Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 379 results

  1. Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У недјељу, 21. октобра Ђенашима код Светог Стефана биће освештана новообновљена црква Светог Стефана Штиљановића. Службу великог освећења и Свету архијерејску литургију служиће Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 9 часова, а у наставку ће бити приређен пригодан културно-умјетнички програм. Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59.
  4. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице
  5. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовали су на Цетиње и у Цетињском манастиру се поклонили кивоту Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног крста Господњег. Патријархе је на Цетињу дочекао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем и диклијским Методијем, многобројним свештенством и монаштвом, професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског и вјерним народом Цетиња. У пратњи Патријарха Јована налазе се архијереји Антиохијске патријаршије Митрополит акарски г. Василије и Митрополит њујоршки и цијеле Сјеверне Америке г. Јосиф. У пратњи Патријарха Иринеја је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са предстојатељима двију Цркава допутовали су и господа Епископи шумадијски Јован и ваљевски Милутин. Митрополит Амфилохије је одликовао Патријарха Јована Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и даривао га архијерејским инсигнијама – панагијом с ликом Богородице Филеримос и крстом који су рађени приликом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару. Таквим инсигнијама Митрополит Амфилохије је даривао и Митрополите који су дошли у пратњи Патријарха Јована – Василија и Јосифа. Патријарх Јован даровао је Митрополиту Амфилохију архијерејски жезал који ће га, како је рекао „подсјећати да се моли Богу за Антиохијску цркву која данас страда“. Поздравно слово Митрополита Амфилохија: Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, древне Цркве светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости, Патријарше српски г. Иринеје, Велику радост данас имамо овдје у овом престоном, краљевском граду Цетињу, вашим доласком и оним што сте нам донијели у овај град. Ово је ваш први долазак на Цетиње и у Црну Гору, али ваш претходник Теодосије је дошао прије вас и овдје смо изнели икону коју смо добили од њега, коју је поклонио овој светињи а која нас благосиља. Овдје су долазили и остали патријарси православни, и цариградски, московски, јерусалимски, а ево раније и антиохијски а сада велики благослов Божији је и Ваш долазак у овај краљевски град. Велики дар Божији који сте нам донијели као свједок оне најстарије међу најстаријим хришћанским црквама – Антиохијске патријаршије, благослов великих ваших претходника међу које посебно да поменемо Светог Јована Златоустог чију Литургију сваки дан служимо и данас смо је служили у овом Светом храму. Послије Јерусалимске Цркве – мајке Цркве свих Цркава, Антиохијска црква (Патријаршија) заузима друго мјесто у свеукупном хришћанству а и у православљу. Овдје смо цјеливали мошти Светога Петра Цетињског који носи име онога Петра који је утемељио Цркву свете Антиохије. Цјеливали смо овдје и дио Часнога Крста Господњег, цјеливали смо и Десну руку Светога Јована Крститеља, ону руку која је крстила Господа у ријеци Јордану. Па ево и сада, цјеливамо и Вашу руку свету којом сте нам донијели благослов Цркве Светога Петра и Павла из велике Антиохије. То је велики благослов за све нас, за овај краљевски град, за овај храм. Велики је благослов за Црну Гору малу по простору, али Црну Гору која је изњедрила многе мученике и светитеље кроз историју. Овдје су у једном од наших манастира и мошти наследника Светога Саве, нашега Арсенија. Ту су мошти Светог Василија, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског, Свете двојице свештеника мученика и 40 ђака мученика у Подгорици у Момишићима. Све те мошти заједно са нама се радују вашем доласку јер оне су и постале мошти и светитељке управо што су светитељи сљедили пут који смо научили од вашег претходника – Петра и Павла и Светога Јована Златоустог. Добро дошли заједно са вашом пратњом, Вашим Митрополитима од којих је владика Василије већ бивао овдје код нас и на освећењу храма у Подгорици и освећању храма у Бару. Велика је наша радост, добродошли на многаја и многаја и благаја љета. Бесједа Патријарха Јована: Ваша Светости, возљубљени брате у Христу Патријарше српски Иринеју, Мој брате у Христу Митрополите црногорски Амфилохије, Браћо моја архијереји, монаси и народе, Много смо срећни што смо данас са вама у овом храму, са вама овдје у Црној Гори. То је за нас велики благослов. Кад смо стигли у овај манастир видјели смо на лицима људи какву имају љубав и колико су срећни свети оци свештеници, монаси и народ. Осјетио сам да њихова лица кажу „добро дошао, наш брате у Христу, овдје код нас“. И тако смо, са нашом делегацијом, осјетили да смо једна породица и да припадамо једној заједничкој Цркви. То је Црква наша православна. Ми смо данас са вама овдје на позив Његове Светости Патријарха Иринеја да дођемо у мирну посјету Српској православној цркви. Претходних дана били смо у Београду са Његовом Светошћу. Били смо јако срећни и носимо многе утиске колико је лијепа ваша земља. Наша мирна посјетаје због свједочења да смо браћа, да имамо љубав, да покажемо да смо једна породица, да се заједно молимо и да сви припадамо православљу. Ми смо једна породица и ништа не може да нас удаљи једне од других. Није то од сад да Српска црква има односе са Антиохијском. Кроз историју смо убијек имали јак и дубок однос са Српском црквом. Ми волимо вашу Цркву, ми смо браћа у Христу. То је тако одувијек, а сада то потврђујемо. Као што рекосте, Ваше Преосвештенство, ова земља гдје смо дошли је земља мучеништва и земља светитеља. Као и наша Антиохија, и ваша је змља је изњедрила много мученика и светитеља, до данашњега дана. Велики је благослов за нас што смо дошли у вашу епархију, што смо цјеливали Светог Петра Цетињског, руку Светог Јована Крститеља и дјелић крста Господа нашега. Такође желим да вам кажем, мој брате у Христу Митрополите Амфилохије, гледам испред мене иконе на иконостасу и сав овај народ око мене, њихова лица, њихову љубав – и видим да сам овдје као у Антиохији. Наше предање је исто, наши светитељи нас уједињују. На иконостасу видимо иконе које гледамо и у Антиохији. То потврђује да је наша вјера заједничка, да смо једно у Христу. Ваша Светости, са Митрополитом Амфилохијем се познајем одавно. Више пута смо се сретали на међуправославним састанцима. И молимо се Богу за вас, Ваше Преосвештенство, на многе године. Долазимо вама из Антиохијске цркве коју су основали Свети Петар и Свети Павле. Желим да вам кажем колико нам је данас тешко, колико имамо тежак временски период. Желим да вам кажем да је живот нашег народа неодвојив од наше земље и наше вјере. Бог жели да ми будемо тамо и, наравно, нећемо да напуштамо нашу земљу. Неодвојиви смо од ње, јер волимо нашу Цркву и нашу земљу. Такође, ми знамо колико тежак период сте прошли ви овдје, тешка времена за вашу Цркву, како сте чували вјеру. Молимо вас да се молите за нас, Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, свештеници и народе. Молите се за наш наро, вашу браћу у Антиохији. Доносимо вам нашу љубав у нашим срцима, љубав сабрања наших архијереја, свештеника, монаха и вјернога народа у Антиохији. Молимо вас да се молите за наш народ у Антиохији и, такође, за оба Митрополита Алепа Јована и Павла, који су отети и ништа не знамо за њих, јер сви ћуте. Рањени смо, али смо утемељени у нашој земљи и не желимо да изађемо из ње. Благослов Светих апостола Петра и Павла овоме народу, желимо вашем народу, Ваше Преосвештенство, добробит и мир, и да живите много година. Патријарси Јован и Иринеј са пратњом сада су у посјети манастиру Острог, а у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици стићи ће око 16 часова, гдје ће им такође бити приређен свечани дочек. Весна Девић/Рајо Војиновић Фото: Драган Николић извор
  6. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовали су на Цетиње и у Цетињском манастиру се поклонили кивоту Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног крста Господњег. Патријархе је на Цетињу дочекао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем и диклијским Методијем, многобројним свештенством и монаштвом, професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског и вјерним народом Цетиња. У пратњи Патријарха Јована налазе се архијереји Антиохијске патријаршије Митрополит акарски г. Василије и Митрополит њујоршки и цијеле Сјеверне Америке г. Јосиф. У пратњи Патријарха Иринеја је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са предстојатељима двију Цркава допутовали су и господа Епископи шумадијски Јован и ваљевски Милутин. Митрополит Амфилохије је одликовао Патријарха Јована Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и даривао га архијерејским инсигнијама – панагијом с ликом Богородице Филеримос и крстом који су рађени приликом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару. Таквим инсигнијама Митрополит Амфилохије је даривао и Митрополите који су дошли у пратњи Патријарха Јована – Василија и Јосифа. Патријарх Јован даровао је Митрополиту Амфилохију архијерејски жезал који ће га, како је рекао „подсјећати да се моли Богу за Антиохијску цркву која данас страда“. Поздравно слово Митрополита Амфилохија: Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, древне Цркве светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости, Патријарше српски г. Иринеје, Велику радост данас имамо овдје у овом престоном, краљевском граду Цетињу, вашим доласком и оним што сте нам донијели у овај град. Ово је ваш први долазак на Цетиње и у Црну Гору, али ваш претходник Теодосије је дошао прије вас и овдје смо изнели икону коју смо добили од њега, коју је поклонио овој светињи а која нас благосиља. Овдје су долазили и остали патријарси православни, и цариградски, московски, јерусалимски, а ево раније и антиохијски а сада велики благослов Божији је и Ваш долазак у овај краљевски град. Велики дар Божији који сте нам донијели као свједок оне најстарије међу најстаријим хришћанским црквама – Антиохијске патријаршије, благослов великих ваших претходника међу које посебно да поменемо Светог Јована Златоустог чију Литургију сваки дан служимо и данас смо је служили у овом Светом храму. Послије Јерусалимске Цркве – мајке Цркве свих Цркава, Антиохијска црква (Патријаршија) заузима друго мјесто у свеукупном хришћанству а и у православљу. Овдје смо цјеливали мошти Светога Петра Цетињског који носи име онога Петра који је утемељио Цркву свете Антиохије. Цјеливали смо овдје и дио Часнога Крста Господњег, цјеливали смо и Десну руку Светога Јована Крститеља, ону руку која је крстила Господа у ријеци Јордану. Па ево и сада, цјеливамо и Вашу руку свету којом сте нам донијели благослов Цркве Светога Петра и Павла из велике Антиохије. То је велики благослов за све нас, за овај краљевски град, за овај храм. Велики је благослов за Црну Гору малу по простору, али Црну Гору која је изњедрила многе мученике и светитеље кроз историју. Овдје су у једном од наших манастира и мошти наследника Светога Саве, нашега Арсенија. Ту су мошти Светог Василија, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског, Свете двојице свештеника мученика и 40 ђака мученика у Подгорици у Момишићима. Све те мошти заједно са нама се радују вашем доласку јер оне су и постале мошти и светитељке управо што су светитељи сљедили пут који смо научили од вашег претходника – Петра и Павла и Светога Јована Златоустог. Добро дошли заједно са вашом пратњом, Вашим Митрополитима од којих је владика Василије већ бивао овдје код нас и на освећењу храма у Подгорици и освећању храма у Бару. Велика је наша радост, добродошли на многаја и многаја и благаја љета. Бесједа Патријарха Јована: Ваша Светости, возљубљени брате у Христу Патријарше српски Иринеју, Мој брате у Христу Митрополите црногорски Амфилохије, Браћо моја архијереји, монаси и народе, Много смо срећни што смо данас са вама у овом храму, са вама овдје у Црној Гори. То је за нас велики благослов. Кад смо стигли у овај манастир видјели смо на лицима људи какву имају љубав и колико су срећни свети оци свештеници, монаси и народ. Осјетио сам да њихова лица кажу „добро дошао, наш брате у Христу, овдје код нас“. И тако смо, са нашом делегацијом, осјетили да смо једна породица и да припадамо једној заједничкој Цркви. То је Црква наша православна. Ми смо данас са вама овдје на позив Његове Светости Патријарха Иринеја да дођемо у мирну посјету Српској православној цркви. Претходних дана били смо у Београду са Његовом Светошћу. Били смо јако срећни и носимо многе утиске колико је лијепа ваша земља. Наша мирна посјетаје због свједочења да смо браћа, да имамо љубав, да покажемо да смо једна породица, да се заједно молимо и да сви припадамо православљу. Ми смо једна породица и ништа не може да нас удаљи једне од других. Није то од сад да Српска црква има односе са Антиохијском. Кроз историју смо убијек имали јак и дубок однос са Српском црквом. Ми волимо вашу Цркву, ми смо браћа у Христу. То је тако одувијек, а сада то потврђујемо. Као што рекосте, Ваше Преосвештенство, ова земља гдје смо дошли је земља мучеништва и земља светитеља. Као и наша Антиохија, и ваша је змља је изњедрила много мученика и светитеља, до данашњега дана. Велики је благослов за нас што смо дошли у вашу епархију, што смо цјеливали Светог Петра Цетињског, руку Светог Јована Крститеља и дјелић крста Господа нашега. Такође желим да вам кажем, мој брате у Христу Митрополите Амфилохије, гледам испред мене иконе на иконостасу и сав овај народ око мене, њихова лица, њихову љубав – и видим да сам овдје као у Антиохији. Наше предање је исто, наши светитељи нас уједињују. На иконостасу видимо иконе које гледамо и у Антиохији. То потврђује да је наша вјера заједничка, да смо једно у Христу. Ваша Светости, са Митрополитом Амфилохијем се познајем одавно. Више пута смо се сретали на међуправославним састанцима. И молимо се Богу за вас, Ваше Преосвештенство, на многе године. Долазимо вама из Антиохијске цркве коју су основали Свети Петар и Свети Павле. Желим да вам кажем колико нам је данас тешко, колико имамо тежак временски период. Желим да вам кажем да је живот нашег народа неодвојив од наше земље и наше вјере. Бог жели да ми будемо тамо и, наравно, нећемо да напуштамо нашу земљу. Неодвојиви смо од ње, јер волимо нашу Цркву и нашу земљу. Такође, ми знамо колико тежак период сте прошли ви овдје, тешка времена за вашу Цркву, како сте чували вјеру. Молимо вас да се молите за нас, Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, свештеници и народе. Молите се за наш наро, вашу браћу у Антиохији. Доносимо вам нашу љубав у нашим срцима, љубав сабрања наших архијереја, свештеника, монаха и вјернога народа у Антиохији. Молимо вас да се молите за наш народ у Антиохији и, такође, за оба Митрополита Алепа Јована и Павла, који су отети и ништа не знамо за њих, јер сви ћуте. Рањени смо, али смо утемељени у нашој земљи и не желимо да изађемо из ње. Благослов Светих апостола Петра и Павла овоме народу, желимо вашем народу, Ваше Преосвештенство, добробит и мир, и да живите много година. Патријарси Јован и Иринеј са пратњом сада су у посјети манастиру Острог, а у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици стићи ће око 16 часова, гдје ће им такође бити приређен свечани дочек. Весна Девић/Рајо Војиновић Фото: Драган Николић извор View full Странице
  7. ризница богословља

    70 година Српске Православне Цркве у Аустралији

    Најстарија Српска православна Црквена општина у Аустралији посвећена Светом Сави у Сиднеју обележила је 6. oктобра 2018. године 70-годишњицу од оснивања. Прослава је почела вечерњим богослужењем које су у препуном храму служили парох прота Саша Радоичић и ђакон Желимир Миловић у присуству владике Силуана и свештенства из Сиднеја. Одговарао је хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина. -Бог је својим прстом указао баш на овај део града и ту започео богослужбени живот православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду још далеке 1949. године. Од тада па до данас тај жижак Светог Саве се разгорео по свим градовима и крајевима ове велике државе тако да данас Срби имају неколико десетина Црквених општина, Мисионарских парохија, свог Епископа и своју Митрополију, рекао је владика Силуан. Вече се наставило угодном духовном академијом која је уједно била и донаторска вечера за нови пројекат при храму Светог Саве. Са благословом владике Силуана, покренут је пројекат израде црквеног намештаја у традиционалном стилу ручног дубореза. Масивна улазна врата са иконама четири јеванђелиста, постоље за целивајућу икону, певнице, двадесет и шест стасидија, ”Христов гроб”, олтарска врата, горње место са дванаест места за седење са леве и десне стране и ормари за олтар су само неке од ствари које ће се радити. Као и до сада, верни народ Северних плажа (Northern Beaches) и осталих крајева Сиднеја одазвао се позиву да учествује у светом делу и црквену салу испунио до последњег места. Прота Саша је поздравио све присутне, а посебно госте из локалне владе заменика градоначелника гђу Сју Хејнс и годборника г. Рорија Амона. Програм, чији је водитељ био г. Никола Лукић, почео наступом гостујућег хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Патриотске песме које буде љубав према мајци Србији су мамиле велике аплаузе свих присутних: Востани Сербије, Креће се лађа француска... Затим је наступила најстарија фолклорна група при Црквеној општини Светог Саве, а после њих и група Нова младост састављена од родитеља деце са фолклора. Певачка група састављена од девојака из парохије отпевала је сплет етно песама. Неке од ових девојака су чак и трећа генерација Срба рођених у Аустралији. Потом је г. Никола Лукић, историчар и архивар при парохији Светог Савеа у кратким цртама и на оба језика и уз мноштво фотографија представио историјски пут парохије од настанка до данас. Уследио је други сплет игара фолклорне групе Свети Сава, а потом се свим присутнима обратио прота Саша Радоичић најавивши владику Силуана и доделу ордена Светог Саве трећег степена. Као потпуно изненађење орден је додељен кореографу фолклора при парохији г. Герију Довсону. Иако Аустралијанац, г. Довскон је заволео српски фолклор, игре песме и обичаје. Боравећи у Србији у неколико наврата по неколико месеци изучавао је игре и песме из разних српских крајева и тако постао кореограф српског фолклора. Уз мале прекиде скоро четрдесет година је подучавао децу са Северних плажа српској игри и песми. Међутим, поред кореографије г. Довскон је стално подсећао децу да поред фолклора треба да чувају и воле своје Православље, као и да негују свој српски језик. Поред ордена г. Довскону је уручена и велика урамљена фотографија свих фолкорних група, дар фотографа Радивоја Мачковића. Видно изненађен и са сузама у очима, г. Довскон се захвалио Епископу Силуану, као и свима присутнима на указаној части и подсетио је на своје почетке, као и на љубав коју негује према Србима и њиховој култури. Аплауз свих присутних који је трајао неколико минута је показао колико је г. Довскон цењен и вољен у заједници. Додела ордена је завршена са многољествијем које је произвео ђакон Милош Ракетић, а потврдио хор Свети Серафим Саровски. Затим је локални парох прота Саша Радоичић представио пројекат храмовног намештаја и најавио следећи пројекат - комплетну замену крова и кровне конструкције на храму. Како се ове године навршава сто година од завршетка Првог светског рата, део академије је био посвећен и сећању на јунаке које су своје животе дали на бранику отаџбине. Прво је уз помоћ младе Ангелине Миловић солиста Игор Јовановић отпевао песму Тамо далеко, а затим је г. Марко Трифуновић, колекционар српског ордења и медаља, одржао кратко предавање о ордену Карађорђеве звезде са мачевима који је установљен за време тог рата и додељиван само за невиђена јунаштва. Присутни су имали прилику да виде поставку оригиналних Карађорђевих звезда изложених посебно за то вече. По завршеном предавању песма Догодине на Косову све присутне је подсетила на Косовски завет и измамила велики аплауз. Владика Силуан се обратио присутнима, подсетивши да је Косово најскупља српска реч и свима предочио страдалнички живот српског народа на Косову и Метохији. -Једино са вером у васкрслог Христа наш народ опстаје у разним енклавама и побеђује сва искушења, рекао је Владика. Позвавши на слогу, заједништво и међусобну љубав у Христу Владика је захвалио на гостопримству и опростио се од верног народа. Поред веронауке, фолклора и српског језика деца при парохији Светог Саве баве се и спортом. Тако је представљена и фудбалска академија која окупља малишане свих узраста. Тренер Велибор Јоковић са малишанима обученим у дресове представио је четири екипе које су организоване по узрастима. -Циљ академије је не само да се деца баве спортом већ и да се држе на окупу, рекао је г. Јоковић. На крају поново наступио хор Свети Серафим Саровски са сплетом народних песама. Председница Кола српских сестара гђа Олга Павловић је искористила прилику да се свима који су учествовали у припреми прославе свесрдно захвали. Била је то прва духовна академија од три планиране прославе јубиолеја. Следеће велико окупљање је на дан Светог Саве, 27. јануара 2019. године, када ће се прославити седамдесета храмовна слава. Такође, ако буде све текло по плану, крајем идуће године, вероватно опет у октобру, планира се освећење новог црквеног намештаја. Историјат парохије Светог Саве, Мона Вејл Далеке 1949. године на Северним плажама Сиднеја, у предграђима Мона Вајл и Варивуд, започео је први организовани црквени живот Срба на Петом континенту. Српска популација која се бавила узгојем поврћа углавном је била састављена од две групе исељеника. Једну су чинили они који су дошли двадесетих година двадесетог века као економски имигранти. Друга је била састављена од војника и официра Југословенске војске у Отаџбини и њихових породица који су по завршетку Другог светском рата морали побећи пред комунистичким терором. Купљено је имање 1949. године у Мона Вејлу и у јануару 1954. године освећена сала која је уједно служила и као богослужбено место. Доласком новог таласа имиграције седамдесетих година ово имање и сала постају мали. Тада се купује садашње имање на Инглсајду на коме се постепено изграђују Прокатедрални храм Светог Саве, црквена сала, Парохијски дом, велики паркинг, као и фудбалски/кошаркашки терен за омладину. Извор: Српска Православна Црква
  8. Најстарија Српска православна Црквена општина у Аустралији посвећена Светом Сави у Сиднеју обележила је 6. oктобра 2018. године 70-годишњицу од оснивања. Прослава је почела вечерњим богослужењем које су у препуном храму служили парох прота Саша Радоичић и ђакон Желимир Миловић у присуству владике Силуана и свештенства из Сиднеја. Одговарао је хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина. -Бог је својим прстом указао баш на овај део града и ту започео богослужбени живот православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду још далеке 1949. године. Од тада па до данас тај жижак Светог Саве се разгорео по свим градовима и крајевима ове велике државе тако да данас Срби имају неколико десетина Црквених општина, Мисионарских парохија, свог Епископа и своју Митрополију, рекао је владика Силуан. Вече се наставило угодном духовном академијом која је уједно била и донаторска вечера за нови пројекат при храму Светог Саве. Са благословом владике Силуана, покренут је пројекат израде црквеног намештаја у традиционалном стилу ручног дубореза. Масивна улазна врата са иконама четири јеванђелиста, постоље за целивајућу икону, певнице, двадесет и шест стасидија, ”Христов гроб”, олтарска врата, горње место са дванаест места за седење са леве и десне стране и ормари за олтар су само неке од ствари које ће се радити. Као и до сада, верни народ Северних плажа (Northern Beaches) и осталих крајева Сиднеја одазвао се позиву да учествује у светом делу и црквену салу испунио до последњег места. Прота Саша је поздравио све присутне, а посебно госте из локалне владе заменика градоначелника гђу Сју Хејнс и годборника г. Рорија Амона. Програм, чији је водитељ био г. Никола Лукић, почео наступом гостујућег хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Патриотске песме које буде љубав према мајци Србији су мамиле велике аплаузе свих присутних: Востани Сербије, Креће се лађа француска... Затим је наступила најстарија фолклорна група при Црквеној општини Светог Саве, а после њих и група Нова младост састављена од родитеља деце са фолклора. Певачка група састављена од девојака из парохије отпевала је сплет етно песама. Неке од ових девојака су чак и трећа генерација Срба рођених у Аустралији. Потом је г. Никола Лукић, историчар и архивар при парохији Светог Савеа у кратким цртама и на оба језика и уз мноштво фотографија представио историјски пут парохије од настанка до данас. Уследио је други сплет игара фолклорне групе Свети Сава, а потом се свим присутнима обратио прота Саша Радоичић најавивши владику Силуана и доделу ордена Светог Саве трећег степена. Као потпуно изненађење орден је додељен кореографу фолклора при парохији г. Герију Довсону. Иако Аустралијанац, г. Довскон је заволео српски фолклор, игре песме и обичаје. Боравећи у Србији у неколико наврата по неколико месеци изучавао је игре и песме из разних српских крајева и тако постао кореограф српског фолклора. Уз мале прекиде скоро четрдесет година је подучавао децу са Северних плажа српској игри и песми. Међутим, поред кореографије г. Довскон је стално подсећао децу да поред фолклора треба да чувају и воле своје Православље, као и да негују свој српски језик. Поред ордена г. Довскону је уручена и велика урамљена фотографија свих фолкорних група, дар фотографа Радивоја Мачковића. Видно изненађен и са сузама у очима, г. Довскон се захвалио Епископу Силуану, као и свима присутнима на указаној части и подсетио је на своје почетке, као и на љубав коју негује према Србима и њиховој култури. Аплауз свих присутних који је трајао неколико минута је показао колико је г. Довскон цењен и вољен у заједници. Додела ордена је завршена са многољествијем које је произвео ђакон Милош Ракетић, а потврдио хор Свети Серафим Саровски. Затим је локални парох прота Саша Радоичић представио пројекат храмовног намештаја и најавио следећи пројекат - комплетну замену крова и кровне конструкције на храму. Како се ове године навршава сто година од завршетка Првог светског рата, део академије је био посвећен и сећању на јунаке које су своје животе дали на бранику отаџбине. Прво је уз помоћ младе Ангелине Миловић солиста Игор Јовановић отпевао песму Тамо далеко, а затим је г. Марко Трифуновић, колекционар српског ордења и медаља, одржао кратко предавање о ордену Карађорђеве звезде са мачевима који је установљен за време тог рата и додељиван само за невиђена јунаштва. Присутни су имали прилику да виде поставку оригиналних Карађорђевих звезда изложених посебно за то вече. По завршеном предавању песма Догодине на Косову све присутне је подсетила на Косовски завет и измамила велики аплауз. Владика Силуан се обратио присутнима, подсетивши да је Косово најскупља српска реч и свима предочио страдалнички живот српског народа на Косову и Метохији. -Једино са вером у васкрслог Христа наш народ опстаје у разним енклавама и побеђује сва искушења, рекао је Владика. Позвавши на слогу, заједништво и међусобну љубав у Христу Владика је захвалио на гостопримству и опростио се од верног народа. Поред веронауке, фолклора и српског језика деца при парохији Светог Саве баве се и спортом. Тако је представљена и фудбалска академија која окупља малишане свих узраста. Тренер Велибор Јоковић са малишанима обученим у дресове представио је четири екипе које су организоване по узрастима. -Циљ академије је не само да се деца баве спортом већ и да се држе на окупу, рекао је г. Јоковић. На крају поново наступио хор Свети Серафим Саровски са сплетом народних песама. Председница Кола српских сестара гђа Олга Павловић је искористила прилику да се свима који су учествовали у припреми прославе свесрдно захвали. Била је то прва духовна академија од три планиране прославе јубиолеја. Следеће велико окупљање је на дан Светог Саве, 27. јануара 2019. године, када ће се прославити седамдесета храмовна слава. Такође, ако буде све текло по плану, крајем идуће године, вероватно опет у октобру, планира се освећење новог црквеног намештаја. Историјат парохије Светог Саве, Мона Вејл Далеке 1949. године на Северним плажама Сиднеја, у предграђима Мона Вајл и Варивуд, започео је први организовани црквени живот Срба на Петом континенту. Српска популација која се бавила узгојем поврћа углавном је била састављена од две групе исељеника. Једну су чинили они који су дошли двадесетих година двадесетог века као економски имигранти. Друга је била састављена од војника и официра Југословенске војске у Отаџбини и њихових породица који су по завршетку Другог светском рата морали побећи пред комунистичким терором. Купљено је имање 1949. године у Мона Вејлу и у јануару 1954. године освећена сала која је уједно служила и као богослужбено место. Доласком новог таласа имиграције седамдесетих година ово имање и сала постају мали. Тада се купује садашње имање на Инглсајду на коме се постепено изграђују Прокатедрални храм Светог Саве, црквена сала, Парохијски дом, велики паркинг, као и фудбалски/кошаркашки терен за омладину. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Током засједања одржаног од 3 – 6. октобра 2018. године у Успенском манастиру у Баламди (Либан), Свештени синод Антиохијске православне цркве донио је коминике. У документу стоји: Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Version 1.0.0

    5 downloads

    Сажета историја, уџбеничка, што би се рекло.
  14. Дела апостолска су ранохришћански спис који је апостол Лука саставио као другу књигу или наставак свог Еванђеља и посветио извесном Теофилу (Дап 1, 1; уп. Лк 1, 1). Иако се спис назива Дела апостолска главни јунак приповести је у суштини један апостол, апостол Павле, чији живот и деловање Лука детаљно описује, од његовог саглашавања као младића са линчом архиђакона Стефана (Дап 7, 58), преко његовог обраћења, мисионарске делатности, све до доласка у Рим (Дап 28, 17). Дела апостолска су, дакле, првенствено приповест о делима апостола Павла. Лука је своју приповест конципирао тако да Теофил, односно шири круг читалаца који су хришћани из незнабоштва или још увек незнабошци, у делима (πράξεις) апостола Павла препознају одређене опште социо-културолошке обрасце тога доба којима се послужио као средством ефикасне комуникације и афирмације нове вере као носиоца позитивних вредности античког наслеђа. На тај начин су читаоци у приповестима Дела апостолских требали да читају њима познату, али наново испричану причу о непролазним вредностима, врлини, снази речи, храбрости и слободе. Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34). У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика. Ареопаг Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града. Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити. Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28). View full Странице
  15. Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34). У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика. Ареопаг Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града. Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити. Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28).
  16. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  17. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Засједање Свештеног синода Руске православне цркве под предсједавање Патријарха Кирила одржаће се у Минску 15. октобра, потврђено је РИА Новостима у птаријаршијској прес-служби. Посјета Патријарха московског и све Русије Кирила Минску планирана је од 13. до 15. октобра. „15. октобра у Минску ће засједати Свештени синод Руске православне цркве“, саопштено је из прес-службе предстојатеља. У оквиру посјете Патријарх ће такође богослужити у катедралном сабору Минска и обавити чин великог освећења храма-споменика у част Свих Светих у дан празовања Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Засједање Свештеног синода Руске православне цркве под предсједавање Патријарха Кирила одржаће се у Минску 15. октобра, потврђено је РИА Новостима у птаријаршијској прес-служби. Посјета Патријарха московског и све Русије Кирила Минску планирана је од 13. до 15. октобра. „15. октобра у Минску ће засједати Свештени синод Руске православне цркве“, саопштено је из прес-службе предстојатеља. У оквиру посјете Патријарх ће такође богослужити у катедралном сабору Минска и обавити чин великог освећења храма-споменика у част Свих Светих у дан празовања Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. ризница богословља

    25 година цркве Светог Арсенија Сремца у Витбију

    Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан уз саслужење протојереја-ставрофорора Василија Томића, архијерејског заменика; протојереја-ставрофора Милована Средојевића, старешине храма Светог Саве у Торонту; пензионисаног протојереја-ставрофора Милутина Вељка; протојереја-ставрофора Првослава Пурића, пароха торонтског; протојереја Златибора Ђурашевића, пароха у Ричмонд Хилу; протонамесника Милоша Пурића, надлежног пароха; јереја Милорада Делића, пароха нијагарског; и ђакона Александра Митровића из Хамилтона. На Литургији су величанствено заједнички појали хор Кир Стефан Србин из Торонта и локални хор Светог Арсенија Сремца из Витбија под руководством диригентице г. Јасмине Вучуровић. После причешћа верних Епископ је произнео надахнуту беседу о смислу и значају Часног и Животворног Крста Господњег: -Сви ми, епископи и свештеници, директори и радници, учитељи и ученици, здрави и болесни морамо без роптања и достојанствено да носимо свој Крст, онако како је Крст носио сам Христос, јер без Крста нема Васкрсења и нема спасења. У току Литургије, након заамвоне молитве, освећен је славски колач Кола српских сестара који славе Малу Госпојину као своју славу. Кума ове године била је протиница Лела Средојевић из Мисисаге, а за идућу годину кумства су се прихватије Слободанка Бркљач и Ранка Матејић. По завршетку службе, верни народ је испунио свечану салу до последњег места. Око 140 гостију могло је да ужива у богатој трпези са српским специјалитетима коју су припремиле вредне чланице Кола српских сестара Мала Госпојина. Том приликом, надлежни парох Милош Пурић је свима захвалио на доласку и укратко изложио историју Црквено-школске општине, почев од 1969. године, подсећајући да је 1993. године коначно и купљен данашњи храм. Протонамесник Милош Пурић је захвалио свим оснивачима и добротворима парохије поименице што је пропраћено бурним аплаузима. Такође велике похвале добили су др Драгана Пилавџић и др Ђорђе Хајдуковић због куповине прелепих полијелеја за цркву. -Будите добра деца своје Цркве и Епархије. Као што сте волели своју цркву свих ових година тако чините и убудуће, речи су којима је присутне поздравио и благословио епископ Митрофан и посебно их замолио да помогну својој цркви око проблема са спољном фасадом и њеном рестаурацијом. Председник Црквено-школске општине г. Спасоје Гаврић у име свих чланова и Управног одбора уручио је Епископу канадском г. Митрофану на поклон панагају и напрсни крст. Молитвом и благословом епископа Митрофана завршен је свечани ручак. У вечерњим часовима у истој сали одржана је смотра фолклорних група из Витбија, Торонта и Хамилтона. Извор: Српска Православна Црква
  21. У суботу, 29. септембра 2018. године, у храму Светог Арсенија Сремца у Витбију, Канада, свечано је прослављена 25-годишњица парохије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан уз саслужење протојереја-ставрофорора Василија Томића, архијерејског заменика; протојереја-ставрофора Милована Средојевића, старешине храма Светог Саве у Торонту; пензионисаног протојереја-ставрофора Милутина Вељка; протојереја-ставрофора Првослава Пурића, пароха торонтског; протојереја Златибора Ђурашевића, пароха у Ричмонд Хилу; протонамесника Милоша Пурића, надлежног пароха; јереја Милорада Делића, пароха нијагарског; и ђакона Александра Митровића из Хамилтона. На Литургији су величанствено заједнички појали хор Кир Стефан Србин из Торонта и локални хор Светог Арсенија Сремца из Витбија под руководством диригентице г. Јасмине Вучуровић. После причешћа верних Епископ је произнео надахнуту беседу о смислу и значају Часног и Животворног Крста Господњег: -Сви ми, епископи и свештеници, директори и радници, учитељи и ученици, здрави и болесни морамо без роптања и достојанствено да носимо свој Крст, онако како је Крст носио сам Христос, јер без Крста нема Васкрсења и нема спасења. У току Литургије, након заамвоне молитве, освећен је славски колач Кола српских сестара који славе Малу Госпојину као своју славу. Кума ове године била је протиница Лела Средојевић из Мисисаге, а за идућу годину кумства су се прихватије Слободанка Бркљач и Ранка Матејић. По завршетку службе, верни народ је испунио свечану салу до последњег места. Око 140 гостију могло је да ужива у богатој трпези са српским специјалитетима коју су припремиле вредне чланице Кола српских сестара Мала Госпојина. Том приликом, надлежни парох Милош Пурић је свима захвалио на доласку и укратко изложио историју Црквено-школске општине, почев од 1969. године, подсећајући да је 1993. године коначно и купљен данашњи храм. Протонамесник Милош Пурић је захвалио свим оснивачима и добротворима парохије поименице што је пропраћено бурним аплаузима. Такође велике похвале добили су др Драгана Пилавџић и др Ђорђе Хајдуковић због куповине прелепих полијелеја за цркву. -Будите добра деца своје Цркве и Епархије. Као што сте волели своју цркву свих ових година тако чините и убудуће, речи су којима је присутне поздравио и благословио епископ Митрофан и посебно их замолио да помогну својој цркви око проблема са спољном фасадом и њеном рестаурацијом. Председник Црквено-школске општине г. Спасоје Гаврић у име свих чланова и Управног одбора уручио је Епископу канадском г. Митрофану на поклон панагају и напрсни крст. Молитвом и благословом епископа Митрофана завршен је свечани ручак. У вечерњим часовима у истој сали одржана је смотра фолклорних група из Витбија, Торонта и Хамилтона. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао данас на празник Воздвижења Часног крста у манастиру Острог све патријархе, Свјатјејшег Патријарха васељенскога Вартоломеја, Патријарха Московскога Кирила, Блажењејшега Митрополита кијевскога и све Украјине Онуфрија, све православне епископе да не дозволе да се у Украјини настави братоубилаштво и да га на било који начин не подржавају како би се сачувало јединство Цркве Божије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×