Jump to content

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'све'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 45 results

  1. За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
  2.   Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније.   Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг).   Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно.   По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије.  Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника.   Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита.   Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године.   Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије.     Божидар Васиљевић   Извор: Српска Православна Црква
  3. Корнилије (Вјачеслав Васиљевич Јакобс) се родио 19. јуна 1924. године у Талину (главном граду Естоније), у породици пуковника царске армије, који се после Револуције обрео у тој земљи. Од малена заволивши Господа и одлазећи у храм, већ по окончању гимназије постаје чатац у цркви Рођења Пресвете Богородице у Талину. Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније. Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг). Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно. По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије. Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника. Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита. Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године. Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије. Божидар Васиљевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Благодарећи ТВ студију манастира Острог доносимо видео запис Пасхалне беседе Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и егзарха свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ студио манастира Острог View full Странице
  5.     У оквиру манифестације Недеља Косова и Метохије у Матици српској, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј отворио је, 1. марта 2018. године, свечано вече у просторијама ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције. На самом почетку, присутне је поздравио професор др Драган Станић, председник Матице српске. Захваливши Епископу Теодосију на доласку и учешћу у овој свечаности, владика Иринеј је нагласио да је Епископ рашко-призренски дуги низ година служио Богу и роду у Метохији и пре избора за владику, као и да је један од ретких познавалаца тамошњих прилика и неприлика. Питање Косова и Метохије није питање за тренутне, исхитрене одлуке, макар како биле мотивисане, а поготову када нису довољно и добро мотивисане, него је питање судбине и опстанка читавог нашег народа. Не треба имати, по мом утиску, никаквих илузијâ да, ако без отпора пристанемо на отимање Косова и Метохије, ово сад је стање отимачине, окупације, али без нашег пристанка, ако ли ми пристанемо, неће бити крај него почетак даљег комадања српских крајева, док не будемо добрим делом и својом заслугом претворени у Курде европског континента, оценио је владика Иринеј, додајући да на то немамо право да одлучујемо ни у име своје прошлости, ни у име будућности. Такође, Епископ бачки је подсетио да се у свим манастирима на Косову и Метохији одвија молитвено правило и литургијски живот као у најбоља времена, да смо имали нове мученике међу нашим монасима на Косову и Метохији, као и да имамо свештенике са породицама који живе буквално у гету. Све је то нешто што нас обавезује светом обавезом. Нико нема права да каже да те људе поклања било којој другој држави, а поготову држави полудивљих племена која су само насиљем дошла до овога до чега су дошла, поручио је владика.   
  6. У оквиру манифестације Недеља Косова и Метохије у Матици српској, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј отворио је, 1. марта 2018. године, свечано вече у просторијама ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције. На самом почетку, присутне је поздравио професор др Драган Станић, председник Матице српске. Захваливши Епископу Теодосију на доласку и учешћу у овој свечаности, владика Иринеј је нагласио да је Епископ рашко-призренски дуги низ година служио Богу и роду у Метохији и пре избора за владику, као и да је један од ретких познавалаца тамошњих прилика и неприлика. Питање Косова и Метохије није питање за тренутне, исхитрене одлуке, макар како биле мотивисане, а поготову када нису довољно и добро мотивисане, него је питање судбине и опстанка читавог нашег народа. Не треба имати, по мом утиску, никаквих илузијâ да, ако без отпора пристанемо на отимање Косова и Метохије, ово сад је стање отимачине, окупације, али без нашег пристанка, ако ли ми пристанемо, неће бити крај него почетак даљег комадања српских крајева, док не будемо добрим делом и својом заслугом претворени у Курде европског континента, оценио је владика Иринеј, додајући да на то немамо право да одлучујемо ни у име своје прошлости, ни у име будућности. Такође, Епископ бачки је подсетио да се у свим манастирима на Косову и Метохији одвија молитвено правило и литургијски живот као у најбоља времена, да смо имали нове мученике међу нашим монасима на Косову и Метохији, као и да имамо свештенике са породицама који живе буквално у гету. Све је то нешто што нас обавезује светом обавезом. Нико нема права да каже да те људе поклања било којој другој држави, а поготову држави полудивљих племена која су само насиљем дошла до овога до чега су дошла, поручио је владика. View full Странице
  7. Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве. На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других. Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић. Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили. На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа. У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела.  
  8. Пише:Марко Јефтић http://www.xn----7sbbagdni3bnkqnr3go.xn--90a3ac/21-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2/ Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве. На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других. Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић. Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили. На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа. У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела. View full Странице
  9. Драги пријатељи, Представљамо вам један леп, занимљив, веома функционалан и лак за употребу - пројекат који је везан за црквене фотографије - Churchpic.com Верујемо да ће се свима заљубљеницима у лепу црквену фотографију допасти, а оно што је битно да се каже јесте да могу да се подижу велике фотке, да се коментаришу, лајкују, преносе кодовима на друге сајтове, праве албуми итд... сајт је компатибилан са мобилним уређајима и таблетима Добро дошли ЛИНК: Churchpic.com
  10. Пошто би свако од нас могао да напише исто што и апостол Павле, занима ме на које сте све недостатке до сада наилазили? Шта је све пропустио да каже, прецизира, објасни и сл.? Можете написати и у виду топ листе. Изволите.
  11. Празник Светог Саве свечано се прославља у свим храмовима СПЦ, а у наставку је распоред богослужења у појединим београдским црквама, као и житије првог архиепископа и просветитеља српског: Преосвећени Епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског, началствоваће Божанском Литургијом на празник светитеља Саве Српског, 27. јануара, у Подворју Српске Цркве у Москви, у храму светих апостола Петра и Павла, саопштено је на твитер налогу Владике Антонија. Спомен храм Св. Саве на Врачару: петак, 26. јануар: 07.30 Света Литургија у малој цркви, 17 ч свечано бденије субота, 27. јануар: 09.00 ч архијерејска Литургија у Крипти, 17 ч бденије у малој цркви у оквиру манифестације "Божићно сеоце код Храма": 26. јануар - 19:00 Хор ОШ „Светозар Марковић“, Божићна јелка 20:00 Небеска Литургија св. Владике Николаја, Микица Петронијевић, бина на платоу 27. јануар - 09:00 Света Архијерејска Литургија; Светосавска академија Крипта Храма св. Саве 20:00 Слободан Тркуља, бина на платоу ** Саборна црква: Субота, 27.јануар: Св.Литургија у 9:00, у наставку ће малишани извести празнични програм, као и сваке године, а братство храма ће их даровати пакетићима ** Храм Св. Александра Невског: бденије уочи празника у 17, Литургија у суботу, 27. јануара у 9 ч, бденије у 17 ч ** Вазнесењска црква у ул. адмирала Гепрата: петак 26. јануар у 18 часова - Светосавски концерт ученика Музичке школе "Амадеус" субота, 27. јануар - Света Литургија у 9 ч ** Храм Вазнесења Господњег у Жаркову: Света Литургија ће се у суботу, 27. јануара 2018. године, на празник Светог Саве, служити с почетком у 08:30 часова.  *** Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.
  12. Празник Светог Саве свечано се прославља у свим храмовима СПЦ, а у наставку је распоред богослужења у појединим београдским црквама, као и житије првог архиепископа и просветитеља српског: Преосвећени Епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског, началствоваће Божанском Литургијом на празник светитеља Саве Српског, 27. јануара, у Подворју Српске Цркве у Москви, у храму светих апостола Петра и Павла, саопштено је на твитер налогу Владике Антонија. Спомен храм Св. Саве на Врачару: петак, 26. јануар: 07.30 Света Литургија у малој цркви, 17 ч свечано бденије субота, 27. јануар: 09.00 ч архијерејска Литургија у Крипти, 17 ч бденије у малој цркви у оквиру манифестације "Божићно сеоце код Храма": 26. јануар - 19:00 Хор ОШ „Светозар Марковић“, Божићна јелка 20:00 Небеска Литургија св. Владике Николаја, Микица Петронијевић, бина на платоу 27. јануар - 09:00 Света Архијерејска Литургија; Светосавска академија Крипта Храма св. Саве 20:00 Слободан Тркуља, бина на платоу ** Саборна црква: Субота, 27.јануар: Св.Литургија у 9:00, у наставку ће малишани извести празнични програм, као и сваке године, а братство храма ће их даровати пакетићима ** Храм Св. Александра Невског: бденије уочи празника у 17, Литургија у суботу, 27. јануара у 9 ч, бденије у 17 ч ** Вазнесењска црква у ул. адмирала Гепрата: петак 26. јануар у 18 часова - Светосавски концерт ученика Музичке школе "Амадеус" субота, 27. јануар - Света Литургија у 9 ч ** Храм Вазнесења Господњег у Жаркову: Света Литургија ће се у суботу, 27. јануара 2018. године, на празник Светог Саве, служити с почетком у 08:30 часова. *** Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве. View full Странице
  13. „Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године. „Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика.   Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали. „Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије.   Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори.   „И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 12. јануара у манастиру Прасквица са свештенством Свету службу Божију са 40-дневним парастосом Владимиру Владу Никлановићу. У бесједи након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да се на Светој служби приносе Свети дарови за све и сва. Звучни запис беседе „Данас их посебно приносимо нашу упокојену браћу Владимира, Душана, Митра и Тома, четири брата одавде из Паштровића. Помињемо заједно са њима и све оне који су од небратске руке пострадали од Острога до Бара, од Подгорице до Камничке Бистрице, све њих помињемо. Они нас на њих подсјећају, јер су и они Богу послужили. И само зато што су били часни и честити људи, што су жртвовали себе за вјеру православну и за свој народ, они су и пострадали“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је казао да су од четворице браће Никлановића, двојица њих остали на у Камничкој Бистрици 1945. године. „Благодарећи братској љубави Душана и Владимира прво је подигнут онај споменик оним мученицима и страдалницима, њих око седам стотина, који су тада од небратске руке пострадали у данашњој Републици Српској. А онда су они покренули и сјећање на оне који су заједно са њима одступили према Словенији. И благодарећи томе, ми смо већ 2005. године служили Литургију у Камничкој Бистрици. И тамо је послије тога, благодарећи њиховом труду и благодарећи добрим људима у Словенији, подигнута и она капела у Камничкој Бистрици, која је посвећена Светом Јоаникију новомученику и свима пострадалима за вјеру и Отачаство“, подсјетио је Владика. Додао је да је четрдесетодневни помен Владимиру Никлановићу повод да се пред Господом сјетимо не само њега, него и његове браће Душана, Тома и Митра, и свих који су са њима мученички пострадали. „Дај Боже да нестане тај отровни, опаки дух братоубилаштва, који је, нажалост, настављен у нашем народу. Ове нове диобе, које су започете тим братоубиством, оне су још дубље. Пренијеле су се и на само биће народа, на језик, на писмо… Све је сад подијељено у Црној Гори. А знајте и запамтите: то је плод управо оног братоубилачког духа који се појавио у вријеме италијанско-њемачке окупације“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да се нада да ће дух часних и честитих Душана и Владимира Никлановића преовладати и у Паштровићима и у Боки и у читавој Црној Гори. „И међу свима Србима, ма гдје се они налазили. Нека превлада њихов дух, јер никада од њих нијесам чуо ријечи било мржње, било освете према било коме, иако су њих двојица практично као дјеца били на том злом путу и гледали то крваво братоубилаштво“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Његова Светост Сверуски патријарх упутио је Посланицу „архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и монахињама, и свима верним чедима Руске Православне Цркве“. Доносимо извод: „... Срдачно вам честитам велики празник Рођења Христовог: празник рођења у телу од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Овиме позивамо сав свет да заједно с Црквом прослави Творца и Саздатеља речима „Пој Господу, сва земљо“ (ирмос 1. песме канона Рођењу христовом).   Свеблаги Бог, који воли Своју творевину, шаље Јединородног Сина – дугоочекиваног Месију да Он саврши дело нашега спасења. Син Божји, који је у наручју Оца (Јн 1,18), постаје Син човечји и долази у наш свет да би нас Својом крвљу избавио од греха и да жаока смрти не би више плашила човека. Знамо да су мудраци који су се поклонили Христу, донели дарове. Које дарове можемо, пак, ми принети Божанском Учитељу? Ово је дар који Он лично тражи од нас: „Дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путове“ (Приче 23,26). Шта то значи дати срце? Срце је символ живота. Ако оно престане да бије, човек умире. Дати срце Богу значи посветити Му свој живот. Ово посвећивање не захтева одрицање од свега што имамо. Позвани смо да једино удаљимо из срца оно што ствара сметњу Божјем присуству у њему. Када су све помисли заузете само сопственим „ја“, када у срцу нема места ближњему, тада и Господу нема места у њему. А присуство ближњега у срцу зависи пре свега од наше способности да преживимо бол другога човека и одазовемо се на њега делима милосрђа. Господ тражи од нас да ходимо Његовим путем.  Ходити путем Божјим значи видети божанско присуство у свом животу и људској историји: видети пројаву како божанске љубави, тако и Његовог праведног гнева. Минула година је у животу нашега народа била испуњена подсећањима на трагична догађања 20. века и на почетке прогона вере. Сећали смо се подвига новомученика и исповедника који су чврсто посведочили своју преданост Христу. Међутим, чак и у то страшно време по нашу земљу Господ је пројавио своју милост: после принудног двостолетног прекида васпостављено је патријараштво у Руској земљи, и Црква је у тој туробној години искушавања добила у лицу светитеља Тихона мудрог и смелог пастира, чијим су усредним молитвама пред престолом Свевишњег Творца наша Црква и народ могли проћи кроз огањ искушења. Данас преживљавамо нарочити период: невоље нису изашле из овога света, јер свакодневно  слушамо о ратовима и чујемо гласове о ратовима (Матеј 24,6). Па ипак, колико је много љубави Божје изливено на род људски! Свет постоји упркос силама зла, јер људска љубав и породичне вредности опстају упркос невероватним настојањима да се разоре, оскврнаве и извитопере. Вера у Бога је жива у срцима већине људи. А наша Црква, без обзира на деценијска гоњења у недавној прошлости и напоре да се поткопа њен ауторитет у данашњици, била је, остала је и за свагда ће бити место сусретања с Христом. Верујемо да ће после садашњих искушења народи историјске Русије очувати и обновити своје духовно јединство, да ће напредовати материјално и духовно...“ Извор: Московска Патријаршија (с руског протођакон Р.Ракић)
  16. Његова Светост Сверуски патријарх упутио је Посланицу „архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и монахињама, и свима верним чедима Руске Православне Цркве“. Доносимо извод: „... Срдачно вам честитам велики празник Рођења Христовог: празник рођења у телу од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Овиме позивамо сав свет да заједно с Црквом прослави Творца и Саздатеља речима „Пој Господу, сва земљо“ (ирмос 1. песме канона Рођењу христовом). Свеблаги Бог, који воли Своју творевину, шаље Јединородног Сина – дугоочекиваног Месију да Он саврши дело нашега спасења. Син Божји, који је у наручју Оца (Јн 1,18), постаје Син човечји и долази у наш свет да би нас Својом крвљу избавио од греха и да жаока смрти не би више плашила човека. Знамо да су мудраци који су се поклонили Христу, донели дарове. Које дарове можемо, пак, ми принети Божанском Учитељу? Ово је дар који Он лично тражи од нас: „Дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путове“ (Приче 23,26). Шта то значи дати срце? Срце је символ живота. Ако оно престане да бије, човек умире. Дати срце Богу значи посветити Му свој живот. Ово посвећивање не захтева одрицање од свега што имамо. Позвани смо да једино удаљимо из срца оно што ствара сметњу Божјем присуству у њему. Када су све помисли заузете само сопственим „ја“, када у срцу нема места ближњему, тада и Господу нема места у њему. А присуство ближњега у срцу зависи пре свега од наше способности да преживимо бол другога човека и одазовемо се на њега делима милосрђа. Господ тражи од нас да ходимо Његовим путем. Ходити путем Божјим значи видети божанско присуство у свом животу и људској историји: видети пројаву како божанске љубави, тако и Његовог праведног гнева. Минула година је у животу нашега народа била испуњена подсећањима на трагична догађања 20. века и на почетке прогона вере. Сећали смо се подвига новомученика и исповедника који су чврсто посведочили своју преданост Христу. Међутим, чак и у то страшно време по нашу земљу Господ је пројавио своју милост: после принудног двостолетног прекида васпостављено је патријараштво у Руској земљи, и Црква је у тој туробној години искушавања добила у лицу светитеља Тихона мудрог и смелог пастира, чијим су усредним молитвама пред престолом Свевишњег Творца наша Црква и народ могли проћи кроз огањ искушења. Данас преживљавамо нарочити период: невоље нису изашле из овога света, јер свакодневно слушамо о ратовима и чујемо гласове о ратовима (Матеј 24,6). Па ипак, колико је много љубави Божје изливено на род људски! Свет постоји упркос силама зла, јер људска љубав и породичне вредности опстају упркос невероватним настојањима да се разоре, оскврнаве и извитопере. Вера у Бога је жива у срцима већине људи. А наша Црква, без обзира на деценијска гоњења у недавној прошлости и напоре да се поткопа њен ауторитет у данашњици, била је, остала је и за свагда ће бити место сусретања с Христом. Верујемо да ће после садашњих искушења народи историјске Русије очувати и обновити своје духовно јединство, да ће напредовати материјално и духовно...“ Извор: Московска Патријаршија (с руског протођакон Р.Ракић) View full Странице
  17.   Ова далека Јужноамеричка земља, која носи име Кристофера Колумба, човјека који је открио Америку, последњих година има и православне мисионаре, који сабирају стадо Христово у једно тијело – Цркву његову православну. У петак, 8. децембра у Колумбију је допутовао и Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски и администратор јужно-централноамерички г. Амфилохије који је у суботу, 9. децембра присуствовао Светој Литургији у цркви Свете Тројице у Медељину коју је по његовом благослову служио отац Симеон (Лопез).     После прочитаног Јеванђеља отац Симеон је бесједио вјерном народу о устројству Цркве Православне – Једне Свете, Саборне и Апостолске. Дотакао се отац Симеон  Свете Литургије као централне службе у Православној цркви у којој се огледа јединство Цркве, као и значаја и улоге Епископа у Цркви, као онога који је слика Христова. На крају Литургије служен је помен за све упокојене сроднике ове хришћанске заједнице. После Литургије Митрополит је крстио двоје Колумбијаца и дао им име Андреј и Јелена поручивси да треба да се угледају на Светог Апостола Андреја и на Свету равноапостолну царицу Јелену.     Ово благословено сабрање настављено је за трпезом коју су домаћини припремили за ову прилику. У недељу, 10. децембра Митрополит Амфилохије ће служити Свету Литургију на којој ће рукополижити у чин ђакона колумбијца Естебана (Стефана), свршеног студента теологије, који је дипломирао на Католичком Теолошком Факултету у Колумбији. Естебан Алфонсо Диас Нињо, рођен у граду Дуитама у Колумбији, дjетињство је провео у Венецуели. Био је католички монах у реду Доминиканаца у Боготи и у том манастиру је студирао теологију, а прије тога је завршио философију и историју на универзитету Сан Томас у Боготи (Колумбија).   протођакон Владимир Јарамаз     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Попут оних првих Апостола, апостолских ученика и нових просветитеља и Митрополит Амфилохије ослушкује глас Божији који одјекује: „Идите и крштавајте све народе“, настављајући Јеванђељску мисију у Јужној Америци. Свој боравак наставља проповиједајући Ријеч Божију у Колумбији. Ова далека Јужноамеричка земља, која носи име Кристофера Колумба, човјека који је открио Америку, последњих година има и православне мисионаре, који сабирају стадо Христово у једно тијело – Цркву његову православну. У петак, 8. децембра у Колумбију је допутовао и Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски и администратор јужно-централноамерички г. Амфилохије који је у суботу, 9. децембра присуствовао Светој Литургији у цркви Свете Тројице у Медељину коју је по његовом благослову служио отац Симеон (Лопез). После прочитаног Јеванђеља отац Симеон је бесједио вјерном народу о устројству Цркве Православне – Једне Свете, Саборне и Апостолске. Дотакао се отац Симеон Свете Литургије као централне службе у Православној цркви у којој се огледа јединство Цркве, као и значаја и улоге Епископа у Цркви, као онога који је слика Христова. На крају Литургије служен је помен за све упокојене сроднике ове хришћанске заједнице. После Литургије Митрополит је крстио двоје Колумбијаца и дао им име Андреј и Јелена поручивси да треба да се угледају на Светог Апостола Андреја и на Свету равноапостолну царицу Јелену. Ово благословено сабрање настављено је за трпезом коју су домаћини припремили за ову прилику. У недељу, 10. децембра Митрополит Амфилохије ће служити Свету Литургију на којој ће рукополижити у чин ђакона колумбијца Естебана (Стефана), свршеног студента теологије, који је дипломирао на Католичком Теолошком Факултету у Колумбији. Естебан Алфонсо Диас Нињо, рођен у граду Дуитама у Колумбији, дjетињство је провео у Венецуели. Био је католички монах у реду Доминиканаца у Боготи и у том манастиру је студирао теологију, а прије тога је завршио философију и историју на универзитету Сан Томас у Боготи (Колумбија). протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење... Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком. „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх. У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје. Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу.  Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу.
  20. Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да је човечанство огрезло у грехе због чега је све ближи крај света. Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење... Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком. „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх. У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје. Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу. Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу. View full Странице
  21. Патријарх александријски г. Теодор II и Патријарх српски г. Иринеј у посети Манастиру Жичи     Дана 26. 09. 2017. године у јутарњим часовима у  посети Епископском двору у Краљеву били су Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи митрополита гвинејског Георгија, митрополита пилусијског Нифонта, митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, епископа бачког Иринеја и зворничко-тузланског Фотија, као и секретара Синода Патријаршије александријске високопреподобног архимандрита Данила.   ВИДЕО: РТВ Краљево: Видео запис посвећен посети Патријарха александријског Теодора II Епархији жичкој     Након посете, делегација је кренула ка Манастиру Жичи. Испред манастира је приређен дочек у коме су учествовали свештенство, монаштво и верни народ. Епископ Јустин је, као предстојатељ и домаћин Епархије жичке, увео уважене госте у простор древног манастира. Сестринство  манастира је појањем пригодних црквених песама византијског напева учинило да слике и звук, кроз фрескопис и појање, оприсутне светонемањићки етос наше Помесне Цркве. На томе им је благодарност изразио Патријарх Теодор, подсећајући и на традицију египатског монаштва и светле примере монахиња, међу којима посебно место заузима сестра Светог Пахомија Великог.     Изражавајући захвалност и част која је Епархији жичкој учињена овом историјском посетом, Епископ Јустин је Патријарха александријског и све Африке г. Теодора одликовао епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха, даровавши му притом и икону Светог апостола Марка, рад жичких монахиња. Иконе су дариване и Патријарху српском г. Иринеју, као и члановима пратње александријског Патријарха.     У обраћању присутнима Патријарх Теодор је заблагодарио на гостопримству и даровима. Посебно је истакао радост што је после 28 година поново у Манастиру Жичи. У претходној посети је био као млад архимандрит, а сада као патријарх. Нагласио је важност монаштва за живот Цркве, јер је оно “кисеоник хришћанства“. Свети Антоније Велики је духовним руковођењем породио величанственог богослова Светог Атанасија Александријског. Када је египатски монах Теодор питао авву Памва за поуку, он му је рекао: “Имај милост према свима, тако ћеш стећи слободу пред свима“. То треба да имамо на уму и данас, мисионарећи и сведочећи Христову веру у овом свету, рекао је Патријарх Теодор.     Пратња је предвођена Епископом Јустином обишла манастирски комплекс упознавши се са историјатом и драгоценостима манастира. После обиласка приређен је доручак за госте. Опростивши се са својим домаћинима, Патријарси су са пратњама отпутовали у посету косовскометохијским  светињама.   јереј Александар Р. Јевтић                                 Извор: Епархија жичка   Доксологија у част Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II у Краљеву (Епархија жичка)     Епархија жичка и град Краљево имали су 25. септембра 2017. године велику радост да дочекају угледне и драге госте. Испред храма Светог Саве у Краљеву приређен је дочек Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору II и Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју.   У пратњи предстојатеља древне Александријске Цркве налазили су се Митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и секретар Синода архимандрит Данило. У пратњи предстојатеља Српске Цркве налазили су се Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије. Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине Свети кнез Лазар учинили су призор веома живописним.     У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција. Поздрављајући угледне госте, епископ Јустин је напоменуо: -Храм у коме се налазимо посвећен је светитељу Сави, првом Архиепископу српском, који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат.     Владика је подсетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве: -Сутра, у име Бога, боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и српска држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов и украсили га светим иконама и фрескама са намером да буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара, казао је владика Јустин и подсетио:     -Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме, међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава, као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис доделили су архимандриту Сави акт о аутокефалности Српске Цркве хиротонишући га за првог Архиепископа српског.     -Жича постаје седиште првог српског Архиепископа. Одавде архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже и поделио их манастирима и црквама. На Жичком сабору 1221. године архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „Краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови и ископао дубоки кладенац воде живе са кога се напајају поколења све до данас, поручио је Владика жички Јустин и наставио:     -У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, па се стога Жича назива седмовратом. Сава је уредио односе Цркве и државе које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству. Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ - страдала је и Жича. Кад се подизао народ и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу! Наследник Савин, архиепископ Арсеније пренео је из манастира Жиче седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске Цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под турску, османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.     -Први српски Патријарх Јоаникије (1338-1354) украшавао је Велику цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година била је без крова. Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање Жича је претрпела за време Другог светског рата кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана, казао је Преосвећени г. Јустин и додао:     -На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ Еепископ жички и охридски Николај који каже да је „Жича, стара српска прича“. Он још каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и Цркве.     Затим се сабрању обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II, који je заблагодарио Господу на великом дану и изразио захвалност свом домаћину eпископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом Српске Православне Цркве и крилатим лавом - грбом Александријске Патријаршије, патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје Патријаршије, Блажењејши је истакао мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци, док је присутном верном народу пожелео да светлост вере у којој пребива чува и непрестано разгорева хришћанским живљењем у Духу Светом.     Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II даривао је Епископу жичком г. Јустину посебан крст са ликом Светог апостола Марка са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божјем.   јереј Александар Р. Јевтић                                                      

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×