Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'патријарха'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 49 results

  1. Саопштење за јавност Епархије горњокарловачке 15. Децембар 2017 - 19:02 Обавештавамо свештенство, монаштво и верни народ Епархије горњокарловачке да се одлаже посета Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја Епархији горњокарловачкој, која је планирана за период од 16. до 19. децембра 2017. године. Из канцеларије Епископа горњокарловачког
  2. Управо је објављено да је одложена канонска посета Његове Светости патријарха Епархији Горњокарловачкој. Сигурни смо да је то изазвало и жаљење Свјатејшег и надлежног епископа г. Герасима и његових епархиота. Да подсетимо, било је у плану да патријарх у недељу 17.12. служи у Саборној цркви у Карловцу, обиђе манастир Гомирје, стару дијаспору у знаменитом селу Перој у Истри и да у Ријеци служи на Никољдан. Патријарх је сигурно желео да охрабри "мало стадо" и упути поруку мира и љубави. Но, антисрпска атмосфера која се прави свакодневно у хрватској политици, а нажалост гласови нетрпељивости према Српској цркви и народу који се чују и од високих католичких прелата, вероватно су допринели одлагању патријархове посете. Помолимо се заједно за нашу браћу и сестре у Христу у мученичкој Епархији Горњокарловачкој и да их не само патријарх српски, него и свако од нас по могућности, што чешће обилази и по могућностима помаже, јер је њихова и социјална ситуација доста тешка. Саопштење за јавност Епархије горњокарловачке 15. Децембар 2017 - 19:02 Обавештавамо свештенство, монаштво и верни народ Епархије горњокарловачке да се одлаже посета Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја Епархији горњокарловачкој, која је планирана за период од 16. до 19. децембра 2017. године. Из канцеларије Епископа горњокарловачког View full Странице
  3. Делегација СПЦ, током боравка у Москви, од 1. до 8. децембра 2017,поводом одржавања Светог Сабора Руске Цркве и прославе јубилеја, 100 година од успостављања Патријарaштва у Руској Цркви и устоличења првог Патријарха - Светог Тихона, посетила је московски Сретењски манастир и Духовну семинарију. Како је за СЉ истакао о.Игнатије, госте је дочекао настојатељ светиње и ректор Сретењске духовне семинарије, Епископ јегорјевски Тихон који је показао Патријарху Иринеју нови велелепни храм, те је то био и тренутак за размену искуства у вези са архитектуром и унутрашњим уређењем храма, потом је Патријарху показана Семинарија, где је Патријарх видео како живе и уче ђаци, видео је библиотеку, спортску салу и бројне друге просторије. "Било је веома интересантно Патријарху да види нека нова решења око уређења, а за нас је то велики благослов што је Свајтјејши показао љубав и пажњу према нама. Ово није први пут да Патријарх Иринеј посећује Манастир и нашу Богословију, био је ту и кад је она грађена, чак је дао и јако корисне савете", подсетио је о. Игнатије. Извор: Радио Слово љубве
  4. О чему је било речи и какви су утисци Патријарха српског Г. Иринеја, као и домаћина делегације Српске Цркве - братства Сретењског манастира у Москви и богослова Духовне семинарије, за Слово љубве открива о. Игнатије Шестаков, сабрат ове светиње у престоници Русије и уредник портала Православие.ру. Звучни запис разговора Повезана вест: Фото вест: Патријарх српски Иринеј посетио сретењску духовну академију Делегација СПЦ, током боравка у Москви, од 1. до 8. децембра 2017,поводом одржавања Светог Сабора Руске Цркве и прославе јубилеја, 100 година од успостављања Патријарaштва у Руској Цркви и устоличења првог Патријарха - Светог Тихона, посетила је московски Сретењски манастир и Духовну семинарију. Како је за СЉ истакао о.Игнатије, госте је дочекао настојатељ светиње и ректор Сретењске духовне семинарије, Епископ јегорјевски Тихон који је показао Патријарху Иринеју нови велелепни храм, те је то био и тренутак за размену искуства у вези са архитектуром и унутрашњим уређењем храма, потом је Патријарху показана Семинарија, где је Патријарх видео како живе и уче ђаци, видео је библиотеку, спортску салу и бројне друге просторије. "Било је веома интересантно Патријарху да види нека нова решења око уређења, а за нас је то велики благослов што је Свајтјејши показао љубав и пажњу према нама. Ово није први пут да Патријарх Иринеј посећује Манастир и нашу Богословију, био је ту и кад је она грађена, чак је дао и јако корисне савете", подсетио је о. Игнатије. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  5. Његовa Светост Патријарх српски г. Иринеј учиниће од 16. до 19. децембра 2017. године канонску посету Епархији горњокарловачкој - програм посете: Повезана вест: Патријарх Иринеј посетиће Епархију горњокарловачку Извор: Српска Православна Црква
  6. Августа 16/29, на празник Нерукотворенога образа Христа Спаса, после Литургије заседао је Помесни Сабор, а 17/30. августа отпочео је рад Сабора. Предсаборна комисија је много допринела правилном функционисању Сабора. Августа 18/31. изабрано је председништво Сабора у следећем саставу: председник митрополит московским Тихон, почасни председник кијевски митрополит Владимир изабран на предлог митрополита Тихона, помоћници председника изабрани од стране архијерејā, архиепископ новгородски Арсеније и архиепископ харковски Антоније Храповицки, велики поборник васпостављања патријаршије у Русији. Помоћници председника, изабрани као представници свештенства, протопрезвитери: Љубимов и Шавељски; помоћници председника, изабрани као представници мирјана - професор Е. Н. Трубецкој и М. В. Родзјанко, бивши председник Думе (Народне скупштине), који је у току Сабора био замењен А. Д. Самариним, бившим обер-прокурором Светог Синода. За секретара је изабран професор В. П. Шеин, члан Парламента, а за помоћнике секретара П. В. Гуријев и професор Бенешевич. Састав Сабора је био следећи: А) Вирилни чланови: а) сви епархијски архијереји; б) из сваке епархије изабраних пет лица; в) намесници лавра, и то: Кијево-Печерске, Сергијево-Тројицке, Почајевске, Александро-Невске и настојатељи манастира: Соловецког, Валаамског, Оптине пустиње и Саровске пустиње; г) протопрезвитери: московске Успенске катедрале и војног и поморског свестенства. д) чланови Предсаборске комисије. Б) Чланови по избору: а) десеторица чланова, изабраних од стране монаштва, б) десеторица изабраних од јединовераца (сједињених старообредника), в) дванаесторица од четири духовне академије (из сваке по три члана), г) по један представник Академије наука и по један представник 11 универзитета, као и 15 чланова Државног савета и Думе (Парламента). Биле су представљене и Алеутско-америчка епархија и Јапанска православна духовна мисија. На првој одржаној седници присуствовали су: четири митрополита, 21 архиепископ, 43 епископа и 375 осталих чланова. Позив на Сабор упућен је свима аутокефалним православним црквама. Помесни Сабор је заседао скоро пола године и имао је две сесије. Донете су многе уредбе и правилници, као што су уредба о раду црквених општина, епархијских управа, као и за више црквене управе. Поред тога, установљен је празник Свих Светих новопросијавших у Русији, па им је и канон састављен. Прибројани су лику светих: Софроније Иркуцки и Јосиф Астрахански. Главно дело Сабора био је избор Патријарха. Кандидати су били архиепископ харковски Антоније - 101 глас, архиепископ тамбовски Кирил - 27 гласова, митрополит московски Тихон - 23 гласа, архиепископ новгородски Арсеније - 14 гласова, кијевски Владимир - 13 гласова, архиепископ кишињевски Анастасије - 13 гласова, протопрезвитер Шавељски - 13 гласова, владимирски Сергије - 5 гласова, А. Д. Самарин - 3 гласа иако је био мирјанин. Остатли кандидати, а било их је укупно 15, добили су по један глас. 31. октобра 1917. године од предложених остала су по броју гласова тројица кандидата: Антоније Храповицки, Арсеније Стадницки и Тихон Белавин. Сабор је донео одлуку да се избор изврши по древном апостолском обичају, жребом. 18/5. новембра 1917. године одслужен је молебан после Литургије, на коме нису могли присуствовати кандидати. Деведесетогодишњи јеро-схимник Алексије извукао је жребом, пред чудотворном иконом Матере Божје, име митрополита московског Тихона. По избору поздравну беседу одржао је митрополит Владимир: ”Преосвећени митрополите Тихоне, Свети велики Сабор позива твоју светињу на патријаршијски престо Москве и све Русије“. У краћем говору, који је тада одржао, митрополит Тихон је, између осталог, рекао: ''Ваша вест о моме избору за Патријарха личи ми на свитак на коме је било написано: ‘Плач, јаук и јад’, који је требало да поједе пророк Језекиљ. Колико ћу ја морати гутати суза и колико ћу јаукати у току службе, а нарочито у току ове тешке године? Слично древном вођи јеврејског народа Мојсеју, и ја ћу морати да кажем Господу: ’Зашто мучиш слугу свога? И зашто не нађох милост пред очима Твојим, него метну на мене терет свега народа овога? Е да ли ја зачех сав овај народ, е да ли га ја родих?’ Кад ми кажеш: ’Изнеси га у наручју својем као што носи дојиља дете у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховима ... Не могу ја само носити свега народа овог, јер је тешко за мене.’ Од сада се на мене налаже брига о свим црквама руским и предстоји ми умирање у све дане ... Но, нека буде воља Божја у коме налазим на помоћ, јер нисам тражио овај избор - он је дошао мимо мене, штавише, и мимо људи по жребу Божјем...'' 21. новембра (4. децембар) 1917. године било је свечано устоличење новог Патријарха, према протоколу састављеном од архиепископа кишињевског Анастасија, у Успенској саборној цркви у Москви. Нови Патријарх је уведен у своју дужност и узведен на престо од митрополита кијевског Владимира, који му је као најстарији јерарх Руске Православне Цркве на том Сабору предао жезал и рекао: ''Прими овај жезал од нашег рускога Сиона и нека сила овога жезла буде слична сили жезла Мојсејевог. Као што је Мојсеј својим жезлом пресекао море на двоје и превео Јевреје читаве и неповређене по дну морском избавивши их тиме од ропства египатског, тако и Ти овим свештеним жезлом управи поверени Ти православним руски народ и поведи га ка спасењу кроз пучине зла и беде, које су га обузеле и свету Православну Руску Цркву. Амин.“ Са патријаршијског престола нови Патријарх је одржао овај говор и рекао: “Дивно је то све и за мене Божјом вољом ово сада ступање на патријаршијско место после више од 200 година. Многи мужеви, силни речју и делом, нису били достојни, нису ипак доживели остварење својих очекивања - успостављање патријаршије у Русији, нису ушли у покој Господњи, у Обећану земљу, према којој су биле упућене све њихове свете мисле, јер Бог је предодредио нешто боље за нас. Но, да не паднемо ради тога, браћо, у гордост. Један мислилац, честитајући мојој недостојности, пише: ‘Може бити да нам дарована патријаршија, коју нису могли видети људи силнији и достојнији од нас, служи као отворено јављање милости Божје, управо нашој немоћи и духовном сиромаштву.’ А у односу на мене дарована патријаршија ставља ми до знања колико се од мене тражи, колико ми много свега недостаје. И од сазнања свега овога свештени трепет обузима сада душу моју, слично Давиду, и ја сам био мали међу браћом мојом, а браћа су моја прекрасна и велика, но Господ је благоизволео изабрати мене. Ко сам ја, Господе, Господе, да си подигао и одликовао мене!? Ти знаш слугу свога и шта може он рећи Теби. И сада благослови слугу свога. Слуга је твој међу народом твојим толико многобројним. Даруј ми срце благоразумно да бих га мудро руководио по путу спасења. Огреј срце моје љубављу према деци Цркве Божје и рашири га да им не буде тесно да се сместе у мене. Јер, као што се зна, архијерејска служба је по преимућству служба љубави. Патријаршија се обнавља у грозне дане, све до огња оружаних смртоносних паљби. Вероватно ће и она бити принуђена не једанпут да прибегне мерама забране, да уразуми непокорне и установи црквени поредак. Но, као што се у старини Господ јавио пророку Илији, не у бури, не у земљотресу, не у огњу но у тишини, у дувању тихога лахора, тако и сада на наше малодушне укоре: ‘Господе, синови Русије су оставили завет твој, разрушили су жртвенике твоје, пуцају по храмовима и светињама по Кремљу, ударају свештенике твоје’, чује се тихи дах речју твојих... ‘Још 7000 мужева нису приклонили колена пред савременим Валима и нису изневерили Бога истинитог’. Као да ми Господ говори: Иди, пронађи те ради којих још стоји и држи се руска земља. Но не остављај заблуделе овце, одређене за пропаст, на заклање; овце су које су одиста јадне. Напасај их и ради тога узми жезал овај, жезал благонаклоности. Са њима изгубљене пронађи, одагнане врати, рањене привежи, болне оснажи, распутне и силовите истреби, напасај их по правди. У томе нека ти помогне сам Пастироначелник молитвама Пресвете Богородице и Светитеља московских. Бог нека благослови све својим благодаћу. Амин.'' После избора новога Патријарха 1917. године, изабрани су и нови митрополити, и то Арсеније Новгородски, Антоније Харковски, Сергије Нижегородски, Агатангел Јарославски, Јаков Казански. Децембра 7/20. исте године при Патријарху је установљен Свети Синод. Састав Светог Синода био је следећи: председник – патријарх Тихон, чланови: по положају кијевски митрополит Владимир, по избору митрополит новгородски Арсеније, харковски Антоније, нижегородски Сергије, тифлијски (тбилиски) Платон и архиепископи кишињевски Анастасије и волински Евлогије. Руски народ је са великим одушевљењем примио вест како о обновљену патријаршије, тако и о избору новог Патријарха у личности свима познатог јерарха, московског митрополита Тихона. Патријарх Тихон, пре монашења у свету Василије Иванович Белавин, рођен је 19. јануара 1965. године у граду Торопецу од оца свештеника. Завршио је редовно школовање у Псковској духовној семинарији, а затим у Петроградској духовној академији 1891. замонашио се и постао наставник у Псковској духовној семинарији. Касније је прешао у Холмску семинарију, где је био назначен од Светога Синода за ректора и произведен у звање архимандрита. Године 1898. изабран је за викарног епископа, а 1899. постављен за епископа алеутско-аљаског, где је показао велику мисионарску делатност. Године 1905. награђен је достојанством архиепископа, а 1907. г. враћен у Русију, прво на Јарославску па Виљенску епархију. За митрополита московског изабран је 19. јуна 1917. године. У окружној посланици пастирима и пастви Харковске епархије, изданој поводом избора новог Патријарха, митрополит Антоније (Храповицки) лепо приказује стање у коме се налазила Руска Црква у тзв. синодалном периоду (1721-1917) и значај положаја Патријарха московског и све Русије, и ми га овде доносимо: “Уђите сви у радост Господа свога и кажите нашој Цркви, Руској, речима пророка: ‘Више се нећеш називати удовицом’. Завршило се ропство Цркве наше светским чиновницима; ми имамо Пастира и Заштитника који објављује вољу Господњу и расправља црквене ствари не по немачком регламенту Петра I, но по правилима светих Апостола и васељенских сабора. Радуј се, света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити и немој се стидети, јер нећеш бити прекорена, него ћеш заборавити срамоту младости своје и прекоре удовишта свога нећеш се више сећати.’ Јер, гле браћо, од свих земаља и народа, само је Русија била лишена Врховног пастира, само се у њој нарушило правило дано од светих Апостола: ‘Епископи код сваког народа треба да знају првог између себе и да га признају за главу и да ништа што превишује њихову власт да не творе без његовог расуђивања’. То се потврђује правилима васељенских сабора: Првог (шесто правило), Другог (друго правило), Четвртог (двадесет осмо правило), затим помесних: Антиохијског (девето правило), Прво-другог цариградског (петнаесто правило) и многих других. Велика се беда била надвила над нашим црквеним животом лишењем Врховног пастира 1721. године. Почели су ни за што да мењају црквене установе, да скраћују божанску службу, да занемарују свете постове, да укидају свете манастире које је народ волео; смањили су скоро на четвртину број парохија, није се смело изобличавати блуднике, безбожнике и хулнике; почели су да ступају у брак с јеретицима, пренебрегавајући за то Божје проклетство (72. пр. VI сабора), и уопште су вера и благочешће стали слабити, са сваким новим поколењем, док није дошло до јавног богохулства на зборовима и у новинама, и на крају су руски безаконици почели пуцати на свете храмове и стављати бомбе у древне светиње. Но то још није све осиромашење Православља у Руској земљи. Оно се по укидању патријаршијске власти показало још и у томе што је тада прекинута жива веза са православним Црквама и јерарсима других народа, насупрот слову божанског духа да у Цркви нема разлике међу православним народима: ‘Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу’. Тако, браћо, Христос је у свих, не само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину, који Га призива, но и у томе што се пуноћа Христове истине и благодати даје нама, када се сједини сва Христова Црква, све православно хришћанство у лицу својих архипастира, расејаних по читавом свету, тј. када се скупи Васељенски сабор. Такву пуноћу нису могли да виде хришћани док је најмногољуднија Црква руска била лишена своје Главе и, гле, она је срамно оћутала када су се сакупиле све православне Цркве Истока пре 45 година и када је пре 13 година позивао архипастире велики светилник вере и мудрости недавно преминули васељенски патријарх Јоаким III (умро 1912.). Сада, пак, имајући закониту црквену власт, можемо творити своја братска наручја свим православним хришћанима целога света и призвати их на Сабор васељенски ради побијања свих нових лажних учења и торжественог утврђивања Православља узајамне братске љубави.'' Из магистарског рада јеромонаха Поликарпа (Рајковића), сабрата манастира Бјеле воде код Љубовије, Епархија шабачка Извор: Српска Православна Црква
  7. Августа 15 /28, 1917, на празник Успења Пресвете Богородице, у Москви су се окупили чланови Помесног Сабора Руске Православне Цркве у катедралом храму Успенија Пресвете Богородице. Свечаном архијерејском литургијом началствовао је митрополит кијевски Владимир, а саслуживали московски Тихон, петроградски Венијамин, митрополит егзарх тифлијски (Грузија) Платон са великим бројем архиепископа и епископа и многобројно свештенство оба реда. По завршетку свете Литургије и молебана чланови Сабора су кренули у литији, уз свечано звоњење звона, у Чудов манастир, где су се поклонили моштима светога Алексија, митрополита московског, чудотворца. На Црвеном тргу многобројни народ, који се прикључио литији из својих храмова, дочекао је са црквеним песмама чланове Свештеног Сабора. После тога литија се вратила у Успенску катедралу. Августа 16/29, на празник Нерукотворенога образа Христа Спаса, после Литургије заседао је Помесни Сабор, а 17/30. августа отпочео је рад Сабора. Предсаборна комисија је много допринела правилном функционисању Сабора. Августа 18/31. изабрано је председништво Сабора у следећем саставу: председник митрополит московским Тихон, почасни председник кијевски митрополит Владимир изабран на предлог митрополита Тихона, помоћници председника изабрани од стране архијерејā, архиепископ новгородски Арсеније и архиепископ харковски Антоније Храповицки, велики поборник васпостављања патријаршије у Русији. Помоћници председника, изабрани као представници свештенства, протопрезвитери: Љубимов и Шавељски; помоћници председника, изабрани као представници мирјана - професор Е. Н. Трубецкој и М. В. Родзјанко, бивши председник Думе (Народне скупштине), који је у току Сабора био замењен А. Д. Самариним, бившим обер-прокурором Светог Синода. За секретара је изабран професор В. П. Шеин, члан Парламента, а за помоћнике секретара П. В. Гуријев и професор Бенешевич. Састав Сабора је био следећи: А) Вирилни чланови: а) сви епархијски архијереји; б) из сваке епархије изабраних пет лица; в) намесници лавра, и то: Кијево-Печерске, Сергијево-Тројицке, Почајевске, Александро-Невске и настојатељи манастира: Соловецког, Валаамског, Оптине пустиње и Саровске пустиње; г) протопрезвитери: московске Успенске катедрале и војног и поморског свестенства. д) чланови Предсаборске комисије. Б) Чланови по избору: а) десеторица чланова, изабраних од стране монаштва, б) десеторица изабраних од јединовераца (сједињених старообредника), в) дванаесторица од четири духовне академије (из сваке по три члана), г) по један представник Академије наука и по један представник 11 универзитета, као и 15 чланова Државног савета и Думе (Парламента). Биле су представљене и Алеутско-америчка епархија и Јапанска православна духовна мисија. На првој одржаној седници присуствовали су: четири митрополита, 21 архиепископ, 43 епископа и 375 осталих чланова. Позив на Сабор упућен је свима аутокефалним православним црквама. Помесни Сабор је заседао скоро пола године и имао је две сесије. Донете су многе уредбе и правилници, као што су уредба о раду црквених општина, епархијских управа, као и за више црквене управе. Поред тога, установљен је празник Свих Светих новопросијавших у Русији, па им је и канон састављен. Прибројани су лику светих: Софроније Иркуцки и Јосиф Астрахански. Главно дело Сабора био је избор Патријарха. Кандидати су били архиепископ харковски Антоније - 101 глас, архиепископ тамбовски Кирил - 27 гласова, митрополит московски Тихон - 23 гласа, архиепископ новгородски Арсеније - 14 гласова, кијевски Владимир - 13 гласова, архиепископ кишињевски Анастасије - 13 гласова, протопрезвитер Шавељски - 13 гласова, владимирски Сергије - 5 гласова, А. Д. Самарин - 3 гласа иако је био мирјанин. Остатли кандидати, а било их је укупно 15, добили су по један глас. 31. октобра 1917. године од предложених остала су по броју гласова тројица кандидата: Антоније Храповицки, Арсеније Стадницки и Тихон Белавин. Сабор је донео одлуку да се избор изврши по древном апостолском обичају, жребом. 18/5. новембра 1917. године одслужен је молебан после Литургије, на коме нису могли присуствовати кандидати. Деведесетогодишњи јеро-схимник Алексије извукао је жребом, пред чудотворном иконом Матере Божје, име митрополита московског Тихона. По избору поздравну беседу одржао је митрополит Владимир: ”Преосвећени митрополите Тихоне, Свети велики Сабор позива твоју светињу на патријаршијски престо Москве и све Русије“. У краћем говору, који је тада одржао, митрополит Тихон је, између осталог, рекао: ''Ваша вест о моме избору за Патријарха личи ми на свитак на коме је било написано: ‘Плач, јаук и јад’, који је требало да поједе пророк Језекиљ. Колико ћу ја морати гутати суза и колико ћу јаукати у току службе, а нарочито у току ове тешке године? Слично древном вођи јеврејског народа Мојсеју, и ја ћу морати да кажем Господу: ’Зашто мучиш слугу свога? И зашто не нађох милост пред очима Твојим, него метну на мене терет свега народа овога? Е да ли ја зачех сав овај народ, е да ли га ја родих?’ Кад ми кажеш: ’Изнеси га у наручју својем као што носи дојиља дете у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховима ... Не могу ја само носити свега народа овог, јер је тешко за мене.’ Од сада се на мене налаже брига о свим црквама руским и предстоји ми умирање у све дане ... Но, нека буде воља Божја у коме налазим на помоћ, јер нисам тражио овај избор - он је дошао мимо мене, штавише, и мимо људи по жребу Божјем...'' 21. новембра (4. децембар) 1917. године било је свечано устоличење новог Патријарха, према протоколу састављеном од архиепископа кишињевског Анастасија, у Успенској саборној цркви у Москви. Нови Патријарх је уведен у своју дужност и узведен на престо од митрополита кијевског Владимира, који му је као најстарији јерарх Руске Православне Цркве на том Сабору предао жезал и рекао: ''Прими овај жезал од нашег рускога Сиона и нека сила овога жезла буде слична сили жезла Мојсејевог. Као што је Мојсеј својим жезлом пресекао море на двоје и превео Јевреје читаве и неповређене по дну морском избавивши их тиме од ропства египатског, тако и Ти овим свештеним жезлом управи поверени Ти православним руски народ и поведи га ка спасењу кроз пучине зла и беде, које су га обузеле и свету Православну Руску Цркву. Амин.“ Са патријаршијског престола нови Патријарх је одржао овај говор и рекао: “Дивно је то све и за мене Божјом вољом ово сада ступање на патријаршијско место после више од 200 година. Многи мужеви, силни речју и делом, нису били достојни, нису ипак доживели остварење својих очекивања - успостављање патријаршије у Русији, нису ушли у покој Господњи, у Обећану земљу, према којој су биле упућене све њихове свете мисле, јер Бог је предодредио нешто боље за нас. Но, да не паднемо ради тога, браћо, у гордост. Један мислилац, честитајући мојој недостојности, пише: ‘Може бити да нам дарована патријаршија, коју нису могли видети људи силнији и достојнији од нас, служи као отворено јављање милости Божје, управо нашој немоћи и духовном сиромаштву.’ А у односу на мене дарована патријаршија ставља ми до знања колико се од мене тражи, колико ми много свега недостаје. И од сазнања свега овога свештени трепет обузима сада душу моју, слично Давиду, и ја сам био мали међу браћом мојом, а браћа су моја прекрасна и велика, но Господ је благоизволео изабрати мене. Ко сам ја, Господе, Господе, да си подигао и одликовао мене!? Ти знаш слугу свога и шта може он рећи Теби. И сада благослови слугу свога. Слуга је твој међу народом твојим толико многобројним. Даруј ми срце благоразумно да бих га мудро руководио по путу спасења. Огреј срце моје љубављу према деци Цркве Божје и рашири га да им не буде тесно да се сместе у мене. Јер, као што се зна, архијерејска служба је по преимућству служба љубави. Патријаршија се обнавља у грозне дане, све до огња оружаних смртоносних паљби. Вероватно ће и она бити принуђена не једанпут да прибегне мерама забране, да уразуми непокорне и установи црквени поредак. Но, као што се у старини Господ јавио пророку Илији, не у бури, не у земљотресу, не у огњу но у тишини, у дувању тихога лахора, тако и сада на наше малодушне укоре: ‘Господе, синови Русије су оставили завет твој, разрушили су жртвенике твоје, пуцају по храмовима и светињама по Кремљу, ударају свештенике твоје’, чује се тихи дах речју твојих... ‘Још 7000 мужева нису приклонили колена пред савременим Валима и нису изневерили Бога истинитог’. Као да ми Господ говори: Иди, пронађи те ради којих још стоји и држи се руска земља. Но не остављај заблуделе овце, одређене за пропаст, на заклање; овце су које су одиста јадне. Напасај их и ради тога узми жезал овај, жезал благонаклоности. Са њима изгубљене пронађи, одагнане врати, рањене привежи, болне оснажи, распутне и силовите истреби, напасај их по правди. У томе нека ти помогне сам Пастироначелник молитвама Пресвете Богородице и Светитеља московских. Бог нека благослови све својим благодаћу. Амин.'' После избора новога Патријарха 1917. године, изабрани су и нови митрополити, и то Арсеније Новгородски, Антоније Харковски, Сергије Нижегородски, Агатангел Јарославски, Јаков Казански. Децембра 7/20. исте године при Патријарху је установљен Свети Синод. Састав Светог Синода био је следећи: председник – патријарх Тихон, чланови: по положају кијевски митрополит Владимир, по избору митрополит новгородски Арсеније, харковски Антоније, нижегородски Сергије, тифлијски (тбилиски) Платон и архиепископи кишињевски Анастасије и волински Евлогије. Руски народ је са великим одушевљењем примио вест како о обновљену патријаршије, тако и о избору новог Патријарха у личности свима познатог јерарха, московског митрополита Тихона. Патријарх Тихон, пре монашења у свету Василије Иванович Белавин, рођен је 19. јануара 1965. године у граду Торопецу од оца свештеника. Завршио је редовно школовање у Псковској духовној семинарији, а затим у Петроградској духовној академији 1891. замонашио се и постао наставник у Псковској духовној семинарији. Касније је прешао у Холмску семинарију, где је био назначен од Светога Синода за ректора и произведен у звање архимандрита. Године 1898. изабран је за викарног епископа, а 1899. постављен за епископа алеутско-аљаског, где је показао велику мисионарску делатност. Године 1905. награђен је достојанством архиепископа, а 1907. г. враћен у Русију, прво на Јарославску па Виљенску епархију. За митрополита московског изабран је 19. јуна 1917. године. У окружној посланици пастирима и пастви Харковске епархије, изданој поводом избора новог Патријарха, митрополит Антоније (Храповицки) лепо приказује стање у коме се налазила Руска Црква у тзв. синодалном периоду (1721-1917) и значај положаја Патријарха московског и све Русије, и ми га овде доносимо: “Уђите сви у радост Господа свога и кажите нашој Цркви, Руској, речима пророка: ‘Више се нећеш називати удовицом’. Завршило се ропство Цркве наше светским чиновницима; ми имамо Пастира и Заштитника који објављује вољу Господњу и расправља црквене ствари не по немачком регламенту Петра I, но по правилима светих Апостола и васељенских сабора. Радуј се, света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити и немој се стидети, јер нећеш бити прекорена, него ћеш заборавити срамоту младости своје и прекоре удовишта свога нећеш се више сећати.’ Јер, гле браћо, од свих земаља и народа, само је Русија била лишена Врховног пастира, само се у њој нарушило правило дано од светих Апостола: ‘Епископи код сваког народа треба да знају првог између себе и да га признају за главу и да ништа што превишује њихову власт да не творе без његовог расуђивања’. То се потврђује правилима васељенских сабора: Првог (шесто правило), Другог (друго правило), Четвртог (двадесет осмо правило), затим помесних: Антиохијског (девето правило), Прво-другог цариградског (петнаесто правило) и многих других. Велика се беда била надвила над нашим црквеним животом лишењем Врховног пастира 1721. године. Почели су ни за што да мењају црквене установе, да скраћују божанску службу, да занемарују свете постове, да укидају свете манастире које је народ волео; смањили су скоро на четвртину број парохија, није се смело изобличавати блуднике, безбожнике и хулнике; почели су да ступају у брак с јеретицима, пренебрегавајући за то Божје проклетство (72. пр. VI сабора), и уопште су вера и благочешће стали слабити, са сваким новим поколењем, док није дошло до јавног богохулства на зборовима и у новинама, и на крају су руски безаконици почели пуцати на свете храмове и стављати бомбе у древне светиње. Но то још није све осиромашење Православља у Руској земљи. Оно се по укидању патријаршијске власти показало још и у томе што је тада прекинута жива веза са православним Црквама и јерарсима других народа, насупрот слову божанског духа да у Цркви нема разлике међу православним народима: ‘Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу’. Тако, браћо, Христос је у свих, не само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину, који Га призива, но и у томе што се пуноћа Христове истине и благодати даје нама, када се сједини сва Христова Црква, све православно хришћанство у лицу својих архипастира, расејаних по читавом свету, тј. када се скупи Васељенски сабор. Такву пуноћу нису могли да виде хришћани док је најмногољуднија Црква руска била лишена своје Главе и, гле, она је срамно оћутала када су се сакупиле све православне Цркве Истока пре 45 година и када је пре 13 година позивао архипастире велики светилник вере и мудрости недавно преминули васељенски патријарх Јоаким III (умро 1912.). Сада, пак, имајући закониту црквену власт, можемо творити своја братска наручја свим православним хришћанима целога света и призвати их на Сабор васељенски ради побијања свих нових лажних учења и торжественог утврђивања Православља узајамне братске љубави.'' Из магистарског рада јеромонаха Поликарпа (Рајковића), сабрата манастира Бјеле воде код Љубовије, Епархија шабачка Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Данас су се у Даниловском манастиру, резиденцији московских патријарха, сусрели Свјатејши патријарх Кирил и Свјатејши патријарх српски Иринеј, са пратњом. После одлужене доксологије, почео је сусрет делегација. Поздрављајући патријарха Иринеја, патријарх Кирил је подсетио да је на историјском Помесном сабору Руске цркве 1917-18. на коме је у име митрополита српског Димитрија, био представник архимандрит Михаило (Урошевић) који је имао активно учешће у раду Сабора предлажући одређена решења. Такође, патријарх Кирил је подсетио да је Свети патријарх Тихон одобрио оснивање Српске архиепископије у САД, коју је возглављивао владика Мардарије (Ускоковић) чије су нетљене мошти пронађене и прослављене ове године. Српска православна црква ће обнову 100 годишњице патријаршејства укинутог у 18. века прославити 2021. године. Руска православна црква жели српској православној цркви да сачува своје канонско јединство у свим својим историјским пределима, а посебно се моли за мир и праведно решење на Косову и Метохији. Као прво питање актуелних односа сестринских цркава патријарх Кирил је наве завршетак украшавања Спомен Храма Светог Саве ("То је и најтеже питање", додао је патријарх Иринеј). Колико смо информисани, подвукао је патријарх Кирил постављање мозаика у куполи је завршено, оно има и симболички смисао јер је у куполи приказано Вазнесење Господње, које је и слава престоног града Београда. У околностима, за које Русија нија крива, сада смо у финансијској оскудици, али морамо да пронађемо средства да се живописање Храма настави. Ми смо два народа која су увек били на једној страни, без икаквих сукоба, две помесне цркве, које су увек чувале православну веру и то треба симболички да се прикаже завршетком Храма Светог Саве. Патријарх Кирил је високо оценио улогу Српског подворја у Москви и његовог старешине владике Антонија, који је и клирик града Москве и представник српског патријарха и сабирач српске заједнице у Русији. Такође, за Руску цркву је од непроцењивог значаја Руско подворје у Београду у коме се свакодневно узносе молитве за страдале руске изгнанике. По својој великој љубави и љубави целог српског народа Свјатејши патријарх Иринеј редовно служи у Руском подворју. Најзад, руски патријарх је нагласио да се повећавају могућности за међусобну академску размену, посебно пошто су СанктПетерсбуршка и Московска духовна академија добиле званично државно признање својих диплома, а владика волокаламски Иринеј води Општецрквену аспирантуру и докторске студије при РПЦ. Руси су такође заинтересовани да њихови студенти што више упознају српски језик и културу.
  9. Данас су се у Даниловском манастиру, резиденцији московских патријарха, сусрели Свјатејши патријарх Кирил и Свјатејши патријарх српски Иринеј, са пратњом. После одлужене доксологије, почео је сусрет делегација. Поздрављајући патријарха Иринеја, патријарх Кирил је подсетио да је на историјском Помесном сабору Руске цркве 1917-18. на коме је у име митрополита српског Димитрија, био представник архимандрит Михаило (Урошевић) који је имао активно учешће у раду Сабора предлажући одређена решења. Такође, патријарх Кирил је подсетио да је Свети патријарх Тихон одобрио оснивање Српске архиепископије у САД, коју је возглављивао владика Мардарије (Ускоковић) чије су нетљене мошти пронађене и прослављене ове године. Српска православна црква ће обнову 100 годишњице патријаршејства укинутог у 18. века прославити 2021. године. Руска православна црква жели српској православној цркви да сачува своје канонско јединство у свим својим историјским пределима, а посебно се моли за мир и праведно решење на Косову и Метохији. Као прво питање актуелних односа сестринских цркава патријарх Кирил је наве завршетак украшавања Спомен Храма Светог Саве ("То је и најтеже питање", додао је патријарх Иринеј). Колико смо информисани, подвукао је патријарх Кирил постављање мозаика у куполи је завршено, оно има и симболички смисао јер је у куполи приказано Вазнесење Господње, које је и слава престоног града Београда. У околностима, за које Русија нија крива, сада смо у финансијској оскудици, али морамо да пронађемо средства да се живописање Храма настави. Ми смо два народа која су увек били на једној страни, без икаквих сукоба, две помесне цркве, које су увек чувале православну веру и то треба симболички да се прикаже завршетком Храма Светог Саве. Патријарх Кирил је високо оценио улогу Српског подворја у Москви и његовог старешине владике Антонија, који је и клирик града Москве и представник српског патријарха и сабирач српске заједнице у Русији. Такође, за Руску цркву је од непроцењивог значаја Руско подворје у Београду у коме се свакодневно узносе молитве за страдале руске изгнанике. По својој великој љубави и љубави целог српског народа Свјатејши патријарх Иринеј редовно служи у Руском подворју. Најзад, руски патријарх је нагласио да се повећавају могућности за међусобну академску размену, посебно пошто су СанктПетерсбуршка и Московска духовна академија добиле званично државно признање својих диплома, а владика волокаламски Иринеј води Општецрквену аспирантуру и докторске студије при РПЦ. Руси су такође заинтересовани да њихови студенти што више упознају српски језик и културу. View full Странице
  10. Ваша Светости, Љубљени у Христу Брате и саслужитељу Наше смерности! Изузетно Нам је драго што данас присуствујемо овде, на челу делегације Српске Православне Цркве, у првопрестоном граду Москви, у братској Богом чуваној Русији, на дан када велика Руска Црква обележава итекако важан историјски датум, стогодишњицу васпостављања патријараштва. Вашој Светости преносимо поздраве у име свег православног српског народа, који вековима, и са највећом побожношћу, преноси дивни светилник свете вере православне из нараштаја у нараштај, који је упаљен у срцима и душама наших предака од стране преподобних и праведника, Светога Саве Првог Архиепископа српског, Светога Арсенија Сремца, богомудрих архиепископа и патријараха пећких и светих српских владара. Наши претходници на патријарашком трону, као и сав српски народ, искрено су делили радост са руском браћом када су у 16. веку богомудри источни патријарси, са патријархом цариградским Јеремијом на челу, обавили велико и богоугодно дело - прогласили Московску Патријаршију, како би Руси и остали суседни народи који исповедају свету веру православну имали свог патријарха – московског, све Русије и свих северних држава. У периоду од 18. до 19. века сестринска Руска Православна Црква је мотивисала руске цареве и руску војску, који су у упорној и тешкој борби напокон сломили Османску империју и тиме ослободили од тешког иноверног ропства пробљене православне народе Источне Европе. У тешким годинама борбе свога народа против завојевача, Руска Црква одређено време није имала патријарха. Попут храброг војника који приликом ратних подвига застане на тренутак како би одморио и прикупио нову снагу за даље борбе, Руска Црква је довела до краја поверено јој од Бога спаситељско дело, обновивши патријараштво и на тај начин довршивши и испунивши своје канонско јединство. На Сверуском Помесном Сабору 1917-1918. године, на коме је изабран Свети патријарх Тихон, узео је учешће и тадашњи настојатељ српског Подворја у Москви, часни архимандрит Михаило Урошевић, будући српски митрополит. Тих година овде се образовао и живео будући светитељ Мардарије Ускоковић, чије је нетрулежне мошти Бог пројавио благочестивом српском народу управо ове године. Васпостављање Московске Патријаршије представља, заиста, значајан чин. Тако је била велика снага овог епохалног догађаја да се она осетила и у другим Црквама. Нису прошле ни две године од како је васпостављена Московска Патријаршија, ујединила се Српска Православна Црква у границама историјских предела насељених српским народом, васпоставивши своје древно и часно патријарашко достојанство 1920. године, прослављено кроз многе векове. Протеклих стотину година, којих се сећамо кроз данашњи догађај, нимало нису биле мирне. Наши народи су много претрпели од непријатеља вере, преживели су страшна мучења и гоњења, која су невиђена у свету. Међутим, како су се умножавала страдања руског народа, то је његова воља за спасењем била јача, а вера се још више утврђивала. Остали су немоћни покушаји служитељâ таме овога века да угасе светилник православне вере. Данас можемо видети да је Руска Црква и њено патријараштво васпостављено у слави и величини која до данас није била виђена. У своје лично име, као и у име архијереја, свештенства, монаштва и све богољубиве пунине Српске Православне Цркве, честитамо Вама, Ваша Светости, као и свој сестринској Руској Православној Цркви, данашњи велики празник. Нека Вам Бог дарује многа и блага лета мирног и благословеног патријараштва, нека се испуне све Ваше намере усмерене на добро Цркве, како би Света Русија следовала путу који јој је предодређен Божјим промислом, на радост васцелог православног света, и да се њени добри братски односи са Црквом Светога Саве никада не угасе, већ да се укрепљују и обнављају у слави. Ис пола ети, деспота! Извор: Српска Православна Црква
  11. У сали црквених сабора у храму Христа Спаситеља у Москви, где се одржавао Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве од 29. новембра до 2. децембра 2017. године, предстојатељи и представници помесних Православних Цркава обратили су се учесницима Сабора пригодним говорима на завршној свечаној седници. У наставку објављујемо говор Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Ваша Светости, Љубљени у Христу Брате и саслужитељу Наше смерности! Изузетно Нам је драго што данас присуствујемо овде, на челу делегације Српске Православне Цркве, у првопрестоном граду Москви, у братској Богом чуваној Русији, на дан када велика Руска Црква обележава итекако важан историјски датум, стогодишњицу васпостављања патријараштва. Вашој Светости преносимо поздраве у име свег православног српског народа, који вековима, и са највећом побожношћу, преноси дивни светилник свете вере православне из нараштаја у нараштај, који је упаљен у срцима и душама наших предака од стране преподобних и праведника, Светога Саве Првог Архиепископа српског, Светога Арсенија Сремца, богомудрих архиепископа и патријараха пећких и светих српских владара. Наши претходници на патријарашком трону, као и сав српски народ, искрено су делили радост са руском браћом када су у 16. веку богомудри источни патријарси, са патријархом цариградским Јеремијом на челу, обавили велико и богоугодно дело - прогласили Московску Патријаршију, како би Руси и остали суседни народи који исповедају свету веру православну имали свог патријарха – московског, све Русије и свих северних држава. У периоду од 18. до 19. века сестринска Руска Православна Црква је мотивисала руске цареве и руску војску, који су у упорној и тешкој борби напокон сломили Османску империју и тиме ослободили од тешког иноверног ропства пробљене православне народе Источне Европе. У тешким годинама борбе свога народа против завојевача, Руска Црква одређено време није имала патријарха. Попут храброг војника који приликом ратних подвига застане на тренутак како би одморио и прикупио нову снагу за даље борбе, Руска Црква је довела до краја поверено јој од Бога спаситељско дело, обновивши патријараштво и на тај начин довршивши и испунивши своје канонско јединство. На Сверуском Помесном Сабору 1917-1918. године, на коме је изабран Свети патријарх Тихон, узео је учешће и тадашњи настојатељ српског Подворја у Москви, часни архимандрит Михаило Урошевић, будући српски митрополит. Тих година овде се образовао и живео будући светитељ Мардарије Ускоковић, чије је нетрулежне мошти Бог пројавио благочестивом српском народу управо ове године. Васпостављање Московске Патријаршије представља, заиста, значајан чин. Тако је била велика снага овог епохалног догађаја да се она осетила и у другим Црквама. Нису прошле ни две године од како је васпостављена Московска Патријаршија, ујединила се Српска Православна Црква у границама историјских предела насељених српским народом, васпоставивши своје древно и часно патријарашко достојанство 1920. године, прослављено кроз многе векове. Протеклих стотину година, којих се сећамо кроз данашњи догађај, нимало нису биле мирне. Наши народи су много претрпели од непријатеља вере, преживели су страшна мучења и гоњења, која су невиђена у свету. Међутим, како су се умножавала страдања руског народа, то је његова воља за спасењем била јача, а вера се још више утврђивала. Остали су немоћни покушаји служитељâ таме овога века да угасе светилник православне вере. Данас можемо видети да је Руска Црква и њено патријараштво васпостављено у слави и величини која до данас није била виђена. У своје лично име, као и у име архијереја, свештенства, монаштва и све богољубиве пунине Српске Православне Цркве, честитамо Вама, Ваша Светости, као и свој сестринској Руској Православној Цркви, данашњи велики празник. Нека Вам Бог дарује многа и блага лета мирног и благословеног патријараштва, нека се испуне све Ваше намере усмерене на добро Цркве, како би Света Русија следовала путу који јој је предодређен Божјим промислом, на радост васцелог православног света, и да се њени добри братски односи са Црквом Светога Саве никада не угасе, већ да се укрепљују и обнављају у слави. Ис пола ети, деспота! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Молебном пред моштима Светог патријарха Тихона које су из Донског манастира пренете у Храм Христа Спаса, започео је у Москви ванредни Освештани Архијерејски Сабор Руске православне цркве. Дневни ред Архијерејског Сабора има 14. тачака: 1. Реферат Његове Светости патријарха о унутрашњем животу и спољној делатности РПЦ 2. Реферат Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија о животу Украјинске ПЦ 3.Реферат митрополита крутицког и коломенског г. Јувеналија о обележавању 100. годишњице почетка гоњења РПЦ 4. Реферат митрополита волокаломског Илориона о закљуцима Синодалне библијско-богословске комисије о документима Критског Сабора 5. Реферат епископа јегорјевског Тихона о досадашњем раду на идентификацији "јекатеринсбуршких остатака" 6. Разматрање документа " О манастирима и монасима РПЦ" 7. Разматрање документа "О канонским аспектима црквеног брака" 8. Разматрање допуне Правила о наградама РПЦ 9. Разматрање допуна и исправки Устава РПЦ 10. Разматрање предлога о општецрквеном прослављању до сада локално слављених светих 11. Избор нових чланова Општецрквеног суда 12. Утврђивање Акта Архијерејског Сабора о унутрашњој и спољној делатности РПЦ 13. Утврђивање Саборске посланице верним чедима РПЦ 14. Торжествено заседање Архијерејског Сабора у поводу 100. годишњице обнове патријаршијства у Русији у присуству поглавара и делегација Помесних цркава. Сабору су поздраве и жеље за успешан рад упутили председници Русије, Белорусије, Молдавије и Казахстана. На почетку рада Сабора мандатна комисија је утврдила да му присуствује 347 архијереја РПЦ. На почетку заседања пропојана је Бјечнаја памјат осморици архијереја упокојених у међусаборском периоду. У свом реферату патријарх Кирил изнео је статистичке податке о РПЦркви. Она сада има 303 епархије, односно 144 епархија више него 2009. године. То је у склопу настојања да се архијереји приближе народу и управљању пастирског и социјалног служења свештенства. Тако је у том периоду установљено и 60 митрополија. У РПЦ делује 34 774 активних свештеника и 4640 ђакона. Број богослужбених места приближива се цифри од 40 000. У "даљем зарубежју" делује 900 парохија (укључујући и парохије Руске Заграничне Цркве). У досадашњем току обраћања Архијерејском Сабору, патријарх Кирил је ставио следеће нагласке: - Главно наслеђе које смо примили од новомученика и исповедника руских јесте њихова љубав према Христу и ближњима за које су положили животе своје. Примером те љубави и ми да се руководимо. - Ми смо наследници управо "Тихоновске цркве" зачете на Помесном сабору 1917-18, и издржале проверу времена, па ни сада, поштујући академске слободе и приступе богословљу, не треба да се делимо, него сабирамо. Пример тога је десетогодишњицица канонског јединства са Руском заграничном црквом. - Али то јесте и главна одлика епископског служења у Цркви, односно саборности (католичности), савремени епископ не сме да изгубу ту примарну основу свог деловања. - Они (епископи) никако не смеју да се претворе у пуке администраторе или медијске манипулаторе, да се прилагођавају духу овог времена световности, већ да се посвете вечној мисији Цркве. - Патријарх је још нагласио улогу доброчинства и социјалног служења као општецрквеног дела од највећег значаја, омладинске мисије у којој је битно држати се начелима да се младима Христос примером покаже као Слобода, а не као забрана. Он се позабавио и питањем развоја богословља не само у предавачком већ и у научном смислу, које има велику и трбало би да има све већу улогу у мисији Цркве.
  13. Молебном пред моштима Светог патријарха Тихона које су из Донског манастира пренете у Храм Христа Спаса, започео је у Москви ванредни Освештани Архијерејски Сабор Руске православне цркве. Дневни ред Архијерејског Сабора има 14. тачака: 1. Реферат Његове Светости патријарха о унутрашњем животу и спољној делатности РПЦ 2. Реферат Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија о животу Украјинске ПЦ 3.Реферат митрополита крутицког и коломенског г. Јувеналија о обележавању 100. годишњице почетка гоњења РПЦ 4. Реферат митрополита волокаломског Илориона о закљуцима Синодалне библијско-богословске комисије о документима Критског Сабора 5. Реферат епископа јегорјевског Тихона о досадашњем раду на идентификацији "јекатеринсбуршких остатака" 6. Разматрање документа " О манастирима и монасима РПЦ" 7. Разматрање документа "О канонским аспектима црквеног брака" 8. Разматрање допуне Правила о наградама РПЦ 9. Разматрање допуна и исправки Устава РПЦ 10. Разматрање предлога о општецрквеном прослављању до сада локално слављених светих 11. Избор нових чланова Општецрквеног суда 12. Утврђивање Акта Архијерејског Сабора о унутрашњој и спољној делатности РПЦ 13. Утврђивање Саборске посланице верним чедима РПЦ 14. Торжествено заседање Архијерејског Сабора у поводу 100. годишњице обнове патријаршијства у Русији у присуству поглавара и делегација Помесних цркава. Сабору су поздраве и жеље за успешан рад упутили председници Русије, Белорусије, Молдавије и Казахстана. На почетку рада Сабора мандатна комисија је утврдила да му присуствује 347 архијереја РПЦ. На почетку заседања пропојана је Бјечнаја памјат осморици архијереја упокојених у међусаборском периоду. У свом реферату патријарх Кирил изнео је статистичке податке о РПЦркви. Она сада има 303 епархије, односно 144 епархија више него 2009. године. То је у склопу настојања да се архијереји приближе народу и управљању пастирског и социјалног служења свештенства. Тако је у том периоду установљено и 60 митрополија. У РПЦ делује 34 774 активних свештеника и 4640 ђакона. Број богослужбених места приближива се цифри од 40 000. У "даљем зарубежју" делује 900 парохија (укључујући и парохије Руске Заграничне Цркве). У досадашњем току обраћања Архијерејском Сабору, патријарх Кирил је ставио следеће нагласке: - Главно наслеђе које смо примили од новомученика и исповедника руских јесте њихова љубав према Христу и ближњима за које су положили животе своје. Примером те љубави и ми да се руководимо. - Ми смо наследници управо "Тихоновске цркве" зачете на Помесном сабору 1917-18, и издржале проверу времена, па ни сада, поштујући академске слободе и приступе богословљу, не треба да се делимо, него сабирамо. Пример тога је десетогодишњицица канонског јединства са Руском заграничном црквом. - Али то јесте и главна одлика епископског служења у Цркви, односно саборности (католичности), савремени епископ не сме да изгубу ту примарну основу свог деловања. - Они (епископи) никако не смеју да се претворе у пуке администраторе или медијске манипулаторе, да се прилагођавају духу овог времена световности, већ да се посвете вечној мисији Цркве. - Патријарх је још нагласио улогу доброчинства и социјалног служења као општецрквеног дела од највећег значаја, омладинске мисије у којој је битно држати се начелима да се младима Христос примером покаже као Слобода, а не као забрана. Он се позабавио и питањем развоја богословља не само у предавачком већ и у научном смислу, које има велику и трбало би да има све већу улогу у мисији Цркве. View full Странице
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 28. новембра 2017. године у Патријаршији српској у Београду министра правде Републике Србије гђу Нелу Кубуровић са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије посјетио је 25. новембра 2017. године манастир Раковицу у чијој порти почива патријарх српски Павле. Велики српски јерарх и велико свјетло наше Свете Цркве, велики теолог, канониста, литургичар, духовник и отац наше нације, патријарх Павле упокојио се 15. новембра 2009. године. Истог дана, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на Бежанијском гробљу у Београду, парастос поводом годишњице од упокојења свог брата Момчила Мићовића. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Ове године посебно торжествено се широм Руске цркве обележава Спомен Светог Патријарха московског Тихона, 18. новембар, а поводом 100. годишњице обнове патријаршијства у Руској цркви, које је у лику овог дивног исповедника, Божијом Милошћу пружило достојан одговор безбожничком прогону православних, који може само да се упореди са страдањима ранохришћанских мученика. Нетљене мошти Светог Тихона, нађене су после слома совјетског система и чувају се у Даниловском манастиру у Москви Поводом данашњег значајног празника, руског и васељенског, доносимо кратки биографски прилог о Светом патријарху Тихону ТВ Цариград, са изводом беседе патријарха Кирила о свом великом претходнику. Свети патријарше Тихоне, моли Христа Бога за нас!
  17. Ове године посебно торжествено се широм Руске цркве обележава Спомен Светог Патријарха московског Тихона, 18. новембар, а поводом 100. годишњице обнове патријаршијства у Руској цркви, које је у лику овог дивног исповедника, Божијом Милошћу пружило достојан одговор безбожничком прогону православних, који може само да се упореди са страдањима ранохришћанских мученика. Нетљене мошти Светог Тихона, нађене су после слома совјетског система и чувају се у Даниловском манастиру у Москви Поводом данашњег значајног празника, руског и васељенског, доносимо кратки биографски прилог о Светом патријарху Тихону ТВ Цариград, са изводом беседе патријарха Кирила о свом великом претходнику. Свети патријарше Тихоне, моли Христа Бога за нас! View full Странице
  18. Празник Патријарха Павла прослављен у Петровграду - 15.11.2017. осам година од упокојења патријарха српског Павла- Поводом празника блаженопочившег Патријарха српског Павла, и осме годишњице његовог упокојења, служена је Света литургија и отпевани су тропар и кондак у његову част у Петровграду, извештава Александар Вујовић, професор Цетињске богословије. Литургију у храму Светог Преподобног Серафима Вирицког на Гостинском двору у Петровграду служили су настојатељ храма протојереј Артемије Наумов, протојереј Владислав Романович и јерођакон Владимир Палибрк. За певницом је појао хор цркве са српским и руским студентима петровградске духовне академије, који су отпевали и новонаписани тропар и кондак Патријарху српском Павлу. После причешћа освештан је и пререзан славски колач у част Патријарха Павла. Потом се сабранима речима беседе обратио старешина храма протојереј Артемије Наумов, који је говорио о светој личности српског патријарха. Он је истакао и велико поштовање руског народа према Патријарху Павлу, чија се слава све више шири. "Први примјер у нашим животима је Господ Исус Христос, затим Свети Апостоли и њихови ученици и Свети Оци. Међу њима је и Свети патријарх Павле српски али и свеправославни. Зато што је проповиједао Христа, не само ријечју него и својим животом", истакао је у својој бесједи о. Артемије. Поред бројних врлина у врлинослову биографије патријарха Павла, о. Артемије је истакао и врлину љубави која је красила личност овог јерарха. Посебно је нагласио његову врлину према непријатељима: "Подражавајући пример светог патријарха ми треба да стремимо да задобијемо љубав према Богу, својим ближњима, али и према својим непријатељима и то је највећа степеница љубави. Патријарх Павле је сигурно имао и своје личне непријатеље, имао је и непријатеље свог народа и своје државе, али га је красила немала љубав и према њима. Он се молио за непријатеље свог народа, своје државе и своје личне, и тиме показао диван јеванђелски примјер који је проповедао и заповедио сам Господ Христос. Ако будемо следили и подражавали патријархов свети пример и начин живота, ми и поред свете литургије можемо већ овде и сада предокушати Царство Божије на земљи", истакао је о. Артемије. Он је свим окупљеним честитао дан патријарха српског Павла. После литургијског сабрања у црквеној сали организована је пројекција документарног филма о патријарху Павлу на руском језику. Филм под називом "Светитељ нашег времена" режирао је познати руски режисер, пријатељ српског народа Александар Лисов. Колико је присутне дотакла личност патријарха Павла показале су и сузе на њиховим лицима и током пројекције филма и за вријеме неколико српских песама са Косова и Метохије које су отпевали српски студенти. Све присутне Русе и Србе за трпезом љубави поздравио је јерођакон Владимир Палибрк, који је заблагодарио на првом мјесту браћи свештеницима а поготову о. Артемију, домаћину и старешини храма, који увијек са љубављу подржава све пројекте српског народа и српске цркве и који на прави начин свједочи свете речи да смо сви једно у Христу Исусу. Отац Владимир је казао да српски народ зна да цени ту жртву и да је дубоко благодаран. Тропар блаженопочившем Патријарху српском Павлу отпеван је и у току Свете литургије и у Светотројичној Александро-невској лаври Тропар су појали о. Александар и јерођакон Данил Пронин, Артём Белов и Валерия Белова. Тропар и кондак блаженопочившем Патријарху Павлу написао је г. Недељко Томић, свршени ученик Богословије Светог Петра Цетињског и студент Богословског Факултета СПЦ Универзитета у Београду. Слава великог јерарха Цркве, блаженопочившег Патријарха Павла српског, шири се на радост и на духовно укрепљење многих хришћана широм свијета, и његов свети пример показује нам да је жив Бог наш и да треба да се угледамо на његов свети пример живота. Александар Вујовић Вест преузета са сајта патријаршијског радија "Слово љубве" ТРОПАР И КОНДАК ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ ОТПЕВАН У ПЕТРОГРАДУ (РАДИО СВЕТИГОРА):https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/11/Tropar-i-kondak_Patrijarhu-Pavlu_RUSI.mp3
  19. Празник Патријарха Павла прослављен у Петровграду - 15.11.2017. осам година од упокојења патријарха српског Павла- Поводом празника блаженопочившег Патријарха српског Павла, и осме годишњице његовог упокојења, служена је Света литургија и отпевани су тропар и кондак у његову част у Петровграду, извештава Александар Вујовић, професор Цетињске богословије. Литургију у храму Светог Преподобног Серафима Вирицког на Гостинском двору у Петровграду служили су настојатељ храма протојереј Артемије Наумов, протојереј Владислав Романович и јерођакон Владимир Палибрк. За певницом је појао хор цркве са српским и руским студентима петровградске духовне академије, који су отпевали и новонаписани тропар и кондак Патријарху српском Павлу. После причешћа освештан је и пререзан славски колач у част Патријарха Павла. Потом се сабранима речима беседе обратио старешина храма протојереј Артемије Наумов, који је говорио о светој личности српског патријарха. Он је истакао и велико поштовање руског народа према Патријарху Павлу, чија се слава све више шири. "Први примјер у нашим животима је Господ Исус Христос, затим Свети Апостоли и њихови ученици и Свети Оци. Међу њима је и Свети патријарх Павле српски али и свеправославни. Зато што је проповиједао Христа, не само ријечју него и својим животом", истакао је у својој бесједи о. Артемије. Поред бројних врлина у врлинослову биографије патријарха Павла, о. Артемије је истакао и врлину љубави која је красила личност овог јерарха. Посебно је нагласио његову врлину према непријатељима: "Подражавајући пример светог патријарха ми треба да стремимо да задобијемо љубав према Богу, својим ближњима, али и према својим непријатељима и то је највећа степеница љубави. Патријарх Павле је сигурно имао и своје личне непријатеље, имао је и непријатеље свог народа и своје државе, али га је красила немала љубав и према њима. Он се молио за непријатеље свог народа, своје државе и своје личне, и тиме показао диван јеванђелски примјер који је проповедао и заповедио сам Господ Христос. Ако будемо следили и подражавали патријархов свети пример и начин живота, ми и поред свете литургије можемо већ овде и сада предокушати Царство Божије на земљи", истакао је о. Артемије. Он је свим окупљеним честитао дан патријарха српског Павла. После литургијског сабрања у црквеној сали организована је пројекција документарног филма о патријарху Павлу на руском језику. Филм под називом "Светитељ нашег времена" режирао је познати руски режисер, пријатељ српског народа Александар Лисов. Колико је присутне дотакла личност патријарха Павла показале су и сузе на њиховим лицима и током пројекције филма и за вријеме неколико српских песама са Косова и Метохије које су отпевали српски студенти. Све присутне Русе и Србе за трпезом љубави поздравио је јерођакон Владимир Палибрк, који је заблагодарио на првом мјесту браћи свештеницима а поготову о. Артемију, домаћину и старешини храма, који увијек са љубављу подржава све пројекте српског народа и српске цркве и који на прави начин свједочи свете речи да смо сви једно у Христу Исусу. Отац Владимир је казао да српски народ зна да цени ту жртву и да је дубоко благодаран. Тропар блаженопочившем Патријарху српском Павлу отпеван је и у току Свете литургије и у Светотројичној Александро-невској лаври Тропар су појали о. Александар и јерођакон Данил Пронин, Артём Белов и Валерия Белова. Тропар и кондак блаженопочившем Патријарху Павлу написао је г. Недељко Томић, свршени ученик Богословије Светог Петра Цетињског и студент Богословског Факултета СПЦ Универзитета у Београду. Слава великог јерарха Цркве, блаженопочившег Патријарха Павла српског, шири се на радост и на духовно укрепљење многих хришћана широм свијета, и његов свети пример показује нам да је жив Бог наш и да треба да се угледамо на његов свети пример живота. Александар Вујовић Вест преузета са сајта патријаршијског радија "Слово љубве" ТРОПАР И КОНДАК ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ ОТПЕВАН У ПЕТРОГРАДУ (РАДИО СВЕТИГОРА):https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/11/Tropar-i-kondak_Patrijarhu-Pavlu_RUSI.mp3 View full Странице
  20. Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана
  21. Данас је у ”Куриру” пренета, у сасвим скраћеном облику и са претенциозним и пропагандистичким насловом, изјава монахиње и сликарке Ефимије (из манастира Ишон у Француској, а при СПЦ), дата јуче у ”Блицу”. Мати Ефимија/Фото: Ненад Павловић, Политика Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски). Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”). И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему. Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције. Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара. Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу. Фото: mic.org.rs Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”. У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици. Али, то није био крај… Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари. Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана). Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”. Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве. Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”. Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става! Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”. Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере. А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему. Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми. Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба). Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено… Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије/Фото: Фонет Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче. И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве. Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем. Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”. Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана View full Странице
  22. Свако ко иоле познаје Његову Светост патријарха српског Господина Иринеја, познато је да је он лично далеко од сваке егоманије, ближи познаваоци знају и да не прати сајт СПЦ и воли да се шали да је за грешке на њему "Ракић крив" (протођакон др Радомир Ракић, ветеран црквених медија и уредник Инфо-службе СПЦ), а чак и они који не познају патријарха имају у мемоарској грађи наших интелектуалаца доста свједочења о његовом великом дипломатском такту који је показивао и као епископ нишки (и у превазилажењу америчког раскола, и са страним амбасадама и инославним лидерима у вријеме настојања да се некако пробије изолација Србије, и са завађеним политичарима нишким). Због тога патријарху није потребна никаква одбрана или туторисање, што је он једном духовитом реченицом показао и у случају прозивке пп владе и министарке Зоране Михајловић. Али Pатријарaшка служба, његов Крст, у чијем смо ношењу дужни да му помогнемо, обухвата и дипломатске активности у једном изузетно тешком по Цркву и народ времену, што заслужује и да се осврнемо, још једанпут, на саопштења из Његовог кабинета, која по немарности тешко да имају равних у историји СПЦ. Чиним то тешка срца, али како је сада ријеч не о усамљеним примјерима, него, показаћу, узнапрједовалој пракси, која отвара и многа питања јавног представљања Светосавске цркве, сматрам синовском дужношћу да то учиним. У помало шаљивој теми од првог септембра о.г. : Ко је био код патријарха амбасдор СкАт или Скот: примјетио сам да је вијест чудно формулисаног наслова. Цитирам: Занимљива је и формулација наслова: није патријах примио амбасадора САД, него је "Амбасадор САД на пријему код Патријарха српског", као да је патријарх приређивао неки групни пријем, па дошао и г. Скат, или је у питању хроника рада амбасадора САД. Међутим, насупрот лијепој пракси Блаженопочившег Германа да се води хроника "Служења, пријемa и посетa патријарха" (која је сада важан историјски извор), наставило се са овим, у најмању руку, чудно формулисаним насловима: Тако је насловљено: "Председник Грчке на пријему код патријарха српског" (заправо патријарх је примио грчког председника, в:http://www.spc.rs/sr/predsednik_grchke_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog ), да би се то јуче наставило и са шефом делегације ЕУ у Србији, екселенцијом Фабрицијом: http://www.spc.rs/sr/shef_eu_delegacije_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog) Ове граматичко-информативне грешке сигурно нијесу по патријарховој шали ни "Ракићева кривица", нити кривица патријарховог шефа кабинета др Александра Прашчевића, који је код митрополита Илариона Алфејева на докторским студијама мора добро да изучи црквену дипломатику и стару и савремену. Кривца откривамо лако обичном "анализом садржаја" саопштења, јер је у оба дословно поновљена иста фраза: Патријарх српски г. Иринеј је захвалио уваженом госту на посети и указаном поштовању, пожелевши му свако добро од Господа. Тако се, наводно, грчком председнику обратио Свјатејши, а по фотографијама се види и да су се загрлили, а по стилу обраћања Његове Светости сасвим је јасно да је тешко могао да превали преко уста тако празну фразу, тим више што се зна да су грчки председници још у доба комунизма, па послије током ратова и санкција били драги гости патријараха, који су као и сада изражавали братска осећања ка Грчкој свију нас. В: http://www.spc.rs/sr/predsednik_grchke_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog Али, да "чудо" буде веће иста формулација се понавља и приликом пријема шефа делегације ЕУ: Патријарх српски г. Иринеј је захвалио уваженом госту на посети и указаном поштовању, пожелевши му свако добро од Господа. В: http://www.spc.rs/sr/shef_eu_delegacije_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog Очигледно је да се неки ревносни нижи службеник, како им тепамо у Црној Гори "блавор", досјетио да потпуно истом реченицом испуни два саопштења у размаку од три дана (При томе је ово друго чак са већим политичким амбицијама изгледа писано пуних 20 сати!). Ако је она и прикладна за први пријем новог амбасадора ЕУ, за пријем грчког председника је потпуно неадекватна и унижавајућа и за Његову Светост и за све нас. Сама чињеница да се у овим случајевима примјењује оно што се у гимназијама погрешно звало "ресавска школа", потпуно је незамислива у нпр. Васељенској или Руској патријаршији, о Ватикану и саопштењима о папиним аудијенцијама да и не говорим. Још се поставља питање што, када то чине и лидери свјетских сила, па и поглавари Цркава, почетак сусрета, очигледно топлог и братског са грчким председником није снимљен? Сад бар имамо ТВ Храм, не можемо стално да се жалимо на индиферентност до недобронамјерности свјетовних медија према Цркви.
  23. Усред ратног вихора, 1944. године из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка, лекари су проценили да му је остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било је забрањено да улази у богомољу, осим када је манастир празан, и то само до улазног дела, где се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му било дозвољено да улази у централни део храма како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на прагу од келије и брзо би се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекарa, било забрањено да обедује заједно са братијом. То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању лекара, без икаквог лека у тешко ратно време доживео исцељење. У знак захвалности, пошто није имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године“. Потом је замонашен у Благовештењу. Tако су црква и народ добили Патријарха Павла. Овај, мање познати детаљ из живота патријарха Павла, открива ми др Слободан М. Радуловић, доктор економских наука, дугогодишњи сарадник новина Српске патријаршије „Православље” и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла”. Радуловић се са патријархом Павлом интензивно дружио од средине деведесетих година до његовог упокојења. Радуловић се добро сећа како му је једном приликом игуман Вујна Јован, уздахнувши и прекрстивши се, онако, више за себе, рекао: „Кад би само некако Вујански крст Патријарха Павла стигао до народа”. Убрзо, у пролеће 2016. године, у манастир су дошли су прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владе Мандић. Желели су да направе верну копију вујанског крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму. Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира. – Дрво је сушено годину дана. Ђуровић је направио кутију и пресвукао је црвеним плишем са златотиском. Кад се отвори следећа, дрвена кутија, са леве стране је портрет патријарха Павла на црној кожи, а са десне стране је урезано место у којем је верна копија крста од јавора, плод осмочасовног дуборезања – каже Радуловић. Крст је освештан, а приложници су предложили да они плате рад и материјал, а да игуман задржи за манастир новац који добије за крст. Игуман је то одбио. Од добијеног прилога накнадиће им материјал, а разлика ће бити прилог манастиру. Тих неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити, ако буде купаца-приложника, биће приход манастира. Тако је низ случајности допринео да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујну, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка. Ово тихо и пријатно, скровито место било је насељено калуђерима који су живели усмамљеничким животом још од доба Светог Саве. У близини планинског извора, под врхом планине, калуђери – усамљеници у испосницама били су први, необични „приложници“. – На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић – Луњевица и његов кум, кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Лако су уклоњени остаци неколико гробова из средњег века, а онда је дошао ред да се премести и гроб непознатог вујанског подвижника. Али, из клесарских длета севале су варнице и овај гроб просто није било могуће померити, а кад су га отворили, нашли су потпуно очувано, мироточиво тело непознатог по имену вујанског светитеља – каже Радуловић. Градитељи су одлучили да само тај гроб оставе у манастиру, десно крај улаза. Ктитор Никола Луњевица, ручни девер на свадби Књаза Милоша и Љубице Вукомановић, оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. Након пуних шездесет година, 1902. године, његова унука, краљица Драга Обреновић испунила је жељу свога деде и пренела из порте његове посмртне остатке, претходно подигавши веома леп споменик у унутрашњости манастира. Вујан тако постаје јединствено место сусрета трију династија - Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да је овде и место вечног починка браће краљице Драге, Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године. И није ту крај случајностима. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну, а замонашио у Благовештењу, манастиру удаљеном двадесетак километара. Човек који нам је испричао ову причу, др Радуловић, родом је из Соколића који се налазе тачно између Вујна и Благовештења. Соколићи су, узгред, родно место дугогодишњег игумана благовештењског Василија који је био нераздвојни пријатељ патријарха Павла. Василије је као старешина Благовештења примио у манастир Гојка Стојчевића. Фотографију последњег боравка патријарха Павла у месту свог монашења, која до сада није објављена, др Радуловић је уступио „Политици”. На фотографији је снимљен патријарх Павле у манастиру Благовештењу, 10. септембра 2006. године, како целива икону Богородице приликом почетка празничног бденија, уочи свог рођендана, 11. септембра. Тада је Павле последњи пут боравио у месту свог монашења. Започели смо причу о вујанском крсту, а завршавамо је причом о драгоценој фотографији. Неко би рекао да се догодило још једно чудо из древног манастира, а неко да је све ово само обичан – стицај околности. Александар Апостоловски „Политика“, 24. септембар 2017, стр. 9. Извор: Српска Православна Црква
×
Search results - Живе Речи Утехе