Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тешко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Питање односа јудејства и ране Цркве која се окупља око вере у Исуса као страдалог и васкрслог Месију и Спаситеља, не само народа Израила, већ свих народа, веома је сложено. У овом прилогу желим да укажем на неке занимљиве феномене везане за ту тематику, а на основу текста Мт 23. Иако се у време настанка Еванђеља по Матеју може говорити о томе да хришћанство има известан „религијски идентитет“ другачији од јудејског, с обзиром да има своје исповедање вере, утемељујући наративи су у формирању (Еванђеље по Марку већ увелико постоји), богослужбена пракса постоји, као и одређен етос – овде се још увек ради о једној „породичној свађи“, иначе не би било замисливо да Исус својим ученицима за јудејске религијске ауторитете каже: „Све што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините…“ (Мт 23, 3). Тако нешто није могуће рећи тамо где су две „религије“ бесповратно отишле свака својим путем. Синагога је у Еванђељу место окупљања Јудеја (синагога „ваша“ или синагога „њихова“) и место где Исусови следбеници бивају прогоњени (4, 23; 23, 34; 10, 17; 22, 6). То може значити да су Исусови следбеници имали своја места окупљања и своје писмознанце (13, 52; 23, 34), али то још увек не значи неповратно одвајање једне заједнице од друге. Неспорно је да су они који су веровали у Исуса као Месију имали негативна искуства са својим јудејским сународницима. О томе нарочито сведочи парабола о венчању царевог сина (22, 2–8) и врло упечатљиво Мт 23. Овај последњи текст се може читати и сагледавати са више аспеката. Стога је моје читање овде инспирисано, пре свега, једним конкретним питањем: Како се осуде јудејских религијских ауторитета односе према извесним текстовима Беседе на гори (Мт 5–7)? Како то да у једном те истом тексту имамо позивање на безрезервну љубав према свим људима, на неосуђивање, на љубав према непријатељима и онима који нас гоне, и један говор који осуђује и наговештава суд над једним народом (Мт 23)? Дакле, у центру мога интересовања је однос ова два диксурса на нивоу наратива, са другим додатним питањем које гласи: да ли је религијски други из Мт 23 може бити схваћен типски и можда чак саморефлексијски, у смислу да инсистирање на религијским праксама на штету човекољубља може девалвирати или чак укинути и смисао саме и сваке религије? Да ли је читање Мт 23 могуће тако да и ученици, они који су позвани да следе идеалу Беседе на гори, препознају ова упозорења као упућена не само религијски другом већ и њима самима? Исусов говор у Мт 23 је у ствари део већег говора који обхвата главе 23–25. Иако се адресати и теме Исусових обраћања у оквиру ове велике текстуалне целине мењају, Еванђелист говор представља као јединствен, и то у циљу маркирања петог, великог Исусовог говора у Еванђељу који тако читав еванђелски текст представља као ново Петокњижје Мојсијево. Мт 23 је прво обраћање у оквиру ове текстуалне целине и његови директни адресати су народ и ученици (23, 1). Иако се директно прозивају „писмознанци и фарисеји“ они се не наводе као присутни. Говор је троделан: у првом делу се претенциозним, социјално и религијски амбициозним писмознанцима и фарисејима супротставља скромност и егалитаризам ученика (23, 1–12), у другом делу следе седам или осам „тешко вама“ против религијског лицемерја писмознанаца и фарисеја (23, 13–33) и коначно два суда против „рода овога“ и Јерусалима (23, 34–39). У овом излагању ја ћу се концентрисати на први и други део текста. У првом делу (1–12) Исус најпре констатује да су на Мојисјеву столицу сели писмознаници и фарисеји – оно што следи показује да су они у ствари узурпирали и корумпирали религијско наслеђе отаца. Ова узурпација и корупција религијског не огледа се у томе што они поучавају, то није проблем, већ у ономе што чине и како се понашају. Наиме, они: 1) „везују тешка и несношљива бремена и стављају их на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну“ (ст. 4); 2) они свој религијски ауторитет воле да показују – како су религиозни, свуда да буду први, да им се указује највећа част (ст. 5–7). Наметање бремена, тј. притискање људи религијским прописима је у потпуној супротности са оном што нуди Исус (11, 28–30: „мој је јарам благ и моје бреме лако“), док је за његове ученике недопустиво да се раслојавају међу собом тако што ће неке називати „раби“, отац (уп. Мт 10, 37), учитељ или наставник. Религијско понашање Исусових следбеника треба да буде сасвим супротно: они су сви браћа, једнога Оца имају и једнога наставника, Христа (ст. 8–10). Нема религијског елитизма, нема тражења почасти за себе, пошто: „највећи међу вама нека вам буде слуга“ (ст. 11). Заједница Исусових ученика и религијски и социјално функционише по принципу „обрнуте пирамиде“ и тражи одговорност сваког појединца: „Ко уздиже самога себе, биће понижен, а ко унизи самога себе, биће уздигнут“ (ст. 12). На самом почетку, дакле, Исус јасно поставља ствари: ученици се морају чувати религијског формализма који угрожава и ниподаштава многе људе и отвара простор за успостављање онаквих међуљудских односа које он сматра противним вољи Божијој за човека. Следећи текстуални одељак (23, 13–33) састоји се од седам или осам мањих целина од којих свака почиње са „тешко вама писмознанци и фарисеји“. Адресиране су дакле две групе које у јудејству Исусовог времена представљају религијске ауторитете који познају Писмо и предање и сходно томе га тумаче за свакодневне потребе људи. Као што су показала научна истраживања слика јудејских религијских ауторитета која се налази у овом тексту је са историјског становишта неправедна, једнострана и непотпуна. Она је адаптирана полемичкој природи текста. Критика је веома оштра и немилосрдна. Кровна тема читавог одељка формулисана је у ст. 13: „Тешко вама, писмознанци и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу“ (ст. 13). Овде се уводи кључни појам: „лицемер“. Шест пута ће Исус надаље овако назвати писмознанце и фарисеје. „Лицемер“ се на грчком односи на глуму и глумце, док у јудеохришћанском наслеђу овај појам има искључиво негативну конотацију. Лицемерима се називају они који своја јавно прокламована теоријска начела не спроводе у праксу, који живе у контрадикторности између онога што причају и онога што чине (уп. Мт 6, 2–18; 7, 5; 15, 7; 22, 18). Главна замерка религијским ауторитетима је формулисана: они својим понашањем и религијским формализмом нарушавају од Бога жељене међуљудске односе – „затварају царство небеско пред људима“, дакле онемогућавају људе да учествују у есхатолошком дару љубави Божије. „Царство Божије“ је код Матеја увек један будући догађај коме се у сусрет иде кроз држање онога што је Исус поучавао, дакле бескомпромисне љубави према другом човеку (Мт 28, 19–20). Други прекор (ст. 14) – веома лоше посведочен у рукописној традицији и стога се испушта у критичким издањима текста и научним коментарима – је да писмознанци и фарисеји искоришћавају ситуације у којима се налазе удовице које се сматрају посебно угроженом и слабом групом. „Једете куће удовичке“ у ствари значи да материјално искоришћавају удовице. Такође се тобоже моле дуго, супротно од праксе коју заступа Исус (Мт 6, 5–6). Они су такође велики и посвећени мисионари (ст. 15) који се боре за сваког прозелита, а када га придобију, они га учине „сином пакленим, двапут горим од себе“. Познато је да је пак ревност прозелита увек нешто интензивнија од традиционалног верника – у овом случају он постаје још већи формалиста од својих учитеља, још већи лицемер. Ст. 16–18 заоштравају критику: писмознанци и фарисеји се називају „слепе вође“, „будале и слепци“, веома тешке речи. Они уносе забуну у погледу заклетве: у шта човек треба или сме да се куне? Иако је Исус принципијално против заклињања (5, 33–37), он овде улази у расправу да би показао како се кроз одређивање у шта се сме заклањати прокламују извесне вредности: шта је важније и претежније, храм или храмовно злато? Жртвеник или дар на жртвенику? Регулишући заклињање они у ствари проповедају обрнуте вредности од оних које Исус види као Богом жељене. Надаље, фарисеји и писмознанци дају десетак, десети део својих примања, као порез од кога се издржава свештенство храма у Јерусалиму. Вероватно су у том погледу имали низ прописа, тако да Исус наводи десетак у виду зачина нане, копра и кима (прилично банално), указујући да су оно претежније у Закону запоставили „правду, милосрђе и веру“, „ово је требало чинити, а он не запостављати“: поштовање религијских прописа смислено је једино када је праћено извесним духовним вредностима на основу којих се граде међуљудски односи. Религијски формализам неумитно води као оцеђивању комарца, а гутању камиле, тј. чисте чашу за вино од малог комарца да се не би запрљали, а гутају огромну, притом нечисту, камилу. Поента је следећа: дајете десетак од зачина, а склони сте неправди, немилосрдни сте према другима и немате вере. Одмах затим се надовезује и замерка да се баве чистотом чаше и зделе, а духовно су запуштени, „пуни грабежа и неумерености“: право очишћење долази изнутра, а оно што је изнутра чисто, биће и споља (ст. 25–26). Иста мисао се излаже и надаље: писмознанци и фарисеји су као окречени гробови, споља лепи, изнутра „пуни мртвачких костију и сваке нечистоће“. Споља се они праве праведни, а изнутра су пуни „лицемерја и безакоња“. Критика се још више заоштрава како се говор приводи крају: писмознанци и фарисеји су духовни потомци убица пророка, иако се сада побожно клањају на њиховим гробовима! Они испуњавају меру својих отаца убица тиме што се понашају исто као они, нема разлике. Њих чека суд који неће избећи. Вратимо се сада питањима која су постављена. Прво: како се Беседа на гори (5–7) и љубав према непријатељима доводи у везу са Мт 23? Беседа на гори је један манифест човекољубља и етике љубави. Поред многих места која говоре о потреби љубави, праштања, неосуђивања других, толеранције, врхунац Беседе на гори је захтев за љубављу према непријатељима: „Чули сте да је речено: љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свога који је на небесима…“ (уп. Мт 5, 43–48). Очигледно је да између овог Исусовог захтева и низа увреда и осуда на рачун писмозананца и фарисија постоји напетост. Ако се сагледавају као непријатељи Исуса и његових ученика, зар није требало њих љубити и благосиљати? Зар није контрадикторно то да се са једне стране захтева безусловна љубав према свакоме, а с друге стране постоје текстови попут Мт 23? То је велика апорија која се јавља код тумача Еванђеља по Матеју и на ово питање се нуде различити одговори, који сежу од тога да се овај текст игнорише до тога да се проглашава страним телом у еванђелском наративу. Потешкоће заиста постоје. Поменута контардикторност са захтевом са љубављу према непријатељима је евидентна, али и јаки антијудејски тонови који су играли не малу улогу у каснијој историји спорова између Јудеја и хришћана, и понекад бивали једно од оправдања погрома Јудеја. Ове потешкоће постоје и оне се не могу елиминисати. Моја намера је да понудим једно другачије читање Мт 23, наиме читање које донекле може да уђе у дијалог са два наведена приговора (контрадикторност и антијудаизам). Моје читање Мт 23 у контексту теме сагледавања религијски другог се одвија тако што у овом тексту сагледавам критику једног типа религиозности који форму ставља испред суштине, односно који критикује религијски елитизам и формализам заснован на испуњавању форми и ниподаштавању других. Та критика је у основи типска, она се не везује само за историјски контекст, већ изражава типско религијско искуство. Овде је критика религијског формализма упрена не само против оних који га практикују него и у заштиту оних који су њиме погођени. Ова критика је заштита малог, немоћног, религијским расправама недораслог човека. Религијским формализмом су најчешће погођени они мали, обични и маргинализовани људи, а управо они су први адресати Еванђеља: када су ученици Јованови питали Исуса, је ли он тај или другога да чекају, он им одговара: „Идите и јавите Јовану шта слушате и гледате: слепима се враћа вид и хроми ходају, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда еванђеље“ (Мт 11, 3–5). Бог Израила се Марији, мајци Исусовој открива као Бог потлачених, малих и одбачених: „Својом руком учини силу, разби охоле у мислима њихова срца, збаци владаре са престола и узвиси понизне, гладне насити добрима, а богате отпусти празне“ (Лк 1, 51–53). Стога моје читање није првенствено фокусирано на „тешко вама“, већ на други део формулације, на оне који су жртве религијског формализма и одсуства човекољубља: Ко су ти људи пред којима се затвара Царство небеско? Ко су удовице? Чије су жртве прозелити? Ко је тај обичан свет који жели да зна чиме да се закуне? Ко су људи притиснути ритуалима? Ко су ти људи пред чијим очима религијски ауторитети изводе побожне представе и праве се важни и супериорни (Religion to Show)? Ко су побијени пророци? У суштини религијски формализам угрожава управо оно за шта се Исус у својој проповеди највише залаже: за успостављање нових, другачијих и у односу на свет алтернативних међуљудских односа где је критеријум љубав једних према другима, и нарочита посвећеност према онима који су по мерилима овога света ускраћени: сиромашнима, болеснима, прогнанима. Стога се оштра критика религијског формализма парадоксално ставља у службу заповести љубави, односно подсећа на њу. С друге пак стране, већ је поменуто да је Мт 23 текст који је сведок једне породичне свађе. Онај који говори је Јеврејин, Исус, онај који је записао је је Јеврејин Матеј, а и актери текста су сви Јевреји. У овом тексту нема етничког елемента, нити се ради о религијски другом у смислу да се захтева поштовање неког другог Бога, на неком другом месту. Изнета полемика није етничког већ религијског карактера: жртве религијског формализма и одсуства човекољубља су такође Јевреји исто онолико колико су и писмоснанци и фарисеји Јевреји. Стога је сваки антијудаизам који се ишчитава из овог текста неадекватан и супротан интенцији самог текста. Таквих читања је наравно било и биће, али је неопходно увек изнова подсећати да су она погрешна и не уважавају исказ самог текста. Ако се Мт 23 чита, не првенствено као непријатно преступање заповести љубави или као антијудејски усмерен, већ као критика извесног типа религиозности кроз призму Еванђеља љубави и бриге за потребитог и обичног човека, онда се може боље разумети оштар тон који прожима овај текст. Злоупотреба религије, употреба религије као средства за самопромоцију и неподаштавње других, је са становишта Еванђеља недопустив преступ: у име Божије, позивајући се на Бога, чинити тако нешто је за недвосмислену и оштру осуду. Ако се овај текст надаље чита као типски за религијско искуство, потенцијали за саморефлексију и самокритику су препознатљиви. Раније у Еванђељу по Матеју наводе се две заповести које су највеће у јудејском Закону: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.“ Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: „љуби ближњега својега као самога себе“ (Мт 22, 37–39)“. Есхатолошки говор Христов (Мт 25, 31–46), који следи непосредно после говора „тешко вама посмознанци и фарисеји“ показује неодвојивост, органску повезаност ове две заповести, са једне, и показује нам ко је тај ближњи из друге заповести, са друге стране. Окупљени и са леве и са десне стране исповедају Христа обраћајући му се са „Господе“ (Мт 25, 37. 44). Њихова вера у Христа као Господа је евидентна. Међутим, суштинска разлика између њих је у томе што окупљени са леве стране нису схватили да не могу истински служити Господу без несебичне љубави према људима у невољи. Њихово исповедање је празно, њихова вера без дела је мртва (уп. Јак 2, 26; уп. такође Јак 1, 27). Они, наиме, нису испунили другу заповест, нису схватили ко су њихови ближњи, нису их препознали и на тај начин су онемогућили себе да испуне прву заповест коју су мислили да испуњавају. Однос према Богу се гради односом према људима, директан однос са Богом је наравно могућ али увек у служби изградње међуљудских односа. Мт 23 је текст који бих назвао „грижа савест“ сваке религије. Заповести и прописи који се у оквиру једне религије формирају углавном у циљу установе култа чија је улога првенствено да сабира и уједињује, могу постати неподношљиви терет који се намеће људима од других људи. Христово Еванђеље човекољубља и афирмације управо оних који нису срећни и успешни по мерилима овога света нема веће супротности од овакавог религијског формализма и тријумфализма. Управо такве односе Исус Христос је дошао да оспори и да подсeти шта је воља Божија за човека. Вера хришћана у њега као Месију, страдалог и васкрслог Господа, Искупитеља човека од смрти, онога који је са нама у све дане до свршетка света, овим његовим поукама даје не само морални и поучни карактер, него заправо божански: Исус Христос је однос према Богу суштински везао за однос према човеку – воља Божија за човека је да човеку буде човек. Извор: Теологија.нет View full Странице
  2. Иако се у време настанка Еванђеља по Матеју може говорити о томе да хришћанство има известан „религијски идентитет“ другачији од јудејског, с обзиром да има своје исповедање вере, утемељујући наративи су у формирању (Еванђеље по Марку већ увелико постоји), богослужбена пракса постоји, као и одређен етос – овде се још увек ради о једној „породичној свађи“, иначе не би било замисливо да Исус својим ученицима за јудејске религијске ауторитете каже: „Све што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините…“ (Мт 23, 3). Тако нешто није могуће рећи тамо где су две „религије“ бесповратно отишле свака својим путем. Синагога је у Еванђељу место окупљања Јудеја (синагога „ваша“ или синагога „њихова“) и место где Исусови следбеници бивају прогоњени (4, 23; 23, 34; 10, 17; 22, 6). То може значити да су Исусови следбеници имали своја места окупљања и своје писмознанце (13, 52; 23, 34), али то још увек не значи неповратно одвајање једне заједнице од друге.   Неспорно је да су они који су веровали у Исуса као Месију имали негативна искуства са својим јудејским сународницима. О томе нарочито сведочи парабола о венчању царевог сина (22, 2–8) и врло упечатљиво Мт 23. Овај последњи текст се може читати и сагледавати са више аспеката. Стога је моје читање овде инспирисано, пре свега, једним конкретним питањем: Како се осуде јудејских религијских ауторитета односе према извесним текстовима Беседе на гори (Мт 5–7)? Како то да у једном те истом тексту имамо позивање на безрезервну љубав према свим људима, на неосуђивање, на љубав према непријатељима и онима који нас гоне, и један говор који осуђује и наговештава суд над једним народом (Мт 23)? Дакле, у центру мога интересовања је однос ова два диксурса на нивоу наратива, са другим додатним питањем које гласи: да ли је религијски други из Мт 23 може бити схваћен типски и можда чак саморефлексијски, у смислу да инсистирање на религијским праксама на штету човекољубља може девалвирати или чак укинути и смисао саме и сваке религије? Да ли је читање Мт 23 могуће тако да и ученици, они који су позвани да следе идеалу Беседе на гори, препознају ова упозорења као упућена не само религијски другом већ и њима самима?   Исусов говор у Мт 23 је у ствари део већег говора који обхвата главе 23–25. Иако се адресати и теме Исусових обраћања у оквиру ове велике текстуалне целине мењају, Еванђелист говор представља као јединствен, и то у циљу маркирања петог, великог Исусовог говора у Еванђељу који тако читав еванђелски текст представља као ново Петокњижје Мојсијево. Мт 23 је прво обраћање у оквиру ове текстуалне целине и његови директни адресати су народ и ученици (23, 1). Иако се директно прозивају „писмознанци и фарисеји“ они се не наводе као присутни. Говор је троделан: у првом делу се претенциозним, социјално и религијски амбициозним писмознанцима и фарисејима супротставља скромност и егалитаризам ученика (23, 1–12), у другом делу следе седам или осам „тешко вама“ против религијског лицемерја писмознанаца и фарисеја (23, 13–33) и коначно два суда против „рода овога“ и Јерусалима (23, 34–39). У овом излагању ја ћу се концентрисати на први и други део текста.   У првом делу (1–12) Исус најпре констатује да су на Мојисјеву столицу сели писмознаници и фарисеји – оно што следи показује да су они у ствари узурпирали и корумпирали религијско наслеђе отаца. Ова узурпација и корупција религијског не огледа се у томе што они поучавају, то није проблем, већ у ономе што чине и како се понашају. Наиме, они: 1) „везују тешка и несношљива бремена и стављају их на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну“ (ст. 4); 2) они свој религијски ауторитет воле да показују – како су религиозни, свуда да буду први, да им се указује највећа част (ст. 5–7). Наметање бремена, тј. притискање људи религијским прописима је у потпуној супротности са оном што нуди Исус (11, 28–30: „мој је јарам благ и моје бреме лако“), док је за његове ученике недопустиво да се раслојавају међу собом тако што ће неке називати „раби“, отац (уп. Мт 10, 37), учитељ или наставник. Религијско понашање Исусових следбеника треба да буде сасвим супротно: они су сви браћа, једнога Оца имају и једнога наставника, Христа (ст. 8–10). Нема религијског елитизма, нема тражења почасти за себе, пошто: „највећи међу вама нека вам буде слуга“ (ст. 11). Заједница Исусових ученика и религијски и социјално функционише по принципу „обрнуте пирамиде“ и тражи одговорност сваког појединца: „Ко уздиже самога себе, биће понижен, а ко унизи самога себе, биће уздигнут“ (ст. 12). На самом почетку, дакле, Исус јасно поставља ствари: ученици се морају чувати религијског формализма који угрожава и ниподаштава многе људе и отвара простор за успостављање онаквих међуљудских односа које он сматра противним вољи Божијој за човека.   Следећи текстуални одељак (23, 13–33) састоји се од седам или осам мањих целина од којих свака почиње са „тешко вама писмознанци и фарисеји“. Адресиране су дакле две групе које у јудејству Исусовог времена представљају религијске ауторитете који познају Писмо и предање и сходно томе га тумаче за свакодневне потребе људи. Као што су показала научна истраживања слика јудејских религијских ауторитета која се налази у овом тексту је са историјског становишта неправедна, једнострана и непотпуна. Она је адаптирана полемичкој природи текста. Критика је веома оштра и немилосрдна. Кровна тема читавог одељка формулисана је у ст. 13: „Тешко вама, писмознанци и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу“ (ст. 13). Овде се уводи кључни појам: „лицемер“. Шест пута ће Исус надаље овако назвати писмознанце и фарисеје. „Лицемер“ се на грчком односи на глуму и глумце, док у јудеохришћанском наслеђу овај појам има искључиво негативну конотацију. Лицемерима се називају они који своја јавно прокламована теоријска начела не спроводе у праксу, који живе у контрадикторности између онога што причају и онога што чине (уп. Мт 6, 2–18; 7, 5; 15, 7; 22, 18). Главна замерка религијским ауторитетима је формулисана: они својим понашањем и религијским формализмом нарушавају од Бога жељене међуљудске односе – „затварају царство небеско пред људима“, дакле онемогућавају људе да учествују у есхатолошком дару љубави Божије. „Царство Божије“ је код Матеја увек један будући догађај коме се у сусрет иде кроз држање онога што је Исус поучавао, дакле бескомпромисне љубави према другом човеку (Мт 28, 19–20).  Други прекор (ст. 14) – веома лоше посведочен у рукописној традицији и стога се испушта у критичким издањима текста и научним коментарима – је да писмознанци и фарисеји искоришћавају ситуације у којима се налазе удовице које се сматрају посебно угроженом и слабом групом. „Једете куће удовичке“ у ствари значи да материјално искоришћавају удовице. Такође се тобоже моле дуго, супротно од праксе коју заступа Исус (Мт 6, 5–6). Они су такође велики и посвећени мисионари (ст. 15) који се боре за сваког прозелита, а када га придобију, они га учине „сином пакленим, двапут горим од себе“.  Познато је да је пак ревност прозелита увек нешто интензивнија од традиционалног верника – у овом случају он постаје још већи формалиста од својих учитеља, још већи лицемер. Ст. 16–18 заоштравају критику: писмознанци и фарисеји се називају „слепе вође“, „будале и слепци“, веома тешке речи. Они уносе забуну у погледу заклетве: у шта човек треба или сме да се куне? Иако је Исус принципијално против заклињања (5, 33–37), он овде улази у расправу да би показао како се кроз одређивање у шта се сме заклањати прокламују извесне вредности: шта је важније и претежније, храм или храмовно злато? Жртвеник или дар на жртвенику? Регулишући заклињање они у ствари проповедају обрнуте вредности од оних које Исус види као Богом жељене. Надаље, фарисеји и писмознанци дају десетак, десети део својих примања, као порез од кога се издржава свештенство храма у Јерусалиму. Вероватно су у том погледу имали низ прописа, тако да Исус наводи десетак у виду зачина нане, копра и кима (прилично банално), указујући да су оно претежније у Закону запоставили „правду, милосрђе и веру“, „ово је требало чинити, а он не запостављати“: поштовање религијских прописа смислено је једино када је праћено извесним духовним вредностима на основу којих се граде међуљудски односи. Религијски формализам неумитно води као оцеђивању комарца, а гутању камиле, тј. чисте чашу за вино од малог комарца да се не би запрљали, а гутају огромну, притом нечисту, камилу. Поента је следећа: дајете десетак од зачина, а склони сте неправди, немилосрдни сте према другима и немате вере. Одмах затим се надовезује и замерка да се баве чистотом чаше и зделе, а духовно су запуштени, „пуни грабежа и неумерености“: право очишћење долази изнутра, а оно што је изнутра чисто, биће и споља (ст. 25–26). Иста мисао се излаже и надаље: писмознанци и фарисеји су као окречени гробови, споља лепи, изнутра „пуни мртвачких костију и сваке нечистоће“. Споља се они праве праведни, а изнутра су пуни „лицемерја и безакоња“. Критика се још више заоштрава како се говор приводи крају: писмознанци и фарисеји су духовни потомци убица пророка, иако се сада побожно клањају на њиховим гробовима! Они испуњавају меру својих отаца убица тиме што се понашају исто као они, нема разлике. Њих чека суд који неће избећи.   Вратимо се сада питањима која су постављена. Прво: како се Беседа на гори (5–7)  и љубав према непријатељима доводи у везу са Мт 23? Беседа на гори је један манифест човекољубља и етике љубави. Поред многих места која говоре о потреби љубави, праштања, неосуђивања других, толеранције, врхунац Беседе на гори је захтев за љубављу према непријатељима: „Чули сте да је речено: љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свога који је на небесима…“ (уп. Мт 5, 43–48). Очигледно је да између овог Исусовог захтева и низа увреда и осуда на рачун писмозананца и фарисија постоји напетост. Ако се сагледавају као непријатељи Исуса и његових ученика, зар није требало њих љубити и благосиљати? Зар није контрадикторно то да се са једне стране захтева безусловна љубав према свакоме, а с друге стране постоје текстови попут Мт 23? То је велика апорија која се јавља код тумача Еванђеља по Матеју и на ово питање се нуде различити одговори, који сежу од тога да се овај текст игнорише до тога да се проглашава страним телом у еванђелском наративу. Потешкоће заиста постоје. Поменута контардикторност са захтевом са љубављу према непријатељима је евидентна, али и јаки антијудејски тонови који су играли не малу улогу у каснијој историји спорова између Јудеја и хришћана, и понекад бивали једно од оправдања погрома Јудеја. Ове потешкоће постоје и оне се не могу елиминисати. Моја намера је да понудим једно другачије читање Мт 23, наиме читање које донекле може да уђе у дијалог са два наведена приговора (контрадикторност и антијудаизам). Моје читање Мт 23 у контексту теме сагледавања религијски другог се одвија тако што у овом тексту сагледавам критику једног типа религиозности који форму ставља испред суштине, односно који критикује религијски елитизам и формализам заснован на испуњавању форми и ниподаштавању других. Та критика је у основи типска, она се не везује само за историјски контекст, већ изражава типско религијско искуство.  Овде је критика религијског формализма упрена не само против оних који га практикују него и у заштиту оних који су њиме погођени. Ова критика је заштита малог, немоћног, религијским расправама недораслог човека. Религијским формализмом су најчешће погођени они мали, обични и маргинализовани људи, а управо они су први адресати Еванђеља: када су ученици Јованови питали Исуса, је ли он тај или другога да чекају, он им одговара: „Идите и јавите Јовану шта слушате и гледате: слепима се враћа вид и хроми ходају, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда еванђеље“ (Мт 11, 3–5). Бог Израила се Марији, мајци Исусовој открива као Бог потлачених, малих и одбачених: „Својом руком учини силу, разби охоле у мислима њихова срца, збаци владаре са престола и узвиси понизне, гладне насити добрима, а богате отпусти празне“ (Лк 1, 51–53). Стога моје читање није првенствено фокусирано на „тешко вама“, већ на други део формулације, на оне који су жртве религијског формализма и одсуства човекољубља: Ко су ти људи пред којима се затвара Царство небеско? Ко су удовице? Чије су жртве прозелити? Ко је тај обичан свет који жели да зна чиме да се закуне? Ко су људи притиснути ритуалима? Ко су ти људи пред чијим очима религијски ауторитети изводе побожне представе и праве се важни и супериорни (Religion to Show)? Ко су побијени пророци?  У суштини религијски формализам угрожава управо оно за шта се Исус у својој проповеди највише залаже: за успостављање нових, другачијих и у односу на свет алтернативних међуљудских односа где је критеријум љубав једних према другима, и нарочита посвећеност према онима који су по мерилима овога света ускраћени: сиромашнима, болеснима, прогнанима. Стога се оштра критика религијског формализма парадоксално ставља у службу заповести љубави, односно подсећа на њу.   С друге пак стране, већ је поменуто да је Мт 23 текст који је сведок једне породичне свађе. Онај који говори је Јеврејин, Исус, онај који је записао је је Јеврејин Матеј, а и актери текста су сви Јевреји. У овом тексту нема етничког елемента, нити се ради о религијски другом у смислу да се захтева поштовање неког другог Бога, на неком другом месту. Изнета полемика није етничког већ религијског карактера: жртве религијског формализма и одсуства човекољубља су такође Јевреји исто онолико колико су и писмоснанци и фарисеји Јевреји. Стога је сваки антијудаизам који се ишчитава из овог текста неадекватан и супротан интенцији самог текста. Таквих читања је наравно било и биће, али је неопходно увек изнова подсећати да су она погрешна и не уважавају исказ самог текста.   Ако се Мт 23 чита, не првенствено као непријатно преступање заповести љубави или као антијудејски усмерен, већ као критика извесног типа религиозности кроз призму Еванђеља љубави и бриге за потребитог и обичног човека, онда се може боље разумети оштар тон који прожима овај текст. Злоупотреба религије, употреба религије као средства за самопромоцију и неподаштавње других, је са становишта Еванђеља недопустив преступ: у име Божије, позивајући се на Бога, чинити тако нешто је за недвосмислену и оштру осуду. Ако се овај текст надаље чита као типски за религијско искуство, потенцијали за саморефлексију и самокритику су препознатљиви. Раније у Еванђељу по Матеју наводе се две заповести које су највеће у јудејском Закону: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.“ Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: „љуби ближњега својега као самога себе“ (Мт 22, 37–39)“. Есхатолошки говор Христов (Мт 25, 31–46), који следи непосредно после говора „тешко вама посмознанци и фарисеји“ показује неодвојивост, органску повезаност ове две заповести, са једне, и показује нам ко је тај ближњи из друге заповести, са друге стране. Окупљени и са леве и са десне стране исповедају Христа обраћајући му се са „Господе“ (Мт 25, 37. 44). Њихова вера у Христа као Господа је евидентна. Међутим, суштинска разлика између њих је у томе што окупљени са леве стране нису схватили да не могу истински служити Господу без несебичне љубави према људима у невољи. Њихово исповедање је празно, њихова вера без дела је мртва (уп. Јак 2, 26; уп. такође Јак 1, 27). Они, наиме, нису испунили другу заповест, нису схватили ко су њихови ближњи, нису их препознали и на тај начин су онемогућили себе да испуне прву заповест коју су мислили да испуњавају. Однос према Богу се гради односом према људима, директан однос са Богом је наравно могућ али увек у служби изградње међуљудских односа.   Мт 23 је текст који бих назвао „грижа савест“ сваке религије. Заповести и прописи који се у оквиру једне религије формирају углавном у циљу установе култа чија је улога првенствено да сабира и уједињује, могу постати неподношљиви терет који се намеће људима од других људи. Христово Еванђеље човекољубља и афирмације управо оних који нису срећни и успешни по мерилима овога света нема веће супротности од овакавог религијског формализма и тријумфализма. Управо такве односе Исус Христос је дошао да оспори и да подсeти шта је воља Божија за човека. Вера хришћана у њега као Месију, страдалог и васкрслог Господа, Искупитеља човека од смрти, онога који је са нама у све дане до свршетка света, овим његовим поукама даје не само морални и поучни карактер, него заправо божански: Исус Христос је однос према Богу суштински везао за однос према човеку – воља Божија за човека је да човеку буде човек.   Извор: Теологија.нет
  3. Свештеник Валентин Уљахин Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …» Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама. - За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.
  4. Снежана

    Зашто је људима тешко да воле?

    ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто је људима тешко да воле? 7. септембра 2017. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? „Срећан је онај који уме да воли” Херман Хесе Све што живи / неки ожиљак има / белег у детињства / незарасо чир Сергеј Јесењин Претпостављам да је у вековима релативно стабилне патријархалне породице, подржаване и од цркве и од државе (реч је о западноевропској, хришћанској цивилизацији), појам љубави био релативизован, с обзиром да се до брака долазило погодбом, вољом и избором родитеља, ређе отмицом или, ретко, збиља љубављу, односно заљубљивањем (што је пре остављено доброј литератури него свакодневној пракси). Патријархална породица (и она балканска) рађала је више деце која су се од стране родитеља, углавном, пођеднако волела, са намером да их што раније оспособе за самосталан живот, као услов стварања нове породице. За разлику од овако претпостављене, вишевековне патријархалне породице, већ од почетка XX века у Европи, знатно спорије на Балкану, патријархат – под којим треба разумети облик родовске заједнице у коме преовлађује очево право, више или мање потчињен положај жене, слаба индивидуализација појединца, моћ хришћанске цркве (корисно употребљена на ширење „благе вести” Исусовог учења, или злоупотребљавана путем папоцезаризма на Западу и цезаропапизма на Истоку) – најпре је споро, а онда све брже ишчезавала. Брачни односи, дуго времена, црквено благосиљани и грађански озакоњени, замењују се ванбрачним односима са или без деце, честим разводима већ склопљених бракова, промискуитетним понашањем мушкарца и жене (хедонистички тип живљења), све чешће сведеним на пролазне везе успостављене површним познанствима, материјалном користи, емотивном хладноћом или равнодушношћу. Како у оваквом једном друштвеном поретку, заснованом првенствено на потрошачком менталитету, сумњивом стицању материјалног иметка, праћено све приметнијим егоцентризмом, али онда (што никако није на последњем месту) све бржим губитком религиозне потребе живљења, односно преовладавањем атеистичког или равнодушног погледа на веру (конкретно у западноевропској цивилизацији, хришћанску веру) – говорити о љубави међу људима, међу половима, међу народима, љубави у породици! Ето могућег, првог одговора на болно и све чешће данашње питање: зашто је људима тешко да воле? Одговор гласи: једноставно зато што нису били вољени! Ако је тачно – што потврђује већина психолога данас – да је дете „упијајући ум”, што значи да се главне одлике будућег карактера образују најкасније до краја пете године живота детета, онда је одлучујуће за будући човеков еротско-сексуални однос да ли је и колико је оно вољено од једног или (срећом) од оба родитеља. Разуме се да је главни услов да родитељи заволе дете, њихов сопствени однос у љубави. Честе несугласице у браку, отворене свађе и прељубе, агресивна потреба једног или другог брачног партнера да влада оним другим – „Ако ме волиш, испуњавај моју вољу” – отворено уцењивање деце, као и невидљива или видљива борба партнера око придобијања детета за себе, и на крају (или већ на почетку брака, када се дете већ родило) растава брака – како из свег овог емотивног и когнитивног хаоса међу родитељима, научити дете да воли! Кога да воли? Ваљда најпре своје родитеље, а онда у току живота брачног партнера, пријатеља, свој народ, своју професију. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? (…) Бојим се да је већина данашњих младих у западном свету (као и код нас) емотивно до те мере незрела да је патолошка потреба за неком зависношћу (алкохол, дрога, таблете, телевизија, интернет, храна, претеран рад, сексуално мењање партнера без љубави, новац, потреба за диктатором итд.) скоро у потпуности заменила потребу борбе за независношћу. Један од главних страхова младих данас, емотиван је страх од везивања за партнера супротног пола (да ли је и то разлог за чешће везивање за партнера истог пола?). Зашто је тако? Чест разлог је трагично искуство младих са сопственим родитељима, најпре заљубљеношћу емотивно везаних један за другог, а онда, губљењем заљубљености (која није прешла у љубав) растављање брака, често у међусобној мржњи. Уместо, дакле, природног везивања, а онда и природне зависности од партнера другог пола који се воли (тада се не поставља питање зависности или независности!), патолошка зависност преноси се на погрешне и опасне објекте, као што су, већ помињани, дрога алкохол и слично. Интелигентни млади људи уочавају још једну погубност у брачним односима својих родитеља: агресивна жеља за владањем и покоравањем оног другог партнера, али онда и детета! Зашто би онда млади људи данас уопште ступали у брачни однос када им прети опасност од погрешног емотивног везивања (са тежњом разочарања због превеликих очекивања, која – разочарања могу довести до депресије и самоубиства, али и осветољубивог промискуитета), а онда и ропске зависности од „јачег” у браку! Одломак из књиге Владете Јеротића “О љубави” Издавач Задужбина Владете Јеротића (објављено уз дозволу издавача). http://patriot.rs/vladeta-jerotic-zasto-je-ljudima-tesko-da-vole/
  5. ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Прави мушкарац плаче кад му је тешко У једној од својих беседа у Манастиру Глоговац Владета Јеротић говорио је о људма који не плачу и о агресији. Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Доста калуђера ми је говорило кад смо се мало зближили: Бог ме напустио. – Kако те напустио, зашто? – Две године ја не плачем више. Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо ко жене. А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви. То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака. Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је ЈАЧИ. Kад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач… Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин. Пиплметар
  6. Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења. Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×