Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'постане'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 5 results

  1. Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње.
  2. Пише: др Александар Живковић Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње. View full Странице
  3. Развод.Ништа неуобичајено, на жалост. Неки пола живота раде и стичу ЗАЈЕДНО, да би један од њих, у неком тренутку, све заслуге приписао себи. Шта се деси? Зашто тако?
  4. Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ
  5. Су Јанг Зао, професор математике из Кине, пре 15 година доселио се у најјужнији град Српске где је остао све до данас. За „ЕуроБлиц“ каже да не планира да оде из Херцеговине јер је попут магије. Јунг Зао истиче да је срећан што је становник Требиња. – Ко једном дође у ове крајеве увек пожели да се врати, а ето ја сам одлучио да са тадашњом девојком, а сада супругом, останем и Требињу и није ми криво – прича Јанко Зхао. Одмах по доласку од суграђана је добио име Јанко и одлучио је да се крсти и пређе у православље. Прославља Божић и има своју крсну славу Светог Јована Шангајског, који се слави 2. јула. Пости пред све православне празнике, а био је у Пећкој патријаршији на устоличењу патријарха Иринеја. – Чим сам дошао заволео сам Требиње. Када сам упознао човека који ми је водио књиге схватио сам колико су Срби добар и гостољубив народ. По његовој ћерки Ивани дао сам име и мом првом детету. Он је био мој венчани, а затим и крштени кум – рекао је Јанко након преласка на православље. На српско име које је добио од Требињаца није се бунио, а његова супруга добила је име Софија. Јанко има и држављанство БиХ, направио је кућу у Требињу, и отворио неколико радњи. На последњим локалним изборима искористио је право гласа и гласао у требињском Дому пензионера. Каже да је гласао и пре четири године на локалним изборима, јер на то има право, па испуњава грађанску дужност. Иако је по самом доласку рекао да је дошао у Требиње због промене, а не лошег живота у Кини, сада каже да из овог града не жели да иде. Затекли смо га у радњи, али овај пут није био расположен да кометарише српске заставе на штанду у његовој продавници. Занимљиво је да се српске заставе у Требињу једино могу купити у његовој кинеској продавници. Запослени у његовим продавницама кажу да су се заставе највише продавале уочи Дана РС, а најскупље су 5 марака, док оне мале се могу купити и за 2,5 КМ. На декларацији застава са двоглавим орлом написано је да је земља порекла Кина, а увозник управо Јанкова фирма. Сваки купац који уђе у кинеску робну кућу у Требињу, морао их је приметити, јер су уредно сложене на самом уласку, уз касу. Требињци Јанка знају већ петнаестак година, када је као професор математике дошао из једног мањег града код Пекинга као трговац робе. За њим је дошла и његова тадашња девојка, а после супруга. Су Јанг Зао, први требињски Кинез, одмах је од локалног становништва добио име Јанко, а он и његова супруга, неколико година по доласку, крстили су се у Саборном храму у Требињу, па му је то постало и крштено име. БЛИЦ
×
Search results - Живе Речи Утехе