Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'себе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 12 results

  1. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
  2. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. View full Странице
  3. Не умем да гледам Господе - шта желиш да видиш? Не умем да се молим Господе - којом речју желиш да ме купиш? Не умем да плачем - зашто би плакао? Да бих окајао грехе пред Тобом - Ја мислим да је за почетак промена довољна. Како да те нађем, Господе? - Тражи ме на оном месту где би требало највише да обитаваш, у срцу свом. Које је моје срце? - Глас вапијућег у пустињи. Зашто се бојим, Господе? - Бојиш ли се? Требало би да се бојим. - Ништа не би требало. Погубим се од твоје способности да будеш неутралан. - Да ли желиш да ропћем над тобом? Желим љубав, Господе! - Много штошта данас називате љубављу. А љубав је оно што јесте. Како да је спознам? - Почни од себе и сопствене душе. Упознајте се прво ви. Немам времена толико. - Време је вечност. Не упадај у замке. Како да то разумем? - Тиме што ћеш гледати у вечност пред свако учињено дело. Шта ако нисам способан? - шта ако јеси? Да ли сам ти тежак, Господе? - Тежина за мене не постоји. Постоји глас. Који је то глас? - Вапај душе која се мени предаје. Како да се спустим у срце? - За почетак буди ту где јеси. Где сам ја Господе? - Видим таласе који те односе куд им је воља, а видим и тебе који мислиш да си фантастичан сурфер. Бојим се да не знам како. - Бојим се да ниси спреман да се потрудиш. Зашто ниси опасан? - Ја сам који јесам, ма шта ти мислио или веровао. Зар ниси савршени отац? - Савршени отац милује дете из перспективе вечности. Ја сам заробљен овде. - Заробљен си докле верујеш да јеси. Чиним лоше себи. - Не верујеш ми да допуштам добро за тебе. Како да научим? - Пусти. Не учи, само пусти. Тешко ми је да пустим, остаћу без ичега онда. - Истина је, али ни не сумњаш шта ћеш тек онда добити. Зашто људи нису фини? - Не засмејавај ме. Као да знаш шта је финоћа. Сваки микрокосмос чини свој универзум. Тако велики, а тако мали… - и тако несвесни… Како да поступамо, Господе? - за почетак слушајте. Слушај. Срце? - Брзо учиш, а брзо и заборављаш. Али, не знам како да слушам своје срце! - Не знаш, или нећеш? Онда бих био груб понекад? - можда би само био искрен? Да ли је у реду бити груб и искрен? - Искреност није зло. Оно што је добро не може да повреди, иако може свакојако деловати у једном тренутку. Како да будем храбар? - Буди. Говори истину. И мање говори. Повређен сам… - умеш и да повредиш. Тужан сам… - умеш и да растужиш. Ја то чиним фино! - то не мења чињеницу да си повредио и растужио. Осећам се лоше због свега тога. - Дражи ти је тренутак од вечности, па себе заробљаваш у моментима који су пролазни. Подсећају ме на те моменте. - подсећаш и ти. Оног момента када будеш престао, престаће и они да важе. Јесам ли многе повредио Господе? - Одавно не говорим, већ чиним да сам прогледаш. Питај своје срце. Зашто мислим да већ сам знаш одговор? Као да разговарам са својим огледалом. - Ти би да видиш светлост? Бих. Али је се и бојим. - Кад будеш био спреман. Ниси спреман да се мењаш. И даље не пушташ грех. Да ли те ја тиме растужујем? - Као оца, жао ми је да вас гледам како се мучите у сопственим замкама, али знам да је то тренутно. Пада киша напољу. - киша је добра. Да ли си строг? - да ли ти је лакше да грешиш ако знаш да сам строг? Не. - онда нисам. А ако јесте? - онда и даље нисам. Зашто? - Зато што верујеш да је казна тренутак и да ће све бити боље после ње. А ниси свестан да свака грешка може да те одвоји од Мене и мог погледа. Да ли те ја познајем Господе? - твоје срце ме зна. Обрати се њему. Све то звучи помало мистички и метафизички. Како да знам шта је то ”моје срце”? - Људи из сопствене потребе да не чују своју савест измислише многе науке и несигурности. А заправо је ствар врло једноставна. Глас вапијућег у пустињи. Ја говорим одавно. Научи ме да чујем Господе! - Јеси ли спреман да послушаш, након што чујеш? Опрости ми! - Дете моје… ја сам рад да све опростим, у то не сумњај, али буди спреман да чујеш и послушаш. То је основа нашег односа. И твоје слободне воље која бира Мој глас да чује.
  4. УПОЗНАЈ СЕБЕ Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“. Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део. Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом? Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Како бисте хришћанима који се нису сусретали са психотерапијом приближили тај појам, који је циљ психотерапије? Људи функционишу на свесном и на несвесном нивоу, с тим што је несвесни део преко 90%. За однос блискости потребно је целокупно биће човека, не само сегменти, што значи да 10% свесног није све што имамо да понудимо једни другима. Психотерапија се бави питањем: како оних 90% утиче на ових 10%. Психотерапија је рад на себи, на истраживању својих потенцијала, капацитета. Како су људи икона Божија, ти потенцијали нису само усмерени на пролазне сегменте живота, већ на оне вечне. За хришћане је од посебног значаја заједница, јер је она место где могу имати директан и непосредан однос са Богом. Капацитет за љубав, блискост и заједницу су основна проблематика којом се психотерапија бави. Циљ психотерапије је да човек упозна сваки сегмент своје личности, свесни и несвесни, како би дошло до општег преображаја на свим нивоима. Зато су психотерапија и саветовање на истом путу као и теологија. Многи савремени правци психотерапије у својој основи имају хришћанско учење и у креирању тих праваца учествовали су ревносни хришћани и свештеници, такав је случај са Трансакционом анализом, О.Л.И. методом, РЕБТ-ом, и многим другим правцима. Како се психотерапија одвија? Процес је најсличнији исповести. На исповести доста тога зависи од дара, харизме, знања и умећа свештеника да помогне свом парохијану да своје грешке исправи, с друге стране одговорност је верника да своје грешке исправи. Слично је и на психотерапији. Она се бави узроцима грешака. Ако нешто не успевамо да урадимо и након више покушаја, а сматрамо да смо ми за то одговорни, онда треба видети шта је узрок том неуспеху. Шта је то што радим због чега упорно промашујем циљ? основно је питање којим се на психотерапији бавимо. Не бавимо се списком грехова, тј. промашаја ка циљу, већ одредимо један циљ и гледамо шта нас то омета да тај циљ постигнемо. Зашто упорно бирам партнере за које ће се испоставити да ми не одговарају, који је то мој део одговорности да би ми брак био бољи, зашто мрзим свекрву и не могу да престанем да осећам мржњу иако то јако желим? Зашто грешим и понављам исте грешке иако то не желим? То су само нека питања на која треба дати себи одговор. Психотерапеут хришћанин је помоћ свештенику на путу преображаја верника. Који су најчешћи проблеми са којима људи долазе на психотерапију? Проблеми су разноврсни. Љубавни односи, проблеми са децом, проблеми на послу, анксиозност, брига, страхови. Често људи не умеју да се опусте и да буду срећни и када нема конкретних проблема. Такође осећања су врло велика непознаница људима и не знају шта са њима да раде. С друге стране не јављају се увек људи са проблемима, некада просто желе да боље упознају себе, отркрију своје потенцијале и капацитете. Да ли имате искуства у раду са верујућим људима и да ли постоје разлике у проблемима верујућих и оних који се тако не изјашњавају? Да. Радим са верујућим људима. А проблеми са којима долазе су истоветни свим људима. Ту нема неке велике разлике. Али могу приметити да ипак, верујуће често муче осећања кривице, мање вредности, самопрекора и слично. Осећање ништавности због греха је врло често, а цитирао бих Св. старца Порфирија Кавсокаливита који каже ,,Једно је меланхолија, а друго покајање“. Имају ли хришћани предрасуде о психотерапији? Људи о стварима које су им непознате најчешће имају предрасуде. Предрасуде су ту због страха да ће нам то нешто што не познајемо учинити нешто лоше. Страх сам по себи није тако лош, јер нас донекле заиста и штити од опасности, али предрасуде су ставови који су изграђени на незнању па самим тим нису добри. Најчешћа је предрасуда да на терапију иду лудаци, да су то људи којима требају лекови, да са њима нешто није у реду и сл. Ситуација је супротна, на психотерапији су најређи људи који имају озбиљне психичке проблеме и којима је неопходна терапија лековима. На психотерапију долазе људи који схватају да су одговорни за себе и свој живот, па зато и желе да раде на себи не би ли били квалитетнији како за себе, тако и за људе које воле. Што се тиче хришћана, не могу генерализовати. Поменуо бих Русију у овом контексту. Тамошњи психолози, психијатри и психотерапеути који су црквени људи, разумели су потребу људи, као и важност таквог сегмента црквеног деловања, па су са том жељом и кренули да куцају на различита црквена врата. Нека су им била затворена управо због предрасуда. Временом, предрасуде су се рушиле, па данас у многим храмовима у Русији може се добити упутство или препорука за неког терапеута, а многи свештеници су такође и психотерапеути. У Грчкој је ситуација слична. Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично. Верују да им је свештеник и исповест сасвим довољна. Донекле се и слажен са њима, јер психотерапија и јесте настала из исповести. Али успешност рада верника и свештеника у току исповести у многоме зависи од капацитета, знања и едукованости свештеника да својим парохијанима помогне да своје проблеме реше. У овом тренутку, наша Црква нема довољно адекватно обучених свештеника. https://poznajsebe.wordpress.com/2017/07/27/intervju-sa-filipom-stojkovicem/
  5. Упишимо себе у прослављаче светих Немањића! Објављено 05 јул 2017 УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!! Поштовани читаоци, позивамо вас да помогнете издавање књига, које су темељна дела србског православља, основна духовна лектира сваког православног Србина, које су, на нашу велику жалост, данас запостављене, као што су запостављене и темељне хришћанске вредности у Срба. Ове књиге житија светих Немањића, Лазаревића и светих архиепископа србских свако од нас треба да прочита, без обзира је ли дуго члан Цркве Христове или јој тек приступа, јер оне дају сигуран путоказ у Царство небеско и обилно расипају његову духовну светлост онима који их читају, а притом призивају и молитвено заступништво ових наших највећих светитеља на њих. За разлику од "стиропорске теологије" (израз Владе Димитријевића), која не може да нахрани душе гладне Бога, већ доводи до немилих изопачења, којих смо сведоци данас и у нашој помесној цркви (екуменизам, Зизјуласовштина, Дарвинизам...), ова житија доносе светлост чистог, изворног хришћанства души Србиновој, гладној Бога. Упознајмо наше најстарије и највеће светитеље, научимо се од њих темељним хришћаским врлинама и обратимо им се са молитвом да нам помогну у овој тами и безнађу, као што су им се молили сви Срби у тешким временима, од Косовског боја, преко Првог и Другог Србског устанка, до Првог и Другог светског рата, после којих су, неправедно, пали у заборав. Помолимо им се да нам они помогну да изградимо поново самодржавну краљевину са самодржцем на челу, који ће владати по оним принципима по којима су они владали и које су они и установили, а који су записани у Законоправилу Светог Саве (које је касније преузео цар Душан). Основа те свете, Немањићке државе била је чиста вера православна, исповеђена у Никео-Цариградском Символу вере - "Вера чиста и молитва честа", како је говорио Свети Сава. Позивамо све који могу да помогну издавање ових неопходних књига у наше време, да помогну брату Мирославу да их изда, Небеска Србија ће их за то сигурно стоструко наградити! Сваки прилог значи. Није много скупити 2.000Е за 1000 комада књиге, то је 2Е по књизи. 1000 људи по 2 евра и скупиће се! Брат Мирослав је наш познати богомољац, поникао на духовном руковођењу чада св. Владике Николаја и светогорских стараца, човек у кога ми имамо потпуно поверење. Књиге које он хоће да поново изда су: 1. књига житија: 1) Светог Мученика Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, 2) Светог Цара Уроша V (Нејаког) од патијарха Пајсија Јањевца 3) Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 4) и као додатак - Законик Св. Деспота Стефана Лазаревића (Закон о Новобрдским рудницима). Извор је издање СКЗ из 1936. Под насловом „ Старе српске биографије XV и XVII века“ у преводу проте др Лазара Мирковића. 2. књига : 1) Житије Светог Краља Драгутина 2) Житије Светог Краља Милутина и њихових светих родитеља: 3) Житије Светог Краља Уроша Првог 4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић 5) и житија светих архиепископа српских из тог времена. Извор је издање СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић. У наставку преносимо његово обраћање... Часни оци, побожна браћо и сестре, помози вам Бог! Недавно, о Богојављењу 2016. л.Г. је угледала светлост дана књига „Житија Светог Симеона и Светог Саве“. Књига је квалитетно реиздањe издања Српске књижевне задруге из 1924. под насловом „Старе српске биографије“ у којој се налазе два житија Светог Симеона Мироточивог и једно житије Светог Саве, преведена трудом Миливоја Башића тадашњег професора старословенског на Богословском Факултету у Београду. То је уједно први превод тих житија на савремени српски језик, са најстаријих доступних рукописа у то време. Књига садржи три житија и то: 1.) Житије Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање) од Светог Саве. Написано је у XIII веку у ман. Студеница на почетку Студеничког Типика 2.) Житије Светог Симеона Мироточивог од Светог Краља Стефана Првовенчаног 3.) Житије Светог Саве од Монаха Теодосија Хиландарца Издавач књиге је фрушкогорски манастир Кувеждин, а суиздавач „Аз Буки“ издавачка кућа иу Крагујевца, са благословом Епископа Сремског господина Василија. Иначе, манастир Кувеждин из XVI века је наш најстарији манастир у СПЦ који је посвећен Светом Сави. Архаично изражавање преводиоца Миливоја Башића, средњовековни стил писања и поредак у реченици дочаравају дух времена у којем су живели Свети Симеон и Свети Сава. Корист од објављивања ове књиге је и та што нас повезује са говором Србаља с краја 19. и почетком 20. века. Књига има непроцењиву историјску, државотворну, културну, књижевну и Црквену вредност за српски народ. Погодна је за мисионарење у свим структурама и профилима народа, посебно код деце и омладине, која су нам „осакаћена“ незнањем пуноте делања поменутих светих богоугодника. Иначе књига је добила високу оцену црквених великодостојника, ректора богословија СПЦ , познатих духовника и професора средњовековне српске књижевности на Филолошком Факултету у Београду др Томислава Јовановића. Три богословије у Сремским Карловцима, Београду и Нишу су откупили књигу за све своје ученике као књигу за основну духовну надградњу и додатно наставно средство за три предмета, агиологију, химнографију и средњовековну српску књижевност. Књига се налази у продаји широм СПЦ, а посебно морам да истакнем Храм Светог Саве у Београду, Хиландар, Жичу и Студеницу итд. Књига има 264 стр. формата А5, укоричена тврдим корицама у пуном колору ,шивена. Величина слова је 12, на благо жутом папиру, па је услед тога веома пријатна за читање. Ширећи мисионарску делатност у плану је штампа још две књиге, које би биле обима као ова прва и подсећала фонтом, дизајном и папиром на прву. То би била својеврсна „Српска православна триологија“ . Књиге би се продавале појединачно, а и у полуотвореном картонском пакету заједно, наравно са попустом. У односу на садржину и технички квалитет књиге, цена издате књиге стварно је мисионарска – 500 динара, а велепродајна 400 динара. У Храму Светог Саве у Београду се продаје за 600 дин. Шта би садржале две нове књиге, како би се звале и који су извори? Прва књига би садржала житија: 1) Светог Мученика Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, 2) Светог Цара Уроша V (Нејаког) од патијарха Пајсија Јањевца 3) Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 4) и као додатак - Законик Св. Деспота Стефана Лазаревића (Закон о Новобрдским рудницима). Извор је издање СКЗ из 1936. Под насловом „ Старе српске биографије XV и XVII века“ у преводу проте др Лазара Мирковића. Друга књига би садржала житија: 1) Житије Светог Краља Драгутина 2) Житије Светог Краља Милутина и њихових светих родитеља: 3) Житије Светог Краља Уроша Првог 4) Житије Свете Јелене Анжујске, односно у монаштву Свете Јелисавете Немањић 5) и житија светих архиепископа српских из тог времена. Извор је издање СКЗ из1935. под насловом „Животи краљева и архиепископа српских“. Житија је написао Свети Архиепископ Данило Други, а превео на савремени српски језик прота др Лазар Мирковић. Молио бих вас да помогнете издавање ове две књиге и упишете се у ред прослављача поменутих светих. За тираж од 1000 ком. минимални који је исплатив, да би се добила мисионарска цена по комаду, потребно је 2000 евра, тим који би радио на књизи би све урадио бесплатно и имали би трошкове плаћања самог штампања књиге. По одобрењу уредника сајта Православна породица написаћу вам рачун на који можете да прилажете новац за штампање књиге, а уредник се обавезао уредно да објављује на сајту ко је и колико уплатио, ради избегавањa подозрења и, не дај Боже, манипилације. У случају да скупимо више новца од предвиђеног, новац ћемо утрошити на понављање тиража (који је при крају) књиге „Житија Светог Симеона и Светог Саве“ и даље штампање нових књига осталих житија српских светих. КАКО ПОШТЕНО РАДИЛИ, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО! Приређивач књиге - Мирослав Павловић из Љига. Бр тек. динарског рачуна је: BANCA INTESA 160-5700100999862-87 Miroslav Pavlovic Девизни рачун: IBAN RS35160573020055601895 Swift kod: DBDBRSBG MIROSLAV PAVLOVIĆ, GUKOŠ B.B. , 14240 LJIG, SRBIJA Извор: http://православнапородица.орг.срб/index.php/pravoslavna-porodica/1481-upisimo-sebe-u-proslavljace-svetih-nemanjica
  6. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.
  7. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице
  8. У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан… Нисам их тако замишљао. А ко још од нас пролазних и слабих може да замисли Божију лепоту. Крстове дечанске. Еј, крстове дечанске. И стазу којом су ходали велики пред Богом и још већи у вери. Они који су радије остајали без очију, и без главе, и без себе него да остану без Њега и Његове милости. Они велики и непролазни. Ходао сам јуче светом лавром. А ноћас, кад су ми се те слике стале враћати, нисам могао да се сетим јесам ли и једном ногама дотакао под. Знам само да сам дрхтао, и дрхтао, и дрхтао, и тек ноћас, ноћ пошто су Дечани остали иза мене као давни дивни сан, неухватљив а стваран, онај који се стално враћа, схватио да сам тамо нашао изгубљеног себе. Слаб у вери, грешан пред Богом. Како само у Високим Дечанима мирише тамјан. И ливадско цвеће у порти. И како се векови славе могу дохватити руком. И како све буде и прође, а Високи Дечани остају и трају. Дан и ноћ већ враћају ми се слике Високих Дечана. Данас видим оно што јуче нисам. И знам да се морам потрудити више, да сачувам онај мир у души кога сам, несвестан, јуче понео из Високих Дечана. Да га гајим и негујем што више и дуже будем могао. На улазу у градић Дечане, испод манастира, црном фарбом они префарбали таблу на којој на српском пише „Дечани“. Нисам Дечане тако замишљао. У центру Дечана, на некој високој згради окачили огромну слику онога што су га прекјуче ослободили у Француској. Гледао сам јуче ту слику, тај трен док сам поред ње пролазио, и мислио, мислио, какви су то људи којима је он херој и који нема чију другу слику да окаче и да се њом диче него његову.
  9. Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења. Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…
  10. Не мучи себе

    Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“ У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ? Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла. У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног и по изгледу судећи сасвим пропалог човека и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други. У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу која је некада била прва у свему толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке. Али, не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи кад оне муке и ране које им задају други сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране које нам други задају сами још не позлеђујемо и не повећавамо. Достојевски је испричао живот онога младића кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику већ од првих речи с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оне увреде које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио. Има, опет код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла из родитељског дома једноме младићу који је није био нимало вредан и чија је породица и без тога била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште спомиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно спомене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку; прилазио је њеним вратима и стајао у мрачном ходнику и на степеништу и слушао неће ли чути њен глас или корак. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај. Али зашто наводити примере из манастира и из књига кад је и сваки од нас током живота тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је сваки од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе! Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју „блажени“. Реч „блажен“ на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена значи: онај који не гризе себе. Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу. Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само дозлеђујеш своје сопствене ране. Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“. Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити? Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима. Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно као у царству Оца нашег небеског коме нека је слава у векове! – Амин. Епископ Хризостом Војиновић извор
  11. -Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист. Разговор водио Драго Пилсел. Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије? Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве. Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси. Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата. Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?). 2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор? Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар. Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо. 3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији? У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље. У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства. 4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''? Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу. Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати. Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима: „Кажу нам: будите потпуно спокојни! Чуде нам се: зашто се забога плашите? Кажу нам да то ни по коју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.” Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста? На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности. 5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи. Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима? Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави. 6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство? Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници. 7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''. Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу. Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други. Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”. Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима. Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо. 8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље? Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда. 9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца? Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати. Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили. Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи? 10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог? Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица. Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили. 11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана? Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни. 12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији? Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа. 13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава? Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета. 14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске? Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери. Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ. 15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године? Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку. И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово. Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо. 16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби. У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата. 17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви? Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови. Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему. 18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва? Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви? Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна. 19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став? Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос. Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу. 20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите? Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема. 21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља? Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело. Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог! Хвала! Интервјуи
  12. -Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист. Разговор водио Драго Пилсел. Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије? Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве. Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси. Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата. Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?). 2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор? Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар. Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо. 3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији? У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље. У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства. 4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''? Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу. Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати. Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима: „Кажу нам: будите потпуно спокојни! Чуде нам се: зашто се забога плашите? Кажу нам да то ни по коју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.” Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста? На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности. 5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи. Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима? Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави. 6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство? Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници. 7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''. Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу. Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други. Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”. Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима. Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо. 8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље? Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда. 9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца? Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати. Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили. Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи? 10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог? Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица. Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили. 11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана? Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни. 12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији? Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа. 13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава? Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета. 14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске? Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери. Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ. 15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године? Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку. И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово. Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо. 16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби. У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата. 17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви? Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови. Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему. 18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва? Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви? Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна. 19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став? Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос. Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу. 20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите? Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема. 21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља? Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело. Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог! Хвала! Интервјуи View full Странице
×
Search results - Живе Речи Утехе