Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'све'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 67 results

  1. Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја.   Извор: Српска Православна Црква
  2. Издавачка кућа Московске Патријаршије, у серији „Реч Његове Светости Патријарха“, објавила је књигу Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила под насловом „Верни Господу. Царска породица“. Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Јован Пауновић (17), средњошколац и спортиста никада није пробао наркотике, до кобне вечери, на једном сплаву код Бранковог моста. Излазак у град и ноћни провод са друштвом био је кобан, нажалост због показивања пред друштвом. Твитуј Јован је најпре пао непомичан, да су сумњали чак и на самоубиство, јер је количина екстазија у крви била огромна, чак пет пута већа од смртоносне. – Изашли смо у град. Јован је био са нама, све је изгледало као нормално вече. А онда је неко донео екстази. Неколико људи из друштва је пробало, али Јован се нећкао. Друштво га је прозивало да не сме… Ипак су га убедили – каже један од људи близак пријатељима преминулог дечака. – То, нажалост, није било све, већ само почетак. Кренуо је други круг, испоставило се, пакла… Почели су да га наговарају да узме још једну, па још једну. Већ је био јако лоше, али нису се ту заустављали – додаје саговорник Курира. Алкохол и психоактивне супстанце учиниле су своје. Нико није био при себи. – Дали су Јовану још једну таблету. Почело је убеђивање: буди мушко, није ваљда да не смеш… Желели су ваљда да се покажу пред девојчицама. Нажалост, попустио је и узео „кобну“ дозу. Тада је почео пакао – додаје наш извор. После неколико минута срушио се на земљу. Сви су били престрављени, али нико није слутио на најгоре. Звали су обезбеђење, које га је изнело са сплава – додаје саговорник. Страх и паника су уследили. Јован је сео на кеј, а онда се срушио на леђа и остао непомичан. Цело друштво било је престрављено, толико да нико није позвао ни хитну помоћ. Сви имају по 17, 18 година. Нису знали шта да раде, а нажалост ни обезбеђење није схватило да је младић на самрти. Полиција и Хитна те ноћи су због Јована примили између пет и шест позива, вероватно од разних пролазника који су видели младића у врло лошем стању. Полиција га је око 5.30, због стампеда деце која излазе са сплава, једва лоцирала. Лежао је на трави, згрчен, имао агресивне трзаје, а био је свестан све време до болнице. Само једно вече пошто је прославио пунолетство, пре правог рођендана који није ни дочекао, са школским другом отишао је тог 17. јуна на популаран сплав, на ком се традиционално организују журке и где је лако доћи до јефтине дроге. Исте вечери Јован је умро. Због показивања пред друштвом и прозивкама. Како Небојша прича, Јован је у провод кренуо са 15.000 динара, које је добио претходне вечери на рођендану, а у преузетој гардероби у болници није било ни динара, па верују да су му дилери нудили разноврсну дрогу док му нису извукли сав новац. Полицији је, како каже, оставио податке о девојци од које су младићи купили дрогу кобне ноћи. Људи који су га пронашли на кеју звали су Хитну помоћ. Епилог је потресан – младића је у зору, у пратњи полиције, превезли су на ВМА, где је, због огромне количине екстазија (МДМА) у крви, касније тог дана – преминуо. Одличан ђак и врхунски одбојкаш, никада није пробао дрогу, до те вечери. А доктори су јој тог јутра рекли да је у његовој крви била количина екстазија пет пута већа од смртоносне! https://govorisrbija.rs/uzmi-jos-jednu-budi-musko-drugovi-ga-terali-da-proguta-jos-jednu-dileri-hteli-da-mu-izvuku-sve-pare-onda-je-pao-nepomican-jezivi-detalji-smrti-tinejdzera-u-beogradu/
  4. За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
  5. “ Видела сам… све је исто како си ми причао. “ Ово је једна прича у низу, од милион сличних, једна тужна прича, многи би рекли случај, али за мене је прича јер познајем јунаке .Прича се управо дешава, данас и овде има своју прошлост и имаће своју, ако не земаљску а онда сигурно есхатолошку будућност. У једном месту Н. постоји једна усамљена старија жена, која је пала и поломила се. Њени проблеми почињу управо тада . Сама у стану, непокретна ( може само мало главу да подигне) . Муж јој је одавно умро, ћерка у Београду своје муке мучи и свој живот живи са ћеркицом. Не бих да улазим у причу и осуђујем, зашто није са њом, или зашто она није код ње, овај пут ћемо то прескочити. Трагедија је, да је једна жена сама и непокретна на 4 спрату једне зграде без струје. (Од пензије по одлуци суда плаћа трошкове адвокату од неког судског процеса одраније) Е ,сад замислите ситуацију болесне непокретне жене на 4 спрату без струје , са врло малим остатком пензије, која не може да реши проблем са туђом негом и заштитом јер постоји ужасна бирократска заврлзама око здр.картона. Значи скоро пуних 7 месеци без туђе неге и помоћи ( тек од марта успели су да реше проблем око пребачаја з. картона и остало ). Остављена на милост и немилост, мештанима тога града ( где се отприлике сви знају) у згради где јој нико (ужас) од комшија не отвора врата , која ни не закључава од несреће. Нико од комшија не жели да чује њене јауке у ноћи, када болови постану неиздржљиви. Нико од комшија ни чашу воду да јој пружи, ни да наврати, нико да јој преко продужног кабла да струју бар за осветљење, нико од комшиница да донесе макар тањир топле супе што остане или било чега другог, нико да се понуди да јој нешто из пекаре или продавнице донесе а најгоре од свега нико да отвори врата и 5 минута … најкраћих 5 минута да јој прави друштво па и да ћути , али макар да је ту са њом. Али на срећу у том истом граду Н. постоји један брат који може да јој буде унук (у овој ћу га причи звати брат Добри ) који је сазнао за њену муку ( ваљда га је сами Бог послао) који иде једном дневно, а некада и два пута већ скоро пуних 9 месеци да јој колико може помогне правећи јој друштво колико му околности дозвољавају и да је нахрани. Да напоменем да су некако у својој режији плаћали жену која је долазила на пола сата да је пресвуче (промени пелену) и то не свих 9 месеци. Две снаје поприлично старе и оне , једна са непокретним мужом, такође су је обилазиле али не редовно, када је која могла смењивале су се и храниле је . Имало је ситуација, када нико по цео дан није могао да дође и када је са последњом надом исчекивала брата Доброг увече да се појави и унесе светлост у мрачну собу , да јој да воде и нахрани је .Ја и мој супруг када смо отишли да је обиђемо и када смо је по први пут видели и упознали затекли смо је у мраку покривену бундом ( око Аранђеловдана прошле године ) .Да напоменем да је врло блага, без трунке мржње према некоме, без роптања на околности и ситуацију. Мирно је прихватила сав терет и муку која је пала на њена плећа. Оно што је светло и што даје наду у овој причи је то, што се по први пут у животу исповедила и причестила , Божијом промишљу наравно , али и захваљјући брату Добром. Иначе брат Добри правио би јој друштво свакодневно колко је могао и успут јој причао о царству небеском и о вери . Све је то она са пажњом м али и са сумњом слушала, слушајући али и сумњајући. Једноставно никада јој нико тако нешто није причао, а брат Добри је имао стрпљења и начина да допре до њене душе. Како су текли њихови разговори не знам , само пар пута сам била свeдок њиховог дијалога . Углавном сама је пожелела да се исповеди и причести али и даље ,не могу рећи сумњајући у Вaскрсење и живот после смрти, већ више слушајући приче о вери као фантастичне и невероватне . Није ни чудо када стара жена која ништа о Богу и вери не зна одједном чује причу о истини Васкрсења. Сада је у коми и на апаратима је , и молила бих вас, ко год прочита ову причу да је помене у молитви (Стојанка ) И наравно, помените и брата Доброг у молитви . Њене последње речи пре падања у кому биле су упућене брату Добром и биле су : “ Видела сам... све је исто како си ми причао “ .
  6. Оливера Балабан: Оче, како се живи у Еквадору? Можете ли за почетак мало да нас упознате са том егзотичном земљом? Отац Рафаил: Еквадор је заиста другачија земља, не само по природи и микроклими већ и по менталитету људи. Када сам дошао тамо сусрео сам се са многим Еквадорцима који су заправо потомци Старих Инка (веома занимљиве цивилизације), који су већ смијешани са Шпанцима али и са Палестинцима. Неколико Руса које сам тамо упознао су ме одмах упозорили да долазим у земљу гдје је менталитет сасвим другачији од нашег, што не значи да је то лоше или добро. Они су једноставно рекли: – Оче, то је све другачије и мораћете се навићи. Али, није било немогуће. Оливера Балабан: Ми обично замишљамо Еквадор као земљу у којој током шетње улицама можеш брати јужно воће (смијех). Да ли је то заиста тако? Отац Рафаил: То је тачно, зато што у Еквадору влада вјечно љето. Еквадорци кажу да владају два годишња доба – љето и зима, али то ипак није тако. Тамо се мисли да је зима када падају кише а температуре су заправо све вријеме исте. Дакле постоје само врућине са кишама или без њих, односно једно годишње доба. Девет мјесеци је облачно, таква је микроклима у Гвајакилу приморском граду, иако се у цијелом Еквадору та микроклима мијења од града до града. На примјер у једном мјесту близу Сан Лоренса имате вјечну маглу, па се Руси шале да тамо живе људи магле. Поред ове постоји и клима џунгле која је такође тропска, и клима горе која је рецимо заступљена у главном граду или у граду Квенка, и тамо је температура током цијеле године 22 степена. У Гвајакилу гдје је наша капелица, током цијеле године температура ваздуха је од 30-40 степени Целзијусових. Оно што је интересантно је то да у Еквадору воће рађа и до четири пута годишње. То је велики Божији благослов. Оливера Балабан: Кад сте по благослову нашег Високопреосвећеног Митрополита отишли на службу у Еквадор, сјећам се да сте ми казали да су Вас тамо дочекале неколико Рускиња, старијих парохијанки. Оно што смо могли да видимо на фотографијама током последње Митрополитове посјете Еквадору нас је јако обрадовало. Црква Вам је пуна вјерника. Отац Рафаил: Да, слава и хвала Богу! Заиста када сам дошао тамо су биле три Рускиње, око тридесетак Еквадораца, неколико Палестинаца из породице Тума који су тамо заправо и сачували православље (о томе ћемо мало касније), један Бугарин и неколико Украјинаца. Слава и хвала Богу, ево послије три године позивајући свакога телефоном и упорно их подсећајући на Свету Литургију, почели су полако да долазе и тако сад имамо око четрдесетак Руса и око стотину Еквадораца у цркви. Оливера Балабан: Поменули сте породицу Тума која је тамо сачувала православље. У Еквадору је римокатоличко хришћанство најзаступљенија религија. Да се вратимо на сами почетак и да чујемо како је и када формирана парохија у Гвајакилу? Отац Рафаил: Да. Земља Еквадор заправо највише припада римокатолицима, мада све више и више има протестаната. Има и разних секти. Православних има мало, али захваљујући породици Тума православље се очувало и они су заправо оснивачи мисије у Еквадору, коју сам ја ето недавно преузео. Оливера Балабан: То је породица из Палестине? Отац Рафаил: Да, то је палестинска породица, потомци апостола Томе. И дан данас у Палестини породица Тума је једна од дванаест породица које су чувари Христовог Гроба. Код њих је била вјековна традиција да најстарији син из породице буде монах у манастиру Светог Саве Освећеног, међутим догодило се да најмлађи син кришом оде у манастир прије него што је то урадио најстарији тако да се након тога најстарији ипак оженио. Тај најстарији син је кренуо на путовање са супругом кроз Јужну Америку али када су стигли у Еквадор жена се разболела и морали су да дају све што су имали за њено лијечење. Како након тога нису имали новца за повратак, тамо су се и настанили. Нешто касније су се вратили у Палестину али само на кратко. Та породица је дуго очувала православље између себе а касније је кренула и мисија. У породици Тума било је пет сестара, једна се упокојила, двије имају породицу и дјецу, док се друге двије никада нису удавале. Ми их у Еквадору од милоште зовемо тетке. Тетка Кета која се недавно упокојила, добила је такав благослов да баш опијело на њеној сахрани служи Митрополит Амфилохије, што јој је и приличило можемо слободно рећи. Било је јако лијепо. Служио је Митрополит као архиепископ, ту је био и наш протођакон Владо Јарамаз и ја као новопечени архимандрит, тако да је добила службу какву је и заслужила за свој рад у цркви. Она је чувала двије честице Животворног Крста Господњег, икону Благовјештења стару 300 година и Јеванђеље из 17. вијека на арапском језику. Све је то завјештала цркви, пошто је њен отац то добио од Патријарха Јерусалимског још док је био у Палестини. Он је студирао богословију желећи да постане свештеник, међутим имао је једну незгоду у којој је изгубио памћење и тако није могао бити кандидат за свештеника. Дакле од те породице Тума из Палестине је почело све. Они у последњих десет година имају мисију да шире православље међу Еквадорцима. Углавном се позиву одазивају млади људи, што је добро јер они тек формирају своје породице и добијају дјецу. Надам се да ће дјеце бити у великом броју јер нам је то заиста потребно. Мало по мало, тако и мисија односно наша црква у Еквадору расте. Оливера Балабан: Недавно сте поставили први православни иконостас и православно звоно у Еквадору. Радио Светигора је ту вијест са великом радошћу пренио даље. Реците нам нешто и о томе. Отац Рафаил: Јесте, то је јако занимљиво а ми тамо можемо слободно рећи и веома узбудљиво. Нама који живимо у православним земљама то је све нормално. Ми сви имамо икона колико хоћемо, моштију светитеља, цркава, звона и свега другог Богу хвала, али у Еквадору није такав случај са православљем тако да смо ми тамо почели од нуле. Капелица у којој служимо је раније била соба у приватној канцеларији једног адвоката, исто од породице Тума, али због пораста броја вјерника добили смо благослов од Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија да направимо већу капелу. Направили смо већу капелу а потом смо почели полако да градимо иконостас који је био готов за три мјесеца, све мало по мало. Иконе, пошто нисмо имали могућности нити да сликамо а ни да их донесемо из наших земаља (због трошкова авионског превоза, тежине и свега осталог) смо налазили на интернету, у великој резолуцији, подешавали боју у разним програмима за обраду фотографије и штампали их на пвц материјалу, тако да је то доста квалитетно испало. Сваки корак прављења иконостаса је био веома узбудљив. Ја сам био веома благодаран Богу што можемо било шта да урадимо јер заиста нисмо имали никаквих средстава за тај подухват. Када смо почињали са израдом иконостаса један мој парохијанин ми је рекао: – Оче, то је баш дивно, али колико новца имаш за то? Одговорио сам му: – Нула, ништа! Он каже: – Па како ћеш онда да га направиш? Одговорио сам му: – Господ ће дати! И заиста већ сјутрадан сам добио позив да посјетим једног болесног Руса, који је припадао неканонској православној Заграничној цркви, која се није вратила Московском патријархату. Како је боловао од рака и био тешко болестан, њему је Господ дао спознају да је то што је радио било погрешно, да је био у неканонској цркви, тако да се он Богу хвала покајао, био сам код њега, исповиједио се, причестио и дао нам је том приликом 500$ за иконостас. Са тим новцем већ наредног дана смо започели градњу иконостаса. Дошли су мајстори који нису имали никаквог претходног искуства са прављењем православног иконостаса, тако да смо стално морали бити уз њих и пратити сваки корак у изради – од стављања тешких гипсаних плоча, преко постављања врата и крста, до бојама и постављања икона. То је све била једна велика радост. Послије неког времена, кад смо завршили са радовима, моји парохијани Еквадорци су још сигурно наредна два мјесеца иконостас посматрали у чуду. Дешавало се понекад да не могу да се сконцентришу на литургију, па сам морао понекад да им кажем: – Пустите сад иконостас, сад служимо литургију.Али ето, та радост је била тако велика, можемо слободно рећи дјечија радост, јер они заправо и јесу дјеца у православљу. Њима је православље ново. Оливера Балабан: Како Еквадорци доживљавају православну вјеру? Отац Рафаил: Јако, јако позитивно. Ти стари римокатолички вјерници који још памте како је било прије Другог ватиканског концила (када је дошло до великих промјена у римокатоличкој цркви) православну вјеру препознају као вјеру која ништа није измијенила. До тада је и код њих на службама свештеник био окренут ка истоку, жене су носиле мараме у цркви, као и код нас и слично. Јужноамериканци су такви да ако могу да избјегну правила, сигурно ће их избјећи, али ако им неко постави правила тако да не могу да их избјегну, то им се јако допада и јако то поштују. Нешто невјероватно у менталитету. Оливера Балабан: Дакле ауторитет? Отац Рафаил: Управо тако, црквени ауторитет, али не никакав деспотски ауторитет већ ауторитет љубави, као што се говори небеска јерархија Светих арханђела који немају то – ти си виши, ја сам нижи, него једноставно из љубави раде нижи чинови са вишим а све у славу Божију, тако је то и овдје и Еквадорци су просто заљубљени у православље. Оливера Балабан: Док смо се припремали за овај разговор, шалили смо се како сте Ви тамо једини Србин, али да неће ништа чудно бити уколико за коју годину Ваши парохијани дођу са идејом: – Оче, ми бисмо да постанемо Срби. Отац Рафаил: Да, ја сам тамо једини Србин, сви остали су Еквадорци и припадници других народа, како сам већ раније набројао. Рекох и да има око четрдесетак Руса али они нису баш редовни на службама. Помажу доста али дођу једном у мјесец дана. Са мојим парохијанима од прве литургије комуницирам на шпанском језику. Као што знате у помјесним црквама има разних традиција али Еквадорцима се највише свиђа управо наша српска традиција. Налагање бадњака на примјер је јако занимљиво. Ми наложемо бадњаке на температури од 40 степени, ми тамо горимо на сунцу заједно са бадњацима, али они то воле. Уживају да пјевају божићне пјесме, да бацају пшеницу и бомбоне, да ките бадњак и слично. Друго што је интересантно је да узимају и крсне славе. Ја сам тамо пренио своју крсну славу Светог пророка Илију, од кога се не одвајам посебно у тешким тренутцима када се човјек хвата за све што може, и њима се слава јако допала. Крсни колач, кољиво када се припрема, све је то њима јако интересантно и тако су и они почели да узимају славе. Највише узимају Светог архангела Михаила, Светог Ђорђа, Светог Димитрија Солунског, Светог Јована Шангајског. То је за њих све једно ново искуство и једно узбуђење, које су морам признати пренијели и на мене. Када сам тек дошао, потпуно сам разумио ону пословицу: „ Да Бог да – имао па немао“. Зашто? Овдје сам све имао, а тамо одеш на пусто. Нема моштију, нема светиња,ти мораш да направиш у славу Божију, с’ помоћи Божијом и народом Божијим. Тамо је таква једна кооперација да тако кажем, као у првим вјековима хришћанства. Сви смо браћа, пријатељи, породица. Црква није само долазак недјељом, већ имамо активности и током радне недјеље. Имамо часове вјеронауке, радимо по разним књигама православним које преводимо на шпански; гледамо православне филмове; организујемо посјете дјеци која се налазе у болницама а болују од рака, наравно све у то онолико колико је у нашим могућностима. Оливера Балабан: Поменули сте да је тамо припрема за Свету Тајну Крштења дуга. Можете ли да подијелите са нама та искуства, пошто код нас више такве праксе нема? Отац Рафаил: То ми се највише свиђа. Када сам дошао у Еквадор, породица Тума коју смо помињали је имала систем катихумена, првовјековних хришћана, и оних који су се припремали за крштење да би били уопште катихумени и хришћани потом. Припрема траје једну до три године, све зависи од спремности човјека, а о спремности одлучује свештеник. За вријеме припреми члан треба једном до два пута недјељно да долази на часове вјеронауке и да сваке недјеље посјећује Свету Литургију. Послије одређеног времена они се изјашњавају да ли су спремни и да ли још увијек имају жељу да приме Свету Тајну Крштења. Буде и оних који крену и онда им буде тешко или не нађу себе у томе, тако да је та припрема за крштење један добар филтер поготово за мисију јер је тамо јако важно да у цркви имате добр људе. Сви смо ми грешници, али можемо бити добри или лоши људи, а када имате добре људе у цркви онда је то у почетку од велике помоћи. Оливера Балабан: Оче, има ли оних који изразе жељу за вјенчањем у православној цркви? Отац Рафаил: Наравно, то је нешто што је тамо обавезно. Код нас овдје то није тако нажалост. Често се деси да некога крстимо и онда га више не видимо до опијела, ако и тада. Код њих је обавезно да свака православна породица има благослов цркве. Сви који намјеравају да живе скупа одмах изразе жељу и јако им се свиђа наш обред вјенчања. То је стари обред вјенчања који је тотално другачији од оног у римокатоличкој цркви. Њима се свиђа када се повезују са крунама које су везане једном нићу, када се руке свезују, па прстен који кум мијења три пута, једна чаша из које пију прве гутљаје заједничког живота, па та мала литија која иде кроз цркву као символ првих корака у заједничком животу, све им се то мора објаснити и све им се јако допада. Знате шта је занимљиво? Дешава се да ме питају неку сасвим обичну ствар и деси се да ја не знам одговор. Рецимо – зашто се пије из једне чаше на вјенчању? У том тренутку ја немам одговор. Наравно, кажем да не знам, провјерићу па ћу вам казати. За нас овдје то су ствари на које смо ми навикли, не испитујемо превише шта значи неки детаљ на служби а заправо све има свој смисао и добро је што их све то интересује и што им значи да знају смисао сваке радње која се дешава у цркви током служби. Морам признати да ми се десило неколико пута да немам одговор на њихова питања. Буде ми и мало непријатно због тога, па потом кад провјерим ето и сам понешто ново научим. Оливера Балабан: Свједоци смо да је савремена породица у великој кризи. Без обзира на то колико се говорило да је породица важан дио друштва, чини се да се у овом времену итекако унижава. Какво је стање по питању породице у Еквадору? Отац Рафаил: У праву сте, заиста и на западу се ради на том разбијању породице. То је једна систематска пропаганда. Зашто би се ти женио или удавао, можете само да живите скупа, па што се тиче рађања дјеце постоји та вантјелесна оплодња и разни избори када је све то у питању, отприлике, можеш да бираш како ће ти дијете изгледати и слично, таквих коментара и препорука рецимо има.Све се систематски ради да би се разбило оно што је Господ рекао и оставио да буде породица, јер породица је заправо црква у малом. Зато се и каже у посланици: „поздрав домаћој цркви“. Оно што јако поштујем код Еквадораца је да никада неће оставити своје родитеље или их оставити у старачком дому. Никада! Сви пазе родитеље до смрти. Рецимо Еквадорци и Перуанци (пошто сам задужен и за Перу) долазе од Старих Инка код којих је постојала религија апиетизма. Постоји религија пијетизма односно милосрђа и љубави, и религија апиетизма односно немилосрђа и не љубави. По њиховом схватању је љубав слабост, тако да су као народ јако сурови и не везују се ни за кога. Међутим, када су дошли Шпанци они су их покорили и натурили им хришћанство, тако да је код њих заправо хришћанство само као љуска од јајета – споља, а унутра је код њих оно старо. Они пазе родитеље не зато што их нешто више воле од осталих, него зато што их поштују. Код њих је љубав једно а поштовање сасвим друго. Они рецимо могу унутар породице имати много проблема, свађати се између себе и ко зна какве друге недаће имати, али су ипак јако чврсти на ударе споља. То је заправо једна јако добра основа за православље. Они и налазе неке заједничке тачке између своје старе религије и православља, као што су радили наши просветитељи када су просвећивали ова овдје подручја, па су рецимо умјесто домаћих богова уводили крсне славе и слављење светитеља Божијих. Налазе дакле те додирне тачке, јако су привржени породици а потом и православљу. Заиста, те три године припреме их учине тако чврсто везаним за православље. Оливера Балабан: Има ли дјеце у парохији? Отац Рафаил: Имамо два дјечака и једну девојчицу. Дјевојчица се зове Лина а дјечаци су Рафаел и Мигел, односно Рафаил и Михаил. Дали су име по архангелу Рафаилу и по своме свештенику, односно мени, јер имају обичај да дају имена по неком ко им је драг и близак. Михаил се рецимо родио на Спасовдан, за вријеме литургије коју смо служили са Високопреосвећеним Митрополитом на Топлој. Током службе ми је стигла вијест о његовом рођењу. Родитељи су хтјели да му дају име Михаило Александар, међутим ја сам их умолио да буде Салвадор, односно Спас, тако да је он сада Мигел Салвадор. Оливера Балабан: Коме је парохија посвећена? Отац Рафаил: Парохија је посвећена Благовијестима, ова у Гвајакилу. На добром смо путу да оснујемо још једну парохију у главном граду Киту и у Перуу такође, тако да ћемо са благословом Митрополита да одредимо имена и тим парохијама. Заиста мисија се јако брзо шири и што се тога тиче сам више него задовољан. У тим тренутцима човјек схвати колико је мали и никакав, и колико му само Бог помаже. Ми треба само да имамо вољу, да мало помјерамо руке и ноге и то ће све ићи Божијим промислом и Божијом помоћи. Оливера Балабан: Кажите нам нешто и о парохији у Перуу. Колико су удаљене ове двије парохије? Отац Рафаил: Удаљене су двије хиљаде километара и ми смо ту најближе комшије, пошто је Јужна Америка огроман континент. Занимљива информација је да се у атласима и на географским картама Јужна Америка представља као мањи континент од Сјеверне Америке, што није тачно. Јужноамериканци и Африканци су представљани као трећи свијет, као мање вриједни, па су и њихови континенти приказивани као мањи, да бисмо имали другачију представу, представу силе и слично. Јужна Америка је огроман континент гдје се човјек врло лако може изгубити. Еквадор и Перуу као што рекох су били под Старим Инкама, док су Гватемала и Панама биле Маје, а јужни дио: Аргентина, Уругвај, Парагвај су Стари Астеци. Ево и једну занимљивост да вам кажем, Маје су измислиле кошарку. Перуанци су другачији по менталитету од Еквадораца. Више су овако пламени, темпераментнији су, али јако искрен народ. Више личе на Инке и јако се поносе својим поријеклом, за разлику од Еквадораца. У Перуу имамо двије парохије у оснивању, једна је у Ајакучо граду, а друга је у Куско. Куско је град испод древног града Инка, града Макчу Пикчу. У Лими имамо парохију при Васељенској патријаршији, а црква која се тамо налази је грађена од стране Срба и Руса. Оливера Балабан: Да ли ће тај храм поново припасти Српској патријаршији? Отац Рафаил: Па нема посебне потребе за тим. Свештеник који тамо служи је Чилеанац, говори шпански, и тај храм је за све православне тамо: Русе, Грке, Палестинце, Србе и остало. То ми се такође свиђа у Јужној Амрици. Нема оног надметања – ово је Руска, ово Грчка а ово Српска црква, тога тамо нема, већ је све једна православна црква. Сви говоримо шпански и то је такође веома добро. Оливера Балабан: Колико Вам је за мисију важно знање језика? Отац Рафаил: То је обавезно и кључно у било којој мисији. Ти ако идеш у неку земљу, велико је уважавање тих који тамо живе, ако говориш њиховим језиком. Не можеш очекивати да шириш православље на српском, руском или било ком другом језику. Тако су и апостоли радили, као и Свети Кирило и Методије. Све су преводили на језике земаља у које су долазили. Рецимо мене неко пита: – Говоре ли они српски? Не, зашто би говорили српски. Ја сам тамо једини који говори српски. Помало се шалим са дјецом па њих научим понеку ријеч, јер дјеца су као сунђери све упијају, а то им добро дође да могу да имају неки језик који говоре међу собом, да могу мало да се шале са одраслима. Оливера Балабан: Како се сналазите за литературу? Претпостављам да није лако. Отац Рафаил: Слава Богу једноставно је. Да, зато што је ту био падре Алехандро, односно отац Александар, руски свештеник који је касније био и епископ, и који је превео много литературе са руског језика. Превео је пуно служби и разне теолошке литературе и то на шпански и португалски. Тако да нам је тај сајт који се зове отац Александар (пише се на енглеском) веома, веома користан.Оно што нам недостаје, на примјер нисмо имали Службу славе, ми то преводимо између себе. Занимљиво је рећи да је шпански језик у свакој држави Јужне Америке по мало другачији. Еквадорски шпански није исти као аргентински или као парагвајски итд. Све се разумије наравно али постоје неке ријечи које имају потпуно другачије значење. На примјер у литургији стих „ мирис миомира духовног“ мирис се преводи као олор што у Еквадору може значити и добар и лош мирис, а у Аргентини је само лош и не може се користити у литургији. У Еквадору би олор био парфем а у Аргентини смрад, тако да су то те разлике. Кад смо исправљали превод литургије (јер немамо званични превод), радио сам са неколико Еквадораца, као и са црквено-словенског и руског са неколико Руса, и тако смо сви заједно окупљени превели литургију на еквадорски шпански. Оливера Балабан: Био вам је Митрополит у посјети. Како су ту посјету Ваши парохијани доживјели? Отац Рафаил: То је за њих била посебна радост. Они су се понашали као да је сам Господ Исус Христос дошао, што и јесте заправо јер епископ је образ Христа. Тако да је то била припрема од једно мјесец дана унапријед, да свака ситница буде на своме мјесту. Морам да признам да сам јако задовољан са својим парохијанима јер сам то ништа не бих могао урадити. Ја сам више био као некакав организатор, давао неке ситне инструкције али они су имали идеје о томе како шта украсити, шта припремити од послужења и слично. Припремили су дочек митрополиту какав не знам да ли у некој православној земљи може такав бити, са толико љубави и труда. Митрополит долази једном у годину -двије тако да им је то још више значило. А и митрополит се обрадовао, видјело се. Ја сам се мало уплашио хоћу ли све стићи и да ли је све добро урађено, али митрополит заиста кад дође донесе пуно љубави и ако нешто и није како треба, он ће то са пуно љубави на један фини начин исправити. Мислим да није имао никакав приговор, захваљујући мојим парохијанима. Оливера Балабан: Шта планирате даље? Шта би то било корисно за наставак мисије у Еквадору? Отац Рафаил: Нама свима је највећа жеља да саградимо храм. Оливера Балабан: Имате ли некакву помоћ од државе по том питању? Отац Рафаил: Није баш благонаклона јер су тамо римокатолици веома јаки. Нису баш сагласни са тиме да ми имамо нешто тамо. Али добро, то је разумљиво, они то гледају као своју територију. Није то типично као код нас, тамо су римокатолици више помијешани са тим ратничким духом Инка и онда се ми доживљавамо као некаква конкуренција. А нама би само и најважније било да изградимо храм у Еквадору, пошто би то био први православни храм у цијелој држави. Капелица у којој сада служимо нам је већ помало мала. Иако је митрополит рекао да је то више црква него капелица, ми с јако радујемо због тих његових ријечи, не гордимо се али се заиста истински радујемо, желимо и хоћемо да саградимо прави храм. Наш први циљ је дакле да купимо земљу и да саградимо један храм са оним лијепим шареним руским куполама. Још једна занимљивост код нас у Еквадору је та што се углавном руски храмови препознају као православни, та архитектура. Наше цркве не баш толико, њима би то изгледало као некаква кућа, али пошто свакако тамо немамо Срба, можемо да бирамо како ћемо да градимо и онда ја то препустим народу, што се каже „глас народа – глас Божији”. Они свакако воле демократију. У цркви је свакако теократија али свакако око таквих неких ствари може да изрази жељу народ. Ето, то нам је углавном први циљ. Како је то прва црква онда желимо да буде и најљепша и најбоља, да се фреско пише и уреди потпуно али то су дуги планови, углавном желимо да православна црква послије 2000 година засија и у центру свијета. Оливера Балабан: Поред овог главног циља помињали сте и неке додатне активности које бисте жељели да покренете у парохији, попут црквеног радија и слично. Можете ли за такав некакав подухват да добијете подршку и помоћ од државе? Отац Рафаил: За сада никакву. Можемо да радимо али за сада само од наших средстава. Ми се надамо да ако им ми на примјер представимо макету цркве, пошто је црква прелијепа и ако бисмо успјели да је саградимо била би нешто најљепше у цијелом Еквадору, а опет се налази у Гвајакилу (иначе градови Гвајакил,Кито, Квенка, Санто Доминго се иначе такмиче ко шта има љепше у граду), тако да се надамо да нам у случају да им се допадне макета, градоначелник и локалне власти поклоне земљу за градњу храма. Кад имате земљу онда је све лакше. Плацеви у главним улицама су јако скупи и многи припадају граду, тако да би најбоље било да од града добијемо неку локацију. Наравно, поред храма мислили смо да покренемо и радио, прво интернет а послије и локални, можда и на територији цијеле државе, пошто имамо и везу са главним градом. Жељели бисмо да направимо и иконописачку радионицу. Пошто имам мало неког дара за цртање, мислио сам да замолим неког од наших монаха или монахиња да ме научи а потом и ја да учим Еквадорце. Направили бисмо и дом за старе. Поред цркве би били ти апартмани – собе са купатилом, гдје бисмо пазили старе Русе, Еквадорце и друге који немају никога и које нема ко други да пази. Као што каже Свети Владика Николај: наша мисија није да идемо и да куцамо од врата до врата у некој држави, него својим животом да свједочимо вјеру. Еквадорци кад виде да свештеник живи онако како прича, њих то јако привлачи. Када би још видјели да ми пазимо своје старе са љубављу, онда би се они још више прикључили цркви. Оливера Балабан: Јесте ли икада замишљали да ће Ваш монашки пут изгледати овако? Како Вам све то сада изгледа? Отац Рафаил: Не, нисам замишљао. Прије него што ћу отићи у Аргентину, ја сам дуго умољавао митрополита да ми да овај мали манастир на Жањицама – Ваведења Пресвете Богородице и коначно га умолио. Био сам пресретан што ћу ја да идем тамо на острво да живим, међутим човјек снује а Бог одређује. Митрополит се вратио из Аргентине гдје је био у посјети и онако на онај свој мистичан начин рекао да је оцу Кирилу тамо потребан ђакон. Потом се окренуо ка мени и рекао: – Ево на примјер наш отац Рафаил. Ја сам се у тренутку мало запитао – чекај зар нећу ја да идем на моје острво? Али наравно, то је благослов митрополита и ни у једном тренутку ми није пало на памет да кажем не. Отац Кирило и ја смо се наравно знали већ дуго времена и он је баш био изричит да ја тамо дођем. Тако сам отишао у Аргентину и морам признати да сам био мало изненађен. Обрео сам се на другом крају свијета али ето и моји Бокељи су такви, путују по цијелом свијету тако да ето није то ншта чудно. Оливера Балабан: Први храм у Јужној Америци су и саградили Бокељи? Отац Рафаил: Тако је. Први храм, храм Свете Тројице у Буенос Аиресу су саградили Бокељи и Руси. Нажалост сад тај храм припада овим неканонцима али у процесу смо и надамо се да ће храм бити враћен. Тако да ето, нисам уопште размишљао о томе и ето десило се све тако некако брзо. Након неког времена су звали из Еквадора да траже свештеника за своју заједницу. Рекли су да им треба стални свештеник и да ће они да га пазе и онда је митрополит питао мене да ли бих ја ишао тамо. Наравно ја сам рекао да хоћу, поготово што сам дуго ишчекивао и прижељкивао свештенички чин, био сам седам година ђакон и волио сам ђаконску службу јако али ипак свештеничка служба је нешто посебно и желио сам јако да постанем свештеник. Оливера Балабан: Јесте ли и у Еквадору задржали праксу свакодневног служења? Док сте или овдје, а и у Буенос Аиресу, служили сте сваки дан Свету Литургију.
  7. Када помислимо на државу Еквадор имамо на уму земљу у којој вјечито владају прољеће и музика – све је то Еквадор, јужноамеричка држава која се од Амазоније преко Анда превлачи све до Тихог океана и чувених острва Галапагос. И поред чињенице да је колијевка „Дарвинове теорије еволуције“, у њој живи преко 90% вјерника, од којих огромна већина римокатилика, протестаната и бројних секти. Међу њима има и оних који припадају православославној Цркви. Од прије неколико година, одласком Митрополита Амфилохија на Јужноамерички континент запалила се буктиња вјере и у Еквадору. Како је било раније, како је сада, и каква је будућност Српске Цркве у Јужној Америци сазнајемо од архимандрита Рафаила (Чепрњића), парохијског свештеника у Еквадору и Перуу. Са њим је у оквиру емисије „Тамо далеко“, на радију Светигори разговарала новинарка и уредница емисије Оливера Балабан. Оливера Балабан: Оче, како се живи у Еквадору? Можете ли за почетак мало да нас упознате са том егзотичном земљом? Отац Рафаил: Еквадор је заиста другачија земља, не само по природи и микроклими већ и по менталитету људи. Када сам дошао тамо сусрео сам се са многим Еквадорцима који су заправо потомци Старих Инка (веома занимљиве цивилизације), који су већ смијешани са Шпанцима али и са Палестинцима. Неколико Руса које сам тамо упознао су ме одмах упозорили да долазим у земљу гдје је менталитет сасвим другачији од нашег, што не значи да је то лоше или добро. Они су једноставно рекли: – Оче, то је све другачије и мораћете се навићи. Али, није било немогуће. Оливера Балабан: Ми обично замишљамо Еквадор као земљу у којој током шетње улицама можеш брати јужно воће (смијех). Да ли је то заиста тако? Отац Рафаил: То је тачно, зато што у Еквадору влада вјечно љето. Еквадорци кажу да владају два годишња доба – љето и зима, али то ипак није тако. Тамо се мисли да је зима када падају кише а температуре су заправо све вријеме исте. Дакле постоје само врућине са кишама или без њих, односно једно годишње доба. Девет мјесеци је облачно, таква је микроклима у Гвајакилу приморском граду, иако се у цијелом Еквадору та микроклима мијења од града до града. На примјер у једном мјесту близу Сан Лоренса имате вјечну маглу, па се Руси шале да тамо живе људи магле. Поред ове постоји и клима џунгле која је такође тропска, и клима горе која је рецимо заступљена у главном граду или у граду Квенка, и тамо је температура током цијеле године 22 степена. У Гвајакилу гдје је наша капелица, током цијеле године температура ваздуха је од 30-40 степени Целзијусових. Оно што је интересантно је то да у Еквадору воће рађа и до четири пута годишње. То је велики Божији благослов. Оливера Балабан: Кад сте по благослову нашег Високопреосвећеног Митрополита отишли на службу у Еквадор, сјећам се да сте ми казали да су Вас тамо дочекале неколико Рускиња, старијих парохијанки. Оно што смо могли да видимо на фотографијама током последње Митрополитове посјете Еквадору нас је јако обрадовало. Црква Вам је пуна вјерника. Отац Рафаил: Да, слава и хвала Богу! Заиста када сам дошао тамо су биле три Рускиње, око тридесетак Еквадораца, неколико Палестинаца из породице Тума који су тамо заправо и сачували православље (о томе ћемо мало касније), један Бугарин и неколико Украјинаца. Слава и хвала Богу, ево послије три године позивајући свакога телефоном и упорно их подсећајући на Свету Литургију, почели су полако да долазе и тако сад имамо око четрдесетак Руса и око стотину Еквадораца у цркви. Оливера Балабан: Поменули сте породицу Тума која је тамо сачувала православље. У Еквадору је римокатоличко хришћанство најзаступљенија религија. Да се вратимо на сами почетак и да чујемо како је и када формирана парохија у Гвајакилу? Отац Рафаил: Да. Земља Еквадор заправо највише припада римокатолицима, мада све више и више има протестаната. Има и разних секти. Православних има мало, али захваљујући породици Тума православље се очувало и они су заправо оснивачи мисије у Еквадору, коју сам ја ето недавно преузео. Оливера Балабан: То је породица из Палестине? Отац Рафаил: Да, то је палестинска породица, потомци апостола Томе. И дан данас у Палестини породица Тума је једна од дванаест породица које су чувари Христовог Гроба. Код њих је била вјековна традиција да најстарији син из породице буде монах у манастиру Светог Саве Освећеног, међутим догодило се да најмлађи син кришом оде у манастир прије него што је то урадио најстарији тако да се након тога најстарији ипак оженио. Тај најстарији син је кренуо на путовање са супругом кроз Јужну Америку али када су стигли у Еквадор жена се разболела и морали су да дају све што су имали за њено лијечење. Како након тога нису имали новца за повратак, тамо су се и настанили. Нешто касније су се вратили у Палестину али само на кратко. Та породица је дуго очувала православље између себе а касније је кренула и мисија. У породици Тума било је пет сестара, једна се упокојила, двије имају породицу и дјецу, док се друге двије никада нису удавале. Ми их у Еквадору од милоште зовемо тетке. Тетка Кета која се недавно упокојила, добила је такав благослов да баш опијело на њеној сахрани служи Митрополит Амфилохије, што јој је и приличило можемо слободно рећи. Било је јако лијепо. Служио је Митрополит као архиепископ, ту је био и наш протођакон Владо Јарамаз и ја као новопечени архимандрит, тако да је добила службу какву је и заслужила за свој рад у цркви. Она је чувала двије честице Животворног Крста Господњег, икону Благовјештења стару 300 година и Јеванђеље из 17. вијека на арапском језику. Све је то завјештала цркви, пошто је њен отац то добио од Патријарха Јерусалимског још док је био у Палестини. Он је студирао богословију желећи да постане свештеник, међутим имао је једну незгоду у којој је изгубио памћење и тако није могао бити кандидат за свештеника. Дакле од те породице Тума из Палестине је почело све. Они у последњих десет година имају мисију да шире православље међу Еквадорцима. Углавном се позиву одазивају млади људи, што је добро јер они тек формирају своје породице и добијају дјецу. Надам се да ће дјеце бити у великом броју јер нам је то заиста потребно. Мало по мало, тако и мисија односно наша црква у Еквадору расте. Оливера Балабан: Недавно сте поставили први православни иконостас и православно звоно у Еквадору. Радио Светигора је ту вијест са великом радошћу пренио даље. Реците нам нешто и о томе. Отац Рафаил: Јесте, то је јако занимљиво а ми тамо можемо слободно рећи и веома узбудљиво. Нама који живимо у православним земљама то је све нормално. Ми сви имамо икона колико хоћемо, моштију светитеља, цркава, звона и свега другог Богу хвала, али у Еквадору није такав случај са православљем тако да смо ми тамо почели од нуле. Капелица у којој служимо је раније била соба у приватној канцеларији једног адвоката, исто од породице Тума, али због пораста броја вјерника добили смо благослов од Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија да направимо већу капелу. Направили смо већу капелу а потом смо почели полако да градимо иконостас који је био готов за три мјесеца, све мало по мало. Иконе, пошто нисмо имали могућности нити да сликамо а ни да их донесемо из наших земаља (због трошкова авионског превоза, тежине и свега осталог) смо налазили на интернету, у великој резолуцији, подешавали боју у разним програмима за обраду фотографије и штампали их на пвц материјалу, тако да је то доста квалитетно испало. Сваки корак прављења иконостаса је био веома узбудљив. Ја сам био веома благодаран Богу што можемо било шта да урадимо јер заиста нисмо имали никаквих средстава за тај подухват. Када смо почињали са израдом иконостаса један мој парохијанин ми је рекао: – Оче, то је баш дивно, али колико новца имаш за то? Одговорио сам му: – Нула, ништа! Он каже: – Па како ћеш онда да га направиш? Одговорио сам му: – Господ ће дати! И заиста већ сјутрадан сам добио позив да посјетим једног болесног Руса, који је припадао неканонској православној Заграничној цркви, која се није вратила Московском патријархату. Како је боловао од рака и био тешко болестан, њему је Господ дао спознају да је то што је радио било погрешно, да је био у неканонској цркви, тако да се он Богу хвала покајао, био сам код њега, исповиједио се, причестио и дао нам је том приликом 500$ за иконостас. Са тим новцем већ наредног дана смо започели градњу иконостаса. Дошли су мајстори који нису имали никаквог претходног искуства са прављењем православног иконостаса, тако да смо стално морали бити уз њих и пратити сваки корак у изради – од стављања тешких гипсаних плоча, преко постављања врата и крста, до бојама и постављања икона. То је све била једна велика радост. Послије неког времена, кад смо завршили са радовима, моји парохијани Еквадорци су још сигурно наредна два мјесеца иконостас посматрали у чуду. Дешавало се понекад да не могу да се сконцентришу на литургију, па сам морао понекад да им кажем: – Пустите сад иконостас, сад служимо литургију.Али ето, та радост је била тако велика, можемо слободно рећи дјечија радост, јер они заправо и јесу дјеца у православљу. Њима је православље ново. Оливера Балабан: Како Еквадорци доживљавају православну вјеру? Отац Рафаил: Јако, јако позитивно. Ти стари римокатолички вјерници који још памте како је било прије Другог ватиканског концила (када је дошло до великих промјена у римокатоличкој цркви) православну вјеру препознају као вјеру која ништа није измијенила. До тада је и код њих на службама свештеник био окренут ка истоку, жене су носиле мараме у цркви, као и код нас и слично. Јужноамериканци су такви да ако могу да избјегну правила, сигурно ће их избјећи, али ако им неко постави правила тако да не могу да их избјегну, то им се јако допада и јако то поштују. Нешто невјероватно у менталитету. Оливера Балабан: Дакле ауторитет? Отац Рафаил: Управо тако, црквени ауторитет, али не никакав деспотски ауторитет већ ауторитет љубави, као што се говори небеска јерархија Светих арханђела који немају то – ти си виши, ја сам нижи, него једноставно из љубави раде нижи чинови са вишим а све у славу Божију, тако је то и овдје и Еквадорци су просто заљубљени у православље. Оливера Балабан: Док смо се припремали за овај разговор, шалили смо се како сте Ви тамо једини Србин, али да неће ништа чудно бити уколико за коју годину Ваши парохијани дођу са идејом: – Оче, ми бисмо да постанемо Срби. Отац Рафаил: Да, ја сам тамо једини Србин, сви остали су Еквадорци и припадници других народа, како сам већ раније набројао. Рекох и да има око четрдесетак Руса али они нису баш редовни на службама. Помажу доста али дођу једном у мјесец дана. Са мојим парохијанима од прве литургије комуницирам на шпанском језику. Као што знате у помјесним црквама има разних традиција али Еквадорцима се највише свиђа управо наша српска традиција. Налагање бадњака на примјер је јако занимљиво. Ми наложемо бадњаке на температури од 40 степени, ми тамо горимо на сунцу заједно са бадњацима, али они то воле. Уживају да пјевају божићне пјесме, да бацају пшеницу и бомбоне, да ките бадњак и слично. Друго што је интересантно је да узимају и крсне славе. Ја сам тамо пренио своју крсну славу Светог пророка Илију, од кога се не одвајам посебно у тешким тренутцима када се човјек хвата за све што може, и њима се слава јако допала. Крсни колач, кољиво када се припрема, све је то њима јако интересантно и тако су и они почели да узимају славе. Највише узимају Светог архангела Михаила, Светог Ђорђа, Светог Димитрија Солунског, Светог Јована Шангајског. То је за њих све једно ново искуство и једно узбуђење, које су морам признати пренијели и на мене. Када сам тек дошао, потпуно сам разумио ону пословицу: „ Да Бог да – имао па немао“. Зашто? Овдје сам све имао, а тамо одеш на пусто. Нема моштију, нема светиња,ти мораш да направиш у славу Божију, с’ помоћи Божијом и народом Божијим. Тамо је таква једна кооперација да тако кажем, као у првим вјековима хришћанства. Сви смо браћа, пријатељи, породица. Црква није само долазак недјељом, већ имамо активности и током радне недјеље. Имамо часове вјеронауке, радимо по разним књигама православним које преводимо на шпански; гледамо православне филмове; организујемо посјете дјеци која се налазе у болницама а болују од рака, наравно све у то онолико колико је у нашим могућностима. Оливера Балабан: Поменули сте да је тамо припрема за Свету Тајну Крштења дуга. Можете ли да подијелите са нама та искуства, пошто код нас више такве праксе нема? Отац Рафаил: То ми се највише свиђа. Када сам дошао у Еквадор, породица Тума коју смо помињали је имала систем катихумена, првовјековних хришћана, и оних који су се припремали за крштење да би били уопште катихумени и хришћани потом. Припрема траје једну до три године, све зависи од спремности човјека, а о спремности одлучује свештеник. За вријеме припреми члан треба једном до два пута недјељно да долази на часове вјеронауке и да сваке недјеље посјећује Свету Литургију. Послије одређеног времена они се изјашњавају да ли су спремни и да ли још увијек имају жељу да приме Свету Тајну Крштења. Буде и оних који крену и онда им буде тешко или не нађу себе у томе, тако да је та припрема за крштење један добар филтер поготово за мисију јер је тамо јако важно да у цркви имате добр људе. Сви смо ми грешници, али можемо бити добри или лоши људи, а када имате добре људе у цркви онда је то у почетку од велике помоћи. Оливера Балабан: Оче, има ли оних који изразе жељу за вјенчањем у православној цркви? Отац Рафаил: Наравно, то је нешто што је тамо обавезно. Код нас овдје то није тако нажалост. Често се деси да некога крстимо и онда га више не видимо до опијела, ако и тада. Код њих је обавезно да свака православна породица има благослов цркве. Сви који намјеравају да живе скупа одмах изразе жељу и јако им се свиђа наш обред вјенчања. То је стари обред вјенчања који је тотално другачији од оног у римокатоличкој цркви. Њима се свиђа када се повезују са крунама које су везане једном нићу, када се руке свезују, па прстен који кум мијења три пута, једна чаша из које пију прве гутљаје заједничког живота, па та мала литија која иде кроз цркву као символ првих корака у заједничком животу, све им се то мора објаснити и све им се јако допада. Знате шта је занимљиво? Дешава се да ме питају неку сасвим обичну ствар и деси се да ја не знам одговор. Рецимо – зашто се пије из једне чаше на вјенчању? У том тренутку ја немам одговор. Наравно, кажем да не знам, провјерићу па ћу вам казати. За нас овдје то су ствари на које смо ми навикли, не испитујемо превише шта значи неки детаљ на служби а заправо све има свој смисао и добро је што их све то интересује и што им значи да знају смисао сваке радње која се дешава у цркви током служби. Морам признати да ми се десило неколико пута да немам одговор на њихова питања. Буде ми и мало непријатно због тога, па потом кад провјерим ето и сам понешто ново научим. Оливера Балабан: Свједоци смо да је савремена породица у великој кризи. Без обзира на то колико се говорило да је породица важан дио друштва, чини се да се у овом времену итекако унижава. Какво је стање по питању породице у Еквадору? Отац Рафаил: У праву сте, заиста и на западу се ради на том разбијању породице. То је једна систематска пропаганда. Зашто би се ти женио или удавао, можете само да живите скупа, па што се тиче рађања дјеце постоји та вантјелесна оплодња и разни избори када је све то у питању, отприлике, можеш да бираш како ће ти дијете изгледати и слично, таквих коментара и препорука рецимо има.Све се систематски ради да би се разбило оно што је Господ рекао и оставио да буде породица, јер породица је заправо црква у малом. Зато се и каже у посланици: „поздрав домаћој цркви“. Оно што јако поштујем код Еквадораца је да никада неће оставити своје родитеље или их оставити у старачком дому. Никада! Сви пазе родитеље до смрти. Рецимо Еквадорци и Перуанци (пошто сам задужен и за Перу) долазе од Старих Инка код којих је постојала религија апиетизма. Постоји религија пијетизма односно милосрђа и љубави, и религија апиетизма односно немилосрђа и не љубави. По њиховом схватању је љубав слабост, тако да су као народ јако сурови и не везују се ни за кога. Међутим, када су дошли Шпанци они су их покорили и натурили им хришћанство, тако да је код њих заправо хришћанство само као љуска од јајета – споља, а унутра је код њих оно старо. Они пазе родитеље не зато што их нешто више воле од осталих, него зато што их поштују. Код њих је љубав једно а поштовање сасвим друго. Они рецимо могу унутар породице имати много проблема, свађати се између себе и ко зна какве друге недаће имати, али су ипак јако чврсти на ударе споља. То је заправо једна јако добра основа за православље. Они и налазе неке заједничке тачке између своје старе религије и православља, као што су радили наши просветитељи када су просвећивали ова овдје подручја, па су рецимо умјесто домаћих богова уводили крсне славе и слављење светитеља Божијих. Налазе дакле те додирне тачке, јако су привржени породици а потом и православљу. Заиста, те три године припреме их учине тако чврсто везаним за православље. Оливера Балабан: Има ли дјеце у парохији? Отац Рафаил: Имамо два дјечака и једну девојчицу. Дјевојчица се зове Лина а дјечаци су Рафаел и Мигел, односно Рафаил и Михаил. Дали су име по архангелу Рафаилу и по своме свештенику, односно мени, јер имају обичај да дају имена по неком ко им је драг и близак. Михаил се рецимо родио на Спасовдан, за вријеме литургије коју смо служили са Високопреосвећеним Митрополитом на Топлој. Током службе ми је стигла вијест о његовом рођењу. Родитељи су хтјели да му дају име Михаило Александар, међутим ја сам их умолио да буде Салвадор, односно Спас, тако да је он сада Мигел Салвадор. Оливера Балабан: Коме је парохија посвећена? Отац Рафаил: Парохија је посвећена Благовијестима, ова у Гвајакилу. На добром смо путу да оснујемо још једну парохију у главном граду Киту и у Перуу такође, тако да ћемо са благословом Митрополита да одредимо имена и тим парохијама. Заиста мисија се јако брзо шири и што се тога тиче сам више него задовољан. У тим тренутцима човјек схвати колико је мали и никакав, и колико му само Бог помаже. Ми треба само да имамо вољу, да мало помјерамо руке и ноге и то ће све ићи Божијим промислом и Божијом помоћи. Оливера Балабан: Кажите нам нешто и о парохији у Перуу. Колико су удаљене ове двије парохије? Отац Рафаил: Удаљене су двије хиљаде километара и ми смо ту најближе комшије, пошто је Јужна Америка огроман континент. Занимљива информација је да се у атласима и на географским картама Јужна Америка представља као мањи континент од Сјеверне Америке, што није тачно. Јужноамериканци и Африканци су представљани као трећи свијет, као мање вриједни, па су и њихови континенти приказивани као мањи, да бисмо имали другачију представу, представу силе и слично. Јужна Америка је огроман континент гдје се човјек врло лако може изгубити. Еквадор и Перуу као што рекох су били под Старим Инкама, док су Гватемала и Панама биле Маје, а јужни дио: Аргентина, Уругвај, Парагвај су Стари Астеци. Ево и једну занимљивост да вам кажем, Маје су измислиле кошарку. Перуанци су другачији по менталитету од Еквадораца. Више су овако пламени, темпераментнији су, али јако искрен народ. Више личе на Инке и јако се поносе својим поријеклом, за разлику од Еквадораца. У Перуу имамо двије парохије у оснивању, једна је у Ајакучо граду, а друга је у Куско. Куско је град испод древног града Инка, града Макчу Пикчу. У Лими имамо парохију при Васељенској патријаршији, а црква која се тамо налази је грађена од стране Срба и Руса. Оливера Балабан: Да ли ће тај храм поново припасти Српској патријаршији? Отац Рафаил: Па нема посебне потребе за тим. Свештеник који тамо служи је Чилеанац, говори шпански, и тај храм је за све православне тамо: Русе, Грке, Палестинце, Србе и остало. То ми се такође свиђа у Јужној Амрици. Нема оног надметања – ово је Руска, ово Грчка а ово Српска црква, тога тамо нема, већ је све једна православна црква. Сви говоримо шпански и то је такође веома добро. Оливера Балабан: Колико Вам је за мисију важно знање језика? Отац Рафаил: То је обавезно и кључно у било којој мисији. Ти ако идеш у неку земљу, велико је уважавање тих који тамо живе, ако говориш њиховим језиком. Не можеш очекивати да шириш православље на српском, руском или било ком другом језику. Тако су и апостоли радили, као и Свети Кирило и Методије. Све су преводили на језике земаља у које су долазили. Рецимо мене неко пита: – Говоре ли они српски? Не, зашто би говорили српски. Ја сам тамо једини који говори српски. Помало се шалим са дјецом па њих научим понеку ријеч, јер дјеца су као сунђери све упијају, а то им добро дође да могу да имају неки језик који говоре међу собом, да могу мало да се шале са одраслима. Оливера Балабан: Како се сналазите за литературу? Претпостављам да није лако. Отац Рафаил: Слава Богу једноставно је. Да, зато што је ту био падре Алехандро, односно отац Александар, руски свештеник који је касније био и епископ, и који је превео много литературе са руског језика. Превео је пуно служби и разне теолошке литературе и то на шпански и португалски. Тако да нам је тај сајт који се зове отац Александар (пише се на енглеском) веома, веома користан.Оно што нам недостаје, на примјер нисмо имали Службу славе, ми то преводимо између себе. Занимљиво је рећи да је шпански језик у свакој држави Јужне Америке по мало другачији. Еквадорски шпански није исти као аргентински или као парагвајски итд. Све се разумије наравно али постоје неке ријечи које имају потпуно другачије значење. На примјер у литургији стих „ мирис миомира духовног“ мирис се преводи као олор што у Еквадору може значити и добар и лош мирис, а у Аргентини је само лош и не може се користити у литургији. У Еквадору би олор био парфем а у Аргентини смрад, тако да су то те разлике. Кад смо исправљали превод литургије (јер немамо званични превод), радио сам са неколико Еквадораца, као и са црквено-словенског и руског са неколико Руса, и тако смо сви заједно окупљени превели литургију на еквадорски шпански. Оливера Балабан: Био вам је Митрополит у посјети. Како су ту посјету Ваши парохијани доживјели? Отац Рафаил: То је за њих била посебна радост. Они су се понашали као да је сам Господ Исус Христос дошао, што и јесте заправо јер епископ је образ Христа. Тако да је то била припрема од једно мјесец дана унапријед, да свака ситница буде на своме мјесту. Морам да признам да сам јако задовољан са својим парохијанима јер сам то ништа не бих могао урадити. Ја сам више био као некакав организатор, давао неке ситне инструкције али они су имали идеје о томе како шта украсити, шта припремити од послужења и слично. Припремили су дочек митрополиту какав не знам да ли у некој православној земљи може такав бити, са толико љубави и труда. Митрополит долази једном у годину -двије тако да им је то још више значило. А и митрополит се обрадовао, видјело се. Ја сам се мало уплашио хоћу ли све стићи и да ли је све добро урађено, али митрополит заиста кад дође донесе пуно љубави и ако нешто и није како треба, он ће то са пуно љубави на један фини начин исправити. Мислим да није имао никакав приговор, захваљујући мојим парохијанима. Оливера Балабан: Шта планирате даље? Шта би то било корисно за наставак мисије у Еквадору? Отац Рафаил: Нама свима је највећа жеља да саградимо храм. Оливера Балабан: Имате ли некакву помоћ од државе по том питању? Отац Рафаил: Није баш благонаклона јер су тамо римокатолици веома јаки. Нису баш сагласни са тиме да ми имамо нешто тамо. Али добро, то је разумљиво, они то гледају као своју територију. Није то типично као код нас, тамо су римокатолици више помијешани са тим ратничким духом Инка и онда се ми доживљавамо као некаква конкуренција. А нама би само и најважније било да изградимо храм у Еквадору, пошто би то био први православни храм у цијелој држави. Капелица у којој сада служимо нам је већ помало мала. Иако је митрополит рекао да је то више црква него капелица, ми с јако радујемо због тих његових ријечи, не гордимо се али се заиста истински радујемо, желимо и хоћемо да саградимо прави храм. Наш први циљ је дакле да купимо земљу и да саградимо један храм са оним лијепим шареним руским куполама. Још једна занимљивост код нас у Еквадору је та што се углавном руски храмови препознају као православни, та архитектура. Наше цркве не баш толико, њима би то изгледало као некаква кућа, али пошто свакако тамо немамо Срба, можемо да бирамо како ћемо да градимо и онда ја то препустим народу, што се каже „глас народа – глас Божији”. Они свакако воле демократију. У цркви је свакако теократија али свакако око таквих неких ствари може да изрази жељу народ. Ето, то нам је углавном први циљ. Како је то прва црква онда желимо да буде и најљепша и најбоља, да се фреско пише и уреди потпуно али то су дуги планови, углавном желимо да православна црква послије 2000 година засија и у центру свијета. Оливера Балабан: Поред овог главног циља помињали сте и неке додатне активности које бисте жељели да покренете у парохији, попут црквеног радија и слично. Можете ли за такав некакав подухват да добијете подршку и помоћ од државе? Отац Рафаил: За сада никакву. Можемо да радимо али за сада само од наших средстава. Ми се надамо да ако им ми на примјер представимо макету цркве, пошто је црква прелијепа и ако бисмо успјели да је саградимо била би нешто најљепше у цијелом Еквадору, а опет се налази у Гвајакилу (иначе градови Гвајакил,Кито, Квенка, Санто Доминго се иначе такмиче ко шта има љепше у граду), тако да се надамо да нам у случају да им се допадне макета, градоначелник и локалне власти поклоне земљу за градњу храма. Кад имате земљу онда је све лакше. Плацеви у главним улицама су јако скупи и многи припадају граду, тако да би најбоље било да од града добијемо неку локацију. Наравно, поред храма мислили смо да покренемо и радио, прво интернет а послије и локални, можда и на територији цијеле државе, пошто имамо и везу са главним градом. Жељели бисмо да направимо и иконописачку радионицу. Пошто имам мало неког дара за цртање, мислио сам да замолим неког од наших монаха или монахиња да ме научи а потом и ја да учим Еквадорце. Направили бисмо и дом за старе. Поред цркве би били ти апартмани – собе са купатилом, гдје бисмо пазили старе Русе, Еквадорце и друге који немају никога и које нема ко други да пази. Као што каже Свети Владика Николај: наша мисија није да идемо и да куцамо од врата до врата у некој држави, него својим животом да свједочимо вјеру. Еквадорци кад виде да свештеник живи онако како прича, њих то јако привлачи. Када би још видјели да ми пазимо своје старе са љубављу, онда би се они још више прикључили цркви. Оливера Балабан: Јесте ли икада замишљали да ће Ваш монашки пут изгледати овако? Како Вам све то сада изгледа? Отац Рафаил: Не, нисам замишљао. Прије него што ћу отићи у Аргентину, ја сам дуго умољавао митрополита да ми да овај мали манастир на Жањицама – Ваведења Пресвете Богородице и коначно га умолио. Био сам пресретан што ћу ја да идем тамо на острво да живим, међутим човјек снује а Бог одређује. Митрополит се вратио из Аргентине гдје је био у посјети и онако на онај свој мистичан начин рекао да је оцу Кирилу тамо потребан ђакон. Потом се окренуо ка мени и рекао: – Ево на примјер наш отац Рафаил. Ја сам се у тренутку мало запитао – чекај зар нећу ја да идем на моје острво? Али наравно, то је благослов митрополита и ни у једном тренутку ми није пало на памет да кажем не. Отац Кирило и ја смо се наравно знали већ дуго времена и он је баш био изричит да ја тамо дођем. Тако сам отишао у Аргентину и морам признати да сам био мало изненађен. Обрео сам се на другом крају свијета али ето и моји Бокељи су такви, путују по цијелом свијету тако да ето није то ншта чудно. Оливера Балабан: Први храм у Јужној Америци су и саградили Бокељи? Отац Рафаил: Тако је. Први храм, храм Свете Тројице у Буенос Аиресу су саградили Бокељи и Руси. Нажалост сад тај храм припада овим неканонцима али у процесу смо и надамо се да ће храм бити враћен. Тако да ето, нисам уопште размишљао о томе и ето десило се све тако некако брзо. Након неког времена су звали из Еквадора да траже свештеника за своју заједницу. Рекли су да им треба стални свештеник и да ће они да га пазе и онда је митрополит питао мене да ли бих ја ишао тамо. Наравно ја сам рекао да хоћу, поготово што сам дуго ишчекивао и прижељкивао свештенички чин, био сам седам година ђакон и волио сам ђаконску службу јако али ипак свештеничка служба је нешто посебно и желио сам јако да постанем свештеник. Оливера Балабан: Јесте ли и у Еквадору задржали праксу свакодневног служења? Док сте или овдје, а и у Буенос Аиресу, служили сте сваки дан Свету Литургију. View full Странице
  8. Са званичне интернет презентације Епархије захумско-херцеговачке и приморске доносимо видео запис интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског, изабраног Епископа франкфуртског и све Немачке г Григорија, који је дао за "Грађанско новинарство". View full Странице
  9. Нови Београд јуна 1968: полиција чека студенте (Фото Антон Ваш/Танјуг/архива „Политике“) ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ У Југославији београдски студентски покрет је био последњи масовни политички догађај у коме национално питање није играло никакву улогу На први поглед, све што су хтели студенти те године је пропало. У САД је победио Никсон. У Француској се после студентске подигла малограђанска Француска и катастрофално поразила левицу на изборима. Машта није дошла на власт, како су захтевали париски графити. У Југославији се нису остварили захтеви студената, а многи до данас тврде да су њихове пароле о једнакости олакшале слом привредне реформе. Те године је свет, политички, културно и друштвено, први пут постао маклуановско „глобално село“. Покрети 1968. године су прекорачили све велике идеолошке и друштвене границе тадашњег света. Студентски немири су се збили скоро истовремено и на Истоку и на Западу, на Северу и на Југу. Дакле, није прекорачена само унутаревропска „гвоздена завеса“ већ и глобална граница развијених земаља и тзв. земаља у развоју. Студенти су се те године бунили и у „Првом и у „Другом“, и у „Трећем“ свету. Први пут политички утицаји путују са бивше периферије ка бившем центру, западним метрополама. Французи и Немци узвикују имена азијских политичара Маоа и Хо Ши Мина. Сви обожавају Латиноса, Чеа. У самој Европи су шездесетосмаши први масовно прекорачили границу између победника и побеђених у Другом светском рату. Иако је политичко јединство западне Европе 1968. године већ старо скоро две деценије, тек је студентски покрет 1968. дефинитивно показао да се нове генерације западне Европе политички мобилишу на интернационалној основи, око питања која више немају никакве везе са поделама из Првог и Другог светског рата. У Југославији београдски студентски покрет је био последњи масовни политички догађај у коме национално питање није играло никакву улогу. Предраг Ј. Марковић ШЕЗДЕСЕТОСМАШ Била једном шездесет осма У топлим јунскима ноћима, с мирисима липа, призивали смо ветар: како пауци не би премрежили небо. Говорили смо да љубав треба водити у подне, на светлу, ударајући пацке малограђанском моралу и лицемерству Историја им није дала за право: са изложбе „Кадрирање 1968“, Музеја Југославије и Архива Југославије, која се отвара сутра у ЦЗКД (Фото Архив Југославије) У Титовој, комунистичкој Југославији било је више побуна, али само шездесетосмашка, с иницијалном капислом у Београду, остаје као једна од најсиловитијих, највизионарскијих и најмаштовитијих. Носиоци те побуне били су млади. Нису се деца побунила само против својих моћних очева, већ и синови обесправљених очева. И нису то биле само спонтане демонстрације против режима који се нашао у раскораку између идеала и стварности, била је то побуна са грандиозном визијом. Стари свет није био за шминкање, већ за корениту промену. Наша визија тог новог света била је у суштини песничка, уметничка. Никада ни пре а ни касније естетика и етика, или естетика и политика нису били у таквом хармоничном сагласју. Идеологија Шездесет осме у основи се заснивала на крилатици „критика свега постојећег“. У циљу промена на боље, стварност треба подврћи непрестаној беспоштедној критици. Друштво за које су се шездесетосмаши залагали било је друштво једнакости и правде, са слободним појединцем као нуклеусом. Јесте, били смо гласноговорници гладних, голих и босих, али много више уплашених, обесправљених, ућутканих… Милисав Савић http://www.politika.rs/scc/clanak/404796/Kultura/Godina-1968-propala-a-sve-promenila
  10. Након Литургије и освећења славског колача Митрополит је у Цркви Свете Тројице казао да нам овај свети празник свједочи да Господ није окренуо Своје лице од нас, већ да нам је послао Духа Светога који се уселио у нас, у Цркву Своју која са земље испуњује Царство небеско. -Црква се све више шири по свијету и призива свако људско биће да постане члан Божије Христове заједнице која се испуњена Светим Духом моли да Господ не окрене лице своје од нас и да нам непрекидно дарује Свој Дух животворни. Свако људско биће је жива икона Божја и као таква је достојна поштовања без обзира ко је, ком народу и друштвеној класи припада. За Бога нема великих и малих, за Њега су сви и мали и велики. Господ је рекао да не презремо ни једно људско биће, истакао је владика. Говорећи о дивном предању светих пророка, апостола, отаца да сваки човјек и земаљски народи имају свог анђела чувара који брину о сваком људском бићу и народу, Високопреосвећени је рекао да је Бог сав људски род створио из једне крви од Адама и Еве и распросто по земаљском шару да сваки појединац и народ у своје вријеме доноси благословене плодове. Истичући да је свако призван да не буде безплодна смоква него родно дрво, митрополит је казао да је Господ свако људско биће обдарио различитим даровима како би сви заједно могли да испуњавају призвање Божије. -Црква и овај свети празник на који се Црква родила, уче нас да не презремо и да се не одрекнемо ниједног бића јер све што је Бог створио је испуњено Божјом љубављу и призвано на њу. И као што се Бог открио на овај велик дан, као вјечна љубав, као Бог Отац који је од настанка свијета откривао и преко пророка јављао Своју вољу, Бог Син Јединородни се јавио рођењем од Светога Духа и Пресвјете Дјеве а пуноћа Божијег јављања, љубави се управо остварила на Духовдан, Тројичиндан. Открио се Бог као љубав, Отац, Син и Дух Свети, Света Тројица чијим силама је створен овај свијет, истакао је митрополит Амфилохије и додао је свако видљиво и невидљиво, разумно и бесловесно биће као плод те божанске љубави призвано да буде вољено не само од Бога него и од сваког другог бића. Високопреосвећени митрополит је казао да је на тој Божанској љубави која није саможива као људска, Бог створио и просвјетлио овај свијет и човјека, а пуноћу тог просвећења је подарио управо на дан Свете Тројице гдје се открила пуноћа Божанске љубави и стваралачког чина, звања и призвања свих а нарочито човјека који је створен по лику и подобију те вјечне Божанске љубави Оца, Сина и Светога Духа. -Ту Светоројичност је Бог уградио у свеукупну Своју творевину. И Сунце које нас грије на посебан начин свједочи Бога као вјечно сунце које нас призива да будемо синови свјетлости, јер и оно има своју суштину, топлоту и свјетлост. И човјек је тројично биће: тијело, душа и воља. И као што Бог својом љубављу уграђује себе у све што постоји од најмањега до највећега тако и човјек који је по Његовој слици створен призван је да и он сам себе уграђује и сједињује са свим Божјим створењима на Божански – Христолики начин, на начин те Божанске љубави која се само дарује и не тражи ништа за себе, рекао је архиепископ цетињски г. Амфилохије. Честитајући празник и славу митрополит је рекао да овај празник и сабрање Цркве Божије показује да је свако људско биће достојно поштовања јер је Дух Свети сишао огњеним језицима на главу сваког поједнца обдаривши сваког појединачно својом љубављу, свјетлошћу, бесмртним и непролазним животом од првих апостола, хришћана а тако редом до данас и до краја свијета и вијека. -Он се непрекидно дарује призивајући нас да и ми будемо чеда Божанске љубави, носиоци свједоци те љубави пред свим земаљским народима. Црква Божија је управо народ Божији који се сабира од свих земаљских народа и језика и Духом Светим сједињује у један народ она је и призвана да се дарује свим људима и земаљским народима, закључио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије на прослави храмовне славе Цркве Свете Тројице у манастиру Режевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовски понедељак Свету архијерејску литургију у манастиру Режевићи. Након Литургије и освећења славског колача Митрополит је у Цркви Свете Тројице казао да нам овај свети празник свједочи да Господ није окренуо Своје лице од нас, већ да нам је послао Духа Светога који се уселио у нас, у Цркву Своју која са земље испуњује Царство небеско. -Црква се све више шири по свијету и призива свако људско биће да постане члан Божије Христове заједнице која се испуњена Светим Духом моли да Господ не окрене лице своје од нас и да нам непрекидно дарује Свој Дух животворни. Свако људско биће је жива икона Божја и као таква је достојна поштовања без обзира ко је, ком народу и друштвеној класи припада. За Бога нема великих и малих, за Њега су сви и мали и велики. Господ је рекао да не презремо ни једно људско биће, истакао је владика. Говорећи о дивном предању светих пророка, апостола, отаца да сваки човјек и земаљски народи имају свог анђела чувара који брину о сваком људском бићу и народу, Високопреосвећени је рекао да је Бог сав људски род створио из једне крви од Адама и Еве и распросто по земаљском шару да сваки појединац и народ у своје вријеме доноси благословене плодове. Истичући да је свако призван да не буде безплодна смоква него родно дрво, митрополит је казао да је Господ свако људско биће обдарио различитим даровима како би сви заједно могли да испуњавају призвање Божије. -Црква и овај свети празник на који се Црква родила, уче нас да не презремо и да се не одрекнемо ниједног бића јер све што је Бог створио је испуњено Божјом љубављу и призвано на њу. И као што се Бог открио на овај велик дан, као вјечна љубав, као Бог Отац који је од настанка свијета откривао и преко пророка јављао Своју вољу, Бог Син Јединородни се јавио рођењем од Светога Духа и Пресвјете Дјеве а пуноћа Божијег јављања, љубави се управо остварила на Духовдан, Тројичиндан. Открио се Бог као љубав, Отац, Син и Дух Свети, Света Тројица чијим силама је створен овај свијет, истакао је митрополит Амфилохије и додао је свако видљиво и невидљиво, разумно и бесловесно биће као плод те божанске љубави призвано да буде вољено не само од Бога него и од сваког другог бића. Високопреосвећени митрополит је казао да је на тој Божанској љубави која није саможива као људска, Бог створио и просвјетлио овај свијет и човјека, а пуноћу тог просвећења је подарио управо на дан Свете Тројице гдје се открила пуноћа Божанске љубави и стваралачког чина, звања и призвања свих а нарочито човјека који је створен по лику и подобију те вјечне Божанске љубави Оца, Сина и Светога Духа. -Ту Светоројичност је Бог уградио у свеукупну Своју творевину. И Сунце које нас грије на посебан начин свједочи Бога као вјечно сунце које нас призива да будемо синови свјетлости, јер и оно има своју суштину, топлоту и свјетлост. И човјек је тројично биће: тијело, душа и воља. И као што Бог својом љубављу уграђује себе у све што постоји од најмањега до највећега тако и човјек који је по Његовој слици створен призван је да и он сам себе уграђује и сједињује са свим Божјим створењима на Божански – Христолики начин, на начин те Божанске љубави која се само дарује и не тражи ништа за себе, рекао је архиепископ цетињски г. Амфилохије. Честитајући празник и славу митрополит је рекао да овај празник и сабрање Цркве Божије показује да је свако људско биће достојно поштовања јер је Дух Свети сишао огњеним језицима на главу сваког поједнца обдаривши сваког појединачно својом љубављу, свјетлошћу, бесмртним и непролазним животом од првих апостола, хришћана а тако редом до данас и до краја свијета и вијека. -Он се непрекидно дарује призивајући нас да и ми будемо чеда Божанске љубави, носиоци свједоци те љубави пред свим земаљским народима. Црква Божија је управо народ Божији који се сабира од свих земаљских народа и језика и Духом Светим сједињује у један народ она је и призвана да се дарује свим људима и земаљским народима, закључио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије на прослави храмовне славе Цркве Свете Тројице у манастиру Режевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Све, ил` ништа! - максимализам и минимализам у тумачењу Старог завета- Велибор Мартиновић Да ли су и колико су (неки) старозаветни догађаји реални? Како нам археологија помаже да досегнемо поруку библијске приче? Дотакли смо се приче о Авраму, Содоми и Гомори, Изласку, освајању Ханана идр.
  13. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 20. маја, Велибор Мартиновић, вероучитељ, одржао је предавање на тему "Све, ил' ништа! – максимализам и минимализам у тумачењу Старог завета". Видео запис предавања преузели смо са званичне интернет странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке. View full Странице
  14. Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) је рођен 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици, од оца Здравка Дурића и мајке Савке рођ. Јовић. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу завршио је у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то вријеме тако названу) школу у Варешу. Средњу Богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет, и потом 1989.г. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона 17. јула 1992.г., а за јеромонаха 19. августа 1992.г. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996.г., а архимандрит 19. августа 1997. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995-1997.г. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову Свјатјејшег Патријарха Павла, од стране Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића. Епископ Григорије је још раних деведестих година као монах у првим сабрањима обновљене Цркве у Херцеговини благовијестио јеванђељску ријеч, говорећи, нарочито пред младим људима, у школама, библиотекама, епархијском дому и другим мјестима. Данас активно учествује у јавним трибинама и културним кретањима у Републици Српској и Србији, а разговори са владиком Григоријем и његове бесједе и предавања објављују се у различитим новинама, часописима и књигама. У издању Епархије ЗХиП 2004.г. изашла је књига која дијелом обједињује ову његову пастирску дјелатност под називом “Долази час и већ је настао”. Од устоличења епископа Григорија до данас у Епархији ЗХиП обновљено је и обнавља се више десетина цркава и манастира, од којих су многе порушене у претходном рату, попут манастира Житомислића и Завале, а граде се и нове цркве за потребе литургијског живота све бројнијег вјерног народа. Са благословом еп.Григорија у Епархији се обнавља црквени живот, активности у епархијском и парохијским домовима, одржавају се предавања, конференције, научни, мировни и други скупови и трибине, саборно се прослављају празници и славе. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  15. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2018. године, за епископа упражњене епархије франкфуртске и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић). Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) је рођен 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици, од оца Здравка Дурића и мајке Савке рођ. Јовић. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу завршио је у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то вријеме тако названу) школу у Варешу. Средњу Богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет, и потом 1989.г. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона 17. јула 1992.г., а за јеромонаха 19. августа 1992.г. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996.г., а архимандрит 19. августа 1997. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995-1997.г. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову Свјатјејшег Патријарха Павла, од стране Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића. Епископ Григорије је још раних деведестих година као монах у првим сабрањима обновљене Цркве у Херцеговини благовијестио јеванђељску ријеч, говорећи, нарочито пред младим људима, у школама, библиотекама, епархијском дому и другим мјестима. Данас активно учествује у јавним трибинама и културним кретањима у Републици Српској и Србији, а разговори са владиком Григоријем и његове бесједе и предавања објављују се у различитим новинама, часописима и књигама. У издању Епархије ЗХиП 2004.г. изашла је књига која дијелом обједињује ову његову пастирску дјелатност под називом “Долази час и већ је настао”. Од устоличења епископа Григорија до данас у Епархији ЗХиП обновљено је и обнавља се више десетина цркава и манастира, од којих су многе порушене у претходном рату, попут манастира Житомислића и Завале, а граде се и нове цркве за потребе литургијског живота све бројнијег вјерног народа. Са благословом еп.Григорија у Епархији се обнавља црквени живот, активности у епархијском и парохијским домовима, одржавају се предавања, конференције, научни, мировни и други скупови и трибине, саборно се прослављају празници и славе. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  16. Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г. Григорије уз саслужене новоизабраног епископа Димитрија, свештеникa Радивоја Круља, Небојше Коловића, Драга Зубца, Зорана Илића, Немање Лукете и Младена Чалије и ђакона Влада Вукановића и Ратка Зубца. Након литије, испред храма преломљен је славски колач. У празничној бесједи владика Григорије представио је новог епископа поручивши вјерницима да отворе своја срца и да се испуне љубављу према новом епископу и свим људима јер ће тако све што радимо имати смисла. Празновање је настављено уз културно умјетнички програм у порти храма и славску трпезу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  17. Празновање је почело празничним вечерњем и концертом у порти храма које организовала Општина Невесиње у сарадњи са Црквеном Општином и културним установама у нашем граду. Учествовали су црквени хор Симонида, хор и наставници и ученици Музичке школе, хор Основне Школе. Између наступа прочитани су одломци из јеванђеља у којим се говори о васкрсењу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г. Григорије уз саслужене новоизабраног епископа Димитрија, свештеникa Радивоја Круља, Небојше Коловића, Драга Зубца, Зорана Илића, Немање Лукете и Младена Чалије и ђакона Влада Вукановића и Ратка Зубца. Након литије, испред храма преломљен је славски колач. У празничној бесједи владика Григорије представио је новог епископа поручивши вјерницима да отворе своја срца и да се испуне љубављу према новом епископу и свим људима јер ће тако све што радимо имати смисла. Празновање је настављено уз културно умјетнички програм у порти храма и славску трпезу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  18. "Драга браћо и сестре, Пожурио сам из Београда како бих стигао у своје мило Требиње и био данас овдје, са вама, у Мркоњићима. Помислио сам да је то најбоље и најприкладније мјесто да захвалим Светом Василију, оцу и владици херцеговачком! Молим и вас, добри Херцеговци, духовни потомци Светог Василија, да у овом часу заједно са мном захвалите Светом Василију! Свети оче Василије, благодарим за ових 25 година свештенства у твојој светој Херцеговини! Хвала јер ме ниједног часа ниси оставио самог! Помогао си ми да с тобом поглед усмјеравам ка Христу а својим животом си ме учио да једновремено примам ударце и благосиљам. Својим благословом си ме покретао и подстицао да волим сусједе, људе друге вјере и нације, јер си и ти тако чинио и чиниш! Упутио си ме да будем пастир пастирима, да љубим и поштујем своје свештенике и сатруднике. Ти си ми показивао да треба да се радујем туђој срећи и напретку, и још више си ме упућивао да, колико год и кад год могу, благо спустим руку на раме болних и немоћних. Твој поглед и очи су ме покренули да с радошћу гледам ова поља, ријеке, језера и горе, и да их доживим као своје, као твоје, као Божје те да их осјетим и видим као дар, као слику, као пјесму! Од тебе сам научио да ми срце заигра кад угледам дијете и да ми утроба затрепери кад видим витке и прелијепе младиће и дјевојке, с дивним умним и блиставим очима! Да се радујем сваком човјеку; да се топим од милине у разговору с нашим племенитим старицама и старцима. Да уживам и благодарим на чудесним плодовима ове земље, на вину, воћу, поврћу; да гледам и миришем наше траве! Научио си ме, свети оче, да се не плашим змија и шкорпија; да волим сунце и тугујем тихо када пада киша. Научио си ме да се исповиједам Требишњици, Неретви, Брегави, Заломки; да цијеним и волим Орјен и Прењ, Зеленгору, Морине и Лебршник! Охрабрио си ме да пјевам на Чемерну и Придворици; да тихо плачем у Житомислићу и Пребиловцима! Да Мостаром шетам отмено као Шантић, да волим Требиње слично Дучићу! Да никад не заборавим, када сам у Дубровнику, Владиславиће и Бошковиће; да подједнако поштујем горштаке и пољаке! Ти си ме учио да су сви људи браћа, да је Црква мајка, да је Бог пријатељ и Отац и Сведржитељ! Данас сам дошао у ово твоје и наше село, у твој и наш дом, у ову цркву, да са овим народом подијелим благодарност и да изразим неизмјерну захвалност због свих благодати којим си ме даровао, свети! Ако си ти, пастиру и учитељу, имао потребу и вољу, из било којих разлога, да напустиш ову земљу и да ради жртве и молитве одеш у хладну пећину, схвати и мене, свети претходниче, што сад идем у хладну туђину, јер вјерујем да, с твојим благословом, могу помоћи нашем расијаном народу! Да им могу показати да је наш Бог Христос свуда, и да си ти са нама, ма гдје ми били! Света црква, ти и овај народ на твој трон ускоро постављате нашег дивног оца Димитрија из твог и нашег Тврдоша! А ви се, драга браћо и сестре, помолите да нову службу и жртву отац Димитрије понесе и изнесе уз помоћ Светог Василија јер другачије у Херцеговини и не може да буде! Будите му, ви хришћани, пријатељи, сапутници и сатрудници! Будите му оно на шта сте позвани, народ Светог Саве и Светог Василија, народ Божји! Молим вас најпонизније и свим срцем да се молите и за мене Светом Василију, да остане уз мене и на мом новом путу и у мојој новој служби и жртви. Врло је могуће да је ово дрво, браћо и сестре, засадио Свети Василије, али се није под њим одмарао. Отуда и ми треба да разумијемо да се човјек ријетко кад одмара и хладује под дрветом које је сам засадио. Таква је, ваљда, правда! Не треба да вам казујем да сам пола живота провео с вама. Можда је и сувишно напомињати да ми пола срца остаје овдје и да ћу се вратити једног дана да овдје умрем јер се не могу сахранити у бијелом свијету само с оном другом половином!" Извор: Телевизија Храм
  19. Владика Григорије опростио се данас на празник Светог Василија Острошког и Тврдошког од својих Херцеговаца и Епархије захумско херцеговачке у којој је служио 25 година. Свету архијерејску Литургију Владика је служио у Мркоњићима, родном селу Светог Василија. Мркоњићи су село које има свега 11 становника и двадесетак камених кућа смештених у врлетима Поповог поља надомак Требиња, и данас је било испуњено народом, верницима, ходочасницима. Благодарећи Телевизији Храм емотивну беседу Владике Григорија преносимо у целости: "Драга браћо и сестре, Пожурио сам из Београда како бих стигао у своје мило Требиње и био данас овдје, са вама, у Мркоњићима. Помислио сам да је то најбоље и најприкладније мјесто да захвалим Светом Василију, оцу и владици херцеговачком! Молим и вас, добри Херцеговци, духовни потомци Светог Василија, да у овом часу заједно са мном захвалите Светом Василију! Свети оче Василије, благодарим за ових 25 година свештенства у твојој светој Херцеговини! Хвала јер ме ниједног часа ниси оставио самог! Помогао си ми да с тобом поглед усмјеравам ка Христу а својим животом си ме учио да једновремено примам ударце и благосиљам. Својим благословом си ме покретао и подстицао да волим сусједе, људе друге вјере и нације, јер си и ти тако чинио и чиниш! Упутио си ме да будем пастир пастирима, да љубим и поштујем своје свештенике и сатруднике. Ти си ми показивао да треба да се радујем туђој срећи и напретку, и још више си ме упућивао да, колико год и кад год могу, благо спустим руку на раме болних и немоћних. Твој поглед и очи су ме покренули да с радошћу гледам ова поља, ријеке, језера и горе, и да их доживим као своје, као твоје, као Божје те да их осјетим и видим као дар, као слику, као пјесму! Од тебе сам научио да ми срце заигра кад угледам дијете и да ми утроба затрепери кад видим витке и прелијепе младиће и дјевојке, с дивним умним и блиставим очима! Да се радујем сваком човјеку; да се топим од милине у разговору с нашим племенитим старицама и старцима. Да уживам и благодарим на чудесним плодовима ове земље, на вину, воћу, поврћу; да гледам и миришем наше траве! Научио си ме, свети оче, да се не плашим змија и шкорпија; да волим сунце и тугујем тихо када пада киша. Научио си ме да се исповиједам Требишњици, Неретви, Брегави, Заломки; да цијеним и волим Орјен и Прењ, Зеленгору, Морине и Лебршник! Охрабрио си ме да пјевам на Чемерну и Придворици; да тихо плачем у Житомислићу и Пребиловцима! Да Мостаром шетам отмено као Шантић, да волим Требиње слично Дучићу! Да никад не заборавим, када сам у Дубровнику, Владиславиће и Бошковиће; да подједнако поштујем горштаке и пољаке! Ти си ме учио да су сви људи браћа, да је Црква мајка, да је Бог пријатељ и Отац и Сведржитељ! Данас сам дошао у ово твоје и наше село, у твој и наш дом, у ову цркву, да са овим народом подијелим благодарност и да изразим неизмјерну захвалност због свих благодати којим си ме даровао, свети! Ако си ти, пастиру и учитељу, имао потребу и вољу, из било којих разлога, да напустиш ову земљу и да ради жртве и молитве одеш у хладну пећину, схвати и мене, свети претходниче, што сад идем у хладну туђину, јер вјерујем да, с твојим благословом, могу помоћи нашем расијаном народу! Да им могу показати да је наш Бог Христос свуда, и да си ти са нама, ма гдје ми били! Света црква, ти и овај народ на твој трон ускоро постављате нашег дивног оца Димитрија из твог и нашег Тврдоша! А ви се, драга браћо и сестре, помолите да нову службу и жртву отац Димитрије понесе и изнесе уз помоћ Светог Василија јер другачије у Херцеговини и не може да буде! Будите му, ви хришћани, пријатељи, сапутници и сатрудници! Будите му оно на шта сте позвани, народ Светог Саве и Светог Василија, народ Божји! Молим вас најпонизније и свим срцем да се молите и за мене Светом Василију, да остане уз мене и на мом новом путу и у мојој новој служби и жртви. Врло је могуће да је ово дрво, браћо и сестре, засадио Свети Василије, али се није под њим одмарао. Отуда и ми треба да разумијемо да се човјек ријетко кад одмара и хладује под дрветом које је сам засадио. Таква је, ваљда, правда! Не треба да вам казујем да сам пола живота провео с вама. Можда је и сувишно напомињати да ми пола срца остаје овдје и да ћу се вратити једног дана да овдје умрем јер се не могу сахранити у бијелом свијету само с оном другом половином!" Извор: Телевизија Храм View full Странице
  20. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.
  21. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad. View full Странице
  22. Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније. Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг). Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно. По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије. Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника. Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита. Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године. Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије. Божидар Васиљевић Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×