Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'остане'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је данас са свештенством мало освећење обновљене цркве Вазнесења Господњег у Марковићима код Будве и у њој служио Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора View full Странице
  3. Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије
  4. Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије View full Странице
  5. Прелазак у праву веру   – Оче Грегори, зашто сте прешли баш у Православље?   – Има неколико разлога зашто нисам прешао у католичанство, већ у Православље, када сам одбацио англиканство. Прво, нисам могао да прихватим учење о потпуном подчињењу папи Римском. Друго, почео сам све више и више да сумњам у западно латинско богословље нарочито у његово тумачење спасења и страдања на крсту нашег Спаситеља. Поред тога, спознао сам да је католичанство вера која је удаљена од Светих Отаца Цркве, а посебно од наше англикансе традиције.   – На шта конкретно мислите када говорите о англиканској традицији?   – Појаснићу. До Норманског освајања Британских острва 1066. године на овом простору се налазило на хиљаде и хиљаде светих, који су припадали православном свету. Али после 1066. године (за нас Енглезе је то важнији датум од 1054. године када је католичка црква отишла у раскол) па све до протестантске Реформације 1517. године извршено је свега 13 канонизација. Зар је могуће да у Енглеској за све то време није било људи који су посветили себе Богу? Разлог за такво стање је био тај да је процедура канонизације у католичкој цркви била веома скупа, због разних политичких интереса као и због централизације ватиканског система, што је наш народ лишило праведника. То је био велики проблем за енглеску цркву у Средњем веку.   – Желео бих на почетку да поставим питање о либералној пракси англиканске цркве, која је данас већ почела да разматра питање легализације хомосексуалних бракова и рукоположење хомосексуалних свештеника, али је у време када сте ви иступили из англиканства највећи проблем било питање женског свештенства   – Хајде да прво поразговарамо о питању рукоположења жена. Моје мишљење је следеће: решење о женском свештенству може бити донето само на Сабору који представља пуноћу целе Цркве. Стога је за мене неприхватљиво да једна шизматичка структура, која се претходно отцепила од расколинчке латинске цркве, узима на себе право да мења фундаменталне аспекте црквеног служења, не сачекавши притом да се спроведе свеопшти Сабор. Успут, присуствовао сам заседању синода англиканске цркве, које је претходило гласању по питању женског свештенства и наступу Васељенског патријарха по том питању. Он је био позван на заседање синода и рекао је да би пристајање на женско свештенство направило велике препреке у односима Православља и англиканства. Ипак, на речи патријарха се нико није посебно осврнуо и англиканци су донели ту одлуку, која нам је данас свима позната.   Одлука о рукоположењу жена је проблематична и због тога што је довела до раскола у самом англиканству. То је довело до ситуације кда су одређени канони и унутрашња организација англиканске цркве постали противречни и нелогични. Примера ради, у англиканској цркви постоји правило да се сваки рукоположени свештеник (па и «свештеница») морају поштовати и да нико не може одбити његову службу због тога што му се тај свештеник не допада. Па ипак, установљен је концепт «летећих епископа» који се не слажу са женским свештенством и који могу управљати парохијама које деле њихове ставове. Тако се дошло до парадоксалне ситуације где цела црква треба да призна женске свештенике, али сама црква такође даје право делу свештенства и парохијана да не признају женско свештенство, што очито противречи гореописаном канону о признавању свих свештеника.   Сматрам да када би англиканска црква заиста била убеђена да је рукоположење жена воља Божија или воља Цркве, онда би она поступила другачије. Прво би рукоположила жене за епископе, а не свештенике, јер свештеник добија свој чин и пуномоћје од епископа. Али у либералном протестантизму одлуке се доносе другачије. Прво се борите за права жена, после се људи на то привикну, затим почињете да хвалите неку од рукоположених жена и људи почињу да причају: «Заиста је Сара дивна особа, она је достојна да постане епископ.» Али то је неправилан приступ!   – Оче Грегори, рекли сте да поред женског свештенства постоје и други разлози за то што сте иступили из англиканске цркве?   – Да, женско свештенство јесте била кап која је прелила чашу, али било је ту и других проблема. Основни разлози због којих сам напустио англиканство су друге природе. Проблем није само у томе што је рукоположење жена и њихово вршење Светих Тајни порочно (како се изражавају конзервативци у редовима протестаната), већ због тога што то доводи до прекида узајамног односа Светог Писма и Црквеног Предања.   У пракси, рукоположење жена логично проистиче из темељног проблема англиканства – одсуства поимања да мора да постоји нека главна власт у цркви, која има право да доноси значајне одлуке. Како можемо знати шта је у цркви правилно, а шта није? Либерално протестантско становиште не може да пружи одговор на то питање. Али за мене је нешто друго било битније: општа концепција западног хришћанства о спасењу. Како су године пролазиле, све више сам био убеђен да се Православна концепција спасења увелико разликује од поимања тог појма код католика и протестаната. Суштински, католицизам и протестантизам су две стране исте медаље, и они се озбиљно разликују само по питањима Светих Тајни.   Проблеми англиканства и Православна мисија     – Хтео бих да се осврнем на дело архиепископа Сергија (Страгородског) «Православно учење о спасењу». Владика Сергије, а потом и патријарх Московски, подробно је описао кардиналне разлике учења у спасењу међу Православљем и западним богословљем.   – У енглеској цркви данас заиста има пуно проблема. Парохије се затварају, број парохијана се смањује. Али шта ми православци треба да радимо у таквој ситуацији? Зар ћемо само да посматрамо са стране како хришћанство у нашој земљи стагнира и како га замењује нека друга религија, на пример ислам? Јер то је питање спасења душа. Можда ми православци – и свештеници и мирјани – треба да се више бавимо мисионарењем и да се потрудимо да одустанемо од менталитета изолованих емигрантских националних заједница? Како ја то видим, једина Православна Црква која има могућности за мисионарење је Руска Православна Црква! Не могу, а да се не сетим овде Светитеља Николаја (Касаткина) који је основао Православну Цркву у Јапану, или оних мисионера који су проповедали Јеванђеље у Сибиру или на Аљасци. Они су имали добру представу о томе како треба међу људе различитих националности носити Благу Вест.   Наравно да разумем зашто Руска Православна Црква покушава да сарађује са инославнима по одређеним моралним питањима. Међутим, не мислим да је могуће да се Европа врати хришћанству кроз пуко усвајање заједничких резолуција против истополних бракова или еутаназије. Ми стално правимо конференције и усвајамо разне резолуције, али једино што може да спаси Европу је њен повратак Православљу. Али то ће се десити једино ако се у Европи појаве мисионари – православни свештеници и епископи – који се неће бавити само Русима већ и већинским нацијама западне Европе.   – Да ли мислите да зависност Руске Православне Цркве од протестаната и католика у разним државама на Западу може бити разлог за неодлучност по питању мисионарења међу западним народима? Мислим пре свега на то што су многи храмови РПЦ добијени на коришћење од западних хришћана.   – Тај аргумент није заиста битан, рекао бих да је то ситница. Ако би РПЦ желела да инвестира у изградњу храмова на Западу она би то могла да учини. Стање на терену је такво да је већина православних парохија на Западу – грчких, руских, румунских итд. – заиста финансијски одржива. На пример, наша парохија је купила здање у којем се ми сада налазимо – дакле не изнајмљује га, већ га поседује. А почели смо без икаквих пара, а у парохији није било више од 20 људи. За годину дана смо купили своју зграду, а кроз 20 година парохија броји 200 људи, и ја, као свештеник, такође примам плату. Притом немамо никакве спољне изворе финансирања. Мишљења сам да би Русија могла да изгради шест великих храмова у најважнијим енглеским градовима и да пошаље свештенике-мисионаре који би служили на енглеском и црквенословенском. Ако има воље то је оствариво.   – Зашто, по вашем мишљењу, нема воље за тако нешто?   – Сматрам да проблем није у томе да се неко плаши да не увреди протестанте од којих изнајмљује просторије за богослужење. То није одговор. Одговор треба тражити на другом месту. Питаћу ја вас: шта ви мислите у чему је проблем?   – Проблем је, по мом мишљењу, у одређеном богословском менталитету неких архијереја и свештеника који не виде принципијелну разлику између Православља и инославних конфесија. За њих је сасвим прихватљиво да католик остане католик и да протестант остане протестант. За те клирике је главно да је човек хришћанин, а сматрају да конфесија није најбтинија.   – Али да ли они разумеју да врло мало људи на Западу данас иде у цркву?   – Мислим да разумеју.   – И како онда Европљани могу да спознају истину, како ако жетеоци не дођу на жетву?   – Изгледа да неки православни јерарси сматрају да на Западу тиме треба да се позабаве католички и протестантски свештеници.   – Али зар православци не желе да Европљани сазнају за истински пут спасења и да се приближе Христу? Зар не постоји потреба за изградњом православне културе на Западу? Да ли можемо да достигнемо добар резултат ако се сведемо на неприметно постојање у оквирима католичког и протестантског културног простора који је у стању одумирања? Мислим да ће на Страшном Суду православни јерарси морати да положе рачуне не само о томе како су се бринули о својој пастви, него и да ли су се дали у потрагу за изгубљеним овчицама. Јер Добри Пастир у Јеванђељу се не брине само о својих 99 оваца, већ иде у потрагу за једном једином изгубљеном овцом. Нажалост, тренутно не видим да ту изгубљену овцу неко сада заиста тражи.   Сасвим разумем бригу Руске, Румунске, Бугарске и других Цркава о њиховој пастви, о Русима, Румунима, Бугарима. Нико не пориче да је то њихова обавеза. Ипак, упоредо са том обавезом, мора да постоји и расположење према мисионарењу између оних људи који окружују те Русе, Румуне или Бугаре. У Британији постоје парохије где се богослужење држи искључиво на црквенословенском или румунском, али с друге стране постоје и парохије где има пуно Енглеза који су прешли у Православље и тамо је служба готово сва на енглеском. Проблем је у томе што та два примера живе у потпуно паралелним световима који се не додирују. Неопходна нам је сарадња, нека златна средина. Поновићу, морамо се избавити од менталитета изолованих емигрантских заједница и од концепције да су православне парохије на Западу само продужетак матичне Цркве. У супротном, бојим се да ће нас то неизбежно одвести у јерес етнофилетизма.   Такође, проблем није само у језику богослужења. Постоје и друге потешкоће – неки православни свештеници из различитих Црква не показују никакву жељу за заједничким трудом и сарадњом.   Мислим да у сваком великом граду где има неколико православних заједница, свештенство (а затим и лаици, али почињем од свештенства) треба регуларно да се окупља зарад молитве, разговора о црквеном животу или да се просто окупи на заједничкој трпези. Треба да пређемо на модел отвореног Православља. За нас је важно да Православна Црква делује у јединству, без подела на националне групе. Али да би таква сарадња на локалном нивоу постала реалност морају да постоје одговарајуће инструкције од архијереја, који имају надлежност на Британским острвима.   Извор: Православие.ру
  6. Отац Грегори Халам (Gregory Hallam) био је пастор Англиканске цркве, али се 1992. године разочарао у англиканство и прешао у Православље. После три године отац Грегори је постао свештеник Православне Цркве и већ 20 година служи у једном од највећих енглескох градова –Манчестеру. Налази се под јурисдикцијом Антиохијског Патријархата. Као православац на Западу који није из емигрантске средине он се превасходно занима питањем мисионарења и проношења истине Православног учења у већински протестантским и католичким срединама. Прелазак у праву веру – Оче Грегори, зашто сте прешли баш у Православље? – Има неколико разлога зашто нисам прешао у католичанство, већ у Православље, када сам одбацио англиканство. Прво, нисам могао да прихватим учење о потпуном подчињењу папи Римском. Друго, почео сам све више и више да сумњам у западно латинско богословље нарочито у његово тумачење спасења и страдања на крсту нашег Спаситеља. Поред тога, спознао сам да је католичанство вера која је удаљена од Светих Отаца Цркве, а посебно од наше англикансе традиције. – На шта конкретно мислите када говорите о англиканској традицији? – Појаснићу. До Норманског освајања Британских острва 1066. године на овом простору се налазило на хиљаде и хиљаде светих, који су припадали православном свету. Али после 1066. године (за нас Енглезе је то важнији датум од 1054. године када је католичка црква отишла у раскол) па све до протестантске Реформације 1517. године извршено је свега 13 канонизација. Зар је могуће да у Енглеској за све то време није било људи који су посветили себе Богу? Разлог за такво стање је био тај да је процедура канонизације у католичкој цркви била веома скупа, због разних политичких интереса као и због централизације ватиканског система, што је наш народ лишило праведника. То је био велики проблем за енглеску цркву у Средњем веку. – Желео бих на почетку да поставим питање о либералној пракси англиканске цркве, која је данас већ почела да разматра питање легализације хомосексуалних бракова и рукоположење хомосексуалних свештеника, али је у време када сте ви иступили из англиканства највећи проблем било питање женског свештенства – Хајде да прво поразговарамо о питању рукоположења жена. Моје мишљење је следеће: решење о женском свештенству може бити донето само на Сабору који представља пуноћу целе Цркве. Стога је за мене неприхватљиво да једна шизматичка структура, која се претходно отцепила од расколинчке латинске цркве, узима на себе право да мења фундаменталне аспекте црквеног служења, не сачекавши притом да се спроведе свеопшти Сабор. Успут, присуствовао сам заседању синода англиканске цркве, које је претходило гласању по питању женског свештенства и наступу Васељенског патријарха по том питању. Он је био позван на заседање синода и рекао је да би пристајање на женско свештенство направило велике препреке у односима Православља и англиканства. Ипак, на речи патријарха се нико није посебно осврнуо и англиканци су донели ту одлуку, која нам је данас свима позната. Одлука о рукоположењу жена је проблематична и због тога што је довела до раскола у самом англиканству. То је довело до ситуације кда су одређени канони и унутрашња организација англиканске цркве постали противречни и нелогични. Примера ради, у англиканској цркви постоји правило да се сваки рукоположени свештеник (па и «свештеница») морају поштовати и да нико не може одбити његову службу због тога што му се тај свештеник не допада. Па ипак, установљен је концепт «летећих епископа» који се не слажу са женским свештенством и који могу управљати парохијама које деле њихове ставове. Тако се дошло до парадоксалне ситуације где цела црква треба да призна женске свештенике, али сама црква такође даје право делу свештенства и парохијана да не признају женско свештенство, што очито противречи гореописаном канону о признавању свих свештеника. Сматрам да када би англиканска црква заиста била убеђена да је рукоположење жена воља Божија или воља Цркве, онда би она поступила другачије. Прво би рукоположила жене за епископе, а не свештенике, јер свештеник добија свој чин и пуномоћје од епископа. Али у либералном протестантизму одлуке се доносе другачије. Прво се борите за права жена, после се људи на то привикну, затим почињете да хвалите неку од рукоположених жена и људи почињу да причају: «Заиста је Сара дивна особа, она је достојна да постане епископ.» Али то је неправилан приступ! – Оче Грегори, рекли сте да поред женског свештенства постоје и други разлози за то што сте иступили из англиканске цркве? – Да, женско свештенство јесте била кап која је прелила чашу, али било је ту и других проблема. Основни разлози због којих сам напустио англиканство су друге природе. Проблем није само у томе што је рукоположење жена и њихово вршење Светих Тајни порочно (како се изражавају конзервативци у редовима протестаната), већ због тога што то доводи до прекида узајамног односа Светог Писма и Црквеног Предања. У пракси, рукоположење жена логично проистиче из темељног проблема англиканства – одсуства поимања да мора да постоји нека главна власт у цркви, која има право да доноси значајне одлуке. Како можемо знати шта је у цркви правилно, а шта није? Либерално протестантско становиште не може да пружи одговор на то питање. Али за мене је нешто друго било битније: општа концепција западног хришћанства о спасењу. Како су године пролазиле, све више сам био убеђен да се Православна концепција спасења увелико разликује од поимања тог појма код католика и протестаната. Суштински, католицизам и протестантизам су две стране исте медаље, и они се озбиљно разликују само по питањима Светих Тајни. Проблеми англиканства и Православна мисија – Хтео бих да се осврнем на дело архиепископа Сергија (Страгородског) «Православно учење о спасењу». Владика Сергије, а потом и патријарх Московски, подробно је описао кардиналне разлике учења у спасењу међу Православљем и западним богословљем. – У енглеској цркви данас заиста има пуно проблема. Парохије се затварају, број парохијана се смањује. Али шта ми православци треба да радимо у таквој ситуацији? Зар ћемо само да посматрамо са стране како хришћанство у нашој земљи стагнира и како га замењује нека друга религија, на пример ислам? Јер то је питање спасења душа. Можда ми православци – и свештеници и мирјани – треба да се више бавимо мисионарењем и да се потрудимо да одустанемо од менталитета изолованих емигрантских националних заједница? Како ја то видим, једина Православна Црква која има могућности за мисионарење је Руска Православна Црква! Не могу, а да се не сетим овде Светитеља Николаја (Касаткина) који је основао Православну Цркву у Јапану, или оних мисионера који су проповедали Јеванђеље у Сибиру или на Аљасци. Они су имали добру представу о томе како треба међу људе различитих националности носити Благу Вест. Наравно да разумем зашто Руска Православна Црква покушава да сарађује са инославнима по одређеним моралним питањима. Међутим, не мислим да је могуће да се Европа врати хришћанству кроз пуко усвајање заједничких резолуција против истополних бракова или еутаназије. Ми стално правимо конференције и усвајамо разне резолуције, али једино што може да спаси Европу је њен повратак Православљу. Али то ће се десити једино ако се у Европи појаве мисионари – православни свештеници и епископи – који се неће бавити само Русима већ и већинским нацијама западне Европе. – Да ли мислите да зависност Руске Православне Цркве од протестаната и католика у разним државама на Западу може бити разлог за неодлучност по питању мисионарења међу западним народима? Мислим пре свега на то што су многи храмови РПЦ добијени на коришћење од западних хришћана. – Тај аргумент није заиста битан, рекао бих да је то ситница. Ако би РПЦ желела да инвестира у изградњу храмова на Западу она би то могла да учини. Стање на терену је такво да је већина православних парохија на Западу – грчких, руских, румунских итд. – заиста финансијски одржива. На пример, наша парохија је купила здање у којем се ми сада налазимо – дакле не изнајмљује га, већ га поседује. А почели смо без икаквих пара, а у парохији није било више од 20 људи. За годину дана смо купили своју зграду, а кроз 20 година парохија броји 200 људи, и ја, као свештеник, такође примам плату. Притом немамо никакве спољне изворе финансирања. Мишљења сам да би Русија могла да изгради шест великих храмова у најважнијим енглеским градовима и да пошаље свештенике-мисионаре који би служили на енглеском и црквенословенском. Ако има воље то је оствариво. – Зашто, по вашем мишљењу, нема воље за тако нешто? – Сматрам да проблем није у томе да се неко плаши да не увреди протестанте од којих изнајмљује просторије за богослужење. То није одговор. Одговор треба тражити на другом месту. Питаћу ја вас: шта ви мислите у чему је проблем? – Проблем је, по мом мишљењу, у одређеном богословском менталитету неких архијереја и свештеника који не виде принципијелну разлику између Православља и инославних конфесија. За њих је сасвим прихватљиво да католик остане католик и да протестант остане протестант. За те клирике је главно да је човек хришћанин, а сматрају да конфесија није најбтинија. – Али да ли они разумеју да врло мало људи на Западу данас иде у цркву? – Мислим да разумеју. – И како онда Европљани могу да спознају истину, како ако жетеоци не дођу на жетву? – Изгледа да неки православни јерарси сматрају да на Западу тиме треба да се позабаве католички и протестантски свештеници. – Али зар православци не желе да Европљани сазнају за истински пут спасења и да се приближе Христу? Зар не постоји потреба за изградњом православне културе на Западу? Да ли можемо да достигнемо добар резултат ако се сведемо на неприметно постојање у оквирима католичког и протестантског културног простора који је у стању одумирања? Мислим да ће на Страшном Суду православни јерарси морати да положе рачуне не само о томе како су се бринули о својој пастви, него и да ли су се дали у потрагу за изгубљеним овчицама. Јер Добри Пастир у Јеванђељу се не брине само о својих 99 оваца, већ иде у потрагу за једном једином изгубљеном овцом. Нажалост, тренутно не видим да ту изгубљену овцу неко сада заиста тражи. Сасвим разумем бригу Руске, Румунске, Бугарске и других Цркава о њиховој пастви, о Русима, Румунима, Бугарима. Нико не пориче да је то њихова обавеза. Ипак, упоредо са том обавезом, мора да постоји и расположење према мисионарењу између оних људи који окружују те Русе, Румуне или Бугаре. У Британији постоје парохије где се богослужење држи искључиво на црквенословенском или румунском, али с друге стране постоје и парохије где има пуно Енглеза који су прешли у Православље и тамо је служба готово сва на енглеском. Проблем је у томе што та два примера живе у потпуно паралелним световима који се не додирују. Неопходна нам је сарадња, нека златна средина. Поновићу, морамо се избавити од менталитета изолованих емигрантских заједница и од концепције да су православне парохије на Западу само продужетак матичне Цркве. У супротном, бојим се да ће нас то неизбежно одвести у јерес етнофилетизма. Такође, проблем није само у језику богослужења. Постоје и друге потешкоће – неки православни свештеници из различитих Црква не показују никакву жељу за заједничким трудом и сарадњом. Мислим да у сваком великом граду где има неколико православних заједница, свештенство (а затим и лаици, али почињем од свештенства) треба регуларно да се окупља зарад молитве, разговора о црквеном животу или да се просто окупи на заједничкој трпези. Треба да пређемо на модел отвореног Православља. За нас је важно да Православна Црква делује у јединству, без подела на националне групе. Али да би таква сарадња на локалном нивоу постала реалност морају да постоје одговарајуће инструкције од архијереја, који имају надлежност на Британским острвима. Извор: Православие.ру View full Странице
  7. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо   Фото Ж. Кнежевић   СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна.   Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца.   ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци?  - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета?   - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог.   Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету?   - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу.   Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега.   * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део?   - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово.   ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави.
  8. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави. View full Странице
  9. Потпредседник Народне странке Здравко Понош изјавио је да је улазак Србије у НАТО како нерационалан потез, тако и емотивно неприхватљив за садашње генерације које су преживеле трауму бомбардовања и да би Србија требало да остане војно неутрална. Имиџ НАТО-а у Србији је неповратно урушен за ове генерације. Расположење у јавности је доминантно против војног сврставања, рекао је Понош у емисији Зумирање недељника Време. Понош је рекао и да улазак у НАТО у овом моменту није сасвим рационалан. Питање је да ли нам је потребна антагонизација односа са Русијом, државом и нацијом са којом имамо историју специфичних односа. Није моменат да сада мењамо курс након свега што смо преживели. То није ствар о којој би одлуке требало да доноси групица људи која на овај начин влада“, навео је Понош. Понош је рекао да је војна неутралност скупа, али је и сврставање веома скупо. Једно је ако се сврставате зато што је то ваш избор, а сасвим друго ако сте на то принуђени. Оно што можете сами да урадите, то је да покужате да се не сврставате, за то вам не треба нико, додао је Понош. Понош је као потпуно скандалозну оценио изјаву министра одбране Александра Вулина да ће Србија дати на располагање војне ефективе свима који се боре против такозване Исламске државе. Ми да шаљемо војску да гине негде само да би били добри момци и да би компензовали нешто друго што смо забрљали или што смо обећали а нисмо извршили, то се тако не ради. Може да иде онај ко је жељан униформе, а није је носио када је требало, навео је потпредседник Народне странке. Понош је оценио да Вулин својим изјавама не доприноси смиривању ситуације у региону. „Министар одбране је практично референт за односе с Хрватском и одговара на сваку проусташку изјаву, а то је исто као да се стајским ђубривом сузбија коров, не производи резултат у смиривању ситуације у региону" - рекао је Понош. Понош је навео да се Војском Србије политички манипулише. Министар одбране има свој забавник, свој сајт под личним именом, где се презентује на дневној бази и систем одбране и војска се користе за личну промоцију, рекао је Понош. Бивши начелник Генералштаба Војске Србије је као веома необично оценио Вулиново појављивање у парауниформи и истакао да министар не би требало да носи униформу. Ако човек има потребу да носи униформу пред онима који имају право на униформу, онда је промашио професију, нека се упише у ловачко друштво, у пионире или негде где униформе могу да се носе као лични хир, а не као ствар професије, додао је Понош. Он је навео да војна професија не би требало да буде социјални вентил, него брзи лифт за људе који су кренули из нижих социјалних сталежа, а вредни су и паметни. Потпредседник Народне странке је, поводом унутрашњег дијалога о Косову, рекао да је то замишљено као подела одговорности за нешто што је неко обећао на канабету. (Народна странка)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×