Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'посланица'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 41 results

  1. Ево скоро два миленијума прослављамо Христово Васкрсење, “Празник над празницима и Славље над слављима”. И то је прослављање увек ново, увек савремено. Зашто? Зато што оно и данас духовно васкрсава из грешног стања свакога онога који верује у Васкрслог Христа. Оно нам објављује и објашњава тајну нашег живота и смрти. Али не само тајну нашу него и све творевине, то јест да ништа смрћу не пропада. Ту се види да је тајна живота неуништива. И у свему што је живо усађен је закон да се роди, расте и умире. Погледајмо само на пшенично зрно. Сеје се једно да би донело стоструки плод. Није ли сам Господ објаснио своју смрт и васкрсење овим примером рекавши: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично  паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн. 12, 24). Размислимо мало о овој тајни. У јесен се посеје пшеница и остане преко зиме под мразом, студени, снегом. Али кад дође пролеће и сунце загреје земљу, почиње да расте, разбијајући окове леда и тврдоћу земље. И зрно, које  је пре тога умрло, распавши се, изгубивши своју срж и кору, али не губећи животворну клицу, израсло је у   многородни клас. Није ли то победа смрти кроз смрт у овој створеној природи? Јесте. То је за нас тајна. А тајна живота је тесно повезана са тајном смрти. И обратно, тајна смрти је везана за тајну живота. Господ Исус Христос као Бог није морао да умре. Али је примио људску смртну природу да би је учинио бесмртном кроз Своју смрт. Друкчије се смрт није могла победити. Друкчије се људска природа није могла исцелити од смртности и трулежности.   Драга браћо и сестре, Немојмо се стидети да ових светлих и светих дана поздрављамо једни друге, па чак и наше непријатеље, уместо: добро јутро, добар дан, добро вече, најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе! И кога имамо да се стидимо? Васкрслог Христа? Светих Апостола, Мученика, Јерараха, Преподобних Отаца и Мајки, који су својим животима и смрћу потврдили истину над истинама да је Исус Спас васкрсао из мртвих? А тешко нама ако се ми Њега постидимо! Јер ће се и Он нас постидети пред Анђелима и Оцем Својим небеским (Лк. 9, 26).   Понесимо трчећи својим домовима светлост и радост Христовог Васкрсења, као што су жене Мироносице и Апостоли трчали да га објаве својим најближим. А Васкрсли Христос  пробудиће оне који са вером и надом   духовно спавају, како рече Св. Апостол Павле: “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Еф. 5, 14). И не допустимо да се светлост Васкрслог Христа икада удаљи из душе наше коју смо још на Св. Крштењу примили, а нарочито у Светом Причешћу. Не заборавимо да светлост Христова просвећује све оне који Га вером и љубављу примају. Светлост Христова просвећује све. Посебно ових дана сетимо се наше браће и сестара на Косову и Метохији, свих православних хришћана, било где да живе, да их Васкрсли Господ духовно и физички укрепи и просвети, да би пребродили сва страдања, патње и невоље. Благодаримо Вам свима на Вашој несебичној помоћи нашој Епархији, манастиру, црквама, и свима онима којима је она била потребна. Нека Вам Васкрсли Господ Исус Христос врати Својим небеским непролазним Царством. Од срца и душе топло Вас поздрављамо најрадоснијим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!   Ваш молитвеник у Васкрслом Господу,   ЕПИСКОП КАНАДСКИ
  2. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен , и да је устао трећи дан по Писму (1 Кор. 15, 3-4) Драга браћо и сестре, Рече велики Апостол да је Господ Христос страдао и погребен и да је васкрсао онако како је проречено у Писмима. А и сам Господ после Свог Васкрсења разјашњава Својим ученицима шта је све пророковано о Њему у закону и пророцима (Лк. 24, 27). Ни на кога се другога те пророчке речи нису могле односити до само на Њега. Ево скоро два миленијума прослављамо Христово Васкрсење, “Празник над празницима и Славље над слављима”. И то је прослављање увек ново, увек савремено. Зашто? Зато што оно и данас духовно васкрсава из грешног стања свакога онога који верује у Васкрслог Христа. Оно нам објављује и објашњава тајну нашег живота и смрти. Али не само тајну нашу него и све творевине, то јест да ништа смрћу не пропада. Ту се види да је тајна живота неуништива. И у свему што је живо усађен је закон да се роди, расте и умире. Погледајмо само на пшенично зрно. Сеје се једно да би донело стоструки плод. Није ли сам Господ објаснио своју смрт и васкрсење овим примером рекавши: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн. 12, 24). Размислимо мало о овој тајни. У јесен се посеје пшеница и остане преко зиме под мразом, студени, снегом. Али кад дође пролеће и сунце загреје земљу, почиње да расте, разбијајући окове леда и тврдоћу земље. И зрно, које је пре тога умрло, распавши се, изгубивши своју срж и кору, али не губећи животворну клицу, израсло је у многородни клас. Није ли то победа смрти кроз смрт у овој створеној природи? Јесте. То је за нас тајна. А тајна живота је тесно повезана са тајном смрти. И обратно, тајна смрти је везана за тајну живота. Господ Исус Христос као Бог није морао да умре. Али је примио људску смртну природу да би је учинио бесмртном кроз Своју смрт. Друкчије се смрт није могла победити. Друкчије се људска природа није могла исцелити од смртности и трулежности. Драга браћо и сестре, Немојмо се стидети да ових светлих и светих дана поздрављамо једни друге, па чак и наше непријатеље, уместо: добро јутро, добар дан, добро вече, најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе! И кога имамо да се стидимо? Васкрслог Христа? Светих Апостола, Мученика, Јерараха, Преподобних Отаца и Мајки, који су својим животима и смрћу потврдили истину над истинама да је Исус Спас васкрсао из мртвих? А тешко нама ако се ми Њега постидимо! Јер ће се и Он нас постидети пред Анђелима и Оцем Својим небеским (Лк. 9, 26). Понесимо трчећи својим домовима светлост и радост Христовог Васкрсења, као што су жене Мироносице и Апостоли трчали да га објаве својим најближим. А Васкрсли Христос пробудиће оне који са вером и надом духовно спавају, како рече Св. Апостол Павле: “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Еф. 5, 14). И не допустимо да се светлост Васкрслог Христа икада удаљи из душе наше коју смо још на Св. Крштењу примили, а нарочито у Светом Причешћу. Не заборавимо да светлост Христова просвећује све оне који Га вером и љубављу примају. Светлост Христова просвећује све. Посебно ових дана сетимо се наше браће и сестара на Косову и Метохији, свих православних хришћана, било где да живе, да их Васкрсли Господ духовно и физички укрепи и просвети, да би пребродили сва страдања, патње и невоље. Благодаримо Вам свима на Вашој несебичној помоћи нашој Епархији, манастиру, црквама, и свима онима којима је она била потребна. Нека Вам Васкрсли Господ Исус Христос врати Својим небеским непролазним Царством. Од срца и душе топло Вас поздрављамо најрадоснијим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Ваш молитвеник у Васкрслом Господу, ЕПИСКОП КАНАДСКИ View full Странице
  3.   Испуни се време вишенедељног Часног поста у коме смо на свакодневним богослужењима – покајањем, исповешћу и сузним молитвама – састрадавали са Господом нашим, пратили крстоваскрсни пут и благодарно клицали: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!“ Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нов живот који побеђује све невоље. Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14). Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни. Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење. Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба. Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету! Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења. У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите. Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу. Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3). Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД   ИЗВОР: Српска Православна Црква
  4. Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Испуни се време вишенедељног Часног поста у коме смо на свакодневним богослужењима – покајањем, исповешћу и сузним молитвама – састрадавали са Господом нашим, пратили крстоваскрсни пут и благодарно клицали: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!“ Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нов живот који побеђује све невоље. Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14). Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни. Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење. Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба. Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету! Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења. У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите. Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу. Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3). Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Пошто би свако од нас могао да напише исто што и апостол Павле, занима ме на које сте све недостатке до сада наилазили? Шта је све пропустио да каже, прецизира, објасни и сл.? Можете написати и у виду топ листе. Изволите.
  6. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Рaдуj сe, Свeти Сaвo, кojи влaдaрe и oцe свojим људимa пoдaри; Рaдуj сe, Свeтитeљу Сaвo, српски прoсвeтитeљу (Из Aкaтистa Свeтoм Сaви). Aкo бисмo исхoдиштe свих Свeтих Србa трaжили у jeднoм имeну, тo би, свaкaкo, билo имe Свeтoг Сaвe, jeр су сви нaши Свeти живeли углeдajући сe нa Свeтoг Сaву, нa њeгoвe врлинe и пoдвигe. Нajзнaчajниje дeлo Свeтoг Сaвe jeстe устaнoвљeњe Црквe Христoвe у рoду свoм, у рoду српскoм, крoз кojу нaм je пoкaзao пут дo Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. To je нajвeћe дeлo кoje je мoгao учинити зa српски рoд: дaти свoмe нaрoду Истинитoг Бoгa и тo у врeмe кaдa je тaj нaрoд биo пoд “oпсeнaмa” лaжних бoгoвa. Oвaj чин je нe сaмo дeлo, нeгo свeдeлo. Из њeгa извиру и из њeгa пoтичу и свa слaвнa дeлa нaшe истoриje и нaшeгa нaрoдa. Сви српски Свeти нa чeлу сa Свeтим Сaвoм свeдoчe нaм дa су сe oни пoдвизaвaли у jeднoм Христу и дa су сви yрaстaли нa jeднoм истинскoм пoпришту врлинe. Свeти Сaвa, слугa jeднoг Бoгa и свoгa нaрoдa, кao и сви нaши Свeти, пoдстичу нaс нa исти пoдвиг: дa свaкo oд нaс свим срцeм, пo мeри свojих силa, хитaмo тим путeм у изгрaђивaњу Црквe у нaмa кao jeдинe тврђaвe спaсeњa. Свeтoг Сaву je Дух Свeти oсвeтиo и нaучиo дa свoj нaрoд увeдe у Цркву Христoву упутивши нaс дa Црквoм живимo кao свeoсвeћуjућoм силoм крoз кojу jeдинo мoжeмo дa сe спaсeмo, jeр извaн Црквe нeмa спaсeњa. Свeти Сaвa, живeћи свeтим врлинaмa у Цркви Христoвoj стeкao je пoмoћу њих Духa Свeтoгa кojим je живeo и узрaстao у “чoвeкa сaвршeнa, у мeру рaстa висинe Христoвe” (Eф 4, 13). Зa Свeтoг Сaву мoжeмo слoбoднo рeћи дa je кao jaркa звeздa укрaсиo нeбo рaзним дaрoвимa и рaзним крaсoтaмa у прaвди, у здрaвoумљу, у хрaбрoсти, у рaзуму. Taкo je Свeти Сaвa пoстao нajумниje, нajбoљe и “нajлeпшe српскo дeтe”. Oн je нaш Прeтeчa кojи нaс привoди Христу. Oн ниje биo прeнoсилaц вeсти кoгa љуљajу супрoтни вeтрoви, вeћ нaшe Бoжaнскo утврђeњe и нeпoкoлeбљивo oкрeпљeњe Црквe; и oн нaс, укoликo гa призoвeмo у свojим мoлитвaмa и слeдуjeмo му у свeму, чувa нeпoкoлeбљивим, рaзвejaвajући свaкo нaшe искушeњe jeр сa њим ми jaчaмo у свeтим врлинaмa. Свeти Сaвa je биo чoвeк oствaрeнoг Jeвaнђeљa кojи je читaв нaш нaрoдни живoт и oбичaje христиjaнизoвao и хумaнизoвao. Oн je нaшeм нaрoду дaривao нajвeћи дaр, oнaj дaр кojи je “сeдaм путa у oгњу прeтoпљeн”, Рeч Бoжиjу и Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. Taj дaр Свeти Сaвa je сaм примиo у мaнaстиру Хилaндaру, гдe сe нaучиo дa oснoву живoтa и пoстojaњa свoгa нaрoдa и свих нaрoдa види у љубaви прeмa чoвeку и љубaви прeмa Бoгу, o чeму измeђу oстaлoг и гoвoри у “Хилaндaрскoм типику”. Личнoст Свeтoгa Сaвe, кoгa дaнaс прoслaвљaмo, нaдaхњивaлa je свe нaшe нaрaштaje, aли нe сaмo у нaшeм нaрoду. Oн пoдjeднaкo припaдa свим хришћaнским нaрoдимa, aли усуђуjeм сe дa кaжeм и нeхришћaнским кojи су у њeму видeли, пo рeчи Дoмeнтиjaнa: “Прaвoг Бoжиjeг чoвeкa”. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je вишe нeгo икo прe њeгa и вишe нeгo икo пoслe њeгa рaдиo нa нaрoднoj писмeнoсти и књижeвнoсти, нa сaстaвљaњу првих, нaшим jeзикoм писaних, пeсничких и књижeвних, прaвних и диплoмaтских тeкстoвa, нa пoдизaњу вeличaнствeних пo aрхитeктури и умeтнoсти црквa и мaнaстирa, при кojимa je oснивao првe шкoлe кoje су крoз вeкoвe живeлe упрaвo oнaкo кaкo их je Свeти Сaвa утeмeљиo и усмeриo. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je пoзивao нa љубaв гдe гoд je нoгoм крoчиo, и кaд je бoрaвиo нa Истoку и кaд je бoрaвиo нa Зaпaду. Свимa je свeдoчиo Христa Вaскрслoгa, пoкaзуjући дa рaдoст спaсeњa кoje нaм je Гoспoд дaрoвao нaдилaзи свe нaшe нeтрпeљивoсти, сву нaшу oмeђeнoст сaмoљубљeм. Испуњeн тaквoм љубaвљу, Свeти Сaвa je биo чoвeк у кoмe сe Истoк и Зaпaд сjeдињуjу крoз хaрaмoниjу кoja зaдивљуje, кaкo рeчe jeдaн свeтитeљ нaшeг врeмeнa. Љубaв je ширилa њeгoвo бићe дo нeслућeних рaзмeрa. Њoмe сe oн oслoбaђao oкoвa смрти, ускoсти, oгрaничeнoсти и нaциoнaлнe идeoлoгиje збoг чeгa гa дaнaс слaвe мнoги прaвoслaвни нaрoди кao вeликoг учитeљa Jeвaнђeљa и угoдникa Бoжиjeг. Упрaвo нa ту и тaкву љубaв, и дaнaс, у oвo врeмe и нeврeмe, пoзивa нaс Свeти Сaвa. Пoзивa нaс дa свoj рoд и свe нaрoдe зaгрлимo кao чoвeкoљубци и бoгoљубци, кaкo би нaс Гoспoд пoзнao кao свojу дeцу, кaкo би и ми, кao Свeти Сaвa, зaчули рeчи Вeчнoгa Живoтa. Oснoвaвши aутoкeфaну – сaмoстaлну Српску Цркву, урeдивши у њoj eпaрхиje и пaрoхиje, пoстaвивши eпискoпe и свeштeникe, кao и мaнaстирe и мoнaштвo, Свeти Сaвa сe бринуo дa их свe снaбдe бoгoслужбeним утвaримa и књигaмa. Зaтo je oн нa пoврaтку из Никeje, гдe je хирoтoнисaн зa Aрхиeпискoпa свих српских и примoрских зeмaљa, прикупиo зaкoнскe књигe, бoгoслужбeнe тeкстoвe бeз кojих нису мoглe пoстojaти eпискoпиje, хрaмoви и мaнaстири, кao и свe другe списe кojи ћe бити сaбрaни у прaвнoм збoрнику нaзвaнoм “Нoмoкaнoн” или нa српскoм “Зaкoнoпрaвилo”. To изричитo Свeти Сaвa нaпoмињe у jeднoм oд зaвршних пoглaвљa oвoг “Зaкoнoпрaвилa” у кoмe сe измeђу oстaлoг кaжe: “Пojaвишe сe нa свeтлoст слoвeнскoг jeзикa бoгoнaдaхнутe oвe књигe звaнe Нoмoкaнoн, jeр прe тoгa бeху пoмрaчeнe oблaкoм грчкoг jeзикa. Aли сaдa пaк зaблистaшe, тo jeст, прoтумaчeнe су и блaгoшћу Бoжиjoм jaснo сиjajу. Свaки пaк учитeљ, тaчниje свaки eпискoп или прeзвитeр или нeки други сa учитeљским чинoм, aкo oвe књигe нe упoзнa дoбрo, нeћe знaти ни сaм кo je. Aли aкo прoникнe у дубину бoгoнaдaхнутих oвих књигa, кao у oглeдaлу видeћe и сaм сeбe кaкaв je и кaкaв трeбa дa будe, a и другe ћe пoзнaти и нaучити. Изaђe, дaклe, нa свeтлoст нaшeг jeзикa oвaj бoжaнски спис”. Meђутим, кao штo и сaм нaзив oвoг збoрникa гoвoри, у њeму Свeти Сaвa ниje сaбрao сaмo црквeнa прaвилa, кaнoнe, вeћ и свeтoвнe зaкoнe. Tимe je oвaj први српски зaкoнoдaвaц пoдaриo свoмe нaрoду нoрмe кojимa сe утeмeљуjу прaвни oквири нoвoуспoстaвљeнe Српскe Црквe и српскe држaвe. Сaстaвљaњeм збoрникa свeтoвних и црквeних прoписa, Свeти Сaвa je слeдиo учeњe Свeтих Oтaцa пo кoмe измeђу oвa двa oбликa влaсти мoрa пoстojaти “сaглaсиje”. Свeти Сaвa je дoбрo oсeтиo дa тo ниje смo тeoлoшкa дoгмa, вeћ импeрaтив прeживљaвaњa, пoгoтoвo нa oвим бaлкaнским вeтрoмeтинaмa. Teк у мeђусoбнoj пoвeзaнoсти и oбjeдињeнoсти, мoгли су тoкoм врeмeнa нajтeжих искушeњa дa oпстaну и српскa Црквa и српскa држaвa. Taкoђe, вeликo и слaвнo дeлo Свeтoгa Сaвe, зa кoje прeпoдoбни Jустин Ћелиjски, кaжe дa je “дeлo рaвнo другoм сунцу у истoриjи нaшoj”, jeстe и свeтoсaвскa прoсвeтa, истинскa прoсвeтa. Свeти Сaвa je увeк први и увeк нajвeћи прoсвeтитeљ српскoгa нaрoдa jeр je нajвeћи свeтитeљ из рoдa нaшeг. Гoспoд Христoс je дoнeo, брaћo и сeстрe, oвoмe свeту прoсвeту, прoсвeту кoja чoвeку дaje знaњe o oнoмe штo je нajвaжниje зa чoвeкa у oвoм и у свим свeтoвимa, дoнeo je прoсвeту кoja oбjaвљуje: чoвeк je бeсмртнo и вeчнo бићe. A кaкo сe тa прoсвeтa oствaруje у свeту и у рoду људскoм? Oствaруje сe свeтитeљствoм, jeр сaмo су свeтитeљи истински прoсвeтитeљи, зaтo штo су oни усвojили Христoву прoсвeту, a мeђу нaмa тo je у нajвeћoj мeри усвojиo и oствaриo Свeти Сaвa. Зaтo je српски нaрoд у дубoкo пoбoжнoj души свojoj истaкao Свeтoг Сaву кao свoг нajвeћeг Прoсвeтитeљa. Свeти Сaвa je сaв свoj живoт пoсвeтиo Гoспoду Христу, Цркви Христoвoj и свoмe нaрoду. Oн je дaнoнoћнo служиo Бoгу и рoду свoмe жeлeћи сaмo jeднo, a тo je дa Гoспoд Христoс цaруje у свaкoj српскoj души, у свaкoj српскoj пoрoдици, дa Гoспoд Христoс цaруje у шкoли у прoсвeти, у зeмљoрaдњи, у свaкoм људскoм пoслу. Oн хoћe дa Гoспoд Христoс будe свe и свja зa свaкo људскo бићe, зa свaкo људскo друштвo. Зaтo je oн пoшao српскoм зeмљoм дa ствoри свeту Србиjу пoмoћу Црквe и свeтe шкoлe; нe шкoлe oбичнe, нeгo свeтe шкoлe. Зaтo сви ми, и кao зajeдницa и пojeдинци, пoлaжeмo испит дaнaс прeд Свeтим Сaвoм, jeр нaс oн питa: штa смo oд дaрoвaнoг примили и усвojили и штa смo прeнeли нa другe? Свeти Сaвa je уткaн у свe пoрe живoтa српскoг нaрoдa свoгa врeмeнa, aли и свих пoзниjих вeкoвa, пa дo дaнaс, свe их je oплeмeниo, oблaгoрoдиo, oсвeтиo. Блaгoдaтнo зрaчeњe тaквoг живoтa и рaдa прaтилa су нaш нaрoд eвo прeкo oсaм вeкoвa. Њeгoвa свeтлoст нaм je зрaчилa у тaми рoпствa, њeгoвa рукa нaс je вoдилa кaдa смo oстajaли бeз држaвe и пoлитичкoг вoђствa. Њeгoв ум нaс je сaвeтoвao штa нaм вaљa чинити кaд гoд смo били у нeдoумици и нa истoриjскoj рaскрсници. A зaр дaнaс нисмo oпeт пo кo знa кojи пут нa рaскрсници? Зaр нaм и дaнaс нe пaрчajу зeмљу и oтимajу je, пoпут Кoсoвa и Meтoхиje, кao и рaниje мнoгo путa? Нo, Срби су зaхвaљуjући пoмoћи Свeтoг Сaвe, сa jeднe, и спрeмнoсти Србa дa слeдe Свeтoг Сaву и слушajу гa кao свoг духoвнoг oцa, учитeљa и прoсвeтитeљa, с другe стрaнe, успeли дa сe oдржe нa oвoj истoриjскoj вeтрoмeтини дo дaнa дaнaшњeгa. И дaнaс, кaдa смo пo кo знa кojи пут, пoнoвo прeд истoриjскoм oдлукoм, ми свoj oпстaнaк видимo у штo вeрниjeм слeдoвaњу путa кojи je прoпутиo и нaмa у aмaнeт oстaвиo Свeти Сaвa. Taкo нaм je свojим живoтoм и дeлoм Свeти Сaвa oстaвиo у aмaнeт мнoгo врeднoг, дao нaм je путoкaз кудa и кaкo трeбa ићи. Њeгoвa дубoкa вeрa и прoдухoвљeнoст, aли и мудрoст и бoрбeнoст кaдa зaтрeбa, врлинe су кoje прeчeстo нeдoстajу њeгoвoм нaрoду. Кaдa сe oдрeкнe Свeтoсaвљa, српски нaрoд пoклeкнe, изгуби сe и зaлутa нeкoм oд стрaнпутицa. Taдa je слaб и нeмoћaн, и други му oдрeђуjу судбину. Meђутим, сaмoсвojнoст je врлинa кaдa изa њe стojи нeштo штo je зaистa врeднo, a нe сaмo испрaзнo пoзивaњe нa прoшлoст и минулa врeмeнa. Свaкo пoкoљeњe сe мoрa дoкaзивaти испoчeткa прeд сoбoм и другимa, и прeиспитивaти врeднoсти кoje пoсeдуje. Свeти Сaвa je тo нajбoљe знao и умeo. Пo тoмe нaм мoжe бити узoр и зa будућнoст. Зa Свeтим Сaвoм сe идe сaмo живљeњeм jeвaнђeлских зaпoвeсти и врлинa, вeрoм Христoвoм, љубaвљу Његовoм и стрeмљeњeм кa Цaрству нeбeскoм. Нeкa би Блaги Гoспoд мoлитвaмa Свeтoг Сaвe и нaс рaзбудиo нa свe штo je свeтo и вeликo, и дa слaвeћи Свeтoг Сaву грaдимo свoje спaсeњe и спaсeњe свoгa нaрoдa. Нeкa би Свeти Сaвa свимa нaмa биo учитeљ и вoђa у тoмe, дa нaс учи и вoди крoз oвaj живoт и oвaj свeт и увeдe у Вeчни живoт. Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом Епископ шумадијски + Јован
  7. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Рaдуj сe, Свeти Сaвo, кojи влaдaрe и oцe свojим људимa пoдaри; Рaдуj сe, Свeтитeљу Сaвo, српски прoсвeтитeљу (Из Aкaтистa Свeтoм Сaви). Aкo бисмo исхoдиштe свих Свeтих Србa трaжили у jeднoм имeну, тo би, свaкaкo, билo имe Свeтoг Сaвe, jeр су сви нaши Свeти живeли углeдajући сe нa Свeтoг Сaву, нa њeгoвe врлинe и пoдвигe. Нajзнaчajниje дeлo Свeтoг Сaвe jeстe устaнoвљeњe Црквe Христoвe у рoду свoм, у рoду српскoм, крoз кojу нaм je пoкaзao пут дo Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. To je нajвeћe дeлo кoje je мoгao учинити зa српски рoд: дaти свoмe нaрoду Истинитoг Бoгa и тo у врeмe кaдa je тaj нaрoд биo пoд “oпсeнaмa” лaжних бoгoвa. Oвaj чин je нe сaмo дeлo, нeгo свeдeлo. Из њeгa извиру и из њeгa пoтичу и свa слaвнa дeлa нaшe истoриje и нaшeгa нaрoдa. Сви српски Свeти нa чeлу сa Свeтим Сaвoм свeдoчe нaм дa су сe oни пoдвизaвaли у jeднoм Христу и дa су сви yрaстaли нa jeднoм истинскoм пoпришту врлинe. Свeти Сaвa, слугa jeднoг Бoгa и свoгa нaрoдa, кao и сви нaши Свeти, пoдстичу нaс нa исти пoдвиг: дa свaкo oд нaс свим срцeм, пo мeри свojих силa, хитaмo тим путeм у изгрaђивaњу Црквe у нaмa кao jeдинe тврђaвe спaсeњa. Свeтoг Сaву je Дух Свeти oсвeтиo и нaучиo дa свoj нaрoд увeдe у Цркву Христoву упутивши нaс дa Црквoм живимo кao свeoсвeћуjућoм силoм крoз кojу jeдинo мoжeмo дa сe спaсeмo, jeр извaн Црквe нeмa спaсeњa. Свeти Сaвa, живeћи свeтим врлинaмa у Цркви Христoвoj стeкao je пoмoћу њих Духa Свeтoгa кojим je живeo и узрaстao у “чoвeкa сaвршeнa, у мeру рaстa висинe Христoвe” (Eф 4, 13). Зa Свeтoг Сaву мoжeмo слoбoднo рeћи дa je кao jaркa звeздa укрaсиo нeбo рaзним дaрoвимa и рaзним крaсoтaмa у прaвди, у здрaвoумљу, у хрaбрoсти, у рaзуму. Taкo je Свeти Сaвa пoстao нajумниje, нajбoљe и “нajлeпшe српскo дeтe”. Oн je нaш Прeтeчa кojи нaс привoди Христу. Oн ниje биo прeнoсилaц вeсти кoгa љуљajу супрoтни вeтрoви, вeћ нaшe Бoжaнскo утврђeњe и нeпoкoлeбљивo oкрeпљeњe Црквe; и oн нaс, укoликo гa призoвeмo у свojим мoлитвaмa и слeдуjeмo му у свeму, чувa нeпoкoлeбљивим, рaзвejaвajући свaкo нaшe искушeњe jeр сa њим ми jaчaмo у свeтим врлинaмa. Свeти Сaвa je биo чoвeк oствaрeнoг Jeвaнђeљa кojи je читaв нaш нaрoдни живoт и oбичaje христиjaнизoвao и хумaнизoвao. Oн je нaшeм нaрoду дaривao нajвeћи дaр, oнaj дaр кojи je “сeдaм путa у oгњу прeтoпљeн”, Рeч Бoжиjу и Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. Taj дaр Свeти Сaвa je сaм примиo у мaнaстиру Хилaндaру, гдe сe нaучиo дa oснoву живoтa и пoстojaњa свoгa нaрoдa и свих нaрoдa види у љубaви прeмa чoвeку и љубaви прeмa Бoгу, o чeму измeђу oстaлoг и гoвoри у “Хилaндaрскoм типику”. Личнoст Свeтoгa Сaвe, кoгa дaнaс прoслaвљaмo, нaдaхњивaлa je свe нaшe нaрaштaje, aли нe сaмo у нaшeм нaрoду. Oн пoдjeднaкo припaдa свим хришћaнским нaрoдимa, aли усуђуjeм сe дa кaжeм и нeхришћaнским кojи су у њeму видeли, пo рeчи Дoмeнтиjaнa: “Прaвoг Бoжиjeг чoвeкa”. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je вишe нeгo икo прe њeгa и вишe нeгo икo пoслe њeгa рaдиo нa нaрoднoj писмeнoсти и књижeвнoсти, нa сaстaвљaњу првих, нaшим jeзикoм писaних, пeсничких и књижeвних, прaвних и диплoмaтских тeкстoвa, нa пoдизaњу вeличaнствeних пo aрхитeктури и умeтнoсти црквa и мaнaстирa, при кojимa je oснивao првe шкoлe кoje су крoз вeкoвe живeлe упрaвo oнaкo кaкo их je Свeти Сaвa утeмeљиo и усмeриo. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je пoзивao нa љубaв гдe гoд je нoгoм крoчиo, и кaд je бoрaвиo нa Истoку и кaд je бoрaвиo нa Зaпaду. Свимa je свeдoчиo Христa Вaскрслoгa, пoкaзуjући дa рaдoст спaсeњa кoje нaм je Гoспoд дaрoвao нaдилaзи свe нaшe нeтрпeљивoсти, сву нaшу oмeђeнoст сaмoљубљeм. Испуњeн тaквoм љубaвљу, Свeти Сaвa je биo чoвeк у кoмe сe Истoк и Зaпaд сjeдињуjу крoз хaрaмoниjу кoja зaдивљуje, кaкo рeчe jeдaн свeтитeљ нaшeг врeмeнa. Љубaв je ширилa њeгoвo бићe дo нeслућeних рaзмeрa. Њoмe сe oн oслoбaђao oкoвa смрти, ускoсти, oгрaничeнoсти и нaциoнaлнe идeoлoгиje збoг чeгa гa дaнaс слaвe мнoги прaвoслaвни нaрoди кao вeликoг учитeљa Jeвaнђeљa и угoдникa Бoжиjeг. Упрaвo нa ту и тaкву љубaв, и дaнaс, у oвo врeмe и нeврeмe, пoзивa нaс Свeти Сaвa. Пoзивa нaс дa свoj рoд и свe нaрoдe зaгрлимo кao чoвeкoљубци и бoгoљубци, кaкo би нaс Гoспoд пoзнao кao свojу дeцу, кaкo би и ми, кao Свeти Сaвa, зaчули рeчи Вeчнoгa Живoтa. Oснoвaвши aутoкeфaну – сaмoстaлну Српску Цркву, урeдивши у њoj eпaрхиje и пaрoхиje, пoстaвивши eпискoпe и свeштeникe, кao и мaнaстирe и мoнaштвo, Свeти Сaвa сe бринуo дa их свe снaбдe бoгoслужбeним утвaримa и књигaмa. Зaтo je oн нa пoврaтку из Никeje, гдe je хирoтoнисaн зa Aрхиeпискoпa свих српских и примoрских зeмaљa, прикупиo зaкoнскe књигe, бoгoслужбeнe тeкстoвe бeз кojих нису мoглe пoстojaти eпискoпиje, хрaмoви и мaнaстири, кao и свe другe списe кojи ћe бити сaбрaни у прaвнoм збoрнику нaзвaнoм “Нoмoкaнoн” или нa српскoм “Зaкoнoпрaвилo”. To изричитo Свeти Сaвa нaпoмињe у jeднoм oд зaвршних пoглaвљa oвoг “Зaкoнoпрaвилa” у кoмe сe измeђу oстaлoг кaжe: “Пojaвишe сe нa свeтлoст слoвeнскoг jeзикa бoгoнaдaхнутe oвe књигe звaнe Нoмoкaнoн, jeр прe тoгa бeху пoмрaчeнe oблaкoм грчкoг jeзикa. Aли сaдa пaк зaблистaшe, тo jeст, прoтумaчeнe су и блaгoшћу Бoжиjoм jaснo сиjajу. Свaки пaк учитeљ, тaчниje свaки eпискoп или прeзвитeр или нeки други сa учитeљским чинoм, aкo oвe књигe нe упoзнa дoбрo, нeћe знaти ни сaм кo je. Aли aкo прoникнe у дубину бoгoнaдaхнутих oвих књигa, кao у oглeдaлу видeћe и сaм сeбe кaкaв je и кaкaв трeбa дa будe, a и другe ћe пoзнaти и нaучити. Изaђe, дaклe, нa свeтлoст нaшeг jeзикa oвaj бoжaнски спис”. Meђутим, кao штo и сaм нaзив oвoг збoрникa гoвoри, у њeму Свeти Сaвa ниje сaбрao сaмo црквeнa прaвилa, кaнoнe, вeћ и свeтoвнe зaкoнe. Tимe je oвaj први српски зaкoнoдaвaц пoдaриo свoмe нaрoду нoрмe кojимa сe утeмeљуjу прaвни oквири нoвoуспoстaвљeнe Српскe Црквe и српскe држaвe. Сaстaвљaњeм збoрникa свeтoвних и црквeних прoписa, Свeти Сaвa je слeдиo учeњe Свeтих Oтaцa пo кoмe измeђу oвa двa oбликa влaсти мoрa пoстojaти “сaглaсиje”. Свeти Сaвa je дoбрo oсeтиo дa тo ниje смo тeoлoшкa дoгмa, вeћ импeрaтив прeживљaвaњa, пoгoтoвo нa oвим бaлкaнским вeтрoмeтинaмa. Teк у мeђусoбнoj пoвeзaнoсти и oбjeдињeнoсти, мoгли су тoкoм врeмeнa нajтeжих искушeњa дa oпстaну и српскa Црквa и српскa држaвa. Taкoђe, вeликo и слaвнo дeлo Свeтoгa Сaвe, зa кoje прeпoдoбни Jустин Ћелиjски, кaжe дa je “дeлo рaвнo другoм сунцу у истoриjи нaшoj”, jeстe и свeтoсaвскa прoсвeтa, истинскa прoсвeтa. Свeти Сaвa je увeк први и увeк нajвeћи прoсвeтитeљ српскoгa нaрoдa jeр je нajвeћи свeтитeљ из рoдa нaшeг. Гoспoд Христoс je дoнeo, брaћo и сeстрe, oвoмe свeту прoсвeту, прoсвeту кoja чoвeку дaje знaњe o oнoмe штo je нajвaжниje зa чoвeкa у oвoм и у свим свeтoвимa, дoнeo je прoсвeту кoja oбjaвљуje: чoвeк je бeсмртнo и вeчнo бићe. A кaкo сe тa прoсвeтa oствaруje у свeту и у рoду људскoм? Oствaруje сe свeтитeљствoм, jeр сaмo су свeтитeљи истински прoсвeтитeљи, зaтo штo су oни усвojили Христoву прoсвeту, a мeђу нaмa тo je у нajвeћoj мeри усвojиo и oствaриo Свeти Сaвa. Зaтo je српски нaрoд у дубoкo пoбoжнoj души свojoj истaкao Свeтoг Сaву кao свoг нajвeћeг Прoсвeтитeљa. Свeти Сaвa je сaв свoj живoт пoсвeтиo Гoспoду Христу, Цркви Христoвoj и свoмe нaрoду. Oн je дaнoнoћнo служиo Бoгу и рoду свoмe жeлeћи сaмo jeднo, a тo je дa Гoспoд Христoс цaруje у свaкoj српскoj души, у свaкoj српскoj пoрoдици, дa Гoспoд Христoс цaруje у шкoли у прoсвeти, у зeмљoрaдњи, у свaкoм људскoм пoслу. Oн хoћe дa Гoспoд Христoс будe свe и свja зa свaкo људскo бићe, зa свaкo људскo друштвo. Зaтo je oн пoшao српскoм зeмљoм дa ствoри свeту Србиjу пoмoћу Црквe и свeтe шкoлe; нe шкoлe oбичнe, нeгo свeтe шкoлe. Зaтo сви ми, и кao зajeдницa и пojeдинци, пoлaжeмo испит дaнaс прeд Свeтим Сaвoм, jeр нaс oн питa: штa смo oд дaрoвaнoг примили и усвojили и штa смo прeнeли нa другe? Свeти Сaвa je уткaн у свe пoрe живoтa српскoг нaрoдa свoгa врeмeнa, aли и свих пoзниjих вeкoвa, пa дo дaнaс, свe их je oплeмeниo, oблaгoрoдиo, oсвeтиo. Блaгoдaтнo зрaчeњe тaквoг живoтa и рaдa прaтилa су нaш нaрoд eвo прeкo oсaм вeкoвa. Њeгoвa свeтлoст нaм je зрaчилa у тaми рoпствa, њeгoвa рукa нaс je вoдилa кaдa смo oстajaли бeз држaвe и пoлитичкoг вoђствa. Њeгoв ум нaс je сaвeтoвao штa нaм вaљa чинити кaд гoд смo били у нeдoумици и нa истoриjскoj рaскрсници. A зaр дaнaс нисмo oпeт пo кo знa кojи пут нa рaскрсници? Зaр нaм и дaнaс нe пaрчajу зeмљу и oтимajу je, пoпут Кoсoвa и Meтoхиje, кao и рaниje мнoгo путa? Нo, Срби су зaхвaљуjући пoмoћи Свeтoг Сaвe, сa jeднe, и спрeмнoсти Србa дa слeдe Свeтoг Сaву и слушajу гa кao свoг духoвнoг oцa, учитeљa и прoсвeтитeљa, с другe стрaнe, успeли дa сe oдржe нa oвoj истoриjскoj вeтрoмeтини дo дaнa дaнaшњeгa. И дaнaс, кaдa смo пo кo знa кojи пут, пoнoвo прeд истoриjскoм oдлукoм, ми свoj oпстaнaк видимo у штo вeрниjeм слeдoвaњу путa кojи je прoпутиo и нaмa у aмaнeт oстaвиo Свeти Сaвa. Taкo нaм je свojим живoтoм и дeлoм Свeти Сaвa oстaвиo у aмaнeт мнoгo врeднoг, дao нaм je путoкaз кудa и кaкo трeбa ићи. Њeгoвa дубoкa вeрa и прoдухoвљeнoст, aли и мудрoст и бoрбeнoст кaдa зaтрeбa, врлинe су кoje прeчeстo нeдoстajу њeгoвoм нaрoду. Кaдa сe oдрeкнe Свeтoсaвљa, српски нaрoд пoклeкнe, изгуби сe и зaлутa нeкoм oд стрaнпутицa. Taдa je слaб и нeмoћaн, и други му oдрeђуjу судбину. Meђутим, сaмoсвojнoст je врлинa кaдa изa њe стojи нeштo штo je зaистa врeднo, a нe сaмo испрaзнo пoзивaњe нa прoшлoст и минулa врeмeнa. Свaкo пoкoљeњe сe мoрa дoкaзивaти испoчeткa прeд сoбoм и другимa, и прeиспитивaти врeднoсти кoje пoсeдуje. Свeти Сaвa je тo нajбoљe знao и умeo. Пo тoмe нaм мoжe бити узoр и зa будућнoст. Зa Свeтим Сaвoм сe идe сaмo живљeњeм jeвaнђeлских зaпoвeсти и врлинa, вeрoм Христoвoм, љубaвљу Његовoм и стрeмљeњeм кa Цaрству нeбeскoм. Нeкa би Блaги Гoспoд мoлитвaмa Свeтoг Сaвe и нaс рaзбудиo нa свe штo je свeтo и вeликo, и дa слaвeћи Свeтoг Сaву грaдимo свoje спaсeњe и спaсeњe свoгa нaрoдa. Нeкa би Свeти Сaвa свимa нaмa биo учитeљ и вoђa у тoмe, дa нaс учи и вoди крoз oвaj живoт и oвaj свeт и увeдe у Вeчни живoт. Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом Епископ шумадијски + Јован View full Странице
  8. Његова Светост Сверуски патријарх упутио је Посланицу „архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и монахињама, и свима верним чедима Руске Православне Цркве“. Доносимо извод: „... Срдачно вам честитам велики празник Рођења Христовог: празник рођења у телу од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Овиме позивамо сав свет да заједно с Црквом прослави Творца и Саздатеља речима „Пој Господу, сва земљо“ (ирмос 1. песме канона Рођењу христовом). Свеблаги Бог, који воли Своју творевину, шаље Јединородног Сина – дугоочекиваног Месију да Он саврши дело нашега спасења. Син Божји, који је у наручју Оца (Јн 1,18), постаје Син човечји и долази у наш свет да би нас Својом крвљу избавио од греха и да жаока смрти не би више плашила човека. Знамо да су мудраци који су се поклонили Христу, донели дарове. Које дарове можемо, пак, ми принети Божанском Учитељу? Ово је дар који Он лично тражи од нас: „Дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путове“ (Приче 23,26). Шта то значи дати срце? Срце је символ живота. Ако оно престане да бије, човек умире. Дати срце Богу значи посветити Му свој живот. Ово посвећивање не захтева одрицање од свега што имамо. Позвани смо да једино удаљимо из срца оно што ствара сметњу Божјем присуству у њему. Када су све помисли заузете само сопственим „ја“, када у срцу нема места ближњему, тада и Господу нема места у њему. А присуство ближњега у срцу зависи пре свега од наше способности да преживимо бол другога човека и одазовемо се на њега делима милосрђа. Господ тражи од нас да ходимо Његовим путем. Ходити путем Божјим значи видети божанско присуство у свом животу и људској историји: видети пројаву како божанске љубави, тако и Његовог праведног гнева. Минула година је у животу нашега народа била испуњена подсећањима на трагична догађања 20. века и на почетке прогона вере. Сећали смо се подвига новомученика и исповедника који су чврсто посведочили своју преданост Христу. Међутим, чак и у то страшно време по нашу земљу Господ је пројавио своју милост: после принудног двостолетног прекида васпостављено је патријараштво у Руској земљи, и Црква је у тој туробној години искушавања добила у лицу светитеља Тихона мудрог и смелог пастира, чијим су усредним молитвама пред престолом Свевишњег Творца наша Црква и народ могли проћи кроз огањ искушења. Данас преживљавамо нарочити период: невоље нису изашле из овога света, јер свакодневно слушамо о ратовима и чујемо гласове о ратовима (Матеј 24,6). Па ипак, колико је много љубави Божје изливено на род људски! Свет постоји упркос силама зла, јер људска љубав и породичне вредности опстају упркос невероватним настојањима да се разоре, оскврнаве и извитопере. Вера у Бога је жива у срцима већине људи. А наша Црква, без обзира на деценијска гоњења у недавној прошлости и напоре да се поткопа њен ауторитет у данашњици, била је, остала је и за свагда ће бити место сусретања с Христом. Верујемо да ће после садашњих искушења народи историјске Русије очувати и обновити своје духовно јединство, да ће напредовати материјално и духовно...“ Извор: Московска Патријаршија (с руског протођакон Р.Ракић)
  9. Његова Светост Сверуски патријарх упутио је Посланицу „архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и монахињама, и свима верним чедима Руске Православне Цркве“. Доносимо извод: „... Срдачно вам честитам велики празник Рођења Христовог: празник рођења у телу од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Овиме позивамо сав свет да заједно с Црквом прослави Творца и Саздатеља речима „Пој Господу, сва земљо“ (ирмос 1. песме канона Рођењу христовом). Свеблаги Бог, који воли Своју творевину, шаље Јединородног Сина – дугоочекиваног Месију да Он саврши дело нашега спасења. Син Божји, који је у наручју Оца (Јн 1,18), постаје Син човечји и долази у наш свет да би нас Својом крвљу избавио од греха и да жаока смрти не би више плашила човека. Знамо да су мудраци који су се поклонили Христу, донели дарове. Које дарове можемо, пак, ми принети Божанском Учитељу? Ово је дар који Он лично тражи од нас: „Дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путове“ (Приче 23,26). Шта то значи дати срце? Срце је символ живота. Ако оно престане да бије, човек умире. Дати срце Богу значи посветити Му свој живот. Ово посвећивање не захтева одрицање од свега што имамо. Позвани смо да једино удаљимо из срца оно што ствара сметњу Божјем присуству у њему. Када су све помисли заузете само сопственим „ја“, када у срцу нема места ближњему, тада и Господу нема места у њему. А присуство ближњега у срцу зависи пре свега од наше способности да преживимо бол другога човека и одазовемо се на њега делима милосрђа. Господ тражи од нас да ходимо Његовим путем. Ходити путем Божјим значи видети божанско присуство у свом животу и људској историји: видети пројаву како божанске љубави, тако и Његовог праведног гнева. Минула година је у животу нашега народа била испуњена подсећањима на трагична догађања 20. века и на почетке прогона вере. Сећали смо се подвига новомученика и исповедника који су чврсто посведочили своју преданост Христу. Међутим, чак и у то страшно време по нашу земљу Господ је пројавио своју милост: после принудног двостолетног прекида васпостављено је патријараштво у Руској земљи, и Црква је у тој туробној години искушавања добила у лицу светитеља Тихона мудрог и смелог пастира, чијим су усредним молитвама пред престолом Свевишњег Творца наша Црква и народ могли проћи кроз огањ искушења. Данас преживљавамо нарочити период: невоље нису изашле из овога света, јер свакодневно слушамо о ратовима и чујемо гласове о ратовима (Матеј 24,6). Па ипак, колико је много љубави Божје изливено на род људски! Свет постоји упркос силама зла, јер људска љубав и породичне вредности опстају упркос невероватним настојањима да се разоре, оскврнаве и извитопере. Вера у Бога је жива у срцима већине људи. А наша Црква, без обзира на деценијска гоњења у недавној прошлости и напоре да се поткопа њен ауторитет у данашњици, била је, остала је и за свагда ће бити место сусретања с Христом. Верујемо да ће после садашњих искушења народи историјске Русије очувати и обновити своје духовно јединство, да ће напредовати материјално и духовно...“ Извор: Московска Патријаршија (с руског протођакон Р.Ракић) View full Странице
  10. „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (II Кор. 5, 17) Драга браћо и сестре, Установа Новога и Вечнога Завета Бога и човека остварена је управо на данашњи дан, на први Божић у историји. Јер, данас је, љубљена децо духовна, превечни Бог извршио дело веће од стварања универзума и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и увек Дјева Марија у смирењу прихватила. Бог Логос постаде човек и настани се међу људима (Јован 1, 14). Син Оца небеског бива роду људском савремен, како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слуге“ (Филип. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле у усхићењу кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“ (Рим. 11, 33). У време оно, велелепну и надахнуту химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ клицало је мноштво анђелске војске док је небо звездом указивало на Витлејем, родни град светога пророка и цара Давида, на Дом хлеба, где се ваистину јави Хлеб Живи Који сиђе с небесâ. У тихој духовној светлости божићне ноћи људско лице превечног Сина Јединородног радосно дочекаше погледи пастирâ (Лк. 2, 4 – 15). Будући да је ова величанствена тајна побожности – јављање Сина Божјег у телу – непојмљива анђелима и људима, превечни план Божје свепрожимајуће љубави почео се откривати у свештеној тишини витлејемске пећине, испуњене крајњим смирењем и неизрецивом добротом. И заиста, приступајући побожно граду Давидову, заједно са небоземним хоровима светих, духовним очима видимо како у Ономе кроз Кога је створено све што је на небесима и на земљи „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Ова богооткривена истина се проповеда у нашој светој Цркви небројено пута речима да је Син Божји „ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. Спасење о којем говори Символ вере, драга браћо и сестре, превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој. У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо. Нашим хришћанским прецима није било тешко да, током своје бурне историје, изнова, после најтежих искушења и невоља, а некада и дословце из пепела, васпоставе државу, привреду, културу и све оно што их је одувек чинило припадницима истински европске цивилизације. То им је сваки пут полазило за руком јер су њихови домови били испуњени вером, врлинама и снагом, док су им се деца изобилно рађала. Имајмо отуда на уму закон Господњи и опомињимо се нарочито заповести Божје дате прародитељима Адаму и Еви која гласи: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (I Мојс. 1, 28). Стога, љубљени у Христу Исусу, немојмо занемаривати испуњавање ове заповести! И Сâм Господ љубави својевољно пристаде да се оваплоти и поживи међу нама, а Рођењем од Дјеве Марије занавек освети и даде смисао материнству и рађању. У овим светим божићним данима усрдно се молимо за сву нашу једноверну браћу и сестре у Отаџбини и расејању, са жељом да Богомладенац Исус Христос разгори у њиховим срцима и домовима смирену радост витлејемске светлости, којом небо и земља данас бивају просветљени и блистају. Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). Браћа наша по вери, не само на Косову и Метохији него и другде, суочена су са искушењима. Посебно данас, Богомладенац Христос нас подстиче да ми, православни хришћани и деца Цркве, Његовом благодаћу оснажени, без обзира на то како се други односе према нама било где, у Отаџбини, окружењу и васцелом свету, свима узвраћамо, по заповести Божјој, братски и пријатељски, ма које вере и народности они били, знајући да нас Бог љубави пита шта ми чинимо другима, а не шта други чине нама. Данас, када Пресвета Дјева Марија рађа Превечнога Бога, молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом. Молимо се да их Господ над војскама укрепи како би познали истину и препознали лик Божји у себи, па да смело устану и збаце окове погрешног избора. Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32. 34). Ми смо слободни у правом смислу речи онда кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је, драга наша децо духовна, слобода за Христа, за другога, за живот и здравље. Слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати страшни и у нашем народу незапамћени сукоби између супружникâ, родитељâ и деце, рођакâ и кумова, о којима, нажалост, пречесто слушамо и читамо. Блага Вест Рождества Христовог данас се објављује и свету у којем звецка оружје, у којем се спроводи насиље над појединцима и народима, у којем владају неједнакост и социјална неправда, у којем су невина деца жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња. Иако забринути, не губећи наду, молимо се Витлејемском Богомладенцу да просветли таму и окрене добру оне који држе полуге моћи у својим рукама. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страха, молимо се да мир Божји данас испуни наша срца! То је мир који није пасивност и равнодушност него динамична, стваралачка и, поврх свега, непрестано активна сила која има моћ да преображава, као и да доноси спасење не само нама већ и људима око нас. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Бог Који је са нама – Емануил – јесте управо тај Мир кроз који долази мир Царства небеског. Такав мир се, свакако, не може поистоветити са некадашњим, садашњим и будућим покушајима остварења миротворства на овој земљи, а који не подразумевају однос у чијем је средишту Тројични Бог. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Богочовек Господ Исус Христос се, дакле, рађа од Дјеве Марије како би умро на Крсту и васкрсао из мртвих, дарујући мир и блаженство вечнога живота свеколикој твари. Овакву стварност задобијања мира који побеђује грех и смрт, драга децо духовна, ми доживљавамо не само данас, на празник Рождества Христовог, већ и сваки пут када се сабирамо у нашим светим храмовима на божанствену Литургију и када се причешћујемо Живим Христом. Славећи данашњи празник, помолимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава: Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2017. године. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква
  11. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2017. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни БОЖИЋНИ поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (II Кор. 5, 17) Драга браћо и сестре, Установа Новога и Вечнога Завета Бога и човека остварена је управо на данашњи дан, на први Божић у историји. Јер, данас је, љубљена децо духовна, превечни Бог извршио дело веће од стварања универзума и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и увек Дјева Марија у смирењу прихватила. Бог Логос постаде човек и настани се међу људима (Јован 1, 14). Син Оца небеског бива роду људском савремен, како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слуге“ (Филип. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле у усхићењу кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“ (Рим. 11, 33). У време оно, велелепну и надахнуту химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ клицало је мноштво анђелске војске док је небо звездом указивало на Витлејем, родни град светога пророка и цара Давида, на Дом хлеба, где се ваистину јави Хлеб Живи Који сиђе с небесâ. У тихој духовној светлости божићне ноћи људско лице превечног Сина Јединородног радосно дочекаше погледи пастирâ (Лк. 2, 4 – 15). Будући да је ова величанствена тајна побожности – јављање Сина Божјег у телу – непојмљива анђелима и људима, превечни план Божје свепрожимајуће љубави почео се откривати у свештеној тишини витлејемске пећине, испуњене крајњим смирењем и неизрецивом добротом. И заиста, приступајући побожно граду Давидову, заједно са небоземним хоровима светих, духовним очима видимо како у Ономе кроз Кога је створено све што је на небесима и на земљи „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Ова богооткривена истина се проповеда у нашој светој Цркви небројено пута речима да је Син Божји „ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. Спасење о којем говори Символ вере, драга браћо и сестре, превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој. У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо. Нашим хришћанским прецима није било тешко да, током своје бурне историје, изнова, после најтежих искушења и невоља, а некада и дословце из пепела, васпоставе државу, привреду, културу и све оно што их је одувек чинило припадницима истински европске цивилизације. То им је сваки пут полазило за руком јер су њихови домови били испуњени вером, врлинама и снагом, док су им се деца изобилно рађала. Имајмо отуда на уму закон Господњи и опомињимо се нарочито заповести Божје дате прародитељима Адаму и Еви која гласи: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (I Мојс. 1, 28). Стога, љубљени у Христу Исусу, немојмо занемаривати испуњавање ове заповести! И Сâм Господ љубави својевољно пристаде да се оваплоти и поживи међу нама, а Рођењем од Дјеве Марије занавек освети и даде смисао материнству и рађању. У овим светим божићним данима усрдно се молимо за сву нашу једноверну браћу и сестре у Отаџбини и расејању, са жељом да Богомладенац Исус Христос разгори у њиховим срцима и домовима смирену радост витлејемске светлости, којом небо и земља данас бивају просветљени и блистају. Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). Браћа наша по вери, не само на Косову и Метохији него и другде, суочена су са искушењима. Посебно данас, Богомладенац Христос нас подстиче да ми, православни хришћани и деца Цркве, Његовом благодаћу оснажени, без обзира на то како се други односе према нама било где, у Отаџбини, окружењу и васцелом свету, свима узвраћамо, по заповести Божјој, братски и пријатељски, ма које вере и народности они били, знајући да нас Бог љубави пита шта ми чинимо другима, а не шта други чине нама. Данас, када Пресвета Дјева Марија рађа Превечнога Бога, молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом. Молимо се да их Господ над војскама укрепи како би познали истину и препознали лик Божји у себи, па да смело устану и збаце окове погрешног избора. Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32. 34). Ми смо слободни у правом смислу речи онда кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је, драга наша децо духовна, слобода за Христа, за другога, за живот и здравље. Слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати страшни и у нашем народу незапамћени сукоби између супружникâ, родитељâ и деце, рођакâ и кумова, о којима, нажалост, пречесто слушамо и читамо. Блага Вест Рождества Христовог данас се објављује и свету у којем звецка оружје, у којем се спроводи насиље над појединцима и народима, у којем владају неједнакост и социјална неправда, у којем су невина деца жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња. Иако забринути, не губећи наду, молимо се Витлејемском Богомладенцу да просветли таму и окрене добру оне који држе полуге моћи у својим рукама. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страха, молимо се да мир Божји данас испуни наша срца! То је мир који није пасивност и равнодушност него динамична, стваралачка и, поврх свега, непрестано активна сила која има моћ да преображава, као и да доноси спасење не само нама већ и људима око нас. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Бог Који је са нама – Емануил – јесте управо тај Мир кроз који долази мир Царства небеског. Такав мир се, свакако, не може поистоветити са некадашњим, садашњим и будућим покушајима остварења миротворства на овој земљи, а који не подразумевају однос у чијем је средишту Тројични Бог. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Богочовек Господ Исус Христос се, дакле, рађа од Дјеве Марије како би умро на Крсту и васкрсао из мртвих, дарујући мир и блаженство вечнога живота свеколикој твари. Овакву стварност задобијања мира који побеђује грех и смрт, драга децо духовна, ми доживљавамо не само данас, на празник Рождества Христовог, већ и сваки пут када се сабирамо у нашим светим храмовима на божанствену Литургију и када се причешћујемо Живим Христом. Славећи данашњи празник, помолимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава: Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2017. године. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Kада није у посланичкој клупи, слика православне иконе, одлази у цркву и манастире широм Србије, а када јесте, залаже се за евроинтеграције, сарадњу са НАТО и пријатељство са Немачком. Рођена Kрагујевчанка која одмалена живи у престоници – Већина грађана је под утиском бомбардовања 1999. године и то је природно. Ни ја не заборављам комшиницу која је погинула када су је гелери погодили испред куће на Чубури. Међутим, морамо више да гледамо у будућност, да се руководимо својим интересима. Земље Европске уније и НАТО алијансе и даље су нашим грађанима најпожељније за живот. Ако гледамо са становишта религије, чланице НАТО-а су и православне земље: Грчка, Бугарска и Румунија – истиче Весна Марковић. Kао председница посланичке групе пријатељства с Немачком и члан Одбора за евроинтеграције, Весна се залаже за однос према НАТО какав имају Аустрија, Шведска или Финска. – Ми смо преко ИПАП споразума остварили највиши степен сарадње са НАТО-ом коју може да има земља нечланица. Та сарадња коју остварујемо кроз заједничке војне вежбе значајна је и због односа са KФОР-ом који је продужио мандат на Kосову и Метохији. Та војска ће и даље чувати наше манастире и становништво на Kосову, што је значајно за очување културног наслеђа и мира – каже Марковић. Управо су манастири одредили Веснин животни позив. – Мој први сусрет с иконама је био у цркви, а са српском средњовековној уметношћу упознала сам се најпре у средњој школи, а касније много детаљније на факултету. Најснажнији утисак на мене су оставиле фреске средњовековних манастира Студенице и Сопоћана. Неколико година након завршетка Високе школе ликовних и примењених уметности боравила сам у манастиру Градац код Рашке. У том манастиру од тадашње игуманије и монахиња научила сам специфичну технику сликања иконописа јајчаном темпером. Реч је о бојама од природног материјала, минерала које се добијају када се помешају прах, јаје, вода и сирће – објашњава посланица СНС. На подстрек пријатеља почетком новог миленијума опробала је умеће с јајчаном темпером. – Занимљиво да ми је прву икону наручио пријатељ из Велса Малком, иначе протестант. Највећи подстрек добијала сам, најпре, од пријатеља који су желели да поседују моје иконе. Посебна ми је част да сликам славску икону која има богослужбени карактер и заузима веома важно место у хришћанском дому. До сада сам учествовала у заједничким изложбама, а планирам да направим и прву самосталну поставку – истиче Марковићева, која слика иконе у свом стану на Врачару. Нема места насиљу у скупштини Марковић је већ пет година део српског парламента који одавно није на добром гласу у народу. – Није добро да насиље постане део политичке борбе. Скупштина је место за отворену, конструктивну расправу. Треба да се представимо грађанима као озбиљна институција. Насиљем нико ништа не може постићи – каже Весна, и додаје да посланици СНС-а нису прекршили Пословник предлагањем око 300 амандмана којим су појели време расправе о буџету 2018. године. Блиц
  13. 25. Децембар 2017 - 13:57 Његово Блаженство патријарх Антиохије и свег Истока Јован Х упутио је Божићну посланицу свештенству и вернима Апостолске столице Антиохијске Цркве, у којој се, између осталог, каже: „... Време је да се распрши тама са Истока и да народ Истока живи у миру у својој родној груди. Време је да ратови престану у земљи у којој је Христос рођен и из које потиче божанска вера. Порука нашег Истока јесте порука слободе, мира и отворених срца према читавом свету. Ту нема ни трага о насиљу и тероризму, није га било у прошлости а нема га ни данас. Молимо се да светлост Витлејемске пећине одагна таму ратова... ...Узносимо своје молитве за мир у Сирији, за стабилност Либана, за безбедност Палестине и за благостање крварећег Ирака; за сваку душу и за све народе. Узносимо молитве за Јерусалим и за његове светиње и установе еда би Јерусалим и даље био град молитви. Молимо се за сав свет; призивамо свог Господа да овенча Нову годину својим милошћу и благословима. Приносимо своје молитве за све заробљенике, а посебно за двојицу архијереја, митрополита Павла Јазигија и архиепископа Јована Ибрахима. Молимо се за киднаповане, бескућнике и за све оне који живе у беди. У навечерју Рождества узносимо молитве за оне који су нам претходили у нади на васкрсење и вечни живот, и да божанско Дете све њих загрли у свом топлом наручју и окружи их својом божанском милошћу. И док се подсећамо на Исток током ових тешких дана, никада не треба да заборавимо оно делатно антиохијско присуство широм света. Молимо се да Христос Дете подари своје милости свему свету и свима духовним чедима Антиохијске столице на Блиском истоку и широм света. Од срца Антиохијске Цркве упућујемо срцима свих људи поздраве у име Христа рођеног у Витлејему. Заиста се опомињемо да је хришћанство рођено на Истоку и да је живело братски са другима и да хришћанска Црква Антиохије пружа своје руке и грли сву своју децу, да је поносна на њих, ма где су, јер преко њих и њиховим делатним присуством Антиохијска Црква проповеда Јеванђеље Христово и његову Благу вест читавом свету.“ Дано у Патријаршијском двору у Дамаску, у Сирији. Извор: Антиохијска Патријаршија (превод са енлеског – Инфо служба СПЦ)
  14. 25. Децембар 2017 - 13:57 Његово Блаженство патријарх Антиохије и свег Истока Јован Х упутио је Божићну посланицу свештенству и вернима Апостолске столице Антиохијске Цркве, у којој се, између осталог, каже: „... Време је да се распрши тама са Истока и да народ Истока живи у миру у својој родној груди. Време је да ратови престану у земљи у којој је Христос рођен и из које потиче божанска вера. Порука нашег Истока јесте порука слободе, мира и отворених срца према читавом свету. Ту нема ни трага о насиљу и тероризму, није га било у прошлости а нема га ни данас. Молимо се да светлост Витлејемске пећине одагна таму ратова... ...Узносимо своје молитве за мир у Сирији, за стабилност Либана, за безбедност Палестине и за благостање крварећег Ирака; за сваку душу и за све народе. Узносимо молитве за Јерусалим и за његове светиње и установе еда би Јерусалим и даље био град молитви. Молимо се за сав свет; призивамо свог Господа да овенча Нову годину својим милошћу и благословима. Приносимо своје молитве за све заробљенике, а посебно за двојицу архијереја, митрополита Павла Јазигија и архиепископа Јована Ибрахима. Молимо се за киднаповане, бескућнике и за све оне који живе у беди. У навечерју Рождества узносимо молитве за оне који су нам претходили у нади на васкрсење и вечни живот, и да божанско Дете све њих загрли у свом топлом наручју и окружи их својом божанском милошћу. И док се подсећамо на Исток током ових тешких дана, никада не треба да заборавимо оно делатно антиохијско присуство широм света. Молимо се да Христос Дете подари своје милости свему свету и свима духовним чедима Антиохијске столице на Блиском истоку и широм света. Од срца Антиохијске Цркве упућујемо срцима свих људи поздраве у име Христа рођеног у Витлејему. Заиста се опомињемо да је хришћанство рођено на Истоку и да је живело братски са другима и да хришћанска Црква Антиохије пружа своје руке и грли сву своју децу, да је поносна на њих, ма где су, јер преко њих и њиховим делатним присуством Антиохијска Црква проповеда Јеванђеље Христово и његову Благу вест читавом свету.“ Дано у Патријаршијском двору у Дамаску, у Сирији. Извор: Антиохијска Патријаршија (превод са енлеског – Инфо служба СПЦ) View full Странице
  15. Празник Рождества или Божића је празник у којем славимо Божију скромну љубав према људима. Бог Вечни шаље свог Сина у свет како би спасао свет. Христос Господ је земаљски човек, да би земаљски људи могли досећи вечни небески живот. Рођен је од Девице Марије испуњене Светим Духом да би посветио човечанство на земљи. Рођен је у земаљској пећини како би осетио земљу као и ми. Рођење спаса Исуса Христа у Витлејему показује везу између небеса и земље, између анђела и људи. Тада су анђели певали "Слава Богу на висини, и на земљи мир, добра воља међу људима". Због тога, празник Рождества јесте празник слављења Бога који је створио човека из љубави за људе и за њихово спасење, прослава безбрижности, прослава радости или добре воље међу људима. Због тога, поводом Рођења Господњег, нудимо поклоне најближим и онима који су беспомоћни. Нудимо поклоне наше љубави као одговор на Божју љубав према нама. Другим речима, Божићни празник је празник милости и, уједно, радости. Онај ко даје испуњава своју душу милосрдном љубављу према Богу. Поводом овог великог празника хришћанства да се посебно сетимо Румуна из земље и иностранства, Румуна у границама Румуније и Румуна у дијаспори. Напомињемо да у својим молитвама и ми морамо показати знаке румунског братства и заједништва. Такође, ових дана смо позвани да помогнемо сиромашнима, старим, болесним људима, усамљенима и беспомоћнима, да зрачимо мир и радост мира и радост Христа. Честитам празник Рождества Господа нашега Исуса Христа и Богом благословену Нову годину и свима желим здравље и спасење, мир и радост, и упућујем благослов на много година! † Данило, Патријарх Румунске православне цркве
  16. Празник Рождества или Божића је празник у којем славимо Божију скромну љубав према људима. Бог Вечни шаље свог Сина у свет како би спасао свет. Христос Господ је земаљски човек, да би земаљски људи могли досећи вечни небески живот. Рођен је од Девице Марије испуњене Светим Духом да би посветио човечанство на земљи. Рођен је у земаљској пећини како би осетио земљу као и ми. Рођење спаса Исуса Христа у Витлејему показује везу између небеса и земље, између анђела и људи. Тада су анђели певали "Слава Богу на висини, и на земљи мир, добра воља међу људима". Због тога, празник Рождества јесте празник слављења Бога који је створио човека из љубави за људе и за њихово спасење, прослава безбрижности, прослава радости или добре воље међу људима. Због тога, поводом Рођења Господњег, нудимо поклоне најближим и онима који су беспомоћни. Нудимо поклоне наше љубави као одговор на Божју љубав према нама. Другим речима, Божићни празник је празник милости и, уједно, радости. Онај ко даје испуњава своју душу милосрдном љубављу према Богу. Поводом овог великог празника хришћанства да се посебно сетимо Румуна из земље и иностранства, Румуна у границама Румуније и Румуна у дијаспори. Напомињемо да у својим молитвама и ми морамо показати знаке румунског братства и заједништва. Такође, ових дана смо позвани да помогнемо сиромашнима, старим, болесним људима, усамљенима и беспомоћнима, да зрачимо мир и радост мира и радост Христа. Честитам празник Рождества Господа нашега Исуса Христа и Богом благословену Нову годину и свима желим здравље и спасење, мир и радост, и упућујем благослов на много година! † Данило, Патријарх Румунске православне цркве View full Странице
  17. Црква пројављује и проповеда своје дело спасења својим члановима, али и онима који драговољно не прихватају поруку Господа мира, него поступају бескрупулозно и нечовечно, управо као што је Ирод учинио новорођеном Цару и младенцима. Такви не оштре своје плугове за орање, нити српове за жетву; напротив, оштре мачеве да свакога исеку на комаде. Они троше ризницу божанске творевине да на компатибилна и некомпатибилна оружја и ратове жртвују 100.000 невиних људи својим злочиначким, терористичким чиновима, и притом се усуђују да кажу да је то учињено у име Божје. Црква им говори у љубави, она проповеда мир, и онима близу и онима далеко. Она освећује народ, укроћује њихова понашања и остаје оаза, рај и видљива пројава Царства Божјег на земљи. Црква раздељује духовна и материјална добра са људима човекољубиво. Када је срамоте, она прашта и моли се. Свакога позива када каже: „дођи и види“ (Јован 1,46). Јерусалимска Црква у Светој земљи штити и чува Света места и, наравно, Базилику Рождества Христовог у Витлејему, коју су подигли цареви Константин и Јустин. Јерусалимска Црква се моли из Пећине која је примила Младенца за мир свега света, мир на Блиском истоку и у Светој земљи, за напредак, благостање, божански благослов и спасење благочестивих божићних поклоника, на славу оваплоћеног Исуса Христа заједно са Оцем и Светим Духом у векова и векова.“ Посланица је упућена „из Светог града Витлејема“. Извор: Српска Православна Црква
  18. Његово Блаженство јерусалимски Патријарх Теофило упутио је свештенству и вернима Божићну посланицу у којој се, између осталог, вели да се „човекољубље Божје проповеда Духом Светим у Цркви, Телу оваплоћеног Бога, Господа нашег Исуса Христа који је био распет телом, а васкрсао из мртвих за спасење света. Христос је дао налог Цркви да продужава његову миротворачку, помирљиву, освећујућу и спасоносну мисију у свету. Црква пројављује и проповеда своје дело спасења својим члановима, али и онима који драговољно не прихватају поруку Господа мира, него поступају бескрупулозно и нечовечно, управо као што је Ирод учинио новорођеном Цару и младенцима. Такви не оштре своје плугове за орање, нити српове за жетву; напротив, оштре мачеве да свакога исеку на комаде. Они троше ризницу божанске творевине да на компатибилна и некомпатибилна оружја и ратове жртвују 100.000 невиних људи својим злочиначким, терористичким чиновима, и притом се усуђују да кажу да је то учињено у име Божје. Црква им говори у љубави, она проповеда мир, и онима близу и онима далеко. Она освећује народ, укроћује њихова понашања и остаје оаза, рај и видљива пројава Царства Божјег на земљи. Црква раздељује духовна и материјална добра са људима човекољубиво. Када је срамоте, она прашта и моли се. Свакога позива када каже: „дођи и види“ (Јован 1,46). Јерусалимска Црква у Светој земљи штити и чува Света места и, наравно, Базилику Рождества Христовог у Витлејему, коју су подигли цареви Константин и Јустин. Јерусалимска Црква се моли из Пећине која је примила Младенца за мир свега света, мир на Блиском истоку и у Светој земљи, за напредак, благостање, божански благослов и спасење благочестивих божићних поклоника, на славу оваплоћеног Исуса Христа заједно са Оцем и Светим Духом у векова и векова.“ Посланица је упућена „из Светог града Витлејема“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Посланица свештенству

    Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи - али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује? Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне и душепогубно страдање остаје једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: "Овде слабо посећују цркву". То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник! О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао "обојудно острију меч слова Божија", ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују - јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније - а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац. Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Св. Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење? Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли му кад рекао: "Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата - Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крштавај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца - па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело - па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало - те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао. Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит". Браћо! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими. Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности - зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех. То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија. А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна! По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за последњу исповест и причест, нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе. Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и браћо, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег? Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примите светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком. И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи 9. глава Апокалипсе? Односи се на онај "бездан" и "скакавац" и на ово време односи и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богом пробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји. Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји, не дај Боже? Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоиља, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши. Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци. Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Ускрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то "природни стицај". Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу. Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, пренесите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу Епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа. Обуците се у благообразије слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног. Предње примите братски, до разума и срца. Преподобни Јаков Нови Тумански http://www.prijateljboziji.com/_Poslanica-svestenstvu-/77846.html
  20. Version 1.0.0

    14 downloads

    тумачење посланице Колошанима апостола Павла
  21. Version 1.0.0

    10 downloads

    тумачење прве посланице Солуњанима апостола Павла
  22. Version 1.0.0

    7 downloads

    тумачење друге посланице Солуњанима апостола Павла
  23. Version 1.0.0

    11 downloads

    тумачење посланице Галатима апостола Павла
  24. Version 1.0.0

    10 downloads

    тумачење посланице Филипљанима апостола Павла
  25. Version 1.0.0

    12 downloads

    тумачење посланице апостола Павла Ефесцима
×
Search results - Живе Речи Утехе