Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: Болест као Божанска педагогија

    Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше).   У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3).   Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти.   Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом.  Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски.   Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски).   Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом.   презвитер Слободан Лукић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. А када би вече, доведоше к њему бјесомучних много, и изагна духове ријечју, и све болеснике исцијели, да се испуни што је казао Исаија пророк говорећи: Он немоћи наше узе и болести понесе. (Мт. 8, 16-17) Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше). У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3). Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти. Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. презвитер Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Прота Слободан  је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника.   По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац.  По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен  је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша.    У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г.  изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви.   При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све.   За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године.   Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.”  То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио.    Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном.   Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32  свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића.   У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане.   ђакон Александар Аздејковић   Извор: Српска Православна Црква
  4. У ноћи 20. јуна 2018. године у 71. години живота упокојио се вољени и поштовани протопрезвитер–ставрофор Слободан Годић, старешина храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици. Прота Слободан је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника. По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац. По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша. У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г. изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви. При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све. За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године. Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.” То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио. Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном. Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32 свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића. У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане. ђакон Александар Аздејковић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: О слободи и равноправности

    Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Борба за слободу и равноправност представља главни садржај “проповиједи“ савременог, либерално-демократског друштва. Тако имамо борбу за слободу говора, слободу медија, слободу кретања итд. На први поглед, у томе нема ништа лоше. Човјек и јесте слободно биће, одузмемо ли му слободу он већ неће бити потпуни човјек (Св. Никола Кавасила). Али, да ли је слобода о којој савремени свијет говори заправо истинска слобода. Једна од основних истина наше, хришћанске вјере јесте да је човјек створен по образу, икони Божијој. А основно обиљежје те иконичности јесте управо – слобода. Слобода је Божији дар човјеку и остваривање тог дара значи узрастање у савршенству, сходно Христовом позиву: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48). Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. ризница богословља

    Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Слатка суза

    Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији. Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће нам бити наш ближњи. Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме. Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао. Аутор је архијерејски намјесник никшићки Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. „И цвеће и бумбари и трава и класје и плаветнило и подневна жега… Доћи ће време, Господ ће блудног сина да упита: Јеси ли био срећан у животу земаљском? И заборавићу све – сетићу се само ових пољских путева између класја и трава и припивши се уз милосрдна колена, нећу моћи да одговорим од слатких суза“ – Иван Алексејевич Буњин Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији. Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће нам бити наш ближњи. Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме. Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао. Аутор је архијерејски намјесник никшићки Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Почео је Петровски, апостолски пост, који нас уводи у празник Светих, првоврховних апостола Петра и Павла, који наша Света Црква слави 12. јула. Тим поводом, у нашем јутарњем програму, разговарали смо са свештеником Слободаном Лукићем парохом црмничким, који је покушао да нам приближио смисао и значај апостолског поста, а колико је сам пост важна тема свједоче нам оне ријечи Светих отаца “да су пост и молитва крила душе”. Прилог смо преузели са интернет странце Радија Светигоре! Звучни запис разговора View full Странице
  10. Поуке.орг инфо

    Слободан Чавка: Спорт као секуларна религија

    Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији.
  11. Онима чија се повезаност са спортом углавном своди на успутно праћење путем телевизије или повремено посећивање неке спортске манифестације може бити изненађујуће да је наука о спорту постала област која се можда и најбрже развија на универзитетима широм западног света. Осим тога, ако се осврнемо на дневну штампу, видећемо да њихове спортске стране пружају сасвим довољан доказ о општој заинтересованости за физиолошке – па чак и психолошке – аспекте спорта. Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији. View full Странице
  12. Поражавајућа статистика наводи нас на размишљање и тражење узрока, сваког у свом домену. Нездрава исхрана, генетика, недостатак физичке активности, вируси, стрес, све су то фактори ризика за настанак „организма у организму” како би се на неки начин могао описати рак или канцер. Без обзира на сва досадашња истраживања и искуства у медицини, закључак данашње емисије је да правила нема – обољевају стари и млади; физички активни и неактивни, пушачи и непушачи, оптерећени и неоптерећени генетиком. Сусрет са овом болешћу, узимајући у обзир већ наведену поражавајућу статистику, врло често је и сусрет са смрћу, који је за вјерујућег човјека својеврсни сусрет са Господом, а за човјека без вјере ипак нешто сасвим друго. Колико је вјера у Васкрсење и нада у Господа и милост Његову, најважнији ослонац у тешким данима болести, покушаћемо да одгонетнемо у овој емисији. Један од примјера који се противи уобичајеној медицинској статистици која се бави узроцима настанка ове опаке болести је и наша покојна протиница Младенка Маша Зековић, дугогодишња вјероучитељица у Даниловграду а касније и Бару. Како се недавно навршило шест мјесеци од њеног упокојења, ову емисију посвећујемо сјећању на њен дивни лик и њену лавовску борбу са канцером. О малигним обољењима, начинима прихватања болести, борби, неизвјесности и сусрету са смрћу ближњег, разговарамо са проф. др Владимиром Тодоровићем, редовним професором Медицинског факултета у Подгорици и директором Клинике за онкологију и радиологију КЦЦГ и протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, супругом покојне протинице Маше Зековић. Извор: Радио Светигора
  13. Од карцинома у Црној Гори годишње оболи преко 2000 особа, а битку са овом болешћу изгуби око 1000 пацијената. Иако су малигне болести у порасту, смртност од малигнитета у нашој земљи је смањена за око 8 процената. Звучни запис емисије Поражавајућа статистика наводи нас на размишљање и тражење узрока, сваког у свом домену. Нездрава исхрана, генетика, недостатак физичке активности, вируси, стрес, све су то фактори ризика за настанак „организма у организму” како би се на неки начин могао описати рак или канцер. Без обзира на сва досадашња истраживања и искуства у медицини, закључак данашње емисије је да правила нема – обољевају стари и млади; физички активни и неактивни, пушачи и непушачи, оптерећени и неоптерећени генетиком. Сусрет са овом болешћу, узимајући у обзир већ наведену поражавајућу статистику, врло често је и сусрет са смрћу, који је за вјерујућег човјека својеврсни сусрет са Господом, а за човјека без вјере ипак нешто сасвим друго. Колико је вјера у Васкрсење и нада у Господа и милост Његову, најважнији ослонац у тешким данима болести, покушаћемо да одгонетнемо у овој емисији. Један од примјера који се противи уобичајеној медицинској статистици која се бави узроцима настанка ове опаке болести је и наша покојна протиница Младенка Маша Зековић, дугогодишња вјероучитељица у Даниловграду а касније и Бару. Како се недавно навршило шест мјесеци од њеног упокојења, ову емисију посвећујемо сјећању на њен дивни лик и њену лавовску борбу са канцером. О малигним обољењима, начинима прихватања болести, борби, неизвјесности и сусрету са смрћу ближњег, разговарамо са проф. др Владимиром Тодоровићем, редовним професором Медицинског факултета у Подгорици и директором Клинике за онкологију и радиологију КЦЦГ и протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, супругом покојне протинице Маше Зековић. Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Тумачећи Јеванђеље на четврту недјељу по Васкрсењу Христовом, Недјељу раслабљеног, отац Слободан се осврће посебно на оне јеванђелске ријечи Немам човјека, и каже да је, како тада, тако и данас то велики проблем, проблем отуђености и наглашава да ми православни Хришћани никад нисмо сами, да увијек имамо Господа нашег Исуса Христа. Дали, и у којојмери, човектребадауложисебедабиближњипронашаосебе?–било је питање које се надовезало на ову тему. Да ли можемо да се исповиједамо и једни другима или само свештенику? ,,Морамо бити отворени и пустити да дјелује благодат Божија у нашем животу“-каже отац Бобан и сјећа се своје прве исповијести коју је имао код блаженопочившег оца Лазара Острошког чије душекорисне савјете сада он преноси својим духовним чадима. О хули на Духа Светог и може ли се окајати пред Богом покушај самоубиства.,,Нема гријеха који Бог не прашта само ако се искрено покајемо“-увјерава нас отац Слободан. На питање шта је храброст из угла Православља и још нека питања добићете одговоре у овој емисији од оца Слободана Јокића. Извор: Радио Светигора
  15. Отац Слободан Јокић: ,,Бити слободан-бити само Твој Господе. Вјера треба да те помјери из темеља, да узме твоје срце и душу и преобрази сваки твој тренутак“. Звучни запис емисије Тумачећи Јеванђеље на четврту недјељу по Васкрсењу Христовом, Недјељу раслабљеног, отац Слободан се осврће посебно на оне јеванђелске ријечи Немам човјека, и каже да је, како тада, тако и данас то велики проблем, проблем отуђености и наглашава да ми православни Хришћани никад нисмо сами, да увијек имамо Господа нашег Исуса Христа. Дали, и у којојмери, човектребадауложисебедабиближњипронашаосебе?–било је питање које се надовезало на ову тему. Да ли можемо да се исповиједамо и једни другима или само свештенику? ,,Морамо бити отворени и пустити да дјелује благодат Божија у нашем животу“-каже отац Бобан и сјећа се своје прве исповијести коју је имао код блаженопочившег оца Лазара Острошког чије душекорисне савјете сада он преноси својим духовним чадима. О хули на Духа Светог и може ли се окајати пред Богом покушај самоубиства.,,Нема гријеха који Бог не прашта само ако се искрено покајемо“-увјерава нас отац Слободан. На питање шта је храброст из угла Православља и још нека питања добићете одговоре у овој емисији од оца Слободана Јокића. Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. Version 1.0.0

    5 downloads

    Уџбеник за учење најосновних појмова и правила хералдике.
  17. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Протојереј Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки одржаo je у суботу, 24. марта, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Православље и млади“. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)   Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао  Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017)
  20. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017) View full Странице
  21. Кад је установљен Јулијански, а кад Грегоријански календар, које су разлике међу њима и која помесна Црква се држи једног, а која другог, за "Благовесник" у сусрет празнику Рођења Господа Христа прича тада протођакон, данас протонамесник Слободан Алексић. View full Странице
  22. 1. Читај литературу Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофију. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца. Читај бар десет страница дневно. 2. Буди чист Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи. 3. Лепо се одевај Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом. 4. Поштуј законе Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати. 5. Не испољавај убеђења Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан, и, каошто доликује, тупав. Убеђења најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост" (Александар Зиновјев) 6. Испољавај осећања Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље. 7. Пиши на папиру Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера. 8. Дописуј се поштом Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла. 9. Захваљуј, макар и без разлога Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост ( француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва. 10. Не бави се оним на шта не можеш утицати Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић. 11. Бави се оним што ти је при руци Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни! 12. Троши што ближе Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни! 13. Проучавај туђе језике и вере Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац. 14. Не гаји непријатеље Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом. 15. Говори и пиши конкретно Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте 16. Не пуши Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата. 17. Дружи се са млађима од себе Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији. 18. Уздај се у Тао Јер нам Христос рече:"Ја сам Пут" (Дарма, Тао) Не знамо шта је пут, нити куда нас води, али увек знамо када смо са њега скренули. 19. Буди и жена Јер нико није чисто мушко ни чисто женско, а жена је угрожена откада су жене постале мушкарци. И обратно. 20. Прави децу Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети.  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×