Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 52 results

  1. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. ризница богословља

    Слободан Чавка: Да ли је „ријалити“ наша реалност?

    Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе. Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса. На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се… Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи. Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава. На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао. Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет. Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста. Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу. Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма. Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем. Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих. Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност. Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто… Извор: Теологија.нет
  4. Одавно ме једна јавна полемика у медијима није узнемирила као скорашња између актуелног министра културе и информисања Републике Србије Владана Вукосављевића и (у почетку само) Жељка Митровића, власника „ружичасте“ телевизије. Жестоки напади, чак и других министара у Влади, усмерени на један потпуно природан, логичан и, изнад свега, пожељан став министра културе, наводе ме на питање – где смо ми? У каквом то свету живимо? Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе. Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса. На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се… Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи. Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава. На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао. Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет. Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста. Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу. Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма. Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем. Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих. Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност. Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто… Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице
  6. Излагање протојереја-ставрофора Слободана Јокића на тему “Богослужбени живот и дјела настали у манастиру Стањевићи“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања
  7. Излагање протојереја-ставрофора Слободана Јокића на тему “Богослужбени живот и дјела настали у манастиру Стањевићи“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања View full Странице
  8. Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора
  9. На почетку емисије отац Слободан је тумачио јеванђелску причу о љубави која је читана на петнаесту недјељу по празнику Педесетнице. Да ли православни Хришћани треба да се плаше нечега у свакодневном животу, гласило је питање наших слушалаца на шта отац Слободан каже да ми треба да се плашимо само да не окренемо своје лице од Бога. “Будимо народ Божји. Плашимо се само да ми не отпаднемо од Бога и да ми не окренемо леђа Богу“- учи нас отац Слободан. Звучни запис емисије Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка
  11. На дан Светог мученика Агатоника (4. септембра/22 августа 2018) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду докторску дисертацију одбранио је јереј Слободан Јаковљевић, клирик Епархије жичке. Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка View full Странице
  12. На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  13. На почетку емисије отац Слободан тумачио је Светој јеванђеље на Преображењску недјељу и говорио о значају празника Преображења Господњег за православни род хришћански. Говорећи о Успењском посту, који је у току, отац Слободан подсјећа на правила поста, и значај светих тајни Причешћа и исповијести у току њега. Звучни запис емисије На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. У сусрет празнику Преображења Господњег, емисија „Сведочења“ доноси тумачење јеванђељске приче Лк (9, 28-36) која говори управо о чудесном догађају из земаљског живота Господа Христа, Преображењу на гори Тавор. О смислу и порукама ове приче слушаоцима Радија Источник казивао је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник гласила Епархије ваљевске. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  15. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: Добро нам је овдје бити

    Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У свјетлу празника Преображења Господњег открива се смисао Његовог јављања у тијелу и доласка у овај свијет. На Тавору се Христос појављује и објављује као Син Божији, Цар Славе и ту објаву испуњава у Свом човјечијем тијелу. Бити Христов значи бити у сталном покрету између Голготе и Тавора. Обремењени гријехом и искушењима овог свијета понекад осјећамо страшне тренутке богоостављености и са Христом дијелимо искуство Голготе. Насупрот томе, очишћујући свој ум и срце, живјећи јеванђелски, успињемо се ка гори високој на којој нас чека Преображени. Заједно са Петром, Јованом и Јаковом Господ нас изводи на гору, изнад ништавности наше природе (Св. Григорије Палама), гдје је довољно да нас обасја један зрак божанске славе, да бисмо заједно са Петром узвикнули: Добро нам је овдје бити (Лк. 9,33). Ове ријечи, толико једноставне а толико дубоке, јесу једина природна реакција онога ко је осјетио присуство Божије, коме се Бог јавио. Јер, гдје би другдје човјек који једном осјети близину Божију пожелио да буде него у присуству Божијем. Такав човјек жели да начини сјенице у којима би вјечно обитавао са Богом и Пророцима Божијим. Но, човјек је у стању да начини само пролазну, пропадљиву сјеницу, а једино Бог гради непролазну, вјечну сјеницу – Цркву и отвара човјеку њена врата. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на десету недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Одговарајући на питања наших слушалаца отац Слободан говорио је о кумству, бројаници и њеном коришћењу. Како да знамо да смо се искрено покајали, објаснио нам је отац Слободан. Отац Слободан је, између осталих, одговарао и на питење шта је смирење и да ли се хришћанско смирење и трпљење разликују од осталих. Он је са нама подијелио и неке лијепе тренутке из своје 15-огодишње свештеничке службе. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: Болест као Божанска педагогија

    Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше).   У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3).   Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти.   Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом.  Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски.   Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски).   Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом.   презвитер Слободан Лукић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. А када би вече, доведоше к њему бјесомучних много, и изагна духове ријечју, и све болеснике исцијели, да се испуни што је казао Исаија пророк говорећи: Он немоћи наше узе и болести понесе. (Мт. 8, 16-17) Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше). У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3). Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти. Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. презвитер Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Прота Слободан  је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника.   По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац.  По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен  је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша.    У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г.  изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви.   При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све.   За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године.   Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.”  То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио.    Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном.   Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32  свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића.   У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане.   ђакон Александар Аздејковић   Извор: Српска Православна Црква
  21. У ноћи 20. јуна 2018. године у 71. години живота упокојио се вољени и поштовани протопрезвитер–ставрофор Слободан Годић, старешина храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици. Прота Слободан је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника. По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац. По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша. У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г. изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви. При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све. За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године. Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.” То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио. Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном. Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32 свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића. У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане. ђакон Александар Аздејковић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: О слободи и равноправности

    Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×