједнице и држава које сарађују. Већ данас су у многим питањима институције заједнице јаче од институција неке чланице-државе. Ципрас је говорећи о економској кризи грчке, шпаније и португала па и целе ЕУ указао да постоје економско-политички оправдане сугестије да се постигне статус уније са председником и владом која би направила федеративну унију европских држава. Шта је политика ЕУ, дали је стварно Бриселска бирократија против које се протестује толико неефикасна да изазива излазак Британије, лоше односе са Турском и Русијом док Америка која има 150.000.000 мање становника и лошију инфраструктуру од ЕУ доминира над истом. НАТО алијанса је изнела пар пута констатацију да је стварање заједничке европске војске са једном униформом, кључна за опстанак ЕУ и НАТО алијансе. Такође и обједињивање војних инфраструктура и индустрије у ту војску. Шта ви мислите о томе, где ће да утабају стазе своје будућности да би могли да изађу на крај са новим ветровима Азије и Америке, Исламског света...?
  22. Милош Ковић: Велики и мали 11 понедељак сеп 2017 Posted by Стање ствари Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују Милош Ковић На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија). Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „might is right“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније. Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389). Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији. Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу. Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији? Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет. Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (Политика, 11. 9. 2017)
  23. Шта значи реч

    (4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu. Žička beseda Svetoga Save o pravoj veri Шта значи реч sabespočetnoj ?
×
Search results - Живе Речи Утехе