Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 123 results

  1. Џуманџи

    Како замишљате форумаше?

    Тема је јасна - сви имамо представе о свима (ко призна пола му се прашта ). Хајде да се мало шалимо на свој и туђ рачун (и немојте да кварите забаву тако што ћете постављати само слике људи који заиста физички личе на форумаше). @Драшко https://www.pinterest.com/pin/94857135872133823/ @Danijela http://imgur.com/gallery/ddJVw @Дијана. http://www.zennioptical.com/blog/meryl-streep-glasses/ @drvce http://thoughts.com/photos/life
  2. Србија је од самих почетака развоја ваздухопловства имала и људе и институције који су ту "свецку" новотарију пратили у стопу. Мала краљевина на Балкану је имала војно ваздухопловство пре многих већих и развијенијих земаља, док су многи ентузијасти и заљубљеници у летење, као што су Иван Сарић или др Влада Алексић, правили своје летелице у самоградњи и чинили подухвате достојне првих летова браће Рајт или Фармана... Сви ти примери, мање или више знани су ипак били на "локалном нивоу", али међу припадницима нашег народа постоји неколико људи, који су дали допринос развоју ваздухопловства и у глобалним размерама... Ово је прича о њима... Огњеслав Костовић Многи никада нису ни чули за овог изумитеља... А иза њега су остали многи проналасци, који су деценијама након његовог изума, неправедно приписани другима... Огњеслав је рођен у Аустрији, у граду Висбургу 1851. године. Његова породица је живела у Бечеју и били су познати трговци житом у том крају. Имали су поред Тисе огромне магацине у којима су складиштили откупљену пшеницу и одатле су њоме трговали и продавали ју широм Монархије. Огњеслав Костовић (1851-1916) Основну школу, Гимназију и Високу техничку школу Огњеслав је завршио у Пешти. Након тога, отац Стеван га "враћа" у Бечеј, како би се Огњеслав прикључио породичном послу у трговини житом. За почетак је тек свршени инжењер "пекао занат" водећи огромне барже са житом речним путевима до великих градова где су Костовићи имали своја трговинска представништва. За ту намену, Стеван је Огњеславу купио баржу, коју је овај назвао "Слога" и са којом је често волео да се са робом отисне пут Русије. У Одесу. Током тих вишедневних путовања, у његовом уму се родила идеја, а убрзо и план о "чамцу-риби", тј. о подморници која би могла да понесе осам људи. Упознавши у Одеси неке виђеније људе, решио је да остане тамо и убрзо се прикључује војсци, у којој је након руско-турског рата 1878. године добио и чин капетана. Поред пројекта подморнице, Огњеслав је већ имао и завршене пројекте за регулатор броја обртаја елисе за огромне пароброде, који је и спроведен у дело и који се доста дуго користио на руским пловилима с` краја 19. века. Поред тога, постојали су и нацрти за уређаје за вађење потонулих пловила путем подводних балона, као и нека решења за побољшање гњурачке опреме. Све поменуто, Огњеслав је у року од неколико година израдио у својој радионици у Санкт Петерсбургу, где је живео након рата и где је засновао породицу. Када је довршио подморницу, ту грдосију, за тадашње појмове, дугачку 22 метра и тешку 180 тона је представио руском царевићу 1887. године. За разлику од истомишљеника и ентузијаста у редовима руске војске са којима је сарађивао и који су се похвално изражавали о његовим изумима, руски Император Александар III Александрович није имао слуха за Огњеслављеве "подводне" изуме. Истине ради, треба рећи да је "камен спотицања" у преговорима са руским властима био арборит. Наиме, арборит је врста шперплоче, материјал који је Костовић вероватно открио још током боравка у Аустроугарској. Састојао се од слојева танко љуштеног фурнира који су под дејством водене паре и притиска спајани посебним лепком - цементом, што је такође био Костовићев проналазак. Захваљујући том лепку, арборит је импрегниран против труљења, упијања влаге и дејстава нафте и керозина. Поред тога што је коришћен за израду најважнијих делова дирижабла, арборит је употребљаван и за градњу чамаца, буради и понтонских мостова. По многима, арборит је први синтетички материјал на свету, а изум је "нашег" Огњеслава. А он није хтео да открије тајну како се арборит прави... Но, неуспех са подморницом није онерасположио Огњеслава. Имао је он резервни план, јер је упоредо са подморницом, радио и на пројекту неке врсте дирижабла-летећег балона, али са крилима. Костовићев балон са крилима Костовић је као што рекох, упоредо са подморницом, радио и на нацртима летелица. Имао је неке планове, претече данашњих хеликоптера, а технички најизводљивији за то време је био управо овај балон-махокрилац. Револуционарна у његовом изуму је била чињеница да је конструкцију крила и самог балона ојачао својим изумом, материјалом арборитом, те је тако та летелица била и управљива, баш као неки пра-авион. И то се све дешава две деценије пре чувеног Цепелина, који је ушао у историју. Огњеслава мало ко спомиње.... Руски Император Александар је годину дана након "одбијања" подморнице, следеће 1888. године позван у једно руско бродоградилиште како би му Огњеслав представио летелицу, која је по димензијама била три пута већа од оне подморнице. Била је дугачка 60 метара. Огњелав је додуше "скинуо" крила на овом моделу, али је поред огромних димензија и ојачања арборитом, имала је још нешто што нико до тада није имао. Наиме, за њу је Огњеслав изумео бензински мотор. Додуше, у исто време и Немац Дајмлер је изумео исту ствар. Само што је Дајмлеров мотор имао 1 КС, док је Огњеслав направио мотор за погон летелице од читавих 80 "коња". Иначе тај мотор се данас чува у ваздухопловном Музеју у Моњину крај Москве Костовићев мотор Костовић у моторском одељку своје летелице Нажалост, и поред револуционарних решења, ојачања конструкције арборитом, моторног погона, чак и имена "Русија", руски владар није био заинтересован за Костовићев изум... Овако је могао да изгледа Костовићев балон на сопствени погон, две деценије пре дирижабла Немачки јесте. Две деценије касније... Али зато се не пише Костовић као изумитељ, него Фердинанд Цепелин. А Костовићев балон је чамио у неком руском магацину, док га није прогутао пожар. Но ови неуспеси нису обесхрабрили Костовића. Он је наставио и даље са радом. Није га интересовало материјално, и није хтео да икоме открије тајну својих патената. Зато и јесте заборављен. Зато се и Цепелин проглашава изуметељем ваздушног брода, а Дајмлер мотора. Крајем 19. века, радио је и на развоју система за бомбардовање далеких циљева путем балона увезаних сајлом, путем које се бомба шаље на предвиђени циљ. Изум је назван "Ваздушни торпедо" Ваздушни торпедо Ни за овај изум није било слуха код надлежних. До краја живота, посветио се изради кофера, чамаца и понтонских мостова у својој фабрици арборита у Петровграду. Ту је 1911. године настао и летећи чамац, претеча данашњих хидроавиона... Поред ових поменутих, још око 100 изума је остало иза њега. Многи нису реализовани, због више разлога. Неразумевања, новца, личних сујета. На све то је кажу, Огњеслав какав је био скроман, само одмахивао руком. Иначе, неко рече једаред да је у младим данима волео да чита Жил Верна... Умро је тихо, последњег дана 1916. године. Петовградске новине су тада писале да је нестао блистав проналазач и научник који је заслужио да га будуће генерације памте по његовој необичној судбини и научном подвигу. Ми га нажалост не памтимо. О Костовићу не пишу уџбеници, енциклопедије су штуре. О улици и споменику да и не говоримо...
  3. Ваздухопловнотехнички институт је био јединствена југословенска научноистраживачка и развојна институција, националног значаја, у домену ваздухопловних технологија. Плански је радио на реализацији и вођењу задатака из те области, у складу државне стратегије ослонца на властите снаге. Организационо и буџетски је био повезан за структуру Југословенске народне армије (ЈНА), у периоду свога постојања, од 1946. до 1992. године. У томе периоду је био носилац научноистраживачког и развојног рада, у домену ваздухопловне технике у ФНРЈ/СФРЈ. Основан је 10. августа 1946. године, укинут је половином 1992. а кроз асимилацију неких његових преосталих делова у Војнотехнички институт копнене војске, настављена му је провизорна и минимизирана функција. Оснивање Ваздухопловнотехничког института Ваздухопловнотехнички институт је основан Наредбом Врховног команданта оружаних снага Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, пов. бр.1460 од 10. августа 1946. године. Истог дана је Врховни командант потписао и Наредбу о колегијуму и Правилник са задацима Института. Са овим актима је институцијализован дотадашњи богат конструкторски, развојни и научноистраживачки рад у области ваздухопловних технологија на просторима Југославије. То је био логичан пут преласка у вишу фазу организовања, сагласно светским искуствима и пракси, као потреба за вођење државне политике развоја ваздухопловства. Није случајно, да се тај вид организовања поклапао са светским стандардима, примењеним: NASA САД, ЦАГИ СССР/Русија, RAI Велика Британија, ONERA Француска, FFA Шведска итд. Тај принцип организовања се усталио, као стандард, за вођење националних стратегија у научноистаживачком раду и развоју у домену ваздухопловних технологија. Старији Лого Института Новији Лого Института Ваздухопловнотехнички институт је препознатљив по скраћеном називу ВТИ Жарково, по београдском насељу у ком је био и лоциран. Колегијум Института су сачињавали истакнути конструктори, професори универзитета и други научници, афирмисани у земљи и свету. Најпознатији су били академици проф. др Светополк Пивко, проф. др Мирослав Ненадовић и проф. др Антон Кукељ. Први Директор института, био је пук. пилот Коста Сивчев дипл. инж. професор, др, познати пројектант авиона, а други по редоследу директог је био научник, професор, а касније и академик Светополк Пивко, тада са чином ппуковника. Ваздухопловнотехнички институт је представљао научну институцију, националног значаја, према нивоу оснивача, дефиницији у пратећим документима, нивоом и врстом задатака и резултатима рада. Одлуком руководства ФНРЈ из 1956. године, у циљу значајнијег искорака у развоју властитих авиона, све конструкторске групе из ваздухопловне индустрије, интегрисане су у Институт. С тиме је Институту програмска оријентација проширена. Први зададак, произашао проширењем програмске оријентације, је развој школског авиона са турбомлазним мотором, Г-2 галеб. За све време свога постојања, Институт је био организован по научним и стручним областима и по службама. За реализацију сваког пројекта, интерно су формирани наменски бирои. Институту је више пута мењана веза према вишим управљачким структурама. Према наредби о оснивању, у почетку је био директно везан за Министарство одбране (МО). Касније је био везан за Команду ратног ваздухопловства (КРВ), за генералштаб, преко Заменика за Ратно ваздухопловство и на крају за МО, преко Помоћника Министра за војно привредну делатност (ВПД). У последњој деценији постојања СФРЈ, војни институти, сва три вида, била су паралелно повезана за МО, преко Помоћника Министра за ВПД: Морнарички институт, лоциран у Загребу, Ваздухопловнотехнички институт, почетно лоциран у Земуну, а касније коначно у Жаркову и Институт Копнене војске, лоциран у Београду, ул Катанићева. Организациони профил, пред укидање, 1992. Институт је био организован по службама, подељеним према научним областима на секторе, одељења и одсеке. Сектори ВТИ-а су били: Општетехнички Информатика Аеродинамика Експериментална аеродинамика (аеротунели) Структура авиона Експериментална чврстоћа структуре авиона Опрема и системи авиона Мотори, погон Експлоатација ваздухоплова Документација Директори Института У периоду постојања Института (од 1946. до 1992. године), били су директори (првих година су називани Начелници): Пуковник пилот, др Коста Сивчев дипл. инж. први директор Института (замењивао Пивка). Конструктор авиона: ИК-Л1, ИК-2, ИК-3, С-49А, С-49Ц Генерал Сава мр Пустиња дипл. инг. последњи Директор Института у почетку замењивао ппук Пивка, пук пилот, др Коста Сивчев дипл. инж., био је један од копројектаната чувеног југословенског авиона ИК-3, а после Другог светског рата и С-49Ц. ппук. др Светополк Пивко дипл. инж., био је главни инжењер РВ и ПВО, редовни професор на Машинском и ПМ факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука. пук. пилот Саво Пољанац, истакао се као пилот у одбрани Београда у Априлском рату 1941. пук. Хуберт Јелочник пук. Карло Јелинек дипл. инж. пук. др Слободан Кручичанин дипл. инж. пук. пилот Владимир Бакарић пук. др Златко Рендулић дипл. инж. пук. Радмило Радојковић дипл. инж. др Бранислав Јовановић дипл. инж., провео цео радни век у Институту пук. Драгољуб Јеринкић дипл. инж., провео је цео радни век у Институту и генерал мр Сава Пустиња дипл. инж., провео у Институту 36 год. (дошао као ппоручник а отишао с чином генерала). Ниједна од ових личности се не спомиње нити су им истакнуте Фотографије, заједно са хронолошки поређаним за директоре Института копнене војске (сада „Војнотехничког института“), у централној сали управне зграде, као приказ челних руководиоца садашњег Института, кроз његову историју. Чак нема ни фотографије пук. пилота, др Косте Сивчева дипл. инж и пук. др Светополка Пивка, члана Српске академије наука, који су били директори Ваздухопловнотехничког института и пре оснивања Института копнене војске. Ова чињеница и фалсификат датума оснивања садашњег Института говоре много о побудама за тзв. "интеграцију", личну себичност, једностраност и коначну штету. У Ваздухопловнотехничком институту су веће развојне програме водили Помоћници директора (програмовође): Орао, дипл. инг. Видоја Кнежевић, заменио га је дипл. инг. Драгољуб Јеринкић, а после дипл. инг. Милош Петрић Г-4 супер галеб, дипл. инг. Љубомир Груборовић, заменио га је дипл. инг. Милан Милојевић Хеликоптерe и наоружање, дипл. инг. Јарослав Шафарик Авион Ласта, дипл. инг. Милош Петрић Нови авион, мр Сава Пустиња дипл. инг. Постигнути ниво Југославија, као релативно мала земља, имала је запажене резултате у истраживању, развоју и производњи, у домену ваздухопловних технологија. Располагала је савременим системом школства, стручним кадром и стабилном визијом развоја. Извезено је око 200 војних авиона из домаћег развоја и производње. С таквом референцом се не могу похвалити многе и далеко веће, богатије и развијеније земље. У томе је централну улогу заузимао Институт. То је вредновано његовим широким укључивањем у привредну и међународну сарадњу, у којој су његови стручњаци показали запажене могућности и резултате. Институт је постигао свој највиши кадровски и лабораторијски ниво у последњој деценији свога постојања, током рада на развоју Новог авиона. Тај програм, у то време, по својим програмираним могућностима и примењеним технологијама, припадао је најужој групи напредних програма у свету, борбених авиона 4. генерације. У сарадњи са престижним светским ваздухопловним фирмама, уз значајна улагања, Институт је на томе програму достигао висок ниво по бројности, квалитету и обучености кадрова, лабораторијској подршци и расположивим информатичким алатима за научноистраживачки и развојни рад на борбеним авионима четврте и пете генерације. Кадрови Кроз рад, у Институту су израсли респективнини стручни кадрови, од којих су појединци постали познати у научном и друштвеном животу тадашње државе и у свету. Институт је, између осталог, изнедрио и двојицу познатих чланова Српске академије наука: Светополк Пивко и Миомир Вукобратовић. Душан Чкребић, по образовању електротехнички инжењер, радни век је започео у Ваздухопловнотехничком институту, на пројекту „Леонардове групе”, за погон малог подзвучног и воденокавитационог аеротунела (Т-32 и Т-33). Касније је имао веома успешну политичку каријеру, био је и Председник Председништва СР Србије. У тренутку укидања, Институт је имао око хиљаду формациских места, са високом попуњешћу, првенствено стручњацима ваздухопловно машинске и електротехничке високе стручне спреме. Распоред аеротунела у Институту Лабораторије Посебан ниво и значај, Ваздухопловнотехничком институту, одређивале су његове лабораторије, коришћене за његов јединствен експериментални научноистраживачки рад. Та делатност се одвијала у домену аеродинамике, чврстоће структуре, погона, симулације лета и борбе авиона, одређивања квалитета и стандарда горива и мазива, оптимизације грејања и проветравања кабине, интеграције опреме авиона итд. Посебно су вредни и препознатљиви аеротунели, објекти експерименталне аеродинамике: Аеротунел неповратног ваздушног струјања Т-31 (популарно зван „дуваљка“, укинут је), главни пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић. Аеротунел повратног струјања ваздуха Т-32, главни пројектант др Всеволод Сисојев дипл. инг. Воденокавитациони тунел Т-33, главни пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић . Димни аеротунел Т-34, за визуелизацију струјања, пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић. Велики аеротунел повратног струјања ваздуха, Т-35, са трансоничном комором, главни пројектант др Всеволод Сисојев дипл. инг. Надзвучни (суперсонични) аеротунел Т-36, главни пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић. Хиперсонични аеротунел Т-37, главни пројектант дипл. инг. Александар Ивковић. Трисонични аеротунел Т-38, пројектован и изграђен у сарадњи са канадским и америчким фирмама. Наменски је грађен за подршку развоја Новог авиона, ракета и других сличних напредних програма. Лабораторија за гориво и мазиво је била верификациона, за укупне потребе тадашње државе. Изглед делова аеротунела Модел НА, за испитивање у трисоничном аеротунелу Т-38 Радионица Унутрашње аероваге, са мерним тракама То је био строго наменски, специјализован погон за пројектовање и производњу аеротунелских модела, мерне опреме и уређаја за потребе лабораторија, првенствено аеротунела. Располагала је с врхунским стручним и обученим кадром за ове потребе. Поред високо обучених металаца, радионица је располагала с неколико специјалиста столарске струке. Била је савремено опремљена с пројектним алатима, производним машинама и опремом за контролу квалитета производа. Процес је био информатички увезан (интегрисан) у јединствен систем CAD/CAM. Производне машине с нумеричким управљањем су имале велике могућности обраде, велике прецизности са смањењем вероватноће људске грешке. Стандардизован је систем пројектовања помоћу рачунара (CAD) и повезан с производњом (CAM). То је, у то време средина осамдесетих година, био јединствен „пилот“ погон на ширем географском простору, са заокруженим интегрисаним системом CAD/CAM. Погон моделарске радионице Информатичка подршка Информатички „алат“, у функцији развоја летелице Средином осамдесетих година, прошлог века, Институт је припремајући се за развој Новог авиона покрио свако значајније радно место с информатичком подршком. Цео простор са креативним радним местима, био је покривен мрежом рачунара и његових „периферика“, међусобно повезаним оптичким кабловима. Централну улогу у томе систему је имао супер рачунар FPS264. У свакој значајнијој лабораторији је био инсталиран наменски процесор. Сви ови информачки ресурси, међусобно су се допуњавали и испомагали, пошто су били интегрисани у јединственој мрежи Института. Сва та радна места Института су била у окружењу потребне информатичке опреме. У Жаркову је 1987. цео комплекс од 12 зграда био повезан оптичким кабловима и локалном мрежом "ентернет" на којој је касније било 25 великих рачунара. На ове рачунаре било је прикључено пар стотина терминала, десетине графичких станица које су биле размештене у свима лабораторијама и бироима. Средином те деценије у Жаркову се радило на VAX кластеру(VAX8700,2x785, 780, итд. са заједничким подсистемом дискова) са 30 до 40 пројектантских станица. То је вероватно био први вид кластер конфигурацијерачунара на овим просторима. Институт је, у то време, располагао са наменским софтвером нивоа средње развијених земаља. Добар део софтвера је обезбеђен властитим развојем а део је набављен кроз сарадњу са иностраним партнерима. Био је планиран и значајан пренос и имплементација савременог софтвера, кроз сарадњу на развоју Новог авиона. Између осталог и „Ојлерови (енг Euler) кодови“. Набављен је софтвер за моделирање и пројектовање ваздухоплова SDRC Ideas. Радило се и на пројекту, да се информатичка филозофија, успостављена у Институту, прошири. Планирано је да се Ваздухопловна индустрија, у целини информатички увеже са Институтом. Да се успостави јединствен систем CAD/CAM целе Југословенске ваздухопловне индустрије, по узору на „пилот“ модел решења институтске радионице. Реализовани програми Аналитичка расподела притиска на Г-4 супер галебу. У укупном свом периоду постојања, од 46. година, Институт је, на неки начин, учествовао у свим ваздухопловним програмима и пројектима који су се одвијали у Југославији. До 1956. године, интензивно је сарађивао са пројектним бироима ваздухопловне индустрије. Експертски и лабораторијски је подржавао њихове пројекте. У тој сарадњи је развијен велики број авиона и једрилица, разних врста и намена. Познатији пројекти авиона: Школски авиони су Аеро-2, Аеро-3, „212“, „213“ и „522“. Авион за везу Курир. Експериментални авиони: Неуобичајено решење, са лежећим положајем пилота „451“. Са турбомлазним морторима, типа Палас, са различитим варијацијама њихове уградње. То су 451М, Зоља и 452М. Транспортни авиони су „214“ и „215“. Борбени авиони су С-49Ц, Стршљен (његова варијанта двоседа је Авион матица), са моторима Марборе и Б-12. Специфичности и значај неких од наведених пројеката су историјски: Авион С-49Ц је био веома значајан као борбени авион, с којим су опремљени борбени пукови РВ-а, у условима блокаде у периоду Информбироа. То је био респективан ловац, без обзира што је развијан и произвођен у тешким условима и у кратком временском периоду. Авион 451М je први домаћи пројекат са турбомлазним мотором. Има историјски и мотивациони значај за даљи развој ваздухопловне индустрије Југославије. Авион Зоља је постигао светски рекорд, у својој категорији, у брзини у хоризонталном лету од 495 km/h. Авион Б-12 је први домаћи пројекат с танким стреластим крилом, стајним трапом типа „бицикл“, предвиђеним за лет на крозвучним и надзвучним брзинама. Није био реалан, пошто и у развијеним земљама, у то време, још нису били довољно разјашњени феномени крозвучне и надзвучне аеродинамике, а у ФНРЈ тада није било ни одговарајуће експерименталне подршке. Југословија није тада имала кадровси и лабораторијски потенцијал за такав искорак. Из тих разлога је програм прекинут у току свог прототипског развоја. Школски авион 522 је такође значајан, на њему је школовано више генерација пилота. Још увек лети најмање један у САД, у оквиру енг old starприредби. Истакнути, главни конструктори бироа у ваздухопловним фабрикама су били: пилот пук. др Коста Сивчев. дипл. инг пук. Драгољуб Бешлин проф. дипл. инг. Сима Милутиновић пук. дипл. инг. Светозар Поповић дипл. инг. Иван Шоштарић дипл. инг. Борис Цијан. дипл. инг. Ђорђе Петковић (Брале) Структура вертикалног репа Г-4, пројектовано рачунаром системом CAD, а у изради је коришћен и композит. Интеграцијом пројектних бироа, у организациону структуру Института, отпочела је нова ера домаћег развоја, уз непосредну подршку истраживачке делатности, у домену ваздухопловних технологија. Потврда те организације се одмах доказала на развоју успешног школског авиона Г-2 галеб. У оваквој организацији интеграције, у оквиру ваздухопловних технологија, обезбеђена је кадровска и материјална критична маса за значајнија достигнућа. Резултати су то и доказали, са успешним развојем авиона и других ваздухопловних система. У Институту су, од 1956. до 1992. године, развијани: Школски авиони Г-2 галеб, Г-4 супер галеб и Ласта. Борбени авиони Јастреб, (наставна варијанта, двосед, NJ-21), Крагуј, Орао и Нови авион(прекинут). Транспортни авион Пеликан. Беспилотна летелица Пеликан је прекинут у фази пројекта. Није се успео обезбедити довољан број примерака за исплативу серијску производњу. Нови авион је прекинут због распада СФРЈ, из истог разлога је и продужено време развоја Ласте. Сви остали авиони су доживели серијску производњу и показали се као веома успешни у оперативној употреби. Такође и у иностраним армијама, једино је Крагуј коришћен само у ЈНА. У ирачкој армији се касније успешно показао и авион Ласта. Поред авионских програма Институт је кроз сарадњу са привредом, остварио запажене резултате на развоју саобраћајних средстава, објеката инфраструктуре и развио више десетина стандарда нових материјала и врста мазива. Примери сарадње са привредом: Оптерећење старог торња на Авали, при дејству ветра. Оптерећење мостова, на прузи Београд-Бар, при дејству ветра. Расподела притиска и оптерећење крова железничке станице Прокоп, Београд, при дејству ветра. Потпуно је измењен пројекат конфигурације крова, у циљу смањења оптерећења, на основу резултата мерења расподеле притиска. Оптерећења, готово свих познатијих торњева и стубова са предајницима, на дејство ветра, широм бивше Југославије. Експериментална оптимизација, за најмањи отпор, скијаша у лету, после скока. Минимизација отпора атлетичарског копља итд. Међународна сарадња Институт је имао плодну међународну сарадњу са великим бројем фирми и институција из света. Сарадња је била у разним облицима прихвата и давања технолошке подршке, партнерске кооперације, пружања услуга итд. Њиховом реализацијом су држави обезбеђена значајна финансијска средства и политичка корист. Најзначајнији програми међународне сарадње су: Пројектовање делова структуре путничких авиона за фирме Боинг (енгл. Boeing), Даглас (енгл. Douglas), Аирбус (енгл. Airbus) и Марсел Дасо (енгл. Marcel Dassault). Заједнички рад са Бритиш Аероспејс на пројекту структуре британског путничког авиона. Заједнички рад са фирмомa Марсел Дасо и Бритиш Аероспејс, на изради идејног пројекта за Нови авион. Партнерска кооперација са Ваздухопловнотехничким институтом и ваздухопловном индустријом Румуније на развоју и производњи борбеног авиона Орао и Пољске на развоју гаме лаких авиона. Из тога је, у реализацији фабрике Утва Панчево, произашла je Утва-75 (од варијанте М-10). Модификација ловачког авиона МиГ-17, за потребе Ратног ваздухопловства Сирије. За извршавање задатака подршке, обезбеђено је ношење вишецевног контејнера и лансера невођених ракета ваздух-земља. Постојала је вишегодишња, плодна сарадња са чекословачким институтом Letnany Prag, сарадњу је координисало заједничко тело. Такође се одвијала значајна научна и специјалистичка сарадња са институтима ONERA, Француска и FFA, Шведска. Реализован је значајан број услужних делатности, посебно лабораторијских испитивања, за подршку пројеката из више земаља. Укидање Института Распад СФРЈ је пратио и распад ЈНА. Основана је Војска Југославије у оквиру Државне Заједнице Србије и Црне Горе, са смањеним могућностима финансирања, што се последично одразило на услове рада и обим задатака војних института. Неминовно је било и питање њихове трансформације. При томе су заобиђени представници ваздухопловства и ваудухопловне технологије и мишљења из те струке. Под образложењем интеграције сва три видовска војна института, у један јединствен, спроведено је укидање Ваздухопловнотехничког института ненадлежном наредбом Начелника генералштаба од 30. јуна 1992. године, основан наредбом Председника ФНРЈ 10.авуста 1946. Ј.Б.Тита. Сама по себи одлука и наредба о укидању Института су апсурдне, јер с њима НГШ на себе преузима овлашћења Председника државе, али за то мало ко мари. Наредбом тадашњег Министра војске је основан интервидовски помешани институт 9. јуна 1992. године, под називом "Војнотехнички институт", а фактички је остао бивши Институт копнене војске и задржао је свој дан оснивања 3. новембар 1948. године. Један од апсурда је и то што је основан као једнствен а још наредних 21 дан је постојао и Ваздухопловнотехнички институт, али то није једино гажење правила, прописа и закона. Делови бившег Ваздухопловнотехничког института, само од неких организационих целина, су припојени Институту копнене војске. На овај начин је престала да постоји национална научноистраживачка институција, у домену ваздухопловних технологија, на овим просторима. Заговарана интеграција војних института (чак и то је била обмана, иако би и то био погрешан прилаз, али ипак је блаже од укидања), то јест, мешање ваздухопловних са другим неваздухопловним технологијама, што није позната пракса нигде у свету, пошто таква целина није амбијент за ефикасан развој и очување високих ваздухопловних технологија (нема тога случаја). Мешање различитих технологија није допустиво, пошто у томе процесу се дешавају исти феномени као и при мешању различитих флуида, сипањем у заједничку посуду. Поред осталог, губи се основа и критеријуми за адекватно и концентрисано управљање високим, напредним и посебним ваздухопловним технологијама. Нажалост по тој истој штетној шеми је апсурдно интегрисан и Ваздухопловноопитни центар (ВОЦ) у Техничкиопитни центар Копнене војске (ТОЦ), а и интегрисана су и складишта па се десио случај да молимо Русију за акумулаторе за МиГ-29, које поседујемо помешане са другима и администрација их није препознала. Могућа је још и гора варијанта, да се нешто од камиона угради на авион. Био је сличан случај да се замени материјал за производњу структуре авиона са обичним истих димензија, за градњу киоска, пошто су били заједно чувани. Срећом је на време откривен пропуст. Време када су се Председник владе и Министар војске поносили Институтом Усамљени малобројни и делимични делови бившег института потпуно су изравнати са осталим технологијама у систему јединственог принципа управљања с њима и у окружењу других. Спроведена је уравниловка либералнијих стандарда, прописа и традиција, што није допустиво и примерно за ваздухопловство, пошто га деградира на нижи ниво. Временом, већина научних и стручних ваздухопловних области постепено су атрофирали и коначно, кадровски и структурално су нестали. Потпуно су угашене многе службе кључних ваздухопловних области, већина и без иједног стручњака. Искусни, веома стручни људи, са богатим знањем, по разним основама су острањени, без могућности преношења знања и искуства на неколицину новопримљених. Практично је избрисано све што су ваздухопловни научници, истраживачи и остали стручњаци деценијама уграђивали у значајне резултате, признања, традицију, науку и у ваздухопловну струку. Процес нестајања Ваздухопловнотехничког института је и формално довршен преносом датума оснивања Института Копнене војске, 3. новембар 1948. године, за дан обележавања садашњег Интервидовског института. Произилази, да су преостали делови Ваздухопловнотехничког институтаобележавали 60 година постојања, крајем 2008. и ако је њихов, бивши, Ваздухопловнотехнички институт био основан пре 62. године. Између осталог, тако је у референцама поништено, више од 2 године постојања институције за истраживање и развој ваздухопловних технологија (које исто припадају војним – одбрандбеним). Упоређењем релевантних датума на два документа, приложена на наредним сликама, очигледна је нетачност о дужини трајања институтског рада и традиције у домену војних технологија на овим просторима. Ваздухопловнотехнички институт је основан 10. августа 1946. године, Технички институт копнене војске је основан 3. новембра 1948. године, а интервидовски Војнотехнички институт постоји од половине 1992. Наредбом ненадлежног органа, Ваздухопловнотехнички институт је укинут, а од тада се свим радњама покушава избрисати његова богата историја, референце и врхунска признања за остварене резултате. Нажалост, у насталим условима кризе и урушавања свих институција, овај проблем jе увек минимизиран и гуран под тепих, оправдањем постојања приоритетних проблема изазваних општом кризом, али ипак се при томе и даље упорно заобилазе истините чињенице, као што је нпр тендециозно одређени погрешан дан оснивања измешаног Института, што је поред нетачности и штетно за укупну традицију и референце, а нарочито за ваздухопловну делатност. На сва многобројна указивања, нема одговора. [a] Следи, илуструација доказа очигледног примера фалсификовања и прекрајања историје. Предстојећи период оживљавања економије и привреде У протекле две деценије, периода кризе и урушавања економије, привреде, целе па и ваздухопловне индустрије, негативност интеграције различитих технололигија у интервидовском Институту, није била упадљиво очигледна, пошто су владали ненормални општи услови и није ни било већих ваздухопловних програма. У наредном периоду Европских интеграција и при евентуалном поспешењу индустријске сарадње са фирмама Уније, Русије и осталог света, Србија ће бити инфериорна у сегменту ваздухопловства, без обзира на традицију и значајније улагање неће дати очекиване резултате. Институт, као некадашњи лидер те традиције, губи шансу у свим међународним такмичењима када се појави као представник са својом спутаношћу, равниловком у одговорности, усредњен и расплинут фокусом на широку лепезу одбрандбених технологија, од војне одеће до авиона. Свет је искристалисао да су успешне и озбиљне само оне институције у ваздухопловству, којима је то једина преокупација и где је присутна само ваздухопловна технологија и потпуна концетрацуја само на њих, без икаквих елемената сваштарења, у процесу управљања са њима. Ваздухопловна технологија, да би прогресивно напредовала не сме бити измешана са другима и контаминирана с њима. Само се тако могу постићи врхунски резултати, у тој захтевној области. Та чињеница ће бити кочница ревитализације те делатности у Србији, за самосталан развој и за укључивање у било који кооперацијски ваздухопловни програм, без обзира на евентуалне остале повољне предуслове за хватање одређеног прикључка за враћање на ваздухопловне традиције. Катастрофално је урушено, све што је деценијама стварано до 1992. године, првенствено у домену организовања, кадровског потенцијала и улоге ваздухопловства у свима с ферама живота и традиције на овим просторима, посебно у Републици Србији. Порушен је принцип организовања, управљања и одлучивања, што је стварано годинама, кроз светско и властито искуство, преточено у прописе и стандарде, чија логика и принцип су плаћени многим трагичним догађањима и жртвама. То опомиње да се под хитно морају одвојити „авиони од камиона“ (како се то у слободном жаргону дефинише). Обавезујуће остављене поруке наших колега и учитеља Предходним ваздухопловним традицијама се можемо поносити, а имамо и велику обавезу према њима, иако смо их озбиљно урушили у процесу нестанка СФРЈ и свакојакој кризи за време и после тога процеса. Светли примери, у духу те традиције, је порука и стратегијско гледиште из периода између два светска рата, ппуковника, вазд. инжињера, пилота Душана Лучића, што нас допунски обавезује. Његов портрет и текст поруке су приказани у завршном делу овог чланка. Професор др Мирослав Ненадовић Такођре, Мирослав Ненадовић (Београд, 18. март 1904 — Београд, 21. фебруар 1989) био jе ваздухопловни професор Машинског факултета ваздухопловног смера у Београду, који је и основао Ваздухопловне студије у Београду. У периоду свог мандата Декана, покренуо је и завршио изградњу садашње зграде Машинског Факултета у Београду. Дао је кључни допринос у школовању преко 1.500 дипломираних ваздухопловних инжињера, значајан број магистара, урађених и одбрањених доктората. Одмах по оснивању Ваздухопловнотехничког института, наредбом, одређен је и у његов колегијум у коме је Проф. др. Мирослав Ненадовић био један од најистакнутијих ауторитета. Од 1958. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) а од 1965. биран је за редовног члана Академије. Оставио нам је у обавезу, стално понављаном поруком, коју нажалост нисмо успели испоштовати и реализовати: Моја децо, чувајте наш еснаф Монографија "Војнотехничког института" Монографија је писана поводом 60 година постојања Института копнене војске, од дана његовог оснивања, 3. новембра 1948. године, а обухватила је својим дискутабилним текстом и период од дана оснивања Ваздухопловнотехничког института, од 10. августа 1946. године, што је тешко разумљив још један од мноштва учињених апсурда. Монографију сачињавају три књиге као три целине: Лабораторије, Историја и Делатности. Као и увек Историја је најподложнија искривљавању и злоупотреби, што је и у овом случају рађено у обиму изнад свих мера, посебно када је реч о нетачностима при додељивању улога учесницима у њој, са огољеним селективним и тендециозним прилазом. Било би преобимно све то документовати и коментарисати, међутим типични примери су веома сликовити и осветљавају суштински прилаз необјективности и нетачности у писању Монографије, везане за домен Ваздухоплотехничког института у периоду његовог постојања од 1946. до 1992. године. Главни уредник књиге Историја је пуковник др Душан Рајић дипл. инж. који никада није радио у Ваздухопловнотехничком институту, нити је с њим сарађивао, никада није ни комуницирао са Ваздухопловнотехничким институтом а није био ни препознатљив у тој установи и у тој делатности. Од његових сарадника - уредника су препознатљиви Зорица Живковић (пољопривредног је образовања, са релативно малим стажом и никаквим познавањем суштине и делатности Института), дипл. инж. Зоран Рендулић, син генерала Златка Рендулића (са осредњим стажом и исто тако осредњим искуством у делатности Ваздухопловнотехничког института, није значајније ништа радио на авиону Орао, укључио се при крају тога пројекта, после одслужења војног рока), Предраг Стојаковић (није имао никакав допринос ни на једном пројекту Института), а Милан Митровић је одлично радио али не директно на пројектима већ на стандардима. Очигледно је да при раду на Монографији, своје површно познавање Института уредници нису ни покушавали надоградити постојећом богатом документацијом, извештајима и ранијим чланцима о Институту. То само потврђује чињеницу да им задати критеријум и није била објективност и истина, већ су унапред имали зацртани сценарио "кројења" историје Ваздухопловнотехничког института. У Монографији је тендециозно и претерано понављано уздизање доприноса одабраних појединаца из групе старијих припадника Ваздухопловнотехничког института (страна 145) и поред њихових добро познатих погрешних и штетних одлука на кључним пројектима, а посебно на авиону Орао. Те несхватљиве одлуке су имале трајне веома штетне последице, како у повећању трошкова развоја и производње тако и у квалитету авиона. Исти је у више техничко технолошких области морао бити потпуно измењен, а нажалост није могло у неким кључним областима. Репројектована је комплетна структура авиона, замењена је технологија закивања профилисаних лимова са технологијом фрезовања из целина од дуралалуминијума. Потпуно су замењене команде лета савременим решењима хидропокретача, увођењем пригушивача осцилација и интеграцијом аутопилота. Измењен је размештај и запремине резервоара горива и извршено је генерално ново подешавање положаја тежишта авиона (центража). Коначно је Орао ипак остао јединствен авион у свету по неколико веома промашених кључних решења, а то је танко крило са изражено великим углом стреле (аеродинамичка конфигурација за надзвучне брзине лета), задржани су раније изабрани застарели мотори малог потиска чак и за подзвучни лет (које нико други није никад у свету применио на борбеним авионима). Посебан им је недостатак, веома велика потрошња горива. Нађено је соломонско решење уградње допунског сагоревања, из искњучивих разлога да би се авиону обезбедило полетање и маневрисање у отежаним условима, што је изван елементарних законитости струке. Тако је Орао постао једини подзвучни авион са системом допунског сагоревања на овој планети, не у функцији савлађивања таласног отпора у крозвучном и надзвучном лету. Уградња система за допунско сагоревање је изазвала и промену димензија задњег дела трупа авиона, за обезбеђење потребног простора, што је допунски захтевало репројектовање тога дела струкуре. Орао је намењен за подршку, а због наведених погрешних решења је остао веома скромних могућности за ношење спољних терета, чак мање може да носи и од многих школско - борбених авиона. То значи да ти школско - борбени авиони имају боље карактеристике у намени подршке него Орао у тој својој основној. То је резултат доприноса промашених одлука баш тих неколико фаворизованих појединаца из те генерације припадника Института, који су неколико пута тендециозно хваљени у овој Монографији. Да би то форсирање добило још више на значају, средња генерација је у Монографији изједначена са великом нулом. Томе циљу је још додато бесмислено истицање појединих почетника који су тек дошли у Институт, неких који су у њега тренутно залутали, па су га убрзо и напустили (страна 146). Закључно речено, недопустиво и грубо су изостављена већина стручњака која је спашавала пројекат Орла од потпуног колапса, исправљајући наведене промашаје тих одабраних појединаца претерано истицаних "са великим заслугама" и програмирано фаворизованих. Тадашња та средња генерација стручњака је спасила и авион Г-4 супер галеб од искључивог и бахатог непринципијелног покушаја избора прототипа 1 ("преко колена") за серијску производњу, уместо прототипа 2, опет од стране истих појединаца хваљених и фаворизованих у Монографији. Последица чега је остало шест предсериских авиона у стандарду прототипа 1, чија је производња једнострано и исхитрено лансирана. Спас је пронађен (да се заташка штета) да се тим исхитрено произведеним предсеријским авионима промени намена у тегљаче вучних мета за вежбање пилота у гађању у ваздушном простору. Само одређени број стручњака из те генерације, која је поднела суштински терет пројеката, је узгредно споменут у овој Монографији, али у веома спуштеном контексту, у нивоу доприноса техничара и помоћних радника, а већина су потпуно изостављени. Посебан је случај Саве Пустиње који се највише и експонирао у супростављању погрешној, незаконитој и исхитреној одлуци да се стандард прототипа 1 авиона Г-4 усвоји за серијску производњу (практично после првог пробног лета), мимо прописане процедуре, што је било и игнорисање важећег усвојеног Програма реализације на свима армијским нивоима и што је грубо кршење правила струке. То је Сави Пустињи била и обавеза, у својству Начелника сектора аеродинамике, на основу присутних егзактних стручних аргумената, али му то никад није опроштено од оних који су иденфиковани од шире ваздухопловне јавности да је њихова одлука била веома погрешна и штетна. Фактички, да се некако могла изоставити непобитна чињеница што је Сава Пустиња био седам година Директор Ваздухопловнотехничког института (у другом контексту и није споменут) Монографија ничим другим и не би указала да је он уопште икад и био припадник Института, без обзира што је својим непрекидним радом провео у њему пуних 35 година! Међутим, непобитне су чињенице другојачије, иако су оне у Монографији заобиђене. У Институту је све то време Сава Пустиња радио на програмима истраживања и развоја и редовно је напредовао, што је било и признање за његов континуални допринос у раду. То свакако није случајни превид, његови се резултати и доприноси могу документовати из периода тога рада у експерименталној аеродинамици (што није ни споменуто у Монографији), оделењу за аеродинамичко пројектовање (чији је био и начелник), на дужности Начелника сектора аеродинаке (тада је неко време паралелно водио и програм НА), помоћника директора Института - програмовође за НА и коначно Директора Института, а по захтеву Министарства одбране тражено је да паралелно и даље настави водити програм НА. То је трајало седам година, а у томе периоду је унапређен и у чин генерала. То је било прво унапређење у чин генерала у Ваздухоплотехничком Институту, у току његовог постојања. Сасвим је јасно да ове чињинице (које су чврсто доказиве и проверљиве, са постојећом документацијом и још увек и са живим сведоцима) некоме сметају, а очигледно је и коме (траг је у списку уредника). Нажалост, такав третман није добио само генерал Сава Пустиња, у тој тендециозној Монографији, пуној неистина и фалсификата. Слично су прошли и многи други као пуковник Милош Петрић, пуковник Јарослав Шафарик, генерал Иван Ђокић, ппуковник Ћирило Бевц, пуковник Чорбић , пуковник Владимир Зељковић, Зоран Антуновић, пук. Радослав Станковић, пук Александар Костић ..., и још многи други који су дали суштинске и доказиве доприносе пројектима и развоју Ваздухопловнотехничког института. Апсурд је то што су за све пројекте Института у Монографији наведене програмовође, изузев за авионе Ласта и НА. Очигледан је био једини разлог за то да се по сваку цену избегне навођење имена програмовођа тих програма,пуковника Милоша Петрића и Саве Пустиње. Пуковници Милош Петрић и Мирослав Чорбић су само спорадично споменути да су радили у служби за експлоатацију летелица и земаљску опрему, а изостављене су главне чињенице. Петрић је годинама био Начелник сектора за конструкције летелица, а после Помоћник Директора Института - програмовођа, када је водио више програма. Чорбић је годинама радио на конструкцији летелица, а касније је годинама био Начелник сектора за експлоатацију. Развио је непосредну, присну и плодну сарадњу са оперативним јединицама, што је резултирало узајамном користи, ефикасношћу и подизању борбене готовости јединица РВ и ПВО. Генерал Иван Ђокић се и не спомиње да је био члан Института све до 1992. године, то јест до укидања Института. Узгред се спомиње у "мешовитом институту", после 1992. године, а пре тога је био један од кључних стручњака за потпуну измену команди лета на авиону Орао и за увођење технике симулације у лабораторијама Института. У време пројеката Г-2 галеба, Јастреба и Крагуја једини који су радили аеродинамичке прорачуне су били Миливој Југин (приоритет му је било техничко новинарство и ТВ емисије о свемирским програмима), инг. Брус и Ћирило Бевц, а понекада после подне, су им се придруживали Урош Поповић и Слободан Поповић. Главни терет су ипак поднели Брус и Бевц, а нису ни споменути у тој спорној Монографији. Многи су други претерано истакнути као значајни "аеродинамичари" са значајним доприносом у пројектима (чак и Г-2 и Јастреб иако су толико млади да су вероватно тада били у основној школи), а били су само почетници са занемарљивим стажом и занемарљивом дужином укупног боравка у Институту, коначно и са више него скромним искуством (страна 146). Бевц Ћирило је несебично радио и на аеродинамичком пројектовању авиона Орао и не једном је сигнализирао суштинске пропусте у томе пројекту. Шта рећи за изостављање спомињања пуковника Јарослава Шафарика, који је дао велики допринос у раду у оделењу за наоружање. Дуже време је и водио ту службу, затим је водио програме хеликоптера и наоружања на нивоу Института, а у периоду од 1985. до 1992. године је био Заменик директора Института, где је дао немерљив допринос у вођењу целе установе а и њених програма. У тој спорној Монографији је изнето више ноторних неистина, пример је да је Југин радио у сектору Конструкција, што није тачно! Радио је у Аеродинамици на аеродинамичким прорачунима. Још тежа неистина је написана да је Живојину Градишару Начелнику аеродинамике "био заменик Јово Опсеница" (страна 162). То је тек крупна неистина, Градишару је био заненик Вујић и обојица су заједно прешли код Директора Бране Јовановића за помоћнике Директора (као програмовође). Тада је за Начелника сектора аеродинамика постављен Сава Пустиња а за његовог заменика Јово Опсеница. То су само неки примери од гомиле неистина изнетих у тој веома спорној Монографији. Такође није тачно да је Генерал пуковник Златко Рендулић био Директор Института, истина је да је пуковник Златко Рендулић био на тој дужности и отишао је за помоћника Команданта РВ и ПВО за техничку службу (са чином пуковника) да би тамо био унапређен у чин генерала и до краја своје војничке каријере се више није враћао у Институт. Такође, генерал потпуковник Сава Пустиња није био Директор Института, већ генерал мајор Сава Пустиња, а у наредни чин је унапређен на положају Помоћника Министра војске за војнопривредну делатност. Генерали у пензији Сава Пустиња и Иван Ђокић су се заједничким дописом обратили Министру одбране 14. 12. 2017. године, у коме је изнета предходна аргументација с предлогом: "Као дугогодишњи припадници Ваздухопловнотехничког института и руководиоци молимо Вас да предузмете мере, из Ваше надлежности, да се неспорне нетачности исправе, као и да нека будућа Монографија буде заснована на чињеницама, реалном раду и доприносу припадника Института". Изостала је било каква реакција на тај допис!!! Увек је било недопустиво да било које обраћање Министарству војске остане без одговора, а поготово НЕ без никакве реакције. То је правило увек било поштовано без обзира на ниво личности које се обраћају, па чак и када се обрате два генерала, без обзира што су у пензији. Поготово када наведу потпуно очигледне аргументе, са неспорно добром намером. Напомене [a] –За више информација видети чланак ONERA – На Београдском универзитету и у делатностима Југословенског / Српског ратног и цивилног ваздухопловства, традиционално су многи ваздухопловни кадрови школовани у Француској. Тако да није случајно што је Ваздухопловнотехнички институт оформљен исте године, када и ONERA (1946.), по сличним принципима организовања и по сличној дефиницији делатности. Очигледно, да је био доминантан утицај исте школе. Нажалост, неваздухопловци су на „мишиће” укинули Ваздухоплотрхнички институт, 1992. године, не уважавајући ставове стручњака ваздухопловаца. Насилно су прекинули богату традицију и направили су ненадокнадиву националну штету, под заштитом пријатеља и рођака, тренутних, тадашњих политичара. Без икаквог ваздухоплоног знања и искуства, хтели су силом доказати да могу заједно „авиони и камиони”. Коначан резултат је поразан, упропашћен је и уништен кадровски и остали ваздухопловни потенцијал. Тренутно, у Србији нема организованог потенцијала ни за најједноставније ваздухопловне програме. – За више информација видети чланке ONERA, NASA и ЦАГИ – За разлику од искристалисане праксе, искуства и захтева технологије у свету, у Србији су измешане делатности у заједничком институту. Поред тога, направљен је и други парадокс. Тај институт је подчињен СДПР-у. Произилази да је научна институција за истраживање и развој одбрандбених технологија под институцијом за промет наоружањем и војном опремом? Такав прилаз је без икакве логике, без уважавања велике разлике између тенологије и промета сњом, што није пракса нигде у свету. Код светских институција за истраживање и развој ваздухопловних технологија, Председник државе поставља њиховог Директора, на предлог Министра одбране. Иста се та директна линија и веза, спроводи у супротном смеру, за реферисање и одговорност, са високом аутономимијом Института у управљању дотичним технологијама. Промет са производима, на бази тих технологија, потпуно је одвојен (као што је то било и у ФНРЈ/СФРЈ). Преписка са САНУ Сава Пустиња је доставио САНУ потпуни материјал, који се односи на неразумно и штетно укидање Института. Председник САНУ је одговорио: Види још ONERA NASA ЦАГИ Аеротунел Експериментална аеродинамика Извори Krila Armije, 21 maj 1991.g., pp. 5. Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, knjga 10, pp. 367 i 368, Beograd, 1975. Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, група аутора, ВИНЦ Београд, 1989, стр. 45. Јовановић,Бранислав (2006.), 1.децембар 1918. - Сећања, Лума принт, Земун, ISBN 978-86-908577-2l Чувари нашега неба, Авиони ваздухопловних јединица у послератном периоду, Др Бранисла Јовановић, дипл. инж., страна 305 и 306, Војноиздавачки завод, Београд 1977. Коста Сивчев Светополк Пивко Златко Рендулић Бранислав Јовановић Сава Пустиња Милош Петрић Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, страна 519, Београд, 1989. Krila Armije, 21 maj 1991.g.,poseta VTI-u Predsednika SIV-a, Rodoljub Matovic, pp. 2. Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta Glasnik RV i PVO, juni 10 i 11 Glasnik RV i PVO, juni 1986.g. br.3, 40 godina rada i razvoja Vazduhoplovnotehnickog instituta, pp. 10 i 11 Војна енциклопедија, друго издање, Војноиздавачки завод Београд, 1975, стр. 368. Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta Avioni domamce konstrukcije posle Drugog svetskog rata, Beograd,1996.g. pp. 67, dr Zlatko Rendulic, dipl. ing. Монографија Војнотехничког института
  4. Циљ нам је да ово живи и да се још развија, да помогнемо људима који желе да упознају праву особу за брак. Како да се унапреди? Шта да се уради да добије на масовности (ово није нужно, али јесте пожељно), да се људи отворе, да се више женâ које желе брак пријаве, да се мушкарци ослободе при јавним писањима итд... Молимо вас конкретне предлоге. Злонамерне, неповезане, "тек да кажем" коментаре ћемо ограничавати без упозорења. Ово је озбиљан пројекат желимо да му дамо још већег простора, да постане један од најважнијих наших пројеката. Такође, да ли мислите да треба (мора) да се тражи помоћ од државе и како да се то изведе? Како да се у Цркви још више ово препозна? Оно што знамо јесте да многи свештеници препоручују "КАНУ" својим парохијанима. Још једном, молимо вас тачне, конкретне предлоге.
  5. „Роскосмос“ је на свом сајту објавио панорамски видео на којој је приказан процес шишања у свемиру: руски космонаут Антон Шкаплеров уз помоћ специјалне машинице прави фризуру свом колеги Александру Мисуркину. Астронаути користе специјалну машиницу која је комбинована са цревом усисивача да се посечена коса не би разлетела у бестежинском простору по читавој свемирској станици, да не би сметала посади и оштетила опрему. На снимку се види како Мисуркин тражи од Шкаплерова да му направи више „вертикалну“ фризуру, а не усправну. Затим се руским космонаутима придружује Американац Џон Акаба и кроз шалу договара да га Шкаплеров ошиша за три долара. Тренутно се космонаути налазе на Земљи. Мисуркин се вратио кући 28. фебруара, а Шкаплеров 3. јуна.
  6. Игњатије браничевски са својом бараберијом преузео управу на Богословском факултету у Београду На седници Наставно-научног већа Богословског факултета одржаној 26. јуна 2018, на коме право гласа имају сви наставници (редовни, ванредни професори и доценти), за новог декана, после два мандата протојереја ставрофора др Предрага Пузовића, већином гласова изабран је епископ пожаревачки и браничевски Игњатије Мидић. На тајном гласању Мидић је добио 22 гласа, док је његов опонент, протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, добио 15 гласова. Мидић је по избору именовао нове продекане: за наставу – протођакона др Златка Матића, који се налази на челу Одбора за верску наставу Епархије браничевске, за финансије – протојереја др Александра Ђаковца, донедавно уредника новина београдске Патријаршије Православље и за науку проф. др Богољуба Шијаковића, који је у више наврата био продекан овог Факултета, а у јавности је остао упамћен као савезни министар вера у Влади СЦГ и републички министар вера у Влади Републике Србије. Матић и Ђаковац су пре избора за доценте били асистенти Игњатија Мидића, и своје докторске дисертације одбранили су под његовим руководством. Пораз Вукашиновића означио је и крај вишедеценијске диктатуре Иринеја Буловића на овом факултету. Буловић је, иако пензионисан пре три године, и даље редовно присуствовао седницама Наставно-научног већа на основу дозволе коју је добио од Синода. За Вукашиновића су гласали чланови Већа одани Буловићу и свештеници који су застрашени било од епископа бачког, било од осионог првог архијерејског намесника београдског, док иза епископа браничевског стоје либерални лаици и струја лојална бискупу Гргуру Дурићу, Буловићевом најљућем опоненту. После избора остаје горак утисак да се борба водила између ноторног криминалца у мантији (Вукашиновић) и контроверзног епископа – литургијског реформатора - чији јеретички ставови већ деценијама потресају Српску Цркву. Подсетимо, Мидић је до титуле редовног професора дошао са две књиге (у којима је прежвакавао јеретичка учења титуларног митрополита пергамаског Јована Зизиуласа) и са комплетом уџбеника за верску наставу који је после бурних негодовања наставника и негативних оцена Завода за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије повучен из употребе. Закључак се намеће сам по себи: Богословски факултет остаје у раљама дилетантизма, далеко од истинске црквености и истинског академизма. http://borbazaveru.info/content/view/10758/1/
  7. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести."    Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  8. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 17. јуна, предавање под називом "Изградња идентитета - како је Јаков постао Израиљ" одржали су ма Јован Благојевић, теолог и Андреа Костић, психолог. Модератор је Стеван Јовановић. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  9. Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића
  10. Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића View full Странице
  11. Аха , трт, да видим ко ће смети да се усуди да помисли да нешто овде напише... Мислим питање је деликатесно , јелте, мало ко замишља како ће умрети , ал ипак да се не лажемо многи од нас о томе мисле, е сад једно је како би смо ми волели а друго је како ће то бити. Мада се некад дешава да то буде и онако како бисмо то ми волели, за један случај знам и то из породице. Наиме моја баба је била богомољац и молила се да умре у исти дан кад и њен муж, што ће рећи мој деда. То се тако заиста и десило, у 24 сата су обоје умрли, после дедине сахране , баба дође кући , седне , прекрсти се попије једну љуту за покој душе деди , наслони се на астал и умре. Ја немам таких жеља, али није да не размишљам о томе. Не бих волео да лежим у кревету , на пример годинама и да умирем од неке болешчие , воло би брате ако би могло нако јуначки на ратишту да погинем. Мада често сањам како умирем тако што су ме појели Срби. 0409_feel 0912_sport Е сад како то баш Срби и зашто баш мене националисту , па размишљо сам и о томе , наиме то су неки безбожници будућих времена , оно истина јесу срби и по спољашњости би се рекло да јесу и по језику и свему, али по духу су сатанисти . Недо Бог тако нешто , ал што би рекле бабе ако је суђено нека биде... А ви , како ви замишљате крај свога земног живота, ко је вас појео?
  12. “ Видела сам… све је исто како си ми причао. “ Ово је једна прича у низу, од милион сличних, једна тужна прича, многи би рекли случај, али за мене је прича јер познајем јунаке .Прича се управо дешава, данас и овде има своју прошлост и имаће своју, ако не земаљску а онда сигурно есхатолошку будућност. У једном месту Н. постоји једна усамљена старија жена, која је пала и поломила се. Њени проблеми почињу управо тада . Сама у стану, непокретна ( може само мало главу да подигне) . Муж јој је одавно умро, ћерка у Београду своје муке мучи и свој живот живи са ћеркицом. Не бих да улазим у причу и осуђујем, зашто није са њом, или зашто она није код ње, овај пут ћемо то прескочити. Трагедија је, да је једна жена сама и непокретна на 4 спрату једне зграде без струје. (Од пензије по одлуци суда плаћа трошкове адвокату од неког судског процеса одраније) Е ,сад замислите ситуацију болесне непокретне жене на 4 спрату без струје , са врло малим остатком пензије, која не може да реши проблем са туђом негом и заштитом јер постоји ужасна бирократска заврлзама око здр.картона. Значи скоро пуних 7 месеци без туђе неге и помоћи ( тек од марта успели су да реше проблем око пребачаја з. картона и остало ). Остављена на милост и немилост, мештанима тога града ( где се отприлике сви знају) у згради где јој нико (ужас) од комшија не отвора врата , која ни не закључава од несреће. Нико од комшија не жели да чује њене јауке у ноћи, када болови постану неиздржљиви. Нико од комшија ни чашу воду да јој пружи, ни да наврати, нико да јој преко продужног кабла да струју бар за осветљење, нико од комшиница да донесе макар тањир топле супе што остане или било чега другог, нико да се понуди да јој нешто из пекаре или продавнице донесе а најгоре од свега нико да отвори врата и 5 минута … најкраћих 5 минута да јој прави друштво па и да ћути , али макар да је ту са њом. Али на срећу у том истом граду Н. постоји један брат који може да јој буде унук (у овој ћу га причи звати брат Добри ) који је сазнао за њену муку ( ваљда га је сами Бог послао) који иде једном дневно, а некада и два пута већ скоро пуних 9 месеци да јој колико може помогне правећи јој друштво колико му околности дозвољавају и да је нахрани. Да напоменем да су некако у својој режији плаћали жену која је долазила на пола сата да је пресвуче (промени пелену) и то не свих 9 месеци. Две снаје поприлично старе и оне , једна са непокретним мужом, такође су је обилазиле али не редовно, када је која могла смењивале су се и храниле је . Имало је ситуација, када нико по цео дан није могао да дође и када је са последњом надом исчекивала брата Доброг увече да се појави и унесе светлост у мрачну собу , да јој да воде и нахрани је .Ја и мој супруг када смо отишли да је обиђемо и када смо је по први пут видели и упознали затекли смо је у мраку покривену бундом ( око Аранђеловдана прошле године ) .Да напоменем да је врло блага, без трунке мржње према некоме, без роптања на околности и ситуацију. Мирно је прихватила сав терет и муку која је пала на њена плећа. Оно што је светло и што даје наду у овој причи је то, што се по први пут у животу исповедила и причестила , Божијом промишљу наравно , али и захваљјући брату Добром. Иначе брат Добри правио би јој друштво свакодневно колко је могао и успут јој причао о царству небеском и о вери . Све је то она са пажњом м али и са сумњом слушала, слушајући али и сумњајући. Једноставно никада јој нико тако нешто није причао, а брат Добри је имао стрпљења и начина да допре до њене душе. Како су текли њихови разговори не знам , само пар пута сам била свeдок њиховог дијалога . Углавном сама је пожелела да се исповеди и причести али и даље ,не могу рећи сумњајући у Вaскрсење и живот после смрти, већ више слушајући приче о вери као фантастичне и невероватне . Није ни чудо када стара жена која ништа о Богу и вери не зна одједном чује причу о истини Васкрсења. Сада је у коми и на апаратима је , и молила бих вас, ко год прочита ову причу да је помене у молитви (Стојанка ) И наравно, помените и брата Доброг у молитви . Њене последње речи пре падања у кому биле су упућене брату Добром и биле су : “ Видела сам... све је исто како си ми причао “ .
  13. Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Шта се заиста догодило? http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/
  14. Поштовање драги чланови.Е овако.Имам 22 године,живим у Републици Српској,и имам проблем.Прије од прилике мјесец и пол дана имао сам стресних ситуација,међутим ријешио сам то,али на врхунцу тих стресних ситуација су ми се појавиле суицидалне мисли.Иако сам имао проблема,чврсто сам стајао иза одлуке да то никад не бих урадио.Оне су се смањиле,али иако мањег интензитета ометале су ме,али сам рекао да су то само глупе мисли и то је то.Да би након неког времена(10так дана) опет ми се јавило неко незадовољство и опет суицидалне мисли само у таквом интензитету да су ме убједиле да ја то желим,да ми је доста свега,и што је најгоре јавио ми се осјећај такав.Е од тада неких 20так дана,не могу никако себе да демантујем да не желим.Никако себи не могу рећи да је то лоше и да не желим.И чим се мало саберем и кажем себи да не желим,ето опет оног незадовољства и осјећаја да ја то хоћу.Осјећај као да ја то морам и хоћу.Није ми јасно,од толико лијепих ствари на овом свијету,ја желим да се убијем а не знам зашто.Не знам како да кажем себи е то не желиш,то је лоше.Што је најгоре губим вољу и мотивацију,а самим тим интензитет се појачава.Боже драги шта ми се дешава
  15. Бранко Јанковић, кога ових дана гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији”, изградио је један сасвим нови живот. Прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута Бранко Јанковић у серији "Војна академија" (Фото Промо) Глумац Бранко Јанковић, кога ових дана поново гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији” (РТС 1, 20.05), у свом родном селу Гуњаци, надомак Ваљева, ради нешто посебно, рекло би се, наше а светско: прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута. Како је до тога дошао? После отказа који је дао у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци пре три године, изградио је нови живот. Оженио се, добио сина Вукадина и ћерку Ковиљку, наставио да снима „Војну академију”, глумио у више телевизијских серија („Синђелићи”, „Луд, збуњен, нормалан”, „Месо”...) и позоришних представа („Клошмерл” Кокана Младеновића, БДП, и „Осама – касаба у Њујорку” Дарка Бајића, Звездара театар). Истовремено, у Гуњацима на имању својих родитеља почео је да развија газдинство. Има стадо од 150 коза и са још пет домаћинстава направио је мини-пољопривредну заједницу, производе козји сир, сурутку, кајмак. – Човек може све у животу да постигне – каже Јанковић. – Све је у организацији. Како се организујеш, тако ћеш и да живиш. Задовољан је што је власник Центра за лиофилизацију у Ваљеву инжењер Живорад Цветковић прихватио његов предлог да, уместо са воћем, проба цео процес са козјом сурутком. Осим Немаца, то нико не ради у Европи. И после две године истраживања дошли су до резултата. Успоставили су систем лиофилизације сурутке. У јануару су изашли са производом. Каже да је луде среће што се баш њему догодило нешто тако – да здравље са пашњака доноси у домове у облику козје сурутке у праху. која је изузетно добра за регенерацију унутрашњих органа. Бренд је назвао „Коза ностра” . И фудбалери Манчестер јунајтеда у експерименту Овај глумац-предузетник се похвалио да њихова сурутка полако осваја све меридијане. Нашла је пут до далеке Аустралије. Успостављена је сарадња са нашим људима у Дубаију. Узорке су послали и за Русију. – Изненађен сам колико људи жели да се укључи у овај посао, сваког дана неко жели да помогне. Игром случаја инжењер Цветковић поседује и фирму за силиконске изолаторе за далеководе, струјне носаче и има развијен посао по целом свету. Његово предузеће је на тендеру добило да реновира енглеску железницу. Тако је у Лондону упознао нутриционисту, који је с овом сурутком направио оглед са фудбалерима Манчестер јунајтеда. Резултати су били веома добри. За сада не очекујемо много, јер прва година је увек година ризика. Верујем да би цела западна Србија могла да се бави овим послом. Спонтан и природан, не устручава се да директно пита: – Смршао сам 14 килограма. Своје производ испробавам и на себи. Да ли се, бар, примећује по гардероби? А шта кажу његове колеге глумци у „Војној академији”? – Мој потез им је луцидан – брзо одговара. Показује снимак свадбе на свом мобилном телефону... – Јуче смо имали напорно и узбудљиво снимање. Оженили смо нашег Клисуру, ја сам му кум. У новој, четвртој сезони мој Џаковић постаће педагог, предаваће противваздушну одбрану. Задужен је за нове кадете који долазе на академију. Добија ћерку, има леп живот са својом Надицом. Негује добар однос са оцем Десимиром. Мој лик од старта има ту позицију да буде на граници симпатично-неозбиљног, озбиљно-одговорног, одговорно-неприпадајућег, припадајућег-спасавајућег. Бранко Јанковић на имању (Фото из личне архиве) Објашњава нам зашто је опасно за глумца када се веже за мало позориште... – Навикнете се на публику, радите са истим колегама, исти вам је доживљај ствари и онда нема интензивног развоја. Нема спознаје кроз контакте и квалитет дружења са новим личностима и садржајима. Ја сам пресекао. Супруга ми је била у осмом месецу трудноће кад сам сео и написао писмо о раскиду. Доста је младих глумаца који чекају на посао, не бих да држим радно место. Кључ је у породици Колико ће његов глумачки посао да трпи сада када је озбиљно ушао у приватни бизнис? Неће, каже. Наводи пример енглеских глумаца који у опису своје професије могу да имају и неку вештину самопривређивања. Смисао сазревања човека и спознаје суштине живота није на сцени, вели, већ у ономе што добијемо у приватном животу. Све се то транспонује на уметност у свим њеним појавним формама. – Једно без другог не може, ја бих био осакаћен. С ким све не контактирам: са инжењерима, електротехничарима, банкарима, спортистима, тренерима, варалицама, коцкарима, децом... То су личности из различитих друштвених и социјалних слојева, инспирација за ликове на филму, телевизији и у позоришту. То је живописност свакодневног живота. Ја урањам и уживам у томе. То је незамењиво искуство. Да сам стално на сцени, занет сам собом, био бих један исцеђен, осушен „дух који хода”. Знате ли шта је тајна успеха Кинеза? То што користе искуство својих предака, своје наслеђе. Наша несрећа је што смо стално имали ратове, што су наша традиција и искуство стално прекидани. Колико пута смо морали да почнемо из пепела. Сматра да је кључ опстанка Србије да се вратимо смисленом концепту везаном за наше поднебље, нашу генетику и начин пословања, да не будемо ко муве без главе. Први кораци – Када упаднем у кризне тренутке ослонац налазим у породици. Моји први кораци нису били лаки, али исплатило се. Живот је наместио да дођем у Београд 1999. у години бомбардовања. Како нисам знао шта даље да упишем од школе, ујак који живи овде предложио ми је: „Ма, упиши средњу саобраћајну школу”. И ја га послушам. Живео сам у дому ученика „Змај” у центру Земуна и школовао се. Када сам завршио средњу школу, одважио сам се да упишем глуму у Београду, али нисам успео. Отишао сам у Нови Сад на Академију драмских уметности и ни тамо нисам имао среће. Али нисам одустао. Сео сам у аутобус који иде за Цетиње, јер сам знао да и они тамо имају глумачку академију. Е, када ни тамо нисам прошао, једино ми је била преостала Бањалука. Професор Бора Стјепановић ме је посаветовао: „Не губи наду. Иди за Бањалуку.” Кад се сетим, носио сам ранац са постељином, јастучницом и јастуком. У Нови Сад сам путовао аутобусом сваки дан, јер сам ушао у ужи избор. Тамо ми постељина није била потребна, али на Цетињу јесте. Дуг је то пут. Морао сам да потражим преноћиште. Спавао сам у цетињском манастиру. Увече бих извадио своју постељину, наместио кревет... ма герила... А када сам стигао у Бањалуку, сместио сам се у дом. Од тада је, каже, прошло тринаест дугих година. – Завршио сам у року академију. Већ током студија добијао сам улоге у филмовима великих редитеља. Играо сам у „Турнеји” Горана Марковића. Глумац Тихомир Станић пуно ми је помогао, после друге године студија ангажовао ме је у својим филмовима. Захваљујући њему сам постао кадет Џаковић у „Војној академији”. Уписао сам и Филозофски факултет, положио прву годину и одустао због снимања серија. За моје родитеље је то далек, недокучив свет. Ипак, на све што радим гледају са љубављу и симпатијама, као сви родитељи. Виде да сам срећан, па су и они задовољни. И у овом послу са сурутком су уз мене. Сада смо супруга Наташа, која је такође глумица, и ја заиграли у серији „Јутро ће променити све”. Она је после завршене четврте године Академије гостовала на московском универзитету „Гитис”, добила је понуду да настави студије, али је остала у другом стању. За све треба стрпљење. И љубав! Очигледно, Бранко Јанковић има и стрпљења и љубави за све. http://www.politika.rs/scc/clanak/404176/Kako-se-organizujes-tako-ces-i-ziveti
  16. Он је тумачио и првосвештеничку молитву Христову која се односи на апостоле и на све оне Хришћане који су повјеровали у њихову проповијед. Отац Никон је подјстио наше слушаоце и на Светитељски лик љубљеног апостола Христовог-Светог Јована Богослова. Како повратити изгубљену љубав једног од супружика, коју смо изгубили лошим односом према њему? Зашто постоји страх код дјеце од затвореног простора и колико је битно Свето причешће како би побиједили све своје страхове. О разликама између духовног и душевног и како да се боримо против духа унинија само су неки од одговара на питања на која ћете добити одговоре од оца Никона ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  17. На почетку емисије отац Никон тумачио нам је Јеванђеље на данашњу Свету недјељу, седму по Васкрсу, Недјељу Светих отаца Првог васељенског сабора. Звучни запис емисије Он је тумачио и првосвештеничку молитву Христову која се односи на апостоле и на све оне Хришћане који су повјеровали у њихову проповијед. Отац Никон је подјстио наше слушаоце и на Светитељски лик љубљеног апостола Христовог-Светог Јована Богослова. Како повратити изгубљену љубав једног од супружика, коју смо изгубили лошим односом према њему? Зашто постоји страх код дјеце од затвореног простора и колико је битно Свето причешће како би побиједили све своје страхове. О разликама између духовног и душевног и како да се боримо против духа унинија само су неки од одговара на питања на која ћете добити одговоре од оца Никона ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Драгана Милошевић

    Прво питање после операције, или како сам се приближио Богу

    То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  19. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  20. Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×