Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'комунисти'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 6 results

  1. Четници, комунисти, усташе

    Ево, овде можемо да наставимо дијалог са теме о Гишки.
  2. Zapravo nisu. Milan Basta je veoma dobro opisao šta je sve partizanska vojska (tada već Jugoslovenska armija) učinila da bi sprečila masovnu bežaniju ustaša na zapad. Reč je o dobro poznatim događajima u malom austrijskom mestu Blajburg (slovenački Pliberk). Basta opisuje kako su tu JA i lokalni slovenački partizani po cenu velikih gubitaka i pošto je primirje već nastupilo (tj. nemača kapitulacija), morali da vode borbe protiv ustaša i domobrana (tkz.Hrvatske oružane snage) prvo kod Dravograda, a pošto nisu uspeli da spreče proboj preko mostova na Dravi (iz raznih razloga, između ostalog, na tom pravcu su ustaše ostvarile lokalnu vatrenu nadmoć, a i bilo je ometanja od strane Bugara, ovoga puta u ulozi saveznika), nastavili su gonjenje u Austriju. Zahvaljujući podršci Engleza, koji su im stavili na raspolaganje tenkove i avijaciju, Basta i lokalni vođa slovenačkih partizana su prisilili na predaju "Glavni stožer". Na Blajburgu je zarobljena gotovo kompletna vlada NDH i "glavni stožer", dok se procene broja zarobljenika i kasnije likvidiranih ( s tim da nisu svi zarobljenici likvidirani) kreće od nekih 8-9000 (naši) do čak 30.000-40.000 (ustaški). Gotovo svi zarobljeni ministri i generali iz Stožera su dobili smrtne kazne u procesu pred vojnim sudovima (izuzeci su bili Mihajlo Lukić i Lavoslav Milić od vojnih lica). Izgleda da je nad "boranijom" međutim primenjen talion...kakav i koliki, ne možemo znati...koliko mi je poznato, iz partizansko-britanskog obruča probilo se svega par stotina lica, među njima od pozantijih Rafael Boban, drugi komandant crne legije, koji je posle toga jednostavno nestao. Što se tiče onih koji su uspeli da zbrišu, Maks Luburić je likvidiran od strane UDBE, tako što ga je zaklao njen agent, Ilija Stanić, u Španiji negde 1969-70. Eugen "Dido" Kvaternik je nastradao sa celokupnom porodicom u neobičnoj automobilskoj nesreći za koju niko nije preuzeo odgovornost. Veliki broj izbeglih ustaša vratio se u zemlju 1947-48, očekujući da digne ustanak, ali je njih ovde zapravo domamila UDBA, u briljantnoj operaciji "Gvardijan". Tokom te operacije, pohavatano je nekoliko stotina raznih terorista a od velikih faca Ljubo Miloš i Božidar Kavran. Ako se ima u vidu sve gore navedeno, nema mnogo osnova da se smatra da je UDBA poštedela Pavelića samo zato jer je Tito "mrzeo Srbe"...ja bih pre objašnjenja tražio u nekim mnogo prizemnijim, banalnijim razlozima...recimo, UDBA nije likvidirala Pavelića ili ga uhapsila (iako su timovi slati nekoliko puta, koliko mi je poznato) ali sličnu stvar nije uradio ni MOSAD, koji ga je takođe pratio. Biće da su motrenjem pokušavali da utvrde gde je Pavelić sakrio nekoliko (stotina?) tona zlata koje je maznuo još krajem 44 iz "državnog" trezora. Ovo mu je bila polisa osiguranja i ispostavilo se da je bio u pravu.
  3. У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук. Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа. – О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону. НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија… Жртва Љубомир Михаиловић / Сведок Миливоје Марковић Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“ – Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију. Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе. ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ – ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело. ДА СЕ НЕ ПОНОВИ – О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником. Аутор: Бранко Пузовић Извор: НОВОСТИ http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO
  4. Седам деценија од злочина у селу Баћевац код Барајева, о коме се дуго времена ћутало Црква у Баћевцу и верници били су мета комунистичког режима после Другог светског рата Фото Б.Пузовић, Хроничар Драгиша Божић У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук. Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа. – О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону. НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија… Жртва Љубомир Михаиловић / Сведок Миливоје Марковић Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“ – Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију. Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе. ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ – ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело. ДА СЕ НЕ ПОНОВИ – О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником. Аутор: Бранко Пузовић Извор: НОВОСТИ http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO View full Странице
  5. Био је 25. октобар 1944. године, када сам оца испратио за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су 72 пилота, са рукама везаним жицом, одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић Споменик Стратиште Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стријељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, надаo се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог свјетског рата, допринијети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца, али ни та комисија није урадила ништа по овом питању. Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства, успио је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан прије него што овај град постао дио Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживјели четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора. Иса Мандарић – Као човјек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година. Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човјек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“ Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посјетио Историјски музеј у Панчеву и поднио захтјев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стријељаних пилота краљевске авијације не посједују никакву документацију. А након формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно радити на случају стријељаних пилота, али од тога није било ништа. За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и предсједник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић каже: – Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73 године ћути о тако великом злочину. Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом дјелу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Вијеће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извјесни Гавро Шкриванић. У тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак гдје су саслушавани и стријељани у близини Јабуке код Панчева. На том мјесту се данас налази споменик Стратиште посвећено Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Њемаца, али никакво обиљежје не постоји за стријељане пилоте. Извор
  6. Вера у тамници Кроз затворе Титове Југославије од 1945. До 1985. Године прошло више од 500 свештеника и монаха Српске православне цркве. Рекордер по робијању био је прота Сава Банковић.СРПСКА православна црква платила је неправедан рачун комунистичком режиму животима, робијањем и прогоном више од 500 епископа, свештеника, монаха, па и ђака богословије. Од 1945. До 1985. Године није било дана да неко од православних клирика није био на робији у затворима широм СФРЈ. До ових, али и многих других података о страдању Српске православне цркве у комунистичком режиму дошао је протојереј ставрофор Саво Б. Јовић, духовник београдске цркве Ружице. Овај свештеник годинама прикупља грађу, проучава и бележи околности прогона служитеља Српске цркве у време комунизма. Комплетан списак пострадалих, околности под којима је режим насртао на њих, али и документацију из овог смутног периода објавио је у својим сабраним делима, која су управо изашла. - О силини прогона нове револуционарне власти сведоче судбине митрополита црногорско - приморског Арсенија Брадваревића, скопског Јосифа (Цвијовића) , дабробосанског Нектарија (Круља) и епископа бањалучког и жичког Василија (Костића) , бачког Иринеја (Ћирића) и Никанора (Илинчића) - набраја отац Саво. - Сви они су тамничени, пребијани, протеривани. На мети режима, као у првим вековима хришћанства, били су само због своје вере и припадности српском народу. Због снаге његове личности и преданости Христовој вери посебну књигу сам посветио ходу по мукама владике хвостанског Варнаве (Настића). Период после 1945. Године наставак је прогона Српске цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и прота Саво, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти. - Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. Године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде - бележи отац Саво у својој књизи „Утамничена црква“. У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. Свега коју годину мање у тамници је провео и свештеник Милутин Продановић из Годачице код Краљева. И сам хроничар Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници. Вечерње Новости
×