Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нови'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 103 results

  1. Ради се о постављању текста превода који никако да дође на нет. Већина коментара је изостављена због ограничености техничке природе. Нови Завет из ревидираног текста грчког оригинала Четврто издање Еванђеље по Матеју МАТЕЈ, ГЛАВА 1. Родословље Исуса Христа 1 Књига родословља Исуса Христа, сина Давидовог, сина Авраамовог. (Лк 3:23) 2 Авраам роди* Исака; а Исак роди Јакова, а Јаков роди Јуду и његову браћу; [*геннао грч. - родити у пасивном облику употребљава се најчешће за мушкарце кад се говори о стварању потомства (Мт 1:2-16), а не за жене, кад се говори о рађању деце: Лк 1:13,57.] 3 а Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром; а Фарес роди Есрома, а Есром ради Арама; 4 а Арам роди Аминадава, а Аминадав роди Наасона, а Наасон роди Салмона, 5 а Салмон роди Вооза с Рахавом, а Воз роди Овида с Рутом; а Овид роди Јесеја, 6 а Јесеј роди Давида, цара. А Давид роди Соломона с оном која је била жена Урије; 7 а Соломон роди Ровоама, а Ровоам роди Авију, а Авија роди Асу, 8 а Аса роди Јосафата, а Јосафат роди Јорама, а Јорам роди Озију, 9 а Озија роди Јоатама; а Јоатам роди Ахаза, а Ахаз роди Језекију, 10 а Језекија роди Манасију, а Манасија роди Амона, а Амон роди Јосију, 11 а Јосија роди Јехонију и његову браћу у време пресељења у Вавилон. 12 А по пресељењу у Вавилон Јехонија роди Салатила, а Салатил роди Зоровавеља, 13 а Зоровавељ роди Авиуда; а Авиуд роди Елиакима, а Елиаким роди Азора, 14 а Азор роди Садока, а Садок роди Ахима, а Ахим роди Елиуда, 15 а Елиуд роди Елеазара, а Елеазар роди Матана, а Матан роди Јакова, 16 а Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се родио Исус назван Христос. 17 Тако је свих поколења од Авраама до Давида четрнаест поколења, а од Давида до пресељења у Вавилон четрнаест поколења, а од пресељења у Вавилон до Христа четрнаест поколења. Рођење Исуса Христа 18 А рођење Исуса Христа било је овако: кад је његова мајка Марија била верена за Јосифа, а пре него су се састали, нашло се да је она трудна од Духа Светога. (Лк 1:35) 19 А Јосиф, њезин муж, будући праведан и није је хтео јавно срамотити, одлучио је отпустити је тајно. 20 Док је он размишљао о томе, гле, анђео Господњи јави му се у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију, своју жену, јер оно што се у њој зачело, од Светог је Духа. 21 И родиће сина, и надени му име Исус; јер ће он спасити свој народ од њихових греха. (Лк 1:31, Дап 4:12) 22 А ово се догодило све да би се испунило оно што је Господ рекао преко пророка који говори: 23 „Гле, девица ће затруднети и родити сина, и наденуће му име Емануил“ (Иса 7:14), што преведено значи: Бог с нама. 24 А кад се Јосиф пробудио из сна, учини као што му је заповедио анђео Господњи, и узе к себи своју жену; 25 али је није познао; док није родила свог прворођеног сина; и даде му име Исус. (Лк 2:7)
  2. Поводом 150 година од првог издања Светог писма на народном језику (Ђуро Даничић - Вик Ст. Караџић) 1868-2018 Удружење Иконос из Београда је објавило Нови српски превод Светог писма. У питању је Св. писмо протестантског канона (66 књига) који су с библијских језика превели мр Мирослав Живковић, др Александар Бирвиш и Жарко Ђорђевић. Ово је први пут да смо добили превод Старог завета с оригиналних језика (јер су сви досадашњи преводи били "превод превода"), док је и досада на нашем језику било више превода Новог завета с новозаветног грчког језика. Нови српски превод Светог писма је штампан на ћириличном писму, на екавици, у формату 135х216mm на библијском папиру, у тврдом (шивеном) повезу и с крстом на црним корицама. У питању је нов превод који нема благослов ниједног епископа и сл. и као такав није одобрен за службену употребу у СПЦ али верујем да може бити од користи сваком истраживачу Св. писма ради упоређивања превода и сл. Цена... права ситница У питању је издање за дељење, тако да сви који желе могу да наруче примерак за себе. За сада се шаље само на територију Реп. Србије, а на примаоцу су једино трошкови постекспрес поштарине (око 180 динара) која се плаћа поштару. Свој примерак Новог српског превода Светог писма можете да наручите ел.поруком ikonos.office@gmail.com или приватном поруком.
  3. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) * * * * * * Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ * * * * * Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира *Прбобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свети Преподобномученик Григорије Пећки Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живио је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) * * * * * * Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ * * * * * Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира *Прбобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Од понедељка, 15. јануара почиње нови серијал емисија Хришћанство и технологија. О томе које теме нас очекују у новом серијалу и са којим гостима чућете од аутора емисије Александра Арсенина. Извор: Радио Беседа View full Странице
  6. Божићна посланица, Активности Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у посети Руској Православној Цркви, Празник Светог Севастијана Џексонског и Санфранциског, Поводом педесет година трудољубивог рада у нашој Цркви протођакона Радомира Ракића, Епископ канадски др Митрофан: Свето Писмо у нашем животу, Др Радован Пилиповић: Патријарх московски и све Русије Тихон Белавин (1917–1925) у очима Срба, Свештеномученик Иларион (Троицки), Васпостављање патријараштва и избор сверуског патријарха1917. године (превео: Николај Сапсај), Јеромонах Поликарап (Рајковић): Избор митрополита Тихона за Патријарха сверуског, Проповед оца Василија (Гролимунда) на празник Светог Спиридона (превела: Душица Крафт), Архимандрит Евсевије: Старац Јаков Цаликис - нови светитељ Православне Цркве, Древно грузијско Јеванђеље унето у Унесков регистар „Сећање света“, Др Радован Пилиповић: Црква - Календар Српске Патријаршије за просту 2018. годину, Стефан Недић: Православни катихета. Извор: Српска Православна Црква
  7. Нови број Гласника, службеног листа Српске Православне Цркве, у броју 12 за децембар 2017. године, поред службеног дела о активностима Светог Архијерејског Синода, доноси и следеће текстове: Божићна посланица, Активности Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у посети Руској Православној Цркви, Празник Светог Севастијана Џексонског и Санфранциског, Поводом педесет година трудољубивог рада у нашој Цркви протођакона Радомира Ракића, Епископ канадски др Митрофан: Свето Писмо у нашем животу, Др Радован Пилиповић: Патријарх московски и све Русије Тихон Белавин (1917–1925) у очима Срба, Свештеномученик Иларион (Троицки), Васпостављање патријараштва и избор сверуског патријарха1917. године (превео: Николај Сапсај), Јеромонах Поликарап (Рајковић): Избор митрополита Тихона за Патријарха сверуског, Проповед оца Василија (Гролимунда) на празник Светог Спиридона (превела: Душица Крафт), Архимандрит Евсевије: Старац Јаков Цаликис - нови светитељ Православне Цркве, Древно грузијско Јеванђеље унето у Унесков регистар „Сећање света“, Др Радован Пилиповић: Црква - Календар Српске Патријаршије за просту 2018. годину, Стефан Недић: Православни катихета. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Благодарећи информативној служби Митрополије црногорско-приморске доносимо видео запис интервјуа са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором цетињске богословије. Интервју је реализован у емисији "у жижи" на Новој Телевизији. View full Странице
  9. Видео приказује Хитлера са јасним симптомима употребе амфетамина. https://twitter.com/xavierkatana/status/951180372938641408/video/1
  10. Свету Литургију служио је Преосвештени Епископ новосадски и бачки др Иринеј, уз саслужење више свештеника и ђакона. Посланицу за празник Рођења Христова, Патријарха српског и свих архијереја Српске Православне Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Светогеоргијевског храма у Новом Саду. На литургијске прозбе одговарао је хор „Свети Георгије”. Светој Литургији, поред мноштва верног народа, присуствовали су и градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић и др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду. Извор: Епархија бачка
  11. Прослављање празника Рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Саборном храму у Новом Саду отпочело је служењем Великог повечерја и јутрења празника Божића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију служио је Преосвештени Епископ новосадски и бачки др Иринеј, уз саслужење више свештеника и ђакона. Посланицу за празник Рођења Христова, Патријарха српског и свих архијереја Српске Православне Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Светогеоргијевског храма у Новом Саду. На литургијске прозбе одговарао је хор „Свети Георгије”. Светој Литургији, поред мноштва верног народа, присуствовали су и градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић и др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду. Извор: Епархија бачка View full Странице
  12. Божићни интервју Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, и егзарша свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ Нови View full Странице
  13. Божић је породични празник и неколика текста у новом броју говоре о породици и породичним односима. Ђакон Никола Јанакос у катихетском огледу поставља питање „како разговарати са децом?“, игуман Нектарије Морозов говори о односима родитеља и дјеце „Љутња на родитеље – ко сноси кривицу?“, питајући се зашто је данас толико много старих родитеља усамљено? Епископ бруклински Николај пише о улози жене у Православној цркви. Примјер православној жени свакако је Пресвета Богородица. Сазнаћете нешто о њеној чудотворној Клисијарској икони Мајке Божије. Монахиња Корнелија Рис свједочи о једном чуду Свете Ксеније Петроградске у Окланду „Знаш где да идеш!“. Ту је и житије светитеља који се празнује у предбожићним данима, „Мученичка смрт Светог Игњатија Богоносца“. Ђакон Павле Љешковић бави се темом црквене умјетности, конкретно поезијом Св. Романа Мелода. У рубрици поезија заступљени су стихови Батрића Бабовића. У рубрици историја Нико Јовићевић пише о попу Ђоку Пејовићу, командиру са Грахова и дипломати. Из репортаже ђакона Влада Јарамаза сазнаћете како је изгледала посјета митрополита Амфилохија Епархији буеносајреској и централно-јужноамеричкој. Ове године широм свијета одржане су прве прославе светог Мардарија Ускоковића, како каже теолог Александар Вујовић у тексту „За Цркву Христову и за светитеље Божије не постоје границе“. Једна таква прослава описана је у репортажи „Прослава Светог Мардарија Љешанско-либертивилског у Петрограду“. Његово Блаженство архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован говорио је за Радио Светигору о недавним покушајима Македонске расколничке цркве да се стави под скут Бугарске патријаршије, што је часопис Светигора пренио у овом броју „Мајка Црква једино Српска православна црква“. У новом броју дат је приказ књиге „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ протојереја Слободана Бобана Јокића. У божићном помену под називом „Свједок безгробне војске“ налази се име новопочившег Владимира Никлановића. Др Драгица Бојовић у рубрици медицина подсјећа на корисне састојке цвекле. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске, у оквиру којих је издвојен кратак животопис новог светитеља Православне цркве, старца Јакова Цаликиса. Чаробно божићно, а суштаствено истинско доимање свијета, Светигора допуњује другим дијелом апологетског текста Милана Церовине „Твоје је Слово све из ничега створило“, о дарвинистичком (случајном) еволуционизму као теорији, али не и научној истини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Мир Божји! Христос се роди! Ријечи „Загрлимо љубављу Божијом једни друге“ из бесједе коју је Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије изговорио на Божић прошле године јесу срж и максима овог броја, јер је у њима садржан не само смисао Божића, него и нашег постојања. Те ријечи су увод у ново, 268. божићно издање Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Одмах за њима слиједи бесједа „Љубав према ближњем“ свештеника Владимира Милутиновића. Затим се нижу текстови у духу празника: „Недеља по Божићу“, о праведном Јосифу протојереја Дејвида Мозера, „Божићно писмо“ Ивана Иљина, „Господ се зацари, у лепоту се обуче“ митрополита јарославског Јована, „Христови полажајници“ монахиње Олимпијаде Кадић. Божић је породични празник и неколика текста у новом броју говоре о породици и породичним односима. Ђакон Никола Јанакос у катихетском огледу поставља питање „како разговарати са децом?“, игуман Нектарије Морозов говори о односима родитеља и дјеце „Љутња на родитеље – ко сноси кривицу?“, питајући се зашто је данас толико много старих родитеља усамљено? Епископ бруклински Николај пише о улози жене у Православној цркви. Примјер православној жени свакако је Пресвета Богородица. Сазнаћете нешто о њеној чудотворној Клисијарској икони Мајке Божије. Монахиња Корнелија Рис свједочи о једном чуду Свете Ксеније Петроградске у Окланду „Знаш где да идеш!“. Ту је и житије светитеља који се празнује у предбожићним данима, „Мученичка смрт Светог Игњатија Богоносца“. Ђакон Павле Љешковић бави се темом црквене умјетности, конкретно поезијом Св. Романа Мелода. У рубрици поезија заступљени су стихови Батрића Бабовића. У рубрици историја Нико Јовићевић пише о попу Ђоку Пејовићу, командиру са Грахова и дипломати. Из репортаже ђакона Влада Јарамаза сазнаћете како је изгледала посјета митрополита Амфилохија Епархији буеносајреској и централно-јужноамеричкој. Ове године широм свијета одржане су прве прославе светог Мардарија Ускоковића, како каже теолог Александар Вујовић у тексту „За Цркву Христову и за светитеље Божије не постоје границе“. Једна таква прослава описана је у репортажи „Прослава Светог Мардарија Љешанско-либертивилског у Петрограду“. Његово Блаженство архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован говорио је за Радио Светигору о недавним покушајима Македонске расколничке цркве да се стави под скут Бугарске патријаршије, што је часопис Светигора пренио у овом броју „Мајка Црква једино Српска православна црква“. У новом броју дат је приказ књиге „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ протојереја Слободана Бобана Јокића. У божићном помену под називом „Свједок безгробне војске“ налази се име новопочившег Владимира Никлановића. Др Драгица Бојовић у рубрици медицина подсјећа на корисне састојке цвекле. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске, у оквиру којих је издвојен кратак животопис новог светитеља Православне цркве, старца Јакова Цаликиса. Чаробно божићно, а суштаствено истинско доимање свијета, Светигора допуњује другим дијелом апологетског текста Милана Церовине „Твоје је Слово све из ничега створило“, о дарвинистичком (случајном) еволуционизму као теорији, али не и научној истини. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Кад је установљен Јулијански, а кад Грегоријански календар, које су разлике међу њима и која помесна Црква се држи једног, а која другог, за "Благовесник" у сусрет празнику Рођења Господа Христа прича тада протођакон, данас протонамесник Слободан Алексић. View full Странице
  16. Извор: Православни богословски Факултет Универзитета у Београду
  17. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Владимир Антић обранио је докторску дисертацију под насловом "Функција елемената азматског типика у савременој богослужбеној форми Православне Цркве – литургиолошка анализа“. Извор: Православни богословски Факултет Универзитета у Београду View full Странице
  18. У Парохијском дому храма Светог Саве 25. децембра 2017. године чланови редакције часописа Богословље представили су нови број часописа. Професори Православног богословског факултета Универзитета у Београду презвитер Александар Ђаковац, Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић истакли су да часопис излази већ 80 година и да је он својеврсна историја богословске мисли у Срба, а да ово поколење редакције часописа намерава да интердисциплинарним приступом oдносно комуникацијом са другим наукама се позабави горућим проблемом неразумевања старог и вековима неизмењеног теолошког језика у обраћању човеку 21. века. прилог Радија Слово љубве View full Странице
×
Search results - Живе Речи Утехе