Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нисам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Нисам њихов потомак и тачка. Зато и звучи тако скандалозно. Много сам читао на ту тему, али и сад као и раније не верујем у теорију еволуције. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру View full Странице
  2. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру
  3. ризница богословља

    Др Растко Јовић: Нисам дошао да донесем мир…

    Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Извор: Теоологија.нет
  4. Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Извор: Теоологија.нет View full Странице
  5. Драгана Милошевић

    Нисам дошао да донесем мир…

    Рене Магрит, Голконде, 1953. Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Растко Јовић http://teologija.net/nisam-dosao-da-donesem-mir/
  6. Драгана Милошевић

    Кајем се што нисам анђео

    Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну. На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то... Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“. Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“ Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не? Само питам и ништа не констатујем. Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео. Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе. Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже! Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен. Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља 08 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111329.htm
  7. Драгана Милошевић

    Кајем се што нисам анђео

    Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну. На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то... Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“. Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“ Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не? Само питам и ништа не констатујем. Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео. Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе. Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже! Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен. Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља 08 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111329.htm View full Странице
  8. Никола Поповић

    Ја нисам ту због Тебе, већ због себе

    Не умем да гледам Господе - шта желиш да видиш? Не умем да се молим Господе - којом речју желиш да ме купиш? Не умем да плачем - зашто би плакао? Да бих окајао грехе пред Тобом - Ја мислим да је за почетак промена довољна. Како да те нађем, Господе? - Тражи ме на оном месту где би требало највише да обитаваш, у срцу свом. Које је моје срце? - Глас вапијућег у пустињи. Зашто се бојим, Господе? - Бојиш ли се? Требало би да се бојим. - Ништа не би требало. Погубим се од твоје способности да будеш неутралан. - Да ли желиш да ропћем над тобом? Желим љубав, Господе! - Много штошта данас називате љубављу. А љубав је оно што јесте. Како да је спознам? - Почни од себе и сопствене душе. Упознајте се прво ви. Немам времена толико. - Време је вечност. Не упадај у замке. Како да то разумем? - Тиме што ћеш гледати у вечност пред свако учињено дело. Шта ако нисам способан? - шта ако јеси? Да ли сам ти тежак, Господе? - Тежина за мене не постоји. Постоји глас. Који је то глас? - Вапај душе која се мени предаје. Како да се спустим у срце? - За почетак буди ту где јеси. Где сам ја Господе? - Видим таласе који те односе куд им је воља, а видим и тебе који мислиш да си фантастичан сурфер. Бојим се да не знам како. - Бојим се да ниси спреман да се потрудиш. Зашто ниси опасан? - Ја сам који јесам, ма шта ти мислио или веровао. Зар ниси савршени отац? - Савршени отац милује дете из перспективе вечности. Ја сам заробљен овде. - Заробљен си докле верујеш да јеси. Чиним лоше себи. - Не верујеш ми да допуштам добро за тебе. Како да научим? - Пусти. Не учи, само пусти. Тешко ми је да пустим, остаћу без ичега онда. - Истина је, али ни не сумњаш шта ћеш тек онда добити. Зашто људи нису фини? - Не засмејавај ме. Као да знаш шта је финоћа. Сваки микрокосмос чини свој универзум. Тако велики, а тако мали… - и тако несвесни… Како да поступамо, Господе? - за почетак слушајте. Слушај. Срце? - Брзо учиш, а брзо и заборављаш. Али, не знам како да слушам своје срце! - Не знаш, или нећеш? Онда бих био груб понекад? - можда би само био искрен? Да ли је у реду бити груб и искрен? - Искреност није зло. Оно што је добро не може да повреди, иако може свакојако деловати у једном тренутку. Како да будем храбар? - Буди. Говори истину. И мање говори. Повређен сам… - умеш и да повредиш. Тужан сам… - умеш и да растужиш. Ја то чиним фино! - то не мења чињеницу да си повредио и растужио. Осећам се лоше због свега тога. - Дражи ти је тренутак од вечности, па себе заробљаваш у моментима који су пролазни. Подсећају ме на те моменте. - подсећаш и ти. Оног момента када будеш престао, престаће и они да важе. Јесам ли многе повредио Господе? - Одавно не говорим, већ чиним да сам прогледаш. Питај своје срце. Зашто мислим да већ сам знаш одговор? Као да разговарам са својим огледалом. - Ти би да видиш светлост? Бих. Али је се и бојим. - Кад будеш био спреман. Ниси спреман да се мењаш. И даље не пушташ грех. Да ли те ја тиме растужујем? - Као оца, жао ми је да вас гледам како се мучите у сопственим замкама, али знам да је то тренутно. Пада киша напољу. - киша је добра. Да ли си строг? - да ли ти је лакше да грешиш ако знаш да сам строг? Не. - онда нисам. А ако јесте? - онда и даље нисам. Зашто? - Зато што верујеш да је казна тренутак и да ће све бити боље после ње. А ниси свестан да свака грешка може да те одвоји од Мене и мог погледа. Да ли те ја познајем Господе? - твоје срце ме зна. Обрати се њему. Све то звучи помало мистички и метафизички. Како да знам шта је то ”моје срце”? - Људи из сопствене потребе да не чују своју савест измислише многе науке и несигурности. А заправо је ствар врло једноставна. Глас вапијућег у пустињи. Ја говорим одавно. Научи ме да чујем Господе! - Јеси ли спреман да послушаш, након што чујеш? Опрости ми! - Дете моје… ја сам рад да све опростим, у то не сумњај, али буди спреман да чујеш и послушаш. То је основа нашег односа. И твоје слободне воље која бира Мој глас да чује.
  9. У свом првом интервјуу од како је ступила на дужност председника Владе Србије, а који је дала Спутњику, Ана Брнабић говори да ли је „амерички човек“? Какав ће однос имати са Вучићем? Да ли ће увести санкције Русији? Шта је за њу патриотизам? Много је питања, а мало времена... Када сте дошли на посао јутрос? У пет? — У седам. Имали смо прву седницу Владе у пола осам. Ушла сам у кабинет синоћ након Скупштине да се психички припремим, а јутрос у седам да се припремим за седницу Владе. Радни дан Александра Вучића од пет ујутро је био честа тема коментара. Да ли ћете се онда боље слагати са Ивицом Дачићем, за којег кажу да му седнице Владе нису почињале пре 10 сати? — Председник Вучић је стварно екстремни раноранилац. Ја нисам јутарњи тип. Опет, овде има толико посла да је неопходно кренути доста раније ујутро да би сe урадило све током једног дана, па и да бисте стигли да одспавате и одморите се. То је радно време које ћу задржати и које је мој темпо и важно је да сви наставе тим темпом. Први потпредседник Владе је други екстрем, али то су биоритмови људи. Када се говори о Влади и подели одговорности, причало се о томе да ће Дачић бити задужен за „политичка питања“. У којој мери ће он за то да буде задужен и како је то замишљено? — Мислим да је од тога направљена можда претерана фама. Постоји само један председник Владе. Мислим да је председник Републике то све добро објаснио. Први потпредседник Владе Ивица Дачић је и министар спољних послова. Он свакако има значајно више политичког искуства од мене и ја ћу се као председница Владе ослањати на његово политичко искуство. Са друге стране, велика је подршка и то што је председник Републике у складу са уставним овлашћењима човек који представља земљу и код нас и у иностранству. Свакако ћу да се ослањам и на његово искуство и знање и везе и углед који ужива у иностранству. За мене се зна да сам јак тимски играч, јако пуно полажем на тим, тако да ћу се ослањати и на првог потпредседника Владе и на председника Републике и мислим да нема дилеме да ће то бити тим који ће радити у најбољем интересу Србије. Да ли сте Ви тип особе која би потписала нешто што нико други не би потписао? — Мислим да сам довољно храбра да потпишем и донесем тешке одлуке. Са друге стране, Србија данас није таква земља где би председник Владе доносио било какве одлуке које нико други не би потписао. Мислим да је највећа предност Србије јак тимски рад између председника Републике и председника Владе. Све тешке одлуке ће се доносити консензусом тих људи. Председник Републике је добио скоро 56 посто гласова грађана Србије, он је неспорно огроман ауторитет. Грађани су за њега гласали у последња четири круга избора и сваки пут је добијао све више. И он и Српска напредна странка. Као председник Владе имам обавезу према грађанима Србије да се у тешким одлукама консултујем са председником Републике и да чујем глас народа, што значи и са Српском напредном странком, која је мене, као нестраначку личност, предложила и подржала за председника Владе. У том смислу је Србија, чини ми се, у сигурнијим рукама него што је икада раније била. Враћам се на то да немам проблем са доношењем тешких одлука, али да имамо паметне људе који ће заједно доносити храбре одлуке. Где „зашкрипи“ када зашкрипи између Вас и Вучића? Које су то теме? — Морам да признам да до сада никада није зашкрипало у последњих десет месеци колико радимо заједно. Не мора да значи да уколико некада имамо различита мишљења о неким стварима то „шкрипи“. Како изгледа размена аргумената када се не слажете? — Одлично. То је била најбоља страна мог рада као министра са тадашњим председником Владе. Мени је то изгледало више као рад у привреди, у сектору на који сам ја више навикла, него политички, јер је он свакако неконвенционалан политичар. Он брзо доноси одлуке, не плаши се да доноси одлуке, сагледа све информације, састанци су кратки, ефикасни. Та динамика је мени одговарала. Мислим да ће моје консултације као председника Владе са председником Републике, бити сличне, ако не и исте. Са тим што ћемо се свакако консултовати око неких другачијих питања, али, видите, ја имам тим у који верујем. Консултоваћу се и са свим министрима у њиховим ресорима јер они сигурно више знају од мене у својим ресорима. Слушаћу тим, али на крају ћу ја „пресећи“. Али не плашим се доношења одлука, јер ћу се пуно ослањати и на свој тим и на председника Републике. Имаћу консултације и са Српском напредном странком, која ме је подржала и дала ми већину у Скупштини за ову Владу. НИСАМ НИ „ПРОРУСКИ“ НИ „ПРОАМЕРИЧКИ ЧОВЕК“ Занимљив је тај утисак да у тим ситуацијама као да нисте у држави, него у некој компанији. Можда је поређење мало натегнуто, али ако је Србија та компанија, поставља се питање ко је „газда“. Било је коментара да сте Ви у интернационалним односима „амерички човек“. Да ли сте Ви „амерички човек“? — Мислим да је то фама која прати било кога ко уђе у јавни свет, а посебно у свет политике, да ли је проруски или проамерички човек. Нисам још чула да је неко про-ЕУ (смех). То су два екстрема. Нисам ни проруски, ни проамерички човек. Ја сам премијер Републике Србије и потпуно сам посвећена само и искључиво бољитку Србије и свих њених грађана. У том смислу поштујем и једну и другу страну. Такође поштујем ЕУ као стратешког партнера. Ми имамо пуно пријатеља и на томе сам захвална председнику Републике, који је као председник Владе отворио и нека друга поглавља у нашим дипломатским односима, пре свега нова пријатељства са Кином, одакле имамо све више инвеститора, као и за отварање разговора и сарадње са Индијом, за потпуно пријатељске односе, чак и на личном плану, са Уједињеним Арапским Емиратима. Али ја сам особа која је изабрана да ради за Србију. За себе мислим да сам озбиљан патриота, због чега сам се пре 15 година и вратила у земљу. Док сам живела и студирала у иностранству, са истим жаром као и док сам живела у Србији, устајала сам ујутру и отварала веб сајтове шта има ново у Србији и нервирала се истим интензитетом. Онда сам помислила да то нема смисла, да је боље да се вратим у своју земљу и помогнем јој, да урадим шта год треба из било које улоге. У привреди, цивилном друштву, а надала сам се у неком тренутку и у Влади, јер је то најдиректнији начин да помогнете својој земљи. Сада ми је пружена та прилика, већа него икада раније и даћу све од себе. То је оно што сам рекла и јуче. Моја порука грађанима Србије била је да ћу сваки дан дати све од себе да урадим што боље за Србију и све њене грађане. ЈА САМ ОГРОМАН ПАТРИОТА Патриотизам је занимљива тема. Политички, Ви можда и не делујете као типичан представник онога што би се могло назвати традиционалним српским патриотизмом. Да ли је ово нови патриотизам и шта је за Вас патриотизам? — Могуће је да не делујем, али мислим да је добро да се види да традиционални српски патриотизам нема само један облик на који смо се сви ми навикли. Ја сам огроман патриота. Не знам да ли је то нови патриотизам. Мислим да са патриотама делим све такозване традиционалне вредности, љубав према земљи, љубав према породици, оданост према земљи, пријатељима. Изнад свих нас треба да остане нешто боље за нашу земљу и да она треба да иде само напред. Али, исто тако, да земља треба да препознаје шта су нови трендови, који су трендови који долазе и у политици и у економији. Због тога сам се у експозеу фокусирала на дигитализацију. Видела сам разне критике. Мислим да можда неки нису разумели о чему сам причала. То сам и у Скупштини покушала да одбраним, да је четврта индустријска револуција као претходне три и да то што имамо проблеме са водоснабдевањем, канализацијом, отпадним водама и тако даље, не значи да треба да наставимо да радимо на плугу уместо на машинама и да не треба да се трудимо јер нисмо достигли тај степен развоја. Не, ово је шанса коју не смемо да пропустимо, ово је права, истинска индустријска револуција и ми морамо да ухватимо прикључак са њом. То нема никакве везе са тим да ли ми паралелно треба да радимо и нешто друго. Наравно да треба, али сви заједно морамо да ухватимо прикључак са овим, зато што, ако Србија сада не искористи шансу, јако ћемо заостати, не само за најразвијенијим земљама. И то је патриотизам, ако хоћете, нови патриотизам, патриотизам који каже: „Ја прихватам све традиционалне вредности, све ово што сам ја не значи да те вредности не поштујем, штавише, мислим да их поштујем и идем један корак даље“. ИМАМО ПУНО ТОГА ДА НАУЧИМО ОД РУСА Када причамо о иновацијама, занимљиво је да у Влади постоји нова позиција министра задуженог за иновације. То је Ненад Поповић. Доста сте о томе говорили у експозеу. Да ли ћете се у отварању и развоју Србије ка иновацијама и дигитализацији ослањати и на руску технологију, која, када човек погледа, у свету „прави лом“? — Апсолутно, ослањаћемо се и на руско знање и на руску технологију. Не постоји ни један разлог да се не ослањамо. Имамо пуно тога да научимо, Русија је једна од велесила у томе. Она је велесила у нанотехнологији, технологији будућности. Слушала сам неколико фантастичних предавања руских научника у вези са ефикасношћу материјала, што ми је отворило друге перспективе о томе како размишљамо о новим технологијама. Ето, то је још једна ствар. Ми се и даље фокусирамо на енергетску ефикасност, а ефикасност материјала је потпуно нови тренд, који у великој мери долази из Русије. Један од највећих руских универзитета, Ломоносов, има фантастичну сарадњу са америчким МИТ. Ко смо онда ми да размишљамо да ли ћемо се фокусирати само на МИТ или само на Ломоносов? Учићемо и бићемо отворени за знање из свих крајева света и у том смислу изузетно се радујем и мислим да министар Поповић може јако пуно да допринесе у том аспекту. Важне су везе са Русијом, али и везе са Израелом, која је једна од водећих земља света у старт аповима у иновацијама. Учићемо са свих страна, имамо пуно да научимо, имамо пуно да надокнадимо, али, исто тако, имамо пуно и да понудимо. Имамо, рекла сам то у експозеу, компанију која је проглашена за једну од најпаметнијих компанија на свету, постали смо један од европских центара захваљујући нашим младим, креативним и храбрим људима, који су искорачили даље без нарочите државне подршке у креативне индустрије. Видео гејминг, ту запошљавамо огроман број младих који кроз порезе уплаћују значајна средства у буџет. То су све ствари за које ћемо видети како можемо да их одведемо корак даље и да им пружимо што већу подршку. Хоће ли Србија бити отворена за руске компаније у већој мери у периоду који је пред нама? — Да, потпуно сам убеђена да са Русијом можемо много да радимо. Надам се највише у сфери технологије, дигитализације и иновација, али и свега осталог. Отворени смо, Србији су потребне инвестиције. Српски народ има традиционално пријатељство са руским народом и као председник Владе намеравам да томе укажем изузетно поштовање и да ја, која долазим из сектора који је пре свега био усмерен на САД, научим много више о руским инвестицијама, о потенцијалима за даљу сарадњу и да проширим и своје сопствене видике. ЗАЈЕДНО СА РУСИМА МОЖЕМО ДА НАПРАВИМО ЧУДА У експозеу сте говорили о модернизацији пољопривреде, о новим технологијама. Једна од тема је и велико руско тржиште, и наша понуда њима да се повећа обим производње… Хоће ли се то коначно решити? — То је добро питање, зато што сте ме навели да још мало појасним цео концепт дигитализације. Некако ми се и даље чини да када ја кажем дигитализација сви мисле на „ај-ти“. То у ствари нема пуно везе са „ај-тијем“ као сектором, то има везе са применом „ај-тија“ и технологије у свим осталим секторима, пољопривреди, рударству, енергетици, медицини, грађевини… Ја причам о дигитализацији као о једном таласу који ће свакако преплавити целу нашу економију. Причала сам о суштинској промени економије, да би и наше фирме постале глобално конкурентне. У том смислу у пољопривреди можда имамо и један од највећих потенцијала, ми имамо институт „Биосенс“ који је освојио прву награду у европским фондовима „Хорајзон твенти-твенти“. Јуче је потписан уговор о изградњи зграде „Биосенс“ института. То је најмодернија, најнапреднија примена дигитализације и информационих технологија у пољопривреди. Ми сада као Влада гледамо да са Европском комисијом потпишемо уговор о коришћењу података са сателита који би онда институту „Биосенс“ у ствари давали увид у све оно што је нама потребно да боље планирамо пољопривреду и да максимално искористимо наше ресурсе. Из свега тога ћемо ми имати много паметнију пољопривреду, пољопривреду која је много продуктивнија. Радујем се томе, да учимо од Русије, али и да их позовемо да виде и шта ради институт „Биосенс“ и да видимо како заједно можемо од тога да направимо право чудо. Причала сам са министром пољопривреде Недимовићем, то није 21. век, то је 22. век у пољопривреди. А биће овде, у Србији, у Новом Саду. Једва чекам да почнемо рад на тој згради. Радови би требало да буду завршени у року од годину дана, што је релативно брзо. Радујем се да већ негде од почетка 2019. године ми сви кренемо у озбиљну примену тих технологија. Недавно је Бранко Ружић изјавио да Преамбула и Устав треба више да кореспондирају са реалношћу. Да ли ћете Ви подржати избацивање Преамбуле или мењање Устава у том смислу? — Зна се да је за промену Устава потребна озбиљна већина у Скупштини. И консензус у целој Србији, због чега је и председник Републике причао да је ту потребно отворити један пре свега наш унутрашњи дијалог. У овом тренутку ја се нећу бавити Преамбулом Устава. Као председник Владе имам много ургентнија питања којима ћу се бавити, свакако у првих 100 дана Владе. А то су питања о којима ћемо ми морати да отворимо широк дијалог, са свим странкама заступљеним у Парламенту, али и са организацијама цивилног друштва и са Српском православном црквом. То су озбиљна питања која су, чини ми се, можда некад и пре свега емотивна, као што је и војна неутралност, и то да ли Србија треба да уђе у НАТО или не треба, сада у тренутку када су све земље око нас у НАТО-у. Србија је у том смислу специфична земља, другачија од било које друге земље у региону. И то искрено, традиционално пријатељство са Руском Федерацијом је мислим приоритет нашег народа. А агресија коју смо имали на нашу земљу, мислим да ће тешко да се заборави. И не треба да се заборави, али ми треба да кренемо даље. То су све дубоко емотивна питања и то је део идентитета Републике Србије који треба поштовати и чувати. ЗА ВОЈНО НЕУТРАЛНУ СРБИЈУ Који је Ваш став по питању чланства Србије у НАТО-у и војне неутралности? — Ја сам апсолутно за војну неутралност. Мислим да је то у овом тренутку најбоља и једина исправна позиција Србије. Исто тако јесмо у Партнерству за мир и учествујемо у међународним мировним мисијама и Уједињених нација и ЕУ и мислим да је то важно зато што тиме ми показујемо да смо негде и озбиљна држава и значајан фактор у међународној политици. Можда не велики фактор, али имамо своје место и то место ћемо чувати и преко тог места ћемо показивати озбиљност наше земље. Колико дуго ће то моћи да траје? — У овом тренутку сматрам да је приоритет обезбедити већу регионалну стабилност. Мислим да је то потребно свима нама у региону, а пре свега Србији. Зато што је Србија прошла кроз јако тешке непопуларне мере фискалне консолидације, које су биле јако храбре и уродиле плодом. Никада ниједна Влада у последњих 10 година није наследила тако добро стање у буџету, тако добре економске фискалне показатеље. Али за наш даљи раст у будућности је неопходна регионална стабилност. Зато што ми не можемо да очекујемо да ће инвеститори долазити, да ће новац који међународне финансијске институције и банке пласирају у Србији бити јефтин, уколико немамо стабилност у целом региону. Србија може бити, као што и јесте данас, изузетно и политички и финансијски и економски стабилна. Али ако имате било какву нестабилност у земљама у региону, то ће се негативно одразити и на наше економске показатеље. Због тога мислим да Србија треба да буде та која ће искорачити и покренути дијалог око веће регионалне стабилности, јер ћемо сви ми, а пре свега Србија, имати краткорочне позитивне ефекте од тога. У овом тренутку треба да се иде корак по корак и да решавамо одмах прва питања које треба да се реше. Данас су председник Републике и први потпредседник Владе и министар спољних послова заједно у Дубровнику, средином јула ићи ћу на регионални самит у Трсту и то су прави кораци који показују наше опредељење и приоритете наше политике. УСКОРО РЕШЕЊЕ ЗА СРПСКО-РУСКИ ЦЕНТАР У којем тренутку ће на ту листу одлука које се доносе доћи Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, да ли имате неки план за њега? — Он јесте на листи приоритета, о њему је чак и први потпредседник Владе причао непосредно пре избора нове Владе. То питање је, чини ми се, превише политизовано и требало би га склонити из те сфере политизације и прагматично о њему размишљати и коначно наћи решење за тај статус. Ми ћемо на томе радити и мислим да ћемо ускоро успети да нађемо решење које ће бити прихватљиво за све. Ја не видим нарочити проблем у томе. Нама је тај центар значајан и сви наши партнери треба да разумеју да је нама тај центар значајан и да је он пре свега хуманитарни. Да ли ће Србија увести санкције Русији док сте Ви премијер? — Јасно сам рекла да ће ово бити Влада континуитета, па и у томе да нећемо уводити санкције Русији. Гледаћемо да водимо балансирану спољну политику, ЕУ је била и остаје наш стратешки приоритет због нас самих. Ми треба да се мењамо у складу са европским вредностима, да учимо од ЕУ о финансијској, фискалној, радној дисциплини и етици, јер је то важно за све грађане Србије. У овом тренутку санкције Русији нису у најбољем интересу Србије. ДИПЕШ МОУД ПРЕМИЈЕРКА За крај, који су Вам омиљени књига и бенд? — Омиљени бенд ми је „Дипеш моуд“, али волим и „Њу ордер“, „Џој дивижн“, волим осамдесете свакако. Омиљени писац ми је Салман Ружди. Нисам стигла да слушам нови албум „Дипеш моуда“, јер је цела година била у служби јавне управе и локалне самоуправе, Националне академије за јавну управу и верујем да ће следећа бити још… забавнија. Милан ВУКЕЛИЋ
  10. Страле

    Пернар: Више нисам католик

    http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2586914/pernar-vise-nisam-katolik.html Посланик Живог зида Иван Пернар објавио је да више није католик и да је иступио из Католичке цркве, јер није сагласан са њеним политичким порукама, јавља "Индекс". Он је објаснио и зашто је у петак био на прослави Бадње вечери у организацији Српске православне цркве, док није био на прослави католичког Божића или Бадњака. "Разлога је више, али два су основна, на сам догађај позвало ме је њихово свештенство. Позив од католичког никада нисам добио, па се у складу с тим нисам ни осетио позваним", казао је Пернар. Како други разлог је навео то што је католичко свештенство у служби ХДЗ-а. Према његовим речима, ХДЗ осим што је уништио Хрватску, жели да уништи и њега лично и то монтираним поступцима, злоупотребом државних институција и путем државне телевизије. "Српска православна црква нема за циљ довођење ХДЗ-а на власт нити се меша у нашу политику и бави се верским питањима. За католичку цркву се то не може речи, оцењује Пернар. Индекс је на крају текста навео да је Пернаров потез изазвао низ негативних и шовинистичких реакција на Фејсбуку, а због таквих коментара је Пернар објавио још један пост на Фејсбуку у ком се осврнуо на све оне који "га називају Србином и комунистом зато што није католик ни члан ХДЗ-а".

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×