Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свете'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 146 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српког г. Иринеја, освештао је 3. октобра 2018. године темеље храма Свете Тројице на Пашином брду у Београду. Саслуживали су архијерејско намесник други београдски протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, старешина храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Милан Топић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Борјан Антић и Вукашин Теофиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Стефан Петровић у молитвеном присуству многобројног верног народа. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  2. ризница богословља

    Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

    За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  4. Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква
  5. У организацији Митрополије црногорско-приморске, Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи и општине Будва 14. и 15. септембра 2018. године биће одржан Научни скуп под називом „Седам векова манастира Свете Тројице - Стањевићи (1338-2018.)“. Радио Светигора: Научни скуп у Стањевићима, монах др Павле Кондић Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. У наставку свечаног чина освећења храма Патријарх је предводио је свето евхаристијско сабрање. Саслуживали су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи марински и јургински Инокентије из Руске Православне Цркве, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и бихаћко-петровачки Сергије. Уз Његову Светост и архијереје евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан из Епархије далматинске, протопрезвитер Стојко Стрика из Епархије бањалучке, презвитер Дејан Мандић из Митрополије загребачко-љубљанске, потођакон Стеван Рапајић из Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Захарије из Руске Православне Цркве, протођакон Никола Перковић из Епархије милешевске, ђакон Драган Радић из Митрополије загребачко-љубљанске и ђакон Немања Рељић. На малом входу дугогодишњи парох бихаћки г. Далибор Ненић одликован је највишим чином свештенства - чином протопрезвитера-ставорофора. Благословом епископа Сергија, а руком Његове Светости, прота Далибор Ненић је награђен за пожртвованост и ревност Цркви Божјој у Бихаћу. Свјатјејши Патријарх г. Иринеј обратио се присутнима благословеним речима и поздравио све окупљене вернике и то први пут са олтарских двери цркве Свете Тројице у Бихаћу са које се, слава Богу, после више од седам деценија чује звоно и молитва упућена Господу. Епископ Сергије се такође обратио гостима и пригодним речима поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и све присутне. -Значај данашњег догађаја може се описати ријечима псалмопојца који каже: Ево дана којег створи Господ обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс 117, 24), поручио је Владика и позвао на мир, љубав и слогу: -То је оно на шта нас је Господ својим Јеванђељем призвао. На крају свете Литургије орденом Светог Саве одликован је г. Хамдија Липовача из Бихаћа, дугогодишњи добротвори пријатељ Српске Цркве у Бихаћу и Епархије бихаћко-петровачке. Куму новоосвештаног храма Свете Тројице г. Младену Миловановићу и великом добротвору Цркве Христове г. Јову Турањанину уручен је орден Светог краља Милутина. Посебне архијерејске похвалнице уручене су свим доброчинитељима и добротворима светог храма у Бихаћу и за Епархију бихаћко-петровачку благословеног догађаја. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, после свечане трпезе, посетио мученичко стратиште Гаравице где је у јеку Другог светског рата убијено око 12 хиљада Срба са простора Бихаћа и околине. (Опширније на интернет страници Епархије бихаћко-петровачке) Извор: Српска Православна Црква
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предводио је 9. септембра 2018. године, на дан када Епархија бихаћко-петровачка прославља своје заштитнике у лику Светих Срба Светитеља, свечани чин освећења храма Свете Тројице у Бихаћу. У наставку свечаног чина освећења храма Патријарх је предводио је свето евхаристијско сабрање. Саслуживали су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи марински и јургински Инокентије из Руске Православне Цркве, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и бихаћко-петровачки Сергије. Уз Његову Светост и архијереје евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан из Епархије далматинске, протопрезвитер Стојко Стрика из Епархије бањалучке, презвитер Дејан Мандић из Митрополије загребачко-љубљанске, потођакон Стеван Рапајић из Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Захарије из Руске Православне Цркве, протођакон Никола Перковић из Епархије милешевске, ђакон Драган Радић из Митрополије загребачко-љубљанске и ђакон Немања Рељић. На малом входу дугогодишњи парох бихаћки г. Далибор Ненић одликован је највишим чином свештенства - чином протопрезвитера-ставорофора. Благословом епископа Сергија, а руком Његове Светости, прота Далибор Ненић је награђен за пожртвованост и ревност Цркви Божјој у Бихаћу. Свјатјејши Патријарх г. Иринеј обратио се присутнима благословеним речима и поздравио све окупљене вернике и то први пут са олтарских двери цркве Свете Тројице у Бихаћу са које се, слава Богу, после више од седам деценија чује звоно и молитва упућена Господу. Епископ Сергије се такође обратио гостима и пригодним речима поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и све присутне. -Значај данашњег догађаја може се описати ријечима псалмопојца који каже: Ево дана којег створи Господ обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс 117, 24), поручио је Владика и позвао на мир, љубав и слогу: -То је оно на шта нас је Господ својим Јеванђељем призвао. На крају свете Литургије орденом Светог Саве одликован је г. Хамдија Липовача из Бихаћа, дугогодишњи добротвори пријатељ Српске Цркве у Бихаћу и Епархије бихаћко-петровачке. Куму новоосвештаног храма Свете Тројице г. Младену Миловановићу и великом добротвору Цркве Христове г. Јову Турањанину уручен је орден Светог краља Милутина. Посебне архијерејске похвалнице уручене су свим доброчинитељима и добротворима светог храма у Бихаћу и за Епархију бихаћко-петровачку благословеног догађаја. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, после свечане трпезе, посетио мученичко стратиште Гаравице где је у јеку Другог светског рата убијено око 12 хиљада Срба са простора Бихаћа и околине. (Опширније на интернет страници Епархије бихаћко-петровачке) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Након молебана, Митрополит Амфилохије је рекао да се ништа случајно не догађа у људском животу и на овој земљи. „Ево ово мјесто на коме се налазимо вјековима чека овај догађај данашњи – почетак градње храма Пресвете и Животворне Тројице“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће храм Свете Тројице бити копија храма из шестог вијека на Златици у Подгорици, из времена источноромејског цара Јустинијана. „То је прва реплика од тога времена тога триконхоса. Тако ће он бити, не само мјесто сабирања православних хришћана у овоме граду и свих који чезну за живим Богом, него ће повезивати вјекове. Све што је од шестог вијека грађено на Балкану, на просторима, посебно, Црне Горе овдје добија своју пуноћу“, нагласио је Владика. Рекао је да се храмови граде да би вјерни у њима примали Бога – Вјечну љубав која обједињује људе и све земаљске народе. „Овај храм су нарочито очекивали преци наших исељеника из Боке Которске, из данашње Црне Горе, из Херцеговине, из Далмације. Више од вијека су га очекивали. Нису дочекали да га на земљи виде, али ја осјећам да се они на небу радују. Радују се штто ће се њихово потомство сабирати у овоме храму“, поручио је Митрополит Амфилохије. Казао је да се нада да ће наредне године на храму засијати златни крст. „Нека сте благословени сви ви, потомци наших исељеника, а и сви житељи овога града. Посебно бих хтио да заблагодарим вашем градоначелнику Хохеу Капитанићу, који нам је, уз сагласност власти овога града, дао ово дивно мјесто покрај школе да се на њему сагради небеска школа“, закључио је Митрополит Амфилохије Главни извођач радова и архитекта храма биће г. Александро Рогановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморскои господин Амфилохијеслужио је јуче послијеподне молебан за почетак радова на изградњи храма Свете Тројице у Ресистенци. Овом светом чину присуствовали су и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и Епископ диоклијски г. Методије. Након молебана, Митрополит Амфилохије је рекао да се ништа случајно не догађа у људском животу и на овој земљи. „Ево ово мјесто на коме се налазимо вјековима чека овај догађај данашњи – почетак градње храма Пресвете и Животворне Тројице“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће храм Свете Тројице бити копија храма из шестог вијека на Златици у Подгорици, из времена источноромејског цара Јустинијана. „То је прва реплика од тога времена тога триконхоса. Тако ће он бити, не само мјесто сабирања православних хришћана у овоме граду и свих који чезну за живим Богом, него ће повезивати вјекове. Све што је од шестог вијека грађено на Балкану, на просторима, посебно, Црне Горе овдје добија своју пуноћу“, нагласио је Владика. Рекао је да се храмови граде да би вјерни у њима примали Бога – Вјечну љубав која обједињује људе и све земаљске народе. „Овај храм су нарочито очекивали преци наших исељеника из Боке Которске, из данашње Црне Горе, из Херцеговине, из Далмације. Више од вијека су га очекивали. Нису дочекали да га на земљи виде, али ја осјећам да се они на небу радују. Радују се штто ће се њихово потомство сабирати у овоме храму“, поручио је Митрополит Амфилохије. Казао је да се нада да ће наредне године на храму засијати златни крст. „Нека сте благословени сви ви, потомци наших исељеника, а и сви житељи овога града. Посебно бих хтио да заблагодарим вашем градоначелнику Хохеу Капитанићу, који нам је, уз сагласност власти овога града, дао ово дивно мјесто покрај школе да се на њему сагради небеска школа“, закључио је Митрополит Амфилохије Главни извођач радова и архитекта храма биће г. Александро Рогановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. ризница богословља

    Нови гувернер Свете Горе у посети Хиландару

    Након ступања на функцију гувернера Димцас је, како је то уобичајено, кренуо у обилазак свих двадесет светогорских манастира и посете монашким обитељима. Пре Хиландара, који је четврти манастир по светогорској хијерархији, нови гувернер је обишао прва три, Велику лавру, Ватопед и Ивирон. Гувернера је у Хиландару дочекао игуман, Високопреподобни архимандрит Методије са братијом. Гост је на манастирској капији дочекан са Светим Јеванђељем. Затим је у литији допраћен до саборне цркве где је одслужена доксологија. Константинос Димцас је осведочени пријатељ српског народа. Током свог дугогодишњег рада на месту директора добротворне организације Архиепископије атинске “Апостоли”, дванаест пута је долазио у Србију доносећи хуманитарну помоћ српском народу на Косову и Метохији. У својим беседама, игуман Методије и гувернер Димцас, посебно су истакли веома важну улогу Светог манастира Хиландара као моста који већ више од осам векова спаја два братска народа, грчки и српски. Током боравка у хиландарској обитељи представник цивилне власти на Светој Гори имао је прилику да се упозна са богатим наслеђем манастира и радовима на обнови од последица пожара 2004. На крају посете заједно са игуманом Методијем обишао је виноград на Савином пољу и винарију. Извор: Манастир Хиландар
  11. Нови цивилни гувернер Свете Горе Константинос Димцас посетио је 29.08. Манастир Хиландар. Димцас је ступио на дужност 2. августа, заменивши Аристоса Касмироглуа, који је на том месту био од 2010. године. Будући да је Свете Гора аутономна област унутар Републике Грчке, институција гувернера кога поставља Министарство спољних послова, представља везу између управе Свете Горе и грчке државе. Његово седиште је у Кареји, административном центру Свете Горе. Након ступања на функцију гувернера Димцас је, како је то уобичајено, кренуо у обилазак свих двадесет светогорских манастира и посете монашким обитељима. Пре Хиландара, који је четврти манастир по светогорској хијерархији, нови гувернер је обишао прва три, Велику лавру, Ватопед и Ивирон. Гувернера је у Хиландару дочекао игуман, Високопреподобни архимандрит Методије са братијом. Гост је на манастирској капији дочекан са Светим Јеванђељем. Затим је у литији допраћен до саборне цркве где је одслужена доксологија. Константинос Димцас је осведочени пријатељ српског народа. Током свог дугогодишњег рада на месту директора добротворне организације Архиепископије атинске “Апостоли”, дванаест пута је долазио у Србију доносећи хуманитарну помоћ српском народу на Косову и Метохији. У својим беседама, игуман Методије и гувернер Димцас, посебно су истакли веома важну улогу Светог манастира Хиландара као моста који већ више од осам векова спаја два братска народа, грчки и српски. Током боравка у хиландарској обитељи представник цивилне власти на Светој Гори имао је прилику да се упозна са богатим наслеђем манастира и радовима на обнови од последица пожара 2004. На крају посете заједно са игуманом Методијем обишао је виноград на Савином пољу и винарију. Извор: Манастир Хиландар View full Странице
  12. Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема. Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније. И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис. Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“ Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења. Лела Марковић, Призренка, правник, књижевник и потредседник Удружења књижевника Косова и Метохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Свако време има своје бреме, говорио је српски народ одвајкада. Међутим, чини се да је данас искушење веће него икад, јер по први пут до сада имамо самоиницијативни предлог власти да се поделе Косово и Метохија. За неке изненађујући а за друге не, овај предлог се показао као преседан. Јер, једно је када се део територије силом освоји али је сасвим друго, и са далекосежним последицама, када се својом вољом дâ! Збуњеном народу није јасно како се власт изјашњава супротно Уставу Републике Србије. Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема. Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније. И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис. Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“ Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења. Лела Марковић, Призренка, правник, књижевник и потредседник Удружења књижевника Косова и Метохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Нови гувернер је радио као новинар, а од 2010. године он је генерални директор добротворне организације „Апостоли“ Атинске архиепископије. Био је лични секретар архиепископа Јеронима. Г. Димцас овим је наследио Аристоса Касмироглуа који је обављао ову дужност последњих 8 година, а пре тога био је 10 година на дужности заменика светогорског гувернера. Увођењу у дужност новог гувернера присуствовали су представници Министарства иностраних послова Грчке, Врховног суда, Трговачке коморе, служби безбедности и други. Нови гувернер ће и даље обављати дужност директора харитативне установе „Апостоли“, која под окриљем Јеладске Цркве руководи добротворним пројектима за указивање помоћи људима у невољи, а такође и у области образовања, медицине и екологије. Светогорски гувернер има канцеларију и води администрацију у Кареји. Извор: Српска Православна Црква
  15. Министарство иностраних послова Грчке поставило је г. Костаса Димцаса за новог гувернера Свете Горе. У административном центру Кареји, у Саборном храму Протата 13. августа 2018. званично је уведен у дужност нови гувернер уз учешће прота и чланова Свештене општине Атона, који представљају свих 20 светогорских манастира. Овде је дошло до свечаног сусрета чланова Свештене општине са новим гувернером са којим су отишли у храм Протата, где су се поклонили чудотворној икони Матере Божје „Достојно јест“. Нови гувернер је радио као новинар, а од 2010. године он је генерални директор добротворне организације „Апостоли“ Атинске архиепископије. Био је лични секретар архиепископа Јеронима. Г. Димцас овим је наследио Аристоса Касмироглуа који је обављао ову дужност последњих 8 година, а пре тога био је 10 година на дужности заменика светогорског гувернера. Увођењу у дужност новог гувернера присуствовали су представници Министарства иностраних послова Грчке, Врховног суда, Трговачке коморе, служби безбедности и други. Нови гувернер ће и даље обављати дужност директора харитативне установе „Апостоли“, која под окриљем Јеладске Цркве руководи добротворним пројектима за указивање помоћи људима у невољи, а такође и у области образовања, медицине и екологије. Светогорски гувернер има канцеларију и води администрацију у Кареји. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. ризница богословља

    Празновање под сводовима свете Жиче

    Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка
  17. Другог дана Успенског поста, када Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Жичи. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка View full Странице
  18. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква
  19. Током поклоничког путовања 2016. године по Светој Гори председник Молдавије Игор Додон рекао је да ће покушати да посети Свету Гору сваке године. Он ју је посетио у августу 2017. године и ове године већ је обавио тродневно путовање у Монашку републику у марту ове године. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Мати Ирина, настојатељица манастира Грабовац, прославила је 10. августа свој имендан Светом Литургијом којом је у светињи началствовао протојереј-ставрофор Јован Петровић, уз саслужење обреновачког свештенства и драгог госта оца Рафаила, игумана манастира Подмаине код Будве. Отац Рафаило је беседио о Светој Ирини, по којој је мати добила име, и о њеној непоколебљивој вери и оданости Христу. Отац Рафаило је подсетио да је народу потребно да опипа светињу, да је осети, али светиња над светињама је светиња Тела и Крви Христове. „Највећа трагедија нашег народа јесте у томе да не препознајемо највећи дар Господа, а то је Црква Христова, Света Литургија и Свето причешће“, рекао је отац Рафаило. Поред беседе оца Рафаила, чућете и нашу колегиницу Јадрнаку Јанковић која говори о Светој Ирини која је живела 103 године и која се подвизавала у 9. веку. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник, Епархије ваљевске View full Странице
  21. Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу кнегиње Милице Султану да их преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд. Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква Ружица чува једну частицу моштију Свeте Петке. Није нам сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник у храму служи Лутургија и врши освећење воде. Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Свете Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године које су пренете у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле. Капела је два пуат живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предајевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта. Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године. На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово. Тематика живописа јужног зида капеле повезује извор Свете Петке и бању Витезди. Даље налазимо и Свету Петку у чијој позадини се види и ова капела, тврђава и црква Ружица, као и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу - доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског. У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница. С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Светој Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×