Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човек'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 45 results

  1. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ:
  2. Поводом празника сабора Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Јован – земаљски ангел и небески човек". Аутор подсећа да у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ: View full Странице
  3. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру
  4. Не сећам се дана у којем нисам осећао божанску утеху. Понекад се догађају паузе, када слабије осећам утеху, и тада ми бива лоше. На овај начин сам у стању да схватим колико лоше живи велика већина људи. Одступили су од Бога и зато су лишени божанске утехе. Што се више човек удаљава од Бога, бива му теже. Уколико има Бога, може бити сиромашан свим осталим – ништа му више не треба. О томе се ради. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру View full Странице
  5. Мој деда патријарх Павле, и човек и светац Психолог Снежана Милковић, у исповести за „Новости“, о својој фамилији и јединственом одрастању поред највољенијег поглавара СПЦ: Дека Попа је живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао „ОНИ које волимо не одлазе докле год бораве у нашим сећањима, сећања су тек пуста тумарања по прошлости ако их не поделимо са другима. Када их поделимо, настављају да живе.“ Управо ова мисао, после дугог промишљања, пре четири године одагнала је дилему Снежане Милковић: објавити своја сећања о приватном животу патријарха Павла или да то што је од њега имала прилику да научи остане само њено благо? Притом, није овде реч „само“ о највољенијем српском патријарху, кога су поштоваоци, верници, али и атеисти, присно ословљавали са „деда Паја“, већ и о њеном, приватном „деда Попи“. Снежана је, наиме, унука патријарховог рођеног брата Душана. Он је пак погинуо у Другом светском рату, оставивши иза себе Драгињу, Снежанину мајку. Привилегију да стасава у непосредној близини патријарха Снежана је преточила у књигу „Мој деда патријарх Павле“, коју је најпре објавила „Просвета“, а 2015. године штампали су је и београдски „Еthos“ и чувени књижар Веља Старчевић. Треће издање овог драгоценог сведочанства о једном од најскромнијих и, истовремено, најмудријих изданака нашег национа, његове светости патријарха Павла, који се упокојио 14. новембра 2009. у 95. години, представљено је ове недеље Новосађанима у Градској библиотеци. – Док сам писала књигу, полако ми је постајало јасно да између живота мог деда Попе и онога што је патријарх Павле говорио нема никакве разлике – сетно, али и поносито, присећа се Снежана, по професији психолог. ДОДАЈЕ да су те две улоге биле потпуном сагласју, јер је деда Попа живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао. Најстарија Снежанина слика о деда Попи сеже до шездесетих година прошлог века и куће у београдској Мадридској улици, у којој је живела с породицом. Тамо је први пут видела свог деку, који се управо вратио са постдипломских студија из Грчке, и затим 1957. године био хиротонисан у чин епископа рашко-призренског. – Дуго сам чувала мали плави емајлирани крст који је донео са Свете Горе „морској глави“, како ме је од тада често ословљавао – забележила је Снежана у својој књизи. Једна од слика које су се најдубље урезале у њено сећање односи се на изузетну скромност деда Попе. Сваки пут када би долазио у посету породици, из своје торбе, веома сличне оној коју су ђаци носили у школу, вадио је „неке дарове“. То су најчешће биле бомбоне, понекад јабуке или дуње, уз његов коментар: „Ево, сваком по једна, да се не преједете.“ И сам се скромно хранио, што је нарочито бринуло Снежанину баку Агицу, деда Попину сестру од тетке, с којом је он одрастао и с којом су живели у истом домаћинству. Сваки оброк започињао је и завршавао корицом хлеба, а са стола је сакупљао мрвице забринуто подсећајући да има пуно гладне деце. Говорио је и да човек једе да би живео, а наопако је ако живи да би – јео. Како је стасавала и сазревала, Снежана је упијала и друге детаље из живота свог „деке у мантији“. Слушала је његове разговоре са Агицом о сиромашном детињству без родитеља у родним Кућанцима у Славонији, надничарењу и плућној болести деда Попе, који се пре него што се замонашио звао Гојко Стојчевић. Излечио се без антибиотика, уз молитву и скромну храну у манастиру Благовештење. Замонашио се уочи Благовести 1946. године. ДОК је био епископ рашко-призренски, у Београд је долазио ретко, али је увек налазио макар мало времена да посети породицу. После 33 године проведене у Призрену, 1. децембра 1990. постао је 44. патријарх српски и преселио се у Београд. Породицу је посећивао два пута недељно и са њом најчешће обележавао највеће празнике, Божић и Ускрс. – Не знам зашто, али никада нисмо помишљали да би деда Попа могао да постане патријарх – присећа се Снежана. – Када је у медијима објављено да је изабран за првојерарха Српске православне цркве, бака Агица је данима плакала. Говорила је: „Мени треба брат, нека неко други буде патријарх!“ Плашила се да више неће имати времена да долази. Али долазио је кад год је могао, макар накратко. Укућанима није допуштао да му придрже горњу мантију, јер то би значило – „ја сам важан“. Снежана га је пратила на аутобуску станицу, и није дозвољавао да га родбина одвезе колима до Патријаршије уз изговор: „Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим.“ Признаје саговорница „Новости“ да је још као девојчурак била свесна поноса што је у пратњи деда Попе, али се трудила да он то не примети. Често је говорио да је највећа заслуга пред Богом заложити свој живот да бисмо нечији спасли. Био је увелико у 90. години када га је Снежанин син Михаило упитао како увек зна шта треба да каже, а он је одговорио: „Кад будеш имао 90 година, знаћеш и ти.“ Разумео је и младост. Снежаниној баки није се допадало што она носи фармерке и пожалила се деда Попи, а он је узвратио питањем: „А шта носе њене вршњакиње ако не фармерке?“ Говорио је и да човек у некој тешкој ситуацији треба да уради све што може, али да се не секира превише, да не оболи, јер „сирће гризе своју флашу“. Сећа се Снежана и благих савета које је патријарх давао верницима после литургије – да не стоје насред цркве, јер то би значило „Види, Боже, ја сам главни“. Или: „Певајте у цркви тише, да се и други чују, није наш Бог глув.“ КАКО је често пешачио или се возио градским превозом, верници су га пресретали с питањима, молбама за савете… Сваког је саслушао. На своје проблеме и тегобе није се жалио. Говорио је: „Лако ми је са мном.“ Ретко је дозвољавао, а још ређе тражио, да неко учини нешто за њега лично. „Што ти мени ‘морска главо’ да шијеш, кад ја умем и имам машину.“ Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао je и друге мајсторске послове у Патријаршији. Много је читао и писао монографије о манастирима, студије, покретао духовне академије… Крајем септембра 2007. године, патријарх Павле примљен је на Војномедицинску академију јер се стање његових ногу погоршало. Тада је ВМА постао његов дом. Није се сложио са предлогом лекара да га пусте кући како би прославио своју славу Лазареву суботу и Васкрс. Снежани је то објаснио овако: „Ја сам сада добро, али зачас ми буде лоше.“ У суботу, 14. новембра, отац Методије рекао је Снежани да је патријарх добро и да је, хвала Богу, појео качамак. Сутрадан, у недељу, када је охрабрена унука поново позвала, одговор је гласио: „Упокојио се пре пола сата.“ Умро је у сну. – Само спустих слушалицу. Не постоје речи које би на прави начин описале моја осећања у том тренутку. Јавише ми да треба да скувам жито и да ће мој син Михаило носити крст – присећа се Снежана. На дан сахране, са стотинама хиљада људи, а неки су рекли да их је било и милион, Снежана је корачала иза лафета, погледа прикованог за митру која вири из отвореног ковчега. Са осећањем ганутости, онакве какву осећамо када слушамо химну, Снежанином свешћу пролазила је само једна мисао: „Ово је мој деда Попа, патријарх српски Павле.“ ЉУБАВ У ЉУДИМА О СНЕЖАНИНОЈ књизи, „танано емотивном ткању, плетеном од дубоког поштовања и најдубље љубави према чудесном старцу, деда Попи“, академик Светлана Велмар Јанковић написала је да је патријарх Павле био прескроман монах који је живео за то да љубав победи зло у људима, те да је био физички крхак, али у борби против зла морално чврст као стена. СВЕТОСТ И СВЕТЛОСТ ПОСТОЈИ мноштво анегдота које се доводе у везу са патријархом Павлом и које говоре о снази његовог духа. Чувена је сцена када је један познати фотограф пожелео да слика патријарха Павла, обративши му се речима: “ Ваша светлости“ (уместо ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио: „Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?“ ТИХО ГОВОРИО, ДАЛЕКО СЕ ЧУО У МНОШТВУ упечатљивих речи опроштаја од патријарха Павла, „свеца који хода“, и данас одзвањају оне које је изрекао академик Матија Бећковић: „Нико није тише говорио а да се даље чуо, нико са мање речи није рекао више, нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине.“ ПОШТОВАО АТЕИСТЕ СЕЋА се Снежана да су патријарху Павлу неки замерили што се одазвао позиву новоизабраног председника Слободана Милошевића и посетио га. Један колега замолио ју је да га пита зашто је то учинио. Патријарх је мирно одговорио: „Нисам ишао код Слободана, већ код председника државе.“ Вечерње новости
  6. Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже дубоко жели да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да чувамо. У том духу је и интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија читаоцима сајта “Всемирното православие”. Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који сваке године на Велику суботу силази православнима? Први пут сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању неки чудних блицеви фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре. Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази само православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и спаситељна нама људима. На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу да би призвали Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна. Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео флашу те воде од њих. Затим су дошли православни и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са водом али је на сваку написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и на неко време заборавио на њих и тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних остала чиста и прозирна. Мислим да се јасно види како и где дејствује благодат.
  7. А пропо актуелне ситуације и скорије будућности... Шта мислите и колико хришћани (на првом месту протестанти, католици и православни) имају удела у овоме? Изволите.
  8. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије дао је интервју за хрватску телевизију где је говорио о помирењу, опраштању и страху Срба од исказивања верског идентитета. „Вечерњи лист“ је интервјуисао Епископа далматинског Никодима који је говорио о свом животном путу. Парохија копривљанска помаже свако новорођенче са 200 км, на Сајму књига Андрићев институт представио 6 нових наслова, представљено бокељско издање „Горског вијенца“. Преузимање http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14697 View full Странице
  9. Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост. Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ. Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су велике поплаве. У тим тешким данима многи су показали своје материјално милосрђе, али било је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. катихета Бранислав Илић * текст објављен у Православном мисионару број 355, мај/јун стр. 18-19.
  10. Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост. Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ. Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су велике поплаве. У тим тешким данима многи су показали своје материјално милосрђе, али било је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. катихета Бранислав Илић * текст објављен у Православном мисионару број 355, мај/јун стр. 18-19. View full Странице
  11. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо
  12. Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице
  13. Version 1.0.0

    13 downloads

    Petar Jeknić Uvod u psihologiju preživljavanja
  14. Развод.Ништа неуобичајено, на жалост. Неки пола живота раде и стичу ЗАЈЕДНО, да би један од њих, у неком тренутку, све заслуге приписао себи. Шта се деси? Зашто тако?
  15. Владика Максим је написао овај чланак, " Нешто о поводу. Недавно је на појединим интернет порталима објављена критика мог одговора на питање о односу теологије и науке, а конкретније, нападнут је слободно наведени израз „животиња у процесу обожења“ из једне од Беседа Св. Григорија Богослова (интервју на: http://eserbia.org/sa-culture/views/1182-kada-kazem-nauka-i-vera-mislim-na). Иако је изнета критика праћена и неким другим квалификацијама, намера ми је била да се овде осврнем на неколико ствари које се тичу тачног исказа овог Светог Оца, као и његовог значења и последица по хришћанску антропологију. (Више о томе у мојој књизи Човек заједнице у Христу, Београд-Лос Анђелес 2015, посебно стране: 117-170). Држим да изнета критика моје употребе једног светоотачког израза (а тиме и става) открива један дубљи проблем разумевања светоотачких текстова од стране једног дела теолошке и шире јавности. С једне стране, препознаје се тенденција ка буквализму у слову и форми, а са друге, постоји и тренд критиковања који не уважава академске и научне стандарде, него је усмерен ad hominem, што је појава која не доприноси унапређењу богословске, научне и културне мисли. " Епископ проф. др Максим Васиљевић Ἐρωτώμενοι γὰρ τί ἐστιν ἄνθρωπος, φαμὲν ζῷον. Ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι τί ἐστιν, λέγομεν ζῷον. (Св. Јован Дамаскин, Дијалектика, Kotter, I, 73, 9.24–35) Редови који следе подстакнути су жељом да се учини правда једном теолошком ставу и појму, те да се кроз образложене речи дође до богословске истине уз брижљиво одстрањивање негативних конотација у вези са изразом ζῷον θεούμενον. I. Шта је тачно рекао Свети Григорије Богослов? Израз „животиња у процесу обожења“, ζῷον θεούμενον, се у разним варијацијама (сада већ безмало као опште место) наводи у савременој патристици (види ниже неке примере, попут оних код П. Неласа, К. Вера и других). То је скраћена синтагма целог једног одељка из Беседе 38 (одељак 11) Григорија Богослова, чији последњи део изворно гласи: ζῷον ἐνταύθα οἰκονομούμενον, καὶ ἀλλαχοῦ μεθιστάμενον, καὶ πέρας τοῦ μυστηρίου, τῇ πρὸς τὸν θεὸν νεύσει θεούμενον. Српски патролог Епископ Атанасије Јевтић (на чије тумачење ћемо се касније осврнути) превео је то на следећи начин: „Живо биће [сам], овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне — стремљењем ка Богу обожавано“. У недавном интервјуу за електронске новине (http://eserbia.org/sa-culture/views/1182-kada-kazem-nauka-i-vera-mislim-na) нисам навeо целу ту реченицу него само њен скраћени облик. Разлог лежи у природи новинског интервјуа, који је слободна форма разговора која не захтева акрибичност нити научне референце. Истине ради, потребно је истаћи чињеницу да се дата реченица Светог Григорија у патристичкој науци неретко наводи управо у њеној скраћеној варијанти (ζῷον θεούμενον или animal deified). У нескраћеној варијанти она смисаоно потврђује све оно што означава њена скраћена синтагма. А смисао је овај: човек је једно „живо биће“ (ζῷον, животиња) које се овде на земљи развија, али има трансцендентни циљ, и стремљењем ка Богу доспева до „обожења“. Дакле, смисао скраћене варијанте не негира њен шири контекст него га, као што ћемо видети, снажно потврђује. Наиме, када се исказ Григорија сажме, произлази да човек јесте „живуће биће (животиња) у процесу обожења“. Чини се да највећи проблем за неке представља реч ζῷον, „животиња“. Будући да у модерном српском језику та реч изазива одређене негативне конотације, неки би, уместо ње, радије користили реч „живо биће“ или „живо створење“. Нама се ипак чини да између та два израза (животиња и живо биће) нема суштинске нити велике разлике, бар кад је у питању њихова употреба код Отаца Цркве. Питање сада гласи: Шта тачно значи грчка реч ζῷον, и шта се њом подразумева када се примени у антропологији? За разлику од српског језика који на први поглед разликује појам „живо биће“ од појма „животиња“, у грчком језику се користи једна реч за ове две стварности: ζῷον (за појам бића користи се реч τὸ ὄν). Тако, реч ζῷον истовремено означава „живо биће“ и „животињу“ (уп. Стјепан Сенц, Грчко-хрватски рјечник, Загреб 1910, стр. 393 који каже да ζῷον означава особито животињу). Подсетимо се, Аристотел човека назива ζῷον πολιτικὸν (ὅτι ὁ ἄνθρωπος φύσει πολιτικὸν ζῷον… οὐ μόνον πολιτικὸν ἀλλὰ καὶ κοινωνικὸν ζῷον ὁ ἄνθρωπος Politicа, I, 1253а 2-3 и друга места), свакако мислећи не просто на „живо биће“, него на „друштвену животињу“. Смисаоно гледано, свака животиња је живо створено биће, и свако живо створено биће је нека врста животиње, ζῷον. Како год да се узме, ради се о живим бићима која је у постојање довео нико други него Бог, те је, стога, свака животиња вредна поштовања (и она поседује богодаровани „логос бића“, где „логос“ означава њен идентитет, устројство, сврху и циљ). Стога се не би требало односити према том изразу са ниподаштавањем, премда треба јасно истицати човеково достојанство у односу на остали животни свет. Наиме, човек је несумњиво много узвишенија животиња у односу на све остале. Руку на срце, између човека и осталих животиња не би постојала никаква битна разлика када он истовремено не би био и икона Божија (уп. Пост. 1, 26-27). Да наставимо, у грчком језику свако словесно и бесловесно биће може да се ослови као ζῷον, укључујући и бестелесна бића (што Оци и чине, са изузетком Бога, између осталог и због тога што је Он с оне стране бића). Када се примени на човека, у патристици се обично даје појашњење, попут ζῷον λογικὸν или словесна животиња, за разлику од осталих животиња за које се обично каже ἄλλογα ζῶα, бесловесне животиње. Дакле, када не би постојала та генеричка веза човека са животињом, тада не би било потребно наглашавати његову словесност (λογικὸν). Човеков састав, како потврђују и природне науке, потиче из анималног света, али му је идентитет и духовни, како потврђује теологија односно библијско-патристичка наука. II. Тумачење Григоријевог одељка Правилном разумевању наведеног одељка Светог Григорија може помоћи тумачење које даје уважени српски патролог Епископ Атанасије Јевтић, професор емеритус Београдског универзитета, који у својој најновијој Патрологији 2, Београд 2017, стр. 508, интерпретира цео одломак из Григоријеве Беседе 38, 11. Како каже Атанасије: „Целокупни универзум он [Св. Григорије Богослов] назива малим светом у односу на Човека, који је Велики свет. И опет се чуди и каже: „Животиња сам“ (ζῷον), или како се у нашем народу каже: „живуљка сам=живо биће сам“, али не треба да се бојимо ни те речи ‘животиња’, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња=живуљка, али није само животиња, него и далеко више од тога — мали бог. И онда каже Светитељ: та живуљка=човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен: ‘Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано’“. На крају, Еп. Атанасије закључује: „Ова лаконска али духонадахнута реченица Светог Григорија слична је оној Светог Василија, коју је рекао префекту Модесту: ‘Створење сам Божије, коме је заповеђено да постане Бог’ (Θεοῦ τε κτίσμα ὑπάρχων, καὶ θεός εἶναι κεκελευσμένος)”. Познато је да Свети Григорије Богослов у истој Беседи каже за човека да је „једно живо биће (=животиња) које се састоји од обеју стварности“ (ζῶον ἕν ἐξ ἀμφοτέρων), а у Беседи на просветљење даје чак и својеврсно исповедање: „Ја пак исповедам (признајем) да је човек животиња променљива (ἄνθρωπος εἶναι γὰρ ὁμολογῶ, ζῶον τρεπτὸν...) и пропадљиве природе (... καὶ ῥευστῆς φύσεως“ Беседа 39, 18, PG 36, 356B). Познаваоци Григоријевог стила истичу да се он успешно служи језиком парадокса и супротности. Контекст спорног одељка је управо такав да захтева израз „животиња“ како би се видела цела амплитуда човековог кретања и његова посредничка улога у творевини. Тривијално би било да је Григорије, после свега што је исказао у одељку 38, 11, мислио да је човек просто „живо биће“. Речју, спорни одељак Григорија се и тумачи у смислу да је обожење циљ и испуњење људског живота који се одвија као спој супротности земаљског (витално-анималног) и небеског (трансцендентно-духовног). Да не постоји човекова органска веза са животињским и биљним светом, како би он могао бити посредник између њих и Бога? Осим оваквог приступа Епископа Атанасија, укажимо и на познатог грчког теолога Панајотиса Неласа, који је објавио књигу под називом Ζῶον Θεούμενον· Προοπτικὲς γιὰ μιὰ ὀρθό­δοξη κατανόηση τοῦ ἀνθρώπου, Ἐκδόσεις Ἁρμός, Ἀθήνα 2000 [четврто издање] (у преводу на српски: Обожење у Христу, Београд 2001). Нелас је, дакле, аутор скраћене синтагме ζῷον θεούμενον (животиња која се обожује или животиња у процесу обожења). То именовање, обратимо пажњу, није изазвало критику или осуду у грчкој теолошкој јавности. Напротив, у грчкој средини оно се користи већ као locus communis, са подразумеваним контекстом: као пандан Аристотеловој „друштвеној животињи“ која указује на човекову хоризонталну димензију, имамо Григоријев ζῷον θεούμενον који имплицира вертикалну, есхатолошку перспективу антропологије (ζῷον θεολογικόν). Додајмо да таква теолошка интервенција савременог теолога Неласа укључујe и критику схоластичке дефиниције човека (коју преноси и рационалиста Декарт [= „Sed quid est homo? Dicamne animal rationale?“ Meditationes…, II, 5]), при чему се схоластичка дефиниција позива на још једно Аристотелово одређење човека (= „од живих бића једино човек поседује логос“ = λόγον δὲ μόνον ἄνθρωπος ἔχει τῶν ζῴων [Politicа, I, 1253a 10]): али, схоластичари сужавају поимање дато код Аристотела (иако се на њега позивају), јер логосност (словесност) укључује разум и рационалност, али није сводива на њих. [Чак и крајњи грчки зилоти користе тај израз у скраћеном облику потеклом од модерног теолога П. Неласа, што је писац ових редова недавно пронашао у радикалном часопису „Ортодоксос типос“]. У енглеском издању Неласове књиге (Deification in Christ: Orthodox Perspectives on the Nature of the Human Person, Crestwood, St. Vladimir’s Seminary Press, 1987, стр. 15), налазимо следећу реченицу: „Истовремено земаљски и небески, пролазан и вечан, видљив и невидљив, истински и чињенично [човек је] ‘обожена животиња’ (deified animal)“. Међутим, како смо најавили, скраћену синтагму „deified animal“ користе и многи други истраживачи (Paul M. Collins, Partaking in Divine Nature: Deification and Communion, стр. 82; Stanley J. Grenz, The Social God and the Relational Self: A Trinitarian Theology of the Imago Dei, стр. 323; John Chryssavgis, Bruce V. Foltz (eds.), Toward an Ecology of Transfiguration: Orthodox Christian Perspectives on Environment, Nature, and Creation (Orthodox Christianity and Contemporary Thought [FUP], и други). Међу онима који Григорија Богослова лаконски наводе у скраћеном виду стоји, у свету свакако најпознатији, Митрополит Диоклијски Калистос Вер, који у тексту под карактеристичним називом Who Is Man? (Ко је човек?, објављен у Again Magazine, vol. 20, No. 4, Winter 1997/1998, стр. 27-31), између осталог, каже: „Говорити о људској животињи (the human animal) као политичком бићу значи нагласити хоризонталну димензију: то је однос нас људи са другим члановима наше врсте. Међутим, као допуна хоризонталној димензији, постоји такође и вертикална осовина: наш однос са Богом. Та четврта карактеристика људске личности јесте оно на што скреће пажњу Григорије Назијанзин (+око 390) када описује људско биће не као politikon zôon него као zôon theoumenon, ‘животиња која бива обожена’ (an animal that is being deified)“. (Калистос, наравно, наводи Григоријеву Беседу 38, одељак 11; сва подвлачења наша). Да ствар не би препустио никаквом случају, Калистос Вер додаје још и ово: „Стога, као ‘животиња која бива обожена’ (an animal that is being deified), наша људска вокација је у самопревазилажењу и обједињавању (our human vocation is self-transcendence and unification)“ (исто). Калистос ће, међутим, у свом тумачењу отићи даље од свих познатих тумача, назвавши човека и „евхаристијском животињом“: „Као словесне животиње (as logical animals), које поседују самосвест и слободу избора – а истовремено као евхаристијске животиње које бивају обожене (as eucharistic animals who are being deified) – наша је врхунска привилегија да, свесно и благодарно, приносимо створени свет назад Богу Творцу“ (исто). Текст се може пронаћи и у електронском формату на: http://www.antiochian.org/Orthodox_Church_Who_What_Where_Why/Who_Is_Man.htm. Дакле, потписник ових редова није иноватор у теолошкој мисли по питању израза „животиња у процесу обожења“, а није усамљен ни у тумачењу које пружa за дати исказ. Истине ради, ми не прећуткујемо чињеницу да се поједини преводиоци речи ζῷον на енглески језик опредељују за варијанту „живо биће“. Тако, Норман Расел (аутор изузетне студије The Doctrine of Deification in the Greek Patristic Tradition, Oxford University Press 2004, с. 220) на енглески преводи као „a living being“ („живо биће“), а слично чини и Nonna Verna Harrison („а living creature“) у преводу Григоријевих Празничних беседа (Festal Orations, St Vladimirs Seminary Press, 2008). Међутим, учени патролог, отац Максимос Констас, у свом брилијантном преводу Апоријâ Светог Максима Исповедника на енглески језик, реч ζῷον по правилу преводи са animal. Тако, примера ради, код одломка: ἀγχίστροφον γὰρ τοῦτο τὸ ζῶον ὁ ἄνθρωπος, ὀξέως τοῖς καιροῖς καὶ ταῖς χρείαις συμμεταβαλλόμενον, даје следећи превод: „for man is a capricious animal (јер човек је каприциозна животиња, и брзо се мења сходно околностима и потребама“ (Апор. 10, On Difficulties in the Church Fathers, ed. N. Constas, vol. 1, стр. 319; подвлачење наше). III. Слична места код Светог Јована Дамаскина и других Отаца Цркве Као што је већ сасвим јасно, већина Отаца Цркве се не устручава да човека назове ζῷον. Неки то чине имплицитно, неки експлицитно. Свети Јован Дамаскин не може бити експлицитнији, па на десетак места на разне начине изједначава човека са животињом. Просто говорећи, код њега нема сумње око употребе израза ζῷον, око кога, чини се, Дамаскин не уводи никакву терминолошку револуцију будући да, како и сам тврди у уводу Догматике, само следује Оцима Цркве: термини помоћу којих се дефинише „биће“ појашњени су и успостављени трудом Kападокијских отаца. Код навођења цитата служићемо се Котеровим критичким издањем, као и преводом на српски из Свети Јован Дамаскин: Источник Знања – Πηγὴ γνώσεως – Философска поглавља – Φιλοσοφικὰ Κεφαλαῖα – Тачно изложење Православне вере – Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, превео са јелинског изворника С. Јакшић, шесто издање, Никшић-Београд 2014. Дамаскиново становиште можемо сумирати кроз следеће поенте: 1. Ζῷον и ἄνθρωπος јесу два неопходна и узајамно условљена аспекта људског бића. „Када нас питају ‘шта је човек’?, ми кажемо: ‘животиња’ (ἐρωτώμενοι γὰρ ‘τί ἐστιν ἄνθρωπος’, φαμέν ‘ζῷον’)“. А онда, да не би било неке забуне, додаје: „Слично и за коња: када нас питају ‘шта је [коњ]?’, одговарамо: ‘животиња’ (ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι ‘τί ἐστιν’, λέγομεν ‘ζῷον’)“ (Kotter, 1, 73). Вредно је запазити да, за разлику од Аристотела, Свети Дамаскин избегава да употребљава израз ζῷον када указује на божанско биће. 2. Не можемо да указујемо на човека као таквог: он је увек човек у односу на животињски свет. У Извору знања, Одељак 7 (О ономе што претходи природом, изд. Kotter 1, стр. 68), Јован Дамаскин на врло карактеристичан начин каже: „Оно, дакле, што претходи природом јесте оно што се узима у обзир заједно са нечим другим али (то друго) не узима у обзир, и које скупа са собом уклања али не бива уклоњено, као што је животиња, на пример, по својој природи пре човека (οἷον τὸ ζῷον φύσει πρότερόν ἐστι τοῦ ἀνθρώπου). Јер ако би нестало животиња и не би их било, тиме нужно не би више било ни човека (ἀναιρουμένου γὰρ καὶ μὴ ὄντος ζῴου ἐξ ἀνάγκης οὐδὲ ἄνθρωπος ἔσται); јер човек је животиња (ζῷον γάρ ἐστιν ὁ ἄνθρωπος)“. Да би га пак издвојио из пуке општости, Дамаскин му придаје важну карактеристику: словесност (која је истоветна са слободом). Ово је Дамаскин већ рекао у одељку 7: Ако пак кажеш да [човек] није живуће (ἐάν γαρ εἴπης, ὅτι οὐκ ἐστι ζῷον), тада није ни човек; и ако кажеш да није словесан (λογικόν), тада није ни човек (οὐκ ἐστίν ἄνθρωπος) “ (Kotter, 1, стр. 23). С једне стране, нема ничег самосвојног у пуком појму човек: он је конкретан и постојећи само као ипостас, но, опет, уз претпоставку да задржава своју везу са животињским. Kада се узме у обзир човек, узима се обавезно у обзир и животиња, премда не важи обрнуто. Дамаскин одмах даје још једну мисао која допушта „одрешеност“ животиња од човека: „Међутим, када би нестало човека и не би га било, могуће је да постоје животиње (ἀνθρώπου δὲ ἀναιρουμένου καὶ μὴ ὄντος δυνατὸν εἶναι ζῷον); постојао би коњ, пас и слично, што су животиње (ἔσται γὰρ ἵππος, κύων καὶ τὰ τοιαῦτα, ἅτινά εἰσι ζῷα). И опет, ако се узме у обзир човек, узета је, свакако, у обзир и животиња (πάλιν εἰσφερομένου ἀνθρώπου πάντως καὶ ζῷον εἰσφέρεται), јер човек је животиња (ζῷον γάρ ἐστιν ὁ ἄνθρωπος), а када се узме у обзир животиња, не узима се обавезно у обзир човек (ζῴου δὲ εἰσφερομένου οὐ πάντως εἰσφέρεται ἄνθρωπος), већ или коњ или пас или нешто од тога (ἀλλ’ ἢ ἵππος ἢ κύων ἤ τι τῶν τοιούτων)“ (Kotter, 1, стр. 68, С. Јакшић, стр. 69). 3. На први поглед, могли бисмо помислити да се ова разлика односи на опште родове (оно чему је врста потчињена), али, како ћемо одмах видети, она има пресудан значај ­и за врсте. Дамаскин каже: „Нити је, опет, Петар (нешто) више, односно, у већој мери од Павла човек или животиња, нити пак, Павле од Петра“ (καὶ οὔτε Πέτρος ἐστὶ μᾶλλον ἤγουν πλέον τοῦ Παύλου ἄνθρωπος ἢ ζῷον οὔτε Παῦλος τοῦ Πέτρου μᾶλλον) (српски превод С. Јакшића донекле одступа од нашег, али се суштински поклапа са њиме: стр. 69). О експлицитним или имплицитним везама Дамаскина са неким потоњим теоријама из домена биологије остављамо читаоцу да сам просуди. „Родом се, опет, назива и оно чему је врста потчињена (Λέγεται πάλιν γένος, ᾧ ὑποτάσσεται τὸ εἶδος), као што се (при подели) испод животиња налазе човек (οἷον ὑπὸ τὸ ζῷόν ἐστιν ἄνθρωπος), коњ и друге врсте; животиње су, наиме, род (τὸ οὖν ζῷον γένος ἐστί). […] Јер (род) се пририче ономе ‘шта је’ нешто. Упитани, наиме, ‘шта је човек’, одговарамо: ‘животиња’ (ἐρωτώμενοι γὰρ ‘τί ἐστιν ἄνθρωπος’, φαμὲν ‘ζῷον’). Исто тако и (када је у питању) коњ; упитани ‘шта је (коњ)’, одговарамо: ‘животиња’ (ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι ‘τί ἐστιν’, λέγομεν’ ζῷον’). Према томе, род је оно чему је врста подложна (ὥστε γένος ἐστίν, ᾧ ὑπόκειται τὸ εἶδος)“ (Јакшић, 73). Такође, када Дамаскин објашњава разлику између општег и појединачног (као и номиналног и универзалног), користећи пример разлике између два конкретна човека, Петра и Павла, он каже: „сваки од њих двојице је животиња (ζῷον), словесна и смртна“ (ἔκαστος γὰρ αὐτῶν ζῷόν ἐστι λογικὸν θνητὸν, Тачно изложење… 1, Kotter, 1, стр. 28). 4. Из наведеног одељка јасно је да према Дамаскину човек бива дефинисан не по себи, већ у односу према ζῷον. У случају човека, ζῷον постоји не као апстрактна општост, него само као ипостас, односно, онда када је ζῷον ипостасиран у ἄνθρωπος. „Исто тако, словесно и бесловесно деле животињу, смртно и бесмртно деле словесно, а сувоземно и водено деле бесловесно. Узимам, дакле, животињу, која је њихов род, и словесно и смртно и саставим човека; јер ‘човек је словесна и смртна животиња’ (ἄνθρωπος γάρ ἐστι ζῷον λογικὸν θνητόν). И узмем животињу и бесловесно и смртно и добијем коња, пса и њима слично“ (Kotter, 1, стр. 80, С. Јакшић, стр. 79-80). За Дамаскина, дакле, ζῷον означава оно заједничко (κοινόν), али то κοινὸν своје постојање дугује оном посебном: коњ, пас, човек и слично. „Не можемо, међутим, рећи да је биће суштина (οὐσία); јер биће није само суштина, већ је и акциденција (συμβεβηκός, слученост). На сличан начин се и родови (τὰ γένη) приричу врстама (τῶν εἰδῶν), јер су општији од њих, док се врсте не приричу својим родовима, јер су врсте појединачне у односу на родове. Суштина се, наиме, пририче животињи, а животиња (се пририче) човеку (κατηγορεῖται τοίνυν ἡ οὐσία τοῦ ζῴου καὶ τὸ ζῷον τοῦ ἀνθρώπου): јер и животиња је суштина а и човек је животиња (καὶ γὰρ τὸ ζῷον οὐσία ἐστὶ καὶ ὁ ἄνθρωπος ζῷόν ἐστιν). Међутим, то не поприма повратни однос: јер сваки човек је, наравно, животиња, али није свака животиња човек (πᾶς μὲν γὰρ ἄνθρωπος ζῷον, οὐ πᾶν δὲ ζῷον ἄνθρωπος)“ (Kotter, 1, стр. 84-85. С. Јакшић, стр. 83). 5. Другост (ἄνθρωπος) је та која конституише истост (ζῷον), а не обрнуто, зато што је ипостас незамислива без природе. „Једноимен прирок (категорија) је онда када субјект поприма и име и одређење истога имена, као што се (појам) ‘животиња’ пририче човеку (τὸ ζῷον κατηγορεῖται τοῦ ἀνθρώπου). А човек поприма и име и одређење животиње (καὶ δέχεται ὁ ἄνθρωπος καὶ τὸ ὄνομα καὶ τὸν ὅρον τοῦ ζῴου): јер животиња је жива, чувствена суштина (ζῷον γάρ ἐστιν οὐσία ἔμψυχος αἰσθητική). Али и човек поприма исто одређење: јер је човек и суштина и жива и чувствена“ (Дамаскин, одељак 16. О једноименом и равноименом прироку, Kotter 1, стр. 85-86, превод С. Јакшић, стр. 84). Дамаскин ће овде показати да ζῷον не даје биће ипостасима, као да је она њихов „узрок“. Наимe, улога ζῷον у случају човека јесте у томе да људски род држи заједно у једној κοινωνία τῆς φύσεως (= заједници природе). Ове дистинкције су од крајњег значаја. Функција бивања ζῷον се исцрпљује у томе да појединачне људске ипостаси доводи у однос једне са другима, као и да их чини односним према свеколиком осталом животињском свету. Нијансе које показује Дамаскин приморавају нас да квалификујемо тај исказ. Погледајмо шта он даље каже: „Треба знати, да све што се некоме пририче ‘као субјекту’, односно, једноимено (= као синоним), биће приречено и ономе што му је подложено. На пример, (појам) животиња је приречен човеку ‘као субјекту’ (οἷον τὸ ζῷον ὡς καθ’ ὑποκειμένου κατηγορεῖται τοῦ ἀνθρώπου), односно једноимено, а човек (је приречен) Петру; јер Петар је подложан човеку (ὑπόκειται γὰρ τῷ ἀνθρώπῳ ὁ Πέτρος). Према томе, (појам) животиња је приречен и Петру (Κατηγορεῖται οὖν καὶ τοῦ Πέτρου τὸ ζῷον); јер и Петар је животиња“ (καὶ ὁ Πέτρος γὰρ ζῷόν ἐστι) (С. Јакшић, стр. 85). 6. С обзиром на ζῷον, сведочанства у делима Дамаскина изобилно доказују да за њега ζῷον није ограничен на нижи свет од човека, него се проширује и на ниво човека. У одељку 17. О субјекту, Дамаскин каже: „О субјекту се говори на два начина: са једне стране ‘по постојању’, а са друге ‘по прироку’. A ‘по постојању’ је када суштина бива подлога (= подмет) за пројавности; јер оне само у њој имају своје биће и изван ње не постоје. Док је ‘по прироку’ субјекат појединачан; јер оно што је појединачно подлеже ономе што је општије по прироку, јер се оно што је општије пририче ономе што је појединачно (ἐπειδὴ τὸ καθολικώτερον κατηγορεῖται τοῦ μερικωτέρου), као што се (појам) животиња пририче човеку (ὡς τὸ ζῷον κατηγορεῖται τοῦ ἀνθρώπου)“ (Kotter, 1, стр. 86; С. Јакшић, стр. 85). Оно што је важно за персоналистичку антропологију јесте чињеница да, по Дамаскину, ζῷον се фундаментално разликује од личности будући да потпада под категорију природе. Дамаскин, попут Кападокијаца који у својој светотројичној теологији врше разликовање између τί ἐστιν (шта јесте) и ὅπως ἐστιν (како јесте): где прво назначује природу а друго личност, без устезања приписује ζῷον човеку, јер се природа тиче својстава. „Јер упитани, ‘каква је човек животиња?’ (ἐρωτώμενοι γὰρ ‘ὁποῖον ζῷον ὁ ἄνθρωπος’), одговарамо: ‘словесна, смртна’ (φαμὲν ‘λογικὸν θνητόν’)“ (Kotter, 1, стр. 87-88; С. Јакшић, стр. 86). 7. Овде не треба пропустити ни оно место из Тачног изложења православне вере (гл. 12, о човеку), у коме се Свети Јован Дамаскин позива на поменути одељак Григорија Богослова и препричава га: „Овде, тј. у садашњем животу, његов [човеков] живот је уређен као животињски (ζῷον ἐνταύθα οἰκονομούμενον τουτέστιν ἐν τῷ παρόντι βίῳ), али другде, тј. у будућем веку, он је пресељен (ἀλλαχοῦ μεθιστάμενον ἐν τῷ αἰώνι τῷ μέλλοντι) и – да заокружимо тајну – постаје обожен својим стремљењем ка Богу; постајући обожен, на начин учествовања у божанској слави, али не прелазећи у божанску суштину (θεούμενον δὲ τῇ μετοχῇ τῆς θείας ἐλλάμψεως καὶ οὐκ εἰς τὴν θείαν μεθιστάμενον οὐσίαν)“ — Kotter ΙΙ, стр. 76). 8. Када објашњава чула (Тачно изложење..., 12, Περὶ αἰσθήσεως), Свети Дамаскин на веома занимљив начин каже и ово: „предмет чулâ су бића која подлежу чулима; субјект чулâ је животиња која поседује способност чулâ (αἰσθητά δὲ τὰ τῇ αἰσθήσει ὑποπίπτοντα· αἰσθητικὸν δὲ τὸ ζώον τὸ ἔχον τὴν αἴσθησιν)“. И када објашњава функцију чула слуха, Дамаскин закључује да, међу животињама: „човек и мајмун су једини који не покрећу уши (μόνος δὲ ἄνθρωπος καὶ πίθηκος οὐ κινοῦσι τὰ ὦτα)“. Још ће овај велики антрополог (а тиме и велики зоолог свог времена) рећи да је језик код неких животиња, попут змија, раздвојен, а код других, попут човека, спојен (ἀλλ᾽ ἐν τοῖς μὲν τῶν ζώων διηρημένας ὡς ἐν τοῖς ὄφεσιν, ἐν τοῖς δὲ ἡνωμένας ὡς ἐν τῷ ἀνθρώπῳ). Tу су и други изрази: „То да је човек словесна и умна животиња нико не спори“ (Ὅτι δὲ λογικὸν καὶ νοερὸν ζῷον ὁ ἄνθρωπος, οὐδεὶς ἀντερεῖ), или τὸ πολυθρύλλητον ζῷον ὁ ἄνθρωπος, итд. итд. У Беседи на Велику суботу, 6, Дамаскин каже: „Έσχατον δε πάντων ώσπερ τινά βασιλέα τό πολυθρύλλητον ζῷον τον άνθρωπον οικεία χειρι και είκόνι τιμώμενον“ (Kotter 5, стр. 124) На овом месту изостављамо навођење многих других Отаца Цркве (индикативно: Максим Исповедник у Opuscula theologica et polemica, 1 [PG 91:24A]: Λογικόν οὖν φύσει ζῶον ὑπάρχων ὁ ἄνθρωπος [Тако је човек по природи словесна животиња]; или Григорије Ниски [у делу Περὶ κατασκευῆς ἀνθρώπου], пошто каже да су људска бића створена „заиста као животиње“ врлином њиховог „привременог начина рађања за рачун њиховог стремљења ка материјалним стварима“, Григорије уводи концепт страсти [уп. 18.1, PG 44 192-196 B; NPNF, 407-408]). Као што можемо видети, светоотачка мисао не може да престане да нас изненађује својом проницљивошћу и актуелношћу. После свих наведених Дамаскинових одломака који се баве човеком, а с обзиром на обједињујући положај човека у космосу и његову посредничку улогу, сматрамо да тешко да постоји израз који боље осликава човеков идентитет и назначење од синтагме: Ζῶον Θεούμενον. Погледајмо сада његове шире импликације. IV. Које су импликације Григоријевог става? Прва последица овог става може да буде да је човек способан не само за обожење, него је кадар и да оде у супротном правцу. Уистину, човек „може усавршити своје постојање ка обожењу, или га деградирати ка анималности“ (како тврди Епископ Григорије Дурић у својој докторској дисертацији Релациона онтологија Јована Зизјуласа, Београд 2014, стр. 131). Човекова посебност се састоји управо у томе што се опредељује за обожење. У противном, он не би био посебан. Из свега реченог је јасно да, макар за Оце Цркве, уникалност човека не треба тражити у чињеници да је он нека врста животиње са највишом могућношћу за развој својих биолошких способности, већ у томе што је он „животиња у процесу обожења“ — дакле, у таквој врсти бића чији се идентитет и „судба“ у пуноти остварују тек у вечној заједници са нествореним Богом. И поред тога што је Григоријев цитат недвосмислен (буквално, литерарно и дословно јасан), предањско тумачење може да иде с оне стране буквалног преношења светоотачких цитата. Оно жели да буде стваралачко, а верно духу и намери одређеног Оца, а не да буде постане механичко („папагајско“) навођење одређених одломака. То је, истовремено, неодвојиви етос црквене егзегезе. Погледајмо импликације наведеног за дијалог човека и биолошке науке. По питању свога идентитета, човек је незамислив без телесности и, преко ње, без свога односа са природном средином и њеним елементима без којих је органски немогуће саставити људски живот (ὧν ἄνευ οὐδὲ συστῆναι δυνατὸν τὸν ἀνθρώπινον βίον — Григорије Богослов, Λόγος 28, 14; SCh 250, 128; PG 36, 44C). Кристализација проблема односа човека са светском стварношћу која га окружује захтева да сагледамо тај однос не само као умну или свесну везу, већ као свеукупни стварни догађај. А то повлачи следеће: „однос егзистенцијалне зависности човека од света, органског примања и животне асимилације света у догађају или чињеници телесности човека“ (Х. Јанарас, Философија из новог угла, Врњачка Бања 2000, стр. 338). Свети Максим Исповедник (који се није ограничио на понављање њему претходећих Отаца или тек на просте коментаре, него је вршио синтезу) позива се на „светог и великог учитеља (Григорија)“ када говори о „свезама рођења (τῆς γεννήσεως) и закону по којем […] слично трави сејани израстамо, и оном (закону) по којем исту са биљем и бесловесним животињама имамо сродност постанка у биће (τῆς πρὸς τὸ εἶναι γενέσεως συγγένειαν)“ — Максим Исповедник, Περὶ διαφ. ἀπορ. 42, PG 91, 1320C-1320D). Максим наглашава да Богочовек Христос управо од тих свеза ослобађа човека. Како истиче Христос Јанарас, „човек није само посматрач или проучавалац светске стварности. Човек асимилује свет непосредно као храну... А та асимилација јесте предуслов за одржавање његовог постојања, без ње не може да постоји као човек“ (исто). С друге стране, чињеница да је човек створен после стварања целокупне творевине говори нам нешто и о послању човека — природа може да живи и да преживи само учествујући у Богу кроз човека. Епископ Атанасије бележи: „Потресно је то Максимово… поређење нас људи, по рађању од два тела, – које рађање он назива „δεσμά“ = свезе, повоји (као пелене при рођењу детета!), – са биљкама и животињама (ср. Пс. 48. 13, 21; Ис. 40, 6). То је библијска истина и такође наша људска историјска стварност. Али у томе итекако има Промисла Божјег, јер у тој сродности човека са минералним, биљним и животињским светом открива се тајна спасења све творевине кроз човека — Христа Богочовека и Спаситеља (в. Рм. 8, 19-23; упореди и песму у прози Светог Јустина Новог, „Срна у изубљеном Рају“, на крају књиге Философске урвине)” (Еп. Атанасије, Свети Максим Исповедник — живот и избор Дела, Врњци – Требиње – Лос Анђелес 2012, стр. 255; подвлачења наша). По Григорију, човек је „живо биће овде устројавано“ али „другде пресељавано“ и „стремљењем ка Богу обожавано“. Феномен ἄνθρωπος, његова специфична разлика, како се дефинише у богословској антро­пологији Григоријевој, која га чини потпуно различитим од свих других бића, лежи у начину на који он „јесте“. Ту изразиту дво­значност човековог идентитета жели да саопшти израз ζῶον θεο­ύμενον. Ради се о једној динамичкој (есхатолошкој) оријен­та­цији, једном „стремљењу“ ка крајњем и последњем, према Богу. Овде срећемо још једну корениту преоријентацију класичног јелин­ског хуманизма. За Григорија и Максима, човек, управо због слободе која га дефинише, није оно што јесте, него је већма оно што ће бити (његово првобитно стање није било савршено). Овде је битна једна напомена. Човек се у древној јелинској ми­сли смешта у космолошке оквире. Он учествује и комуницира са стварношћу, али у контексту дијалектичких односâ космичке целине у коју је органски уклопљен па се стога и сматра делом те целине, с тим што помоћу нуса (ума) има божанско назначење. У патристичкој антропологији, међутим, управо због свог трансцендентног „стремљења“ (νεύσις), човек се ослобађа „космизма“. И док је органски однос између човека и животињског света егзи­стен­ци­јал­ни предуслов његовог ентитета, човек је, ипак, незамислив без тежње према трансцендентном, у смислу надилажења дате стварности (која је, с једне стране, затворена космичка стварност, а са друге, оно несавршено стање човека на почетку), што води егзистенцијалном питању о Богу као неизбежном и конститутивном „састојку“ појма „човек“. Међутим, способност за обожење (θέωσις), коју Гри­горије наглашава можда највише од свих (он је и сковао тај термин), не остварује се аутоматски или по себи, него једино личностним односом са Христом благодаћу Духа Светога. Према томе, егзистенцијална посебност човека упућује на његово метафизичко (што ће рећи: есхатолошко) порекло. Признање да је људска свест највећим делом природно-биолошки продукт не може порећи истину да Бог у нама иницира кретање ка Њему, да „додирује“ егзистенцијалне струне које су изван оквира биолошких процеса. Да закључимо: пошто Оци Цркве немају проблем с тим да човек и животиња биолошки јесу сродни, штавише да човек јесте животиња (на путу обожења), онда за аутентичну хришћанску теологију не може представљати никакав проблем увид у то да је човек сродан или настао или развио се од животиња. Оно пак што га раздваја од свег животињског света и остатка творевине не спада у раван биологије (фисиологије) – теолошки прецизније: природе – већ спада у раван благодати Божије, тј. дара иконе (подобија или слободе) којима је човек над-природним путем (дакле не-природним) уздигнут изнад остатка творевине. У том смислу, порука Отаца Цркве остаје двострука: а) теологија Цркве постоји како би сведочила ову истину и да је учини разумљивијом у свакој епохи, уважавајући дати степен знања о природи и животу, управо као што је то чинила у прошлости; б) теологија Цркве позива науку на сарадњу у циљу одбране иконе Божије – личности човека – од свих могућих опасности. Поштујући међусобне методолошке разлике и епистемолошке границе у тумачењу једног и истог феномена или тајне — човека, и теологија и наука треба да буду чувари светости, како човека, тако творевине Божије. Циљ нашег бављења овом темом је да подсетимо на тај заједнички дуг. http://eserbia.org/sa-culture/views/1189-da-li-je-covek-zivotinja-u-stremljenju-ka-obozenju
  16. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.
  17. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице
  18. Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад. И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ владика Василије Родзјанко;1915-1999
  19. Поштована браћо и оци, Сви знамо да благодат Светога Духа не обитава у човеку сваког дана истим интензитетом и такође знамо да је вера дар од Бога. Човек и ако има малчице вере по мени он ипак поседује веру. Када свештеник призива он каже са вером, страхом и љубављу приступите а не са јаком вером, страхом и љубављу. И Христос у Новом Завету каже "ако имате вере као зрно горушичино.." Ја сам тренутно у фази маловерја, некако ми не полази за руком да јако и свим срцем верујем и вера ми варира. Молим вас да ми ово разјасните, по могућству неки свештеник. Хвала
  20. Епископ крушевачки Господин др Давид (Перовић), професор Православног Богословског Факултета у Београду, одржао је предавање у Матици српској у Новом Саду на тему „Савремени човек и савремени свет“, како се и назива серијал предавања у организацији најстарије српске књижевне, културне и научне институције. На линку можете погледати и остала предавања везаних за ову тему. View full Странице
  21. Власнику којем је привремено затворена радња због личне неодговорности, залепио је на прозору клетву упућену пореској инспекцији и то поред хришћанских икона! Још каже да је више од 100 пута био на Хиландару. Да, био је на Хиландару, а зар да ништа од тих 100 пута није научио? На пример, да клеветење других људи није хришћански чинити, него сатанизам!? Како неко може себе сматрати верником а да овакве поруке оставља на прозору од радње и да то сав народ види!? Зар није чуо за изреку "Ко другом јаму копа, сам у њу упада" !? http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2623446/kletvom-protiv-poreske-inspekcije.html
  22. Морам да признам да ми је првенствено кроз културу видео-игара, заправо "пуцачина из првог лица", Други светски рат нарочито "омиљен". Колико сам само ноћи и дана провео за рачунаром "рокајући" Швабе, још од легендарног "Вулфенштајна 3Д" средином 90-их, па преко свих његових итерација до дана данашњег, "Снајпера", те свих делова (који се тичу Друге војне) из серијала "Дужност зове" и "Медаља части". Нажалост, велики светски студији за развој видео игара, не посвећују довољно пажње малим земљама, тако да сте у боју против "Хансова и Фрицова", могли да будете увек Амер, готово увек Рус, нешто мање Британац и где где Француз, тј припадник покрета отпора (има једна ГТАлична игра, солидна, не могу да се сетим назива), али (сем неких независних пољских студија, где се могло бити пољским командосом у саставу војске ЊВ Краљице Мајке), нема видео игре у којој можете бити југословенски партизан или пак припадник ЈВуО. Наравно, овде причам о "пуцачинама". Е онда се почетком 2008. године појави ова игра (Turning Point), где сте у улози америчког партизана с почетка 50-их и рокате европског окупатора, који је дошао да окупира "земљу слободних и домовину храбрих". Тај предложак је рабљен и у још једној видео игри где Северна Кореја окупира Америку (Homefront), али и у чувеном америчком филму "Црвена зора", још чувенијег Џона Милијуса, где урбана легенда каже да је Милијус у том филму (покојни Патрик Свејзи вођа партизана, Совјети напали САД) заправо преписао естетику нашег чувеног режисера "револуционарног вестерна"-"Шибе" Хајрудина Крвавца и његовог чувеног "покера" филмова: "Диверзанти", "Мост", "Валтер брани Сарајево" и "Партизанска ескадрила"... Можда и јесте измишљена прича, али ако изузмемо идеолошки моменат (којег у сва четири поменута Шибина дела има у траговима, поредећи са остатком југо-партизанске кинематографије), те чињеницу да је Шибо "злочинац", који је зарад реалности уништио више од две ескадриле чувених југословенских ловаца "522" који су "глумили" немачке "ФокеВулфове 190", заиста су ова 4 филма донела "нешто ново" што самоуправљач, сељак, радник, па и добар део "поштене интелигенције" није умео да препозна... А заправо, то је "дух" вестерна, филмског жанра са усамљеним јахачем и борцем за правду, тако неприлично комунарском колективитету... Е онда, пре неки дан, лутајући по овим сајтовима (клоновима ПопКорнТајма), лаке забаве за српску сиротињу која не гледа ТВ :))), налетим на један "Амазонов" ТВ серијал, у (за сада) 20 епизода. За 2017. годину је најављена и трећа сезона... "Човек у високом дворцу". Серијал настао по предлошку истоименог дела америчког писца Филипа Дика. Алтернативна историјска дистопијска прича... Други рат се није завршио онако како знамо, него су Швабе овладавши пре тога Европом, Русијом и Африком, односно Јапанци остатком Азије и Аустралијом, "рокнули" атомском бомбом Вашингтон и поделили Америку на два дела. Источни део и Средњи Запад Швабама, Западни део "косоокима", док је басен Стеновитих планина, па преко Средње Америке ка Јужној Америци у начелу независан, али је под "меком" контролом и једних и других и иначе изгледа као "њукован", иако атомско оружје тамо није деловало. Западна обала "личи" на период какава је и била 60-их, док су Источна обала, Њујорк, као и Берлин у којем се одвија радња неколико епизода, компјутерском анимацијом претворени у "стимпанковске" екстеријере болесно хладне нацистичке архитектонске естетике... Нећу препричавати, препоручујем да погледате. Екипу која стоји иза серијала предводе Ридли Скот којег не треба посебно представљати и Френк Спотниц (Досије Икс), као продуценти. Режисери свих 20 епизода су различити, то нека мода ваљда... Заплет је класичан партизански. Два покрета отпора, у јапанском и швапском делу подељене Америке. Пошто су Јапанци нешто "мекши" према црнцима, Словенима и Јеврејима, на Западној обали "отпораши" боље функционишу, док је примена "расних Закона" и уопште сва болест једног система какав је био Немачки у Другом рату, до изражаја дошла на источној обали, где партизани раде у дубокој илегали и где је СС Обергрупенфирер Џон Смит (у рангу генерал пуковника-заправо амерички "фирер"), завео страховладу. Иначе некдашњи пуковник Маринаца САД, херој из Мидвеја, који се након "њуковања" Вашингтона, брзо "преоријентисао" и постао нациста. Тумачи га, неко рече на свету не би могли наћи бољег и "болеснијег" за улогу фашисте од њега Руфус Суел... Ту је и његов "епигон" Џо Блејк, дете Лебенсборна, који у контакту са једном партизанком, није начисто је ли за или против Шваба. Ту партизанку тумачи шармантан Александра Давалос... Од познатијих глумаца, ту је још и ДиЏеј Квалс и наш православни брат Кари Хиројуки Тагава, који тумачи лик јапанског министра трговине, заправо највишег представника цивилне власти царског Јапана на тлу Западне америчке обале... И нећу више ништа рећи, вреди потрошити 1000 минута живота (20 епизода по 50 минута) и још 500 кад изађе трећа сезона, само сам дужан да упозорим, на оно што је мене нервирало у другој сезони, а то је инсистирање режисера на два одвојена света, односно две одвојене реалности у којима брат у Христу Тагава обитава; заправо то је занатска алатка звана "флешбек", али направљена са доста фантастике, као да ова "какотопија" није сама по себи толико фантастична... Тако да, барем мени-иде на живце, срећом по 5-6 минута по епизоди друге сезоне... Ако је неко мерило, на ИМДб-у, серијал има оцену од 8,1 и још једном, ако сте љубитељ жанра, а нисте до сада видели, обавезно погледајте.
  23. Последњи човек који је ходао по Месецу, амерички астронаут Јуџин Сернан, умро је у 83. години, саопштила је Америчка свемирска агенција (НАСА). Сернан, који је имао проблеме са срцем, умро је јуче у кругу породице у болници у Хјустону, у америчкој држави Тексас. Сернан је био командант мисије Апола 17 када је током свог трећег одласка у свемир 1972. године ступио на површину Месеца. Сернан је један од само дванаесторице људи који су ногом крочили на Месец, као и једини човек који се ка површини Месеца упутио два пута – први пут, у склопу мисије Аполо 10, није слетео, али је лунарним лендером кренуо ка површини. Командни модул мисије Аполо 10, у склопу које је Сернан био пилот лунарног модула, држи рекорд по брзини коју је достигла било која свемирска летелица – 39.897 km/h (11,08 km/s), при повратку из Месечеве орбите ка Земљи 26. маја 1969. године. Сернан је у каријери провео 566 сати и 15 минута у свемиру, од тога више од 73 сата на Месецу.
×
Search results - Живе Речи Утехе