Jump to content

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човек'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 59 results

  1. Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно.   Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио.   „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17).   Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе?   Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“.      Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини.   Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама.   Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо.   Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа.   Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436).   Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње.   За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли.   Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124).   „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“   „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86).   „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне.   Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128).   Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци.   Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66).   „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127).   Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу.   Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни?   Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света.   Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој.   Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола.   Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу!   Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“   Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили.   Извор: Православие.ру 
  2. У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Патријарх Иринеј за Спутњик: Србија се нада помоћи Русије у очувању Патријарх Иринеј за Спутњик: Србија се нада помоћи Русије у очувању КосоваКосова © Sputnik/ Александар Милачић СПУТНИК 13:17 30.03.2018(освежено 13:53 30.03.2018) Србија ће учинити све што је могуће да сачува Косово и српско присуство у тој покрајини, а с тим у вези посебно се нада помоћи Русије и Руске православне цркве, поручио је патријарх српски Иринеј. Према речима патријарха, Србија се у овом тренутку истрајно бори да сачува Косово у саставу земље пошто се та територија „Србији неоправдано одузима“. „Чинимо све што је могуће да се супротставимо притиску оних земаља које се тако неправедно понашају према нама, имајући у виду признање Косова. То је највећа неправда коју су учинили ’овоземаљски моћници‘ и која ће имати изузетно озбиљне последице за читав свет. Ми и поред тога изражавамо наду да ће многе земље променити свој став. Ипак, посебно се уздамо у Русију која заузима водеће позиције у свету. Наше снаге су мале и веома нам је потребна помоћ братске Русије и Руске православне цркве“, рекао је патријарх у интервјуу за Спутњик. © SPUTNIK/ РУСЛАН КРИВОБОК Русија због РОСУ шаље демарш УН, Бриселу и НАТО! Он је подсетио да Србију и Русију обједињавају заједничка вера, историја и култура и да су вековима односи две земље увек били веома братски. У најтежим периодима српске историје, додаје патријарх Иринеј, руска држава је увек пружала помоћ Србији. „И данас када су многе државе заузеле антируску позицију ми смо остали на страни Русије. То нам многи пребацују — не желим да помињем о коме је реч. Ти људи на сваки начин ометају улазак Србије у ЕУ називајући нас ’малом Русијом‘. Ми немамо ништа против тог имена, чак нам је и драго што нас тако зову“, додао је поглавар СПЦ. На питање о положају Срба на КиМ десет година након што су косовски Албанци једнострано прогласили „независност“, патријарх је истакао да је Косово „велики проблем и велика рана српског народа“, а то је место где је настала српска историја, државност и култура. „Тамо се налазе наше највеће светиње. У Пећкој патријаршији налази се званична резиденција српских архиепископа и патријарха. Зато кажемо да је Србија без Косова — човек без срца“, нагласио је српски патријарх. Патријарх је навео да су после 1999. када су земље НАТО бомбардовале Југославију, храмови и манастири на Косову и Метохији углавном били порушени и спаљени. „Систематски се уништавају наша гробља. Уопште, косовски Албанци настоје да избришу било какве доказе нашег присуства на тој територији“, упозорио је патријарх Иринеј.  
  4. Патријарх Иринеј за Спутњик: Србија се нада помоћи Русије у очувању Патријарх Иринеј за Спутњик: Србија се нада помоћи Русије у очувању КосоваКосова Sputnik/ Александар Милачић СПУТНИК 13:17 30.03.2018(освежено 13:53 30.03.2018) Србија ће учинити све што је могуће да сачува Косово и српско присуство у тој покрајини, а с тим у вези посебно се нада помоћи Русије и Руске православне цркве, поручио је патријарх српски Иринеј. Према речима патријарха, Србија се у овом тренутку истрајно бори да сачува Косово у саставу земље пошто се та територија „Србији неоправдано одузима“. „Чинимо све што је могуће да се супротставимо притиску оних земаља које се тако неправедно понашају према нама, имајући у виду признање Косова. То је највећа неправда коју су учинили ’овоземаљски моћници‘ и која ће имати изузетно озбиљне последице за читав свет. Ми и поред тога изражавамо наду да ће многе земље променити свој став. Ипак, посебно се уздамо у Русију која заузима водеће позиције у свету. Наше снаге су мале и веома нам је потребна помоћ братске Русије и Руске православне цркве“, рекао је патријарх у интервјуу за Спутњик. SPUTNIK/ РУСЛАН КРИВОБОК Русија због РОСУ шаље демарш УН, Бриселу и НАТО! Он је подсетио да Србију и Русију обједињавају заједничка вера, историја и култура и да су вековима односи две земље увек били веома братски. У најтежим периодима српске историје, додаје патријарх Иринеј, руска држава је увек пружала помоћ Србији. „И данас када су многе државе заузеле антируску позицију ми смо остали на страни Русије. То нам многи пребацују — не желим да помињем о коме је реч. Ти људи на сваки начин ометају улазак Србије у ЕУ називајући нас ’малом Русијом‘. Ми немамо ништа против тог имена, чак нам је и драго што нас тако зову“, додао је поглавар СПЦ. На питање о положају Срба на КиМ десет година након што су косовски Албанци једнострано прогласили „независност“, патријарх је истакао да је Косово „велики проблем и велика рана српског народа“, а то је место где је настала српска историја, државност и култура. „Тамо се налазе наше највеће светиње. У Пећкој патријаршији налази се званична резиденција српских архиепископа и патријарха. Зато кажемо да је Србија без Косова — човек без срца“, нагласио је српски патријарх. Патријарх је навео да су после 1999. када су земље НАТО бомбардовале Југославију, храмови и манастири на Косову и Метохији углавном били порушени и спаљени. „Систематски се уништавају наша гробља. Уопште, косовски Албанци настоје да избришу било какве доказе нашег присуства на тој територији“, упозорио је патријарх Иринеј. View full Странице
  5. У пету недељу Часног поста, 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов,архијерејски намесник новосадски први је одржао предавање на тему: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“. Ово је било последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је организовано и реализовано у току Васкршњег поста. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  6. Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха. Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не …[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина… Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити[3] душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује …[4] Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш. Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно – заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва – божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај. Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[5]. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом… Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.[6]То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула… иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.Смирење – то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја. Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа[7]. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот[8]. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: „Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа“. Али они не могаше ништа учинити[9]. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?[10] Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега![11] А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре[12]. Готово је… Тада Господ пружи руку Своју… Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: „Зашто ми то не могасмо учинити?“ Господ рече: „Овај св род изгони само молитвом и постом.“[13]Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом. Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. „Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје“[14] – објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: „Све је могуће ономе који верује.“[15] Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: „Верујем, Господе! помози моме неверју“.[16]На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим… Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту… И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије[17], чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао.   Али Благи Господ даје нам диван пример: усред поста, ето њега Светог Јована величанственог, дивног, светог; сав блиста од светих еванђељских врлина, гледамо га како узлази хитро и мудро уз лествицу Рајску, коју је поставио између земље и Неба. Он то даје нама хришћанима пример као учитељ, као Свети вођ, од пакла до Раја, од ђавола до Бога, од земље до Неба. Ето нам учитеља у људском облику, чудотворца духовног, великог подвижника. Показује нам собом како човек може зарадити[18] сваки свој пакао, и како може поломити црне мрачне лествице које воде у пакао. Људско биће може изградити себи Рајску лествицу од земље у Небо. Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине. Зато, браћо моја и сестре, нека нам сваки дан и после Ускрса буде дан којим ћемо ићи за великим Светим духовним вођом Јованом Лествичником; да нас он води и руководи у нашим борбама са свима гресима нашим у стицању светих врлина; да помоћу његовом ми изградимо своју лествицу и да идући за њим и ми достигнемо Небеско Царство и Рај, где пламте све милине небеске, све радости вечне; да тамо заједно са њим славимо Цара свих тих милина, Вечнога Цара Небескога Царства, Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије НАПОМЕНЕ: Еванђеље по Марку 9,17-31; по Матеју 4,25-5,12 Пар речи нечујно на траци. – Прим. препис Можда: осладити се, или овладати. – Прим. уредн. Исто. Мт. 5,3 1 Тим. 1,15 Мк. 9,17 Мк. 9,18 Мк. 9,18 Мк. 9,19 Мк. 9,25 Мк. 9,26 Мк. 9,29 Флб. 4,13 Мк. 9,23 Мк. 9,24 Целомудреност. – Прим. уредн. Вероватније: згазити, порушити. – Прим. уредн. Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски   православие.ру
  7. Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха. Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не …[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина… Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити[3] душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује …[4] Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш. Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно – заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва – божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај. Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[5]. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом… Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.[6]То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула… иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.Смирење – то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја. Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа[7]. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот[8]. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: „Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа“. Али они не могаше ништа учинити[9]. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?[10] Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега![11] А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре[12]. Готово је… Тада Господ пружи руку Своју… Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: „Зашто ми то не могасмо учинити?“ Господ рече: „Овај св род изгони само молитвом и постом.“[13]Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом. Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. „Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје“[14] – објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: „Све је могуће ономе који верује.“[15] Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: „Верујем, Господе! помози моме неверју“.[16]На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим… Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту… И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије[17], чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао. Али Благи Господ даје нам диван пример: усред поста, ето њега Светог Јована величанственог, дивног, светог; сав блиста од светих еванђељских врлина, гледамо га како узлази хитро и мудро уз лествицу Рајску, коју је поставио између земље и Неба. Он то даје нама хришћанима пример као учитељ, као Свети вођ, од пакла до Раја, од ђавола до Бога, од земље до Неба. Ето нам учитеља у људском облику, чудотворца духовног, великог подвижника. Показује нам собом како човек може зарадити[18] сваки свој пакао, и како може поломити црне мрачне лествице које воде у пакао. Људско биће може изградити себи Рајску лествицу од земље у Небо. Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине. Зато, браћо моја и сестре, нека нам сваки дан и после Ускрса буде дан којим ћемо ићи за великим Светим духовним вођом Јованом Лествичником; да нас он води и руководи у нашим борбама са свима гресима нашим у стицању светих врлина; да помоћу његовом ми изградимо своју лествицу и да идући за њим и ми достигнемо Небеско Царство и Рај, где пламте све милине небеске, све радости вечне; да тамо заједно са њим славимо Цара свих тих милина, Вечнога Цара Небескога Царства, Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије НАПОМЕНЕ: Еванђеље по Марку 9,17-31; по Матеју 4,25-5,12 Пар речи нечујно на траци. – Прим. препис Можда: осладити се, или овладати. – Прим. уредн. Исто. Мт. 5,3 1 Тим. 1,15 Мк. 9,17 Мк. 9,18 Мк. 9,18 Мк. 9,19 Мк. 9,25 Мк. 9,26 Мк. 9,29 Флб. 4,13 Мк. 9,23 Мк. 9,24 Целомудреност. – Прим. уредн. Вероватније: згазити, порушити. – Прим. уредн. Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски православие.ру View full Странице
  8. 4. марта 2018. године, са почетком у 19 часова, у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Васкршњег поста, као и у склопу циклуса духовних вечери, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици – одржано је предавање на тему „Савремени човјек пред Јеванђељем“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Милић Драговић – парох Ужички и настојатељ старе цркве посвећене Светом апостолу и Јеванђелисту Марку. У уводном слову, пред бројним аудиторијумом, дипл. правник, вјероучитељ и новинар „Радио Светигора“, Павле Божовић је свима сабранима пожелио добродошлицу и представио је и најавио протојереја-ставрофора Милића Драговића, захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену. Након поздравног слова, отац Милић Драговић је узео ријеч и тиме је отпочело предавање. Отац Милић се на самом почетку својег обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање – предавање протојереја-ставрофора Милића Драговића. View full Странице
  9. Драгана Милошевић

    Човек је биће које подлеже Суду

    Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.   Сваки од нас, - говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога. Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже. Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање. Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму. Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера. Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“. Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа. Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност. „И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“ Протојереј Андреј Ткачов   27 / 12 / 2016 http://www.pravoslavie.ru/srpska/60002.htm
  10. Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи. Сваки од нас, - говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога. Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже. Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање. Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму. Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера. Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“. Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа. Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност. „И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“ Протојереј Андреј Ткачов 27 / 12 / 2016 http://www.pravoslavie.ru/srpska/60002.htm View full Странице
  11. Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари – а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега – добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни.
  12. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована,  Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен  јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у  домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника  Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.  У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ:      
  13. Поводом празника сабора Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Јован – земаљски ангел и небески човек". Аутор подсећа да у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ: View full Странице
  14.  Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице.   Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто.      Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има.   А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе!   Човеку ће платити онај власник, за кога ради   Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21).   Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова.   Извор: Православие.ру
  15. Не сећам се дана у којем нисам осећао божанску утеху. Понекад се догађају паузе, када слабије осећам утеху, и тада ми бива лоше. На овај начин сам у стању да схватим колико лоше живи велика већина људи. Одступили су од Бога и зато су лишени божанске утехе. Што се више човек удаљава од Бога, бива му теже. Уколико има Бога, може бити сиромашан свим осталим – ништа му више не треба. О томе се ради. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Мој деда патријарх Павле, и човек и светац Психолог Снежана Милковић, у исповести за „Новости“, о својој фамилији и јединственом одрастању поред највољенијег поглавара СПЦ: Дека Попа је живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао „ОНИ које волимо не одлазе докле год бораве у нашим сећањима, сећања су тек пуста тумарања по прошлости ако их не поделимо са другима. Када их поделимо, настављају да живе.“ Управо ова мисао, после дугог промишљања, пре четири године одагнала је дилему Снежане Милковић: објавити своја сећања о приватном животу патријарха Павла или да то што је од њега имала прилику да научи остане само њено благо? Притом, није овде реч „само“ о највољенијем српском патријарху, кога су поштоваоци, верници, али и атеисти, присно ословљавали са „деда Паја“, већ и о њеном, приватном „деда Попи“. Снежана је, наиме, унука патријарховог рођеног брата Душана. Он је пак погинуо у Другом светском рату, оставивши иза себе Драгињу, Снежанину мајку. Привилегију да стасава у непосредној близини патријарха Снежана је преточила у књигу „Мој деда патријарх Павле“, коју је најпре објавила „Просвета“, а 2015. године штампали су је и београдски „Еthos“ и чувени књижар Веља Старчевић. Треће издање овог драгоценог сведочанства о једном од најскромнијих и, истовремено, најмудријих изданака нашег национа, његове светости патријарха Павла, који се упокојио 14. новембра 2009. у 95. години, представљено је ове недеље Новосађанима у Градској библиотеци. – Док сам писала књигу, полако ми је постајало јасно да између живота мог деда Попе и онога што је патријарх Павле говорио нема никакве разлике – сетно, али и поносито, присећа се Снежана, по професији психолог. ДОДАЈЕ да су те две улоге биле потпуном сагласју, јер је деда Попа живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао. Најстарија Снежанина слика о деда Попи сеже до шездесетих година прошлог века и куће у београдској Мадридској улици, у којој је живела с породицом. Тамо је први пут видела свог деку, који се управо вратио са постдипломских студија из Грчке, и затим 1957. године био хиротонисан у чин епископа рашко-призренског. – Дуго сам чувала мали плави емајлирани крст који је донео са Свете Горе „морској глави“, како ме је од тада често ословљавао – забележила је Снежана у својој књизи. Једна од слика које су се најдубље урезале у њено сећање односи се на изузетну скромност деда Попе. Сваки пут када би долазио у посету породици, из своје торбе, веома сличне оној коју су ђаци носили у школу, вадио је „неке дарове“. То су најчешће биле бомбоне, понекад јабуке или дуње, уз његов коментар: „Ево, сваком по једна, да се не преједете.“ И сам се скромно хранио, што је нарочито бринуло Снежанину баку Агицу, деда Попину сестру од тетке, с којом је он одрастао и с којом су живели у истом домаћинству. Сваки оброк започињао је и завршавао корицом хлеба, а са стола је сакупљао мрвице забринуто подсећајући да има пуно гладне деце. Говорио је и да човек једе да би живео, а наопако је ако живи да би – јео. Како је стасавала и сазревала, Снежана је упијала и друге детаље из живота свог „деке у мантији“. Слушала је његове разговоре са Агицом о сиромашном детињству без родитеља у родним Кућанцима у Славонији, надничарењу и плућној болести деда Попе, који се пре него што се замонашио звао Гојко Стојчевић. Излечио се без антибиотика, уз молитву и скромну храну у манастиру Благовештење. Замонашио се уочи Благовести 1946. године. ДОК је био епископ рашко-призренски, у Београд је долазио ретко, али је увек налазио макар мало времена да посети породицу. После 33 године проведене у Призрену, 1. децембра 1990. постао је 44. патријарх српски и преселио се у Београд. Породицу је посећивао два пута недељно и са њом најчешће обележавао највеће празнике, Божић и Ускрс. – Не знам зашто, али никада нисмо помишљали да би деда Попа могао да постане патријарх – присећа се Снежана. – Када је у медијима објављено да је изабран за првојерарха Српске православне цркве, бака Агица је данима плакала. Говорила је: „Мени треба брат, нека неко други буде патријарх!“ Плашила се да више неће имати времена да долази. Али долазио је кад год је могао, макар накратко. Укућанима није допуштао да му придрже горњу мантију, јер то би значило – „ја сам важан“. Снежана га је пратила на аутобуску станицу, и није дозвољавао да га родбина одвезе колима до Патријаршије уз изговор: „Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим.“ Признаје саговорница „Новости“ да је још као девојчурак била свесна поноса што је у пратњи деда Попе, али се трудила да он то не примети. Често је говорио да је највећа заслуга пред Богом заложити свој живот да бисмо нечији спасли. Био је увелико у 90. години када га је Снежанин син Михаило упитао како увек зна шта треба да каже, а он је одговорио: „Кад будеш имао 90 година, знаћеш и ти.“ Разумео је и младост. Снежаниној баки није се допадало што она носи фармерке и пожалила се деда Попи, а он је узвратио питањем: „А шта носе њене вршњакиње ако не фармерке?“ Говорио је и да човек у некој тешкој ситуацији треба да уради све што може, али да се не секира превише, да не оболи, јер „сирће гризе своју флашу“. Сећа се Снежана и благих савета које је патријарх давао верницима после литургије – да не стоје насред цркве, јер то би значило „Види, Боже, ја сам главни“. Или: „Певајте у цркви тише, да се и други чују, није наш Бог глув.“ КАКО је често пешачио или се возио градским превозом, верници су га пресретали с питањима, молбама за савете… Сваког је саслушао. На своје проблеме и тегобе није се жалио. Говорио је: „Лако ми је са мном.“ Ретко је дозвољавао, а још ређе тражио, да неко учини нешто за њега лично. „Што ти мени ‘морска главо’ да шијеш, кад ја умем и имам машину.“ Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао je и друге мајсторске послове у Патријаршији. Много је читао и писао монографије о манастирима, студије, покретао духовне академије… Крајем септембра 2007. године, патријарх Павле примљен је на Војномедицинску академију јер се стање његових ногу погоршало. Тада је ВМА постао његов дом. Није се сложио са предлогом лекара да га пусте кући како би прославио своју славу Лазареву суботу и Васкрс. Снежани је то објаснио овако: „Ја сам сада добро, али зачас ми буде лоше.“ У суботу, 14. новембра, отац Методије рекао је Снежани да је патријарх добро и да је, хвала Богу, појео качамак. Сутрадан, у недељу, када је охрабрена унука поново позвала, одговор је гласио: „Упокојио се пре пола сата.“ Умро је у сну. – Само спустих слушалицу. Не постоје речи које би на прави начин описале моја осећања у том тренутку. Јавише ми да треба да скувам жито и да ће мој син Михаило носити крст – присећа се Снежана. На дан сахране, са стотинама хиљада људи, а неки су рекли да их је било и милион, Снежана је корачала иза лафета, погледа прикованог за митру која вири из отвореног ковчега. Са осећањем ганутости, онакве какву осећамо када слушамо химну, Снежанином свешћу пролазила је само једна мисао: „Ово је мој деда Попа, патријарх српски Павле.“ ЉУБАВ У ЉУДИМА О СНЕЖАНИНОЈ књизи, „танано емотивном ткању, плетеном од дубоког поштовања и најдубље љубави према чудесном старцу, деда Попи“, академик Светлана Велмар Јанковић написала је да је патријарх Павле био прескроман монах који је живео за то да љубав победи зло у људима, те да је био физички крхак, али у борби против зла морално чврст као стена. СВЕТОСТ И СВЕТЛОСТ ПОСТОЈИ мноштво анегдота које се доводе у везу са патријархом Павлом и које говоре о снази његовог духа. Чувена је сцена када је један познати фотограф пожелео да слика патријарха Павла, обративши му се речима: “ Ваша светлости“ (уместо ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио: „Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?“ ТИХО ГОВОРИО, ДАЛЕКО СЕ ЧУО У МНОШТВУ упечатљивих речи опроштаја од патријарха Павла, „свеца који хода“, и данас одзвањају оне које је изрекао академик Матија Бећковић: „Нико није тише говорио а да се даље чуо, нико са мање речи није рекао више, нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине.“ ПОШТОВАО АТЕИСТЕ СЕЋА се Снежана да су патријарху Павлу неки замерили што се одазвао позиву новоизабраног председника Слободана Милошевића и посетио га. Један колега замолио ју је да га пита зашто је то учинио. Патријарх је мирно одговорио: „Нисам ишао код Слободана, већ код председника државе.“ Вечерње новости
  17. Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже дубоко жели да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да чувамо. У том духу је и интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија читаоцима сајта “Всемирното православие”. Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који сваке године на Велику суботу силази православнима? Први пут сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању неки чудних блицеви фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре. Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази само православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и спаситељна нама људима. На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу да би призвали Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна. Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео флашу те воде од њих. Затим су дошли православни и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са водом али је на сваку написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и на неко време заборавио на њих и тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних остала чиста и прозирна. Мислим да се јасно види како и где дејствује благодат.
  18. А пропо актуелне ситуације и скорије будућности... Шта мислите и колико хришћани (на првом месту протестанти, католици и православни) имају удела у овоме? Изволите.
  19. Your browser does not support the HTML5 audio tag. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14697
  20. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије дао је интервју за хрватску телевизију где је говорио о помирењу, опраштању и страху Срба од исказивања верског идентитета. „Вечерњи лист“ је интервјуисао Епископа далматинског Никодима који је говорио о свом животном путу. Парохија копривљанска помаже свако новорођенче са 200 км, на Сајму књига Андрићев институт представио 6 нових наслова, представљено бокељско издање „Горског вијенца“. Преузимање http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14697 View full Странице
  21. Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо  небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост.  Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ.   Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су  велике поплаве. У тим тешким данима  многи су показали своје материјално милосрђе, али било  је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом.  катихета Бранислав Илић   * текст објављен у Православном мисионару број 355,  мај/јун стр. 18-19.
  22. Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост. Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ. Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су велике поплаве. У тим тешким данима многи су показали своје материјално милосрђе, али било је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. катихета Бранислав Илић * текст објављен у Православном мисионару број 355, мај/јун стр. 18-19. View full Странице
  23. Радоје Рака Љутовац (1887-1968) Ваздухопловну историју на глобалном плану, „писали“ су и многи наши сународници. Један од њих је и Радоје Рака Љутовац. Није Рака био нити пилот, није ни конструисао авионе, није био чак ни официр… Рака Љутовац је био обичан војник – редов… А у историју светског војног ваздухопловства је уписан као први човек који је артиљеријском ватром са земље оборио непријатељски авион! Рака Љутовац је рођен 4. септембра 1887. године у трстеничком селу Пољна. По избијању балканских ратова, Радоје бива мобилисан као редов – артиљерац. Учествовао је у оба балканска рата, и још се топовске цеви не бејаху ни охладиле, а Шваба крену преко Дрине… Љутовац је одмах мобилисан у Прву допунску батерију артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Током 1914. године, дејства аустроугарског ваздухопловства су била минимална, тако да им је наше младо ваздухопловство могло парирати. Међутим, почетком јуна месеца 1915. године, аустроугарско ваздухопловство бива појачано немачким авијацијским јединицама. Наши пилоти, појачани француским савезницима успевају ту и тамо да постигну понеку ваздушну победу, али непријатељ постепено успоставља превласт у српском ваздушном простору. То је нагнало Врховну команду Српске војске да предузме мере за организовање система противваздушне одбране. Уз несебичну помоћ савезника из Француске, врло брзо се успостављају сталне осматрачке станице у зони одговорности Дринске дивизије, а потом и око градова, који су били под нашом контролом. Рака бива прекомандован у противавионску батерију чији је задатак био да брани град Крагујевац. Упоредо са успостављањем батерија за противавионску борбу, у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, прилагођено је и неколико топова за гађање циљева у ваздуху. Дакле, обични „пешадијски“ топови који су били у употреби у српској војсци,„Шнајдер М1907″ и „Круп М1903″, оба калибра 75мм, били су прерађени тако што им је модификован дрвени лафет, те је након тога имао већи ход по вертикалној оси и тиме је омогућавао стрелцу да „прати“ аероплан… Ракина батерија је била наоружана топовима овог првог типа… У јесен 1915. године, започињу операције Мекензенове групе армија за офанзиву на Србију, у склопу којих је једна од честих мета за ваздушне нападе био и град Крагујевац. Швабе су се биле устремиле нарочито на Војнотехнички завод и Арсенал у склопу истог. Напади су се дешавали свакодневно, за видног дела дана, у више серијских налета у групама од 3 па до 8 авиона. Тукли су наши артиљерци к`о Свети Илија, ал` безуспешно… Све до једном… Тог 17-ог септембарског јутра, по старом календару (30. септембар по новом), од ране зоре су од Лапова пристизале „црне швапске орлушине“. Редов Љутовац се налазио на положају на Метином брду, али не поред „Шнајдера“, којим је била наоружана његова батерија, него је Рака пуцао из залењеног турског топа из Првог балканског рата, којем је такође модификован лафет. Нанишанио је једaн непријатељски авион типа „Румплер Г1″, опалио и погодио га… Авион се пропео, а потом у густом диму пао у улицу Престолонаследника Петра, поред куће Обрена Јанковића. У авиону су била два члана посаде, пилот-извиђач капетан Курт фон Шефер и официрски приправник, пилот-извиђач Ото Кирш. Изгорели су у олупини авиона… Прича даље каже, да су Швабе након обарања свог колеге прекинуле дејство и удаљиле се ка Лапову, а Рака је праћен својим саборцима пришао олупини и војнички салутирао својим мртвим противницима. Тај „Румплер“ је и био вођа групе у којој је било још 6 троседа тип „АЕГ“. Они су полетели из Вршца да би дејствовали над Крагујевцом. Успели су да баце око 50 бомби, док им Рака није оборио вођу. Након неколико дана, стигло је и званично признање. Радоју је додељен чин каплара иодликован је Карађорђевом звездом са златним мачевима… Каплар Љутовац се касније преко Албаније повукао са српском војском, а приликом пробијања Солунског фронта, због својих заслуга као артиљерац, унапређен је у чин наредника. Носилац је и Албанске споменице и Споменице рата 1914-1918. Након повратка из рата, у оној општој беди је неких 20-ак година обилазио вашаре и панађуре и на једним колима носио робу којом је трговао и тако зарађивао за живот. Средином тридесетих година је успео да заради за скроман дућан у Трстенику, од којег је издржавао породицу све до своје смрти, 25. новембра 1968. године. Дан када је Рака први у свету оборио авион, 30. септембар по новом календару, узет је за крсну славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а од пре неку годину и Артиљеријско ракетне јединице за противваздухопловна дејства Војске Србије (бивша АРЈ ПВО) – АРЈ ПВД ВС (250. ракетна бригада за ПВД), овај дан обележавају као свој Празник… Господо официри, подофицири и војници јединица АРЈ ПВД ВС, срећан вам Дан јединице!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×