Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 76 results

  1. Мој отац се упокојио у јулу 2000. године у кућици у викенд насељу, које се налази недалеко од железничке станице. Четрдесетог дана сам сазнао да је у некадашњем малом дрвеном салону намештаја, такође близу те станице, отворен храм – тамо сам и однео намирнице за парастос. Неколико старица за певницом, отприлике толико и на служби, дрвени сталци за свеће ручне израде, иконостас од шпер плоче, алуминијумски путир за Причешће… Млади, мршави, плавооки свештеник гануо ме је искреном службом и упечатљивом, дубинском проповеди. Говорио је спуштеног погледа и помислио сам да чита текст с папира, али преварио сам се, он је «читао» мисли свога срца, потпуно преданог Господу. «Како ће он овде да служи са десет бака, окружен таквом бедом у недовршеном храму?..» ‒ помислио сам тада. Али грдно сам погрешио… Како је успешни кројач постао сиромашни свештеник Док сам возом путовао на станицу Бобрик у близини Кијева, где је у новој цркви 21. новембра ове године требало да буде прослављена храмовна слава у част Архистратига Божијег Михаила, а уједно и прва литургија, сетио сам се давног сусрета са оцем Владимиром Латиником 2000. године. Од тада је прошло већ 17 година… Отац Владимир је имао обичај да уз чај приповеда како је, док је био дечак, у сеоском храму гледао на свештенике као на небеске ангеле. Највише су му се допадале свештеничке одежде. «Најлепша одећа на кугли земаљској, – мислио је мали Вова. – Како бих само хтео да и ја имам такву одећу! Али тако могу да се облаче само свештеници…». Нико га посебно није опремио за пут вере нити му помагао у духовном развоју, али је дечак свим срцем заволео премилог Господа, како је он говорио, и премили Господ је увек био у његовим мислима. А сеоска црква, пред којом је растао, му је изгледала као Небо на земљи. Када је већ стасао, одслужио војни рок и изучио кројачки занат, запослио се у угледној престоничкој робној кући где је добро зарађивао. Оженио се и настанио у Кијеву. У свој омиљени храм је долазио само за велике празнике. Редовно је почео да посећује службе у тешким 90-им, када се распао Сојветски Савез, а у Украјини завладали хаос, сиромаштво и необуздани криминал. Обични људи су из Кијева масовно ишли на запустела газдинства, која су припадала некадашњим комбинатима, да саде кромпир. Бивше совјетске рубље су мењали за сличне шарене омоте слаткиша, а безвредне украјинске новчанице су услед бурне инфлације од десетица, прешле прво у стотке, па у хиљадарке. И отац Владимир је био међу тим људима и са својом младом породицом се вратио на село, код своје тазбине. Добио је сина, почели су да граде кућу и када су чули да се у суседном селу гради црква, почели су да помажу и на тамошњим радовима. Ускоро је он изненадио супругу рекавши јој да намерава да прими ђаконски чин и да ће служити у храму комшијског села. То се убрзо и десило. Нешто више од године служио је као ђакон, док му се председник месне заједнице није обратио са молбом: «А зашто се у нашем Шевченкову не би организовала православна парохија?» И испричао му како се у његовом родном селу, које је потопљено због изградње великог резервоара у Кијеву, некада налазио леп храм са пет купола, посвећен Архангелу Михаилу. «Можемо да га обновимо код нас?» «Као да ме је гром ударио од тих речи!.. – присећао се отац Владимир. ‒ Ко нам други може помоћи да подигнемо цркву до Архангела Михаила, покровитеља небеских ратника!» Како је речено, тако се и збило. Сакупили су потписе, пријавили нову парохију, а председник месне заједнице им је за локацију храма обезбедио малу продавницу намештаја, без грејања, која се налазила на излазу из села, где никада није ни било цркве. Ђакона Владимира су за то време рукоположили у чин свештеника. Почетак новог миленијума се исто није прославио економским напретком. У храм су на вечерњу службу долазиле свега 2-3 старице, а на литургији је испрва присуствовало 10-15 људи. Али је зато у олтару почео да помаже Марко, син оца Владимира, а његов пример су почели да следе и његови другови из школе. Отац Владимир је стрпљиво наставио да служи. У зимско доба електричне грејалице нису спасавале од хладноће, а када је било вруће нису помагали вентилатори. Сељаци су пажљиво процењивали новог свештеника, он је био честа тема разговора, и, као што то обично бива, сплетки. Време је текло: сахране су смењивала крштења, баћушку су звали на освештавање новоизграђених кућа, млади су желели црквено венчање и брижне речи свештеника никога нису остављале равнодушним. После сваке службе отац Владимир је обилазио сељаке и причешћивао старе и болесне. Парохија је полако расла, а свештеник је уживао све већи ауторитет међу мештанима. Вечерима се често заустављао пред пустаром покрај школе. Овде би ваљало подићи храм! Посматрао је ноћно звездано небо, месец у успону, молио се… На опште изненађење верника, пустара на коју су претендовали многи новопечени бизнисмени, наједном је неочекивано дата на коришћење православној парохији. Радост није имала граница!.. Кроз годину су припремили грађевинско земљиште. А појавио се и спонзор, раб Божији Константин: «Хајде оче, барем камен темељац да положомо!» ‒ предложио је. Велика жалост. Искушење вере Камен темељац су положили 2008. године. Читаве године су сакупљали новац како би могли да започну изградњу. Једне јулске вечери је отац Владимир са попадијом Ларисом и њиховим петнаестогодишњим сином маштао о томе какав ће прелеп храм подићи. Сутрадан је у њихов дом стигла страшна новост: њиховог сина јединца, њихову наду, љубав и радост насмрт је ударио воз… Исте вечери затворени ковчег је стајао у кући свештеника, читан је Псалтир за упокојене, а јато његових скрханих вршњака брисало је сузе које су брзо текле по образима: наочити Марко, најбољи фудбалер и друг је погинуо… Испраћај се протезао целим селом, испред школе су читани опроштајни говори, његови другови су звонили школским звонцима – последње звоно које Марко није могао да чује… У ране сате пред свитање журили су у цркву свештеник и попадија, преплављени тугом: отац Владимир је сваког дана служио заупокојену литургију у празном храму. Само Господ зна колико је током тих служби било болних уздаха и тешких суза. Али душу је крепила молитва. Господ је пружао утеху. Некако је после службе задремао и у сну му се јавио његов мили син Марко, водио је за руке двоје деце: «Ово је за вас, тата…». Свештеник се пробудио обливен сузама и узбуђен: «То је немогуће, Марко мој, мама после онколошке операције више не може да има децу…». И прекрстио се с уздахом… Затим су уследила ходочашћа по светим местима и изнова – молитва, молитва, молитва… Кроз годину и више… Да, тачно после годину дана од смрти сина, почетком јула 2010. године, Господ је породици свештеника послао новог сина. Када је попадија остала у другом стању лекари нису могли чуду да се начуде – то је противречило свим физиолошким нормама и показатељима. Али оно што није могуће за човека, могуће је за Бога! Малом су дали име Јероним, у част Блаженог Јеронима Стридонског (†420), који се славио у те незаборавне и срећне дане. На дан тог свеца такође је почела изградња храма и освештан први камен. После тога је председник месне заједнице даровао храму прву партију цигала. «То је добро, ‒ мислио је отац Владимир. – али то је тек капљица у мору! А како ћемо набавити остали материјал за који је потребан огромни новац?» И опет – усиљена молитва. На свакој служби се обраћао већ нараслој пастви са молбом да се што више моле: «Молите се тако јако да небо поцрвени!» ‒ пола у шали, а пола озбиљно је говорио. И једног дивног дана његов познаник је на градилиште довео непознатог младића, који је пажљиво осмотрио објекат. А затим је рекао: «Дајте ми број рачуна и ја ћу вам послати потребну суму.» И хтео је да остане анониман. Опет се отац Владимир уверио да Господ помаже, никада не оставља, значи, што је најважније да Њега никада неће оставити… И то се поновило више пута: у најтежем тренутку, када није више било средстава, Господ је слао нове дародавце. То је заиста било чудо! А тада је стигла и нова милост Божија – попадија је опет у другом стању! Овај пут је девојчица! Крстили су је Ермиона. Сан се показао као пророчки… Украјину је 2014. године ударила нова револуција, избио је грађански рат, дошла је тешка економска криза. Рекло би се да је потпуно нереално очекивати да се заврши изградња цркве под таквим условима. Усто су се појавили и расколници из Кијевског патријахрата Филарета Денисенка и почели да прете да ће силом заузети храм ако он не буде предат њима! Пуно је времена потрошено на разговор са расколницима и они су на крају одступили. Отац Владимир је уз парохијане на градилишту био од јутра до сутра. Већ је и кров стављен и куполе су готове, инсталирано је грејање, поплочан под. Од раног пролећа 2017. године извођени су појединачни радови, порта цркве је украшавана мозаичким циглама, журили су да заврше све до 21. новембра, Аранђеловдана. Само нек успеју!.. Приближава се храмовна слава – дан Светог Архистратига Божијег Михаила и других Небеских сила бесплотних. Буквално дан пред празник су стигли полијелеј и изрезбарени иконостас. «Сам нам је Архангел помогао!» ‒ задовољно су говорили помоћници оца Владимира. Тог дуго очекиваног новембарског дана ка предивном храму текла је река мештана, а придружили су им се и свештеници и парохијани из суседних села. Празнична икона на аналоју била је украшена сложеним венцем од јесењег цвећа. Баћушка је просто лебдео од надахнућа за време службе. После литургије и благодарног молебана он је са амвона испричао како су тешке биле те године – тих осам година изградње храма. И са захвалношћу се поклонио парохијанима, који су као верно стадо плачући гледали свог омиљеног баћушку. У закључку протојереј Владимир је рекао: «Драга браћо и сестре! Па нисмо ми изградили овај храм, већ Господ. Он нам је дао све по молитвама Архангелу Михаилу. А ми смо само уложили свој скромни труд. Будимо због тога Њему захвални цео живот!» Сергеј Герук С руског Александар Ђокић 11 / 12 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/109040.htm
  2. – Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем. Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем. Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило. Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру. Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.
  3. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.
  4. Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html Превод с руског језика: А.Ж. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа. View full Странице
  5. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету. Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди. „Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик. Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ. „Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао. Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године. Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи. Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара. „Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин. Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара. „Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин. Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“. „То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска. © Sputnik/ Александар Милачић Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте. Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона. Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију.
  6. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету. Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди. „Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик. Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ. „Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао. Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године. Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи. Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара. „Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин. Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара. „Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин. Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“. „То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска. © Sputnik/ Александар Милачић Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте. Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона. Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију. View full Странице
  7. Верујем да је ово једна од битнијих животно Хришћанских тема, а управо у злоупотреби правде и лежи свако зло овде и свугде? Нећу бити опширнији, јер желим Ваша виђења и животне примере. Изволите љубљени :-)
  8. Kako zaista žive srpske popadije Prošlo je vreme kada su popadije bile samo domaćice koje čuvaju decu, kuvaju i spremaju. Crkva Svete Petke na Kalemegdanu, Foto: Profimedia Bilo je nezamislivo da sveštenikova žena radi, međutim danas je drugačije. Kako izgledaju savremene protinice, čime se bave i da li za njih postoji drugačiji moralni kodeksi u odnosu na ostale žene otkrivaju popadije Dragica Popović i Milica Ratković. - Novo vreme je donelo i nove promene. Pre su svešteničke žene uglavnom pevale za pevnicom u crkvi dok im muž služi liturgiju, ali sada je drugačije. Ima ih u svim strukturama društva, od profesora univerziteta do lekara. Smatram da svaka sveštenikova žena i kroz svoju profesiju pokazuje šta je to pravoslavlje. - Išla sam na liturgiju i pre udaje, pa mi život uz sveštenika nije teško pao. Sve mi je to već bilo poznato. Kuća nam je bila pored crkve, pa sam se često družila sa decom našeg paroha. Dok sam studirala zaljubila sam se u dečka koji je tada završavao Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Nekoliko godina kasnije smo se i venčali - rekla je za Dragica Popović. Kako kaže, protinica ili popadija je temelj svešteničkog doma, ali i temelj parohije. Život uz sveštenika došao je kao i sve drugo, prirodno. Zavolela sam parohijane, a moram priznati da su me uvek cenili. Moj suprug je na početku služio u jednoj maloj crkvici u okolini Čačka, ali smo nekoliko godina kasnije dobili novu parohiju i sada smo u Beču. - Deca nam idu u osnovnu školu, a ja radim kao stomatolog. Pomažem i suprugu oko crkvenih obaveza. Svake nedelje dolazimo svi zajedno u crkvu. Često me pitaju kako sve postižem, a ja kažem da je sve samo stvar dobre organizacije. Čak je i vladika Nikolaj rekao: "Popadija je pola popa" - dodala je Dragica. Milica Ratković je supruga prote Stevana Ratkovića i ona je završila Muzičku akademiju i učiteljski fakultet u Beogradu. - Radim već 20 godina kao vaspitačica. Otvorili smo i naše crkveno obdanište i mogu vam reći da smo zadovoljni. - Danas mnogo popadija završava Muzičku akademiju, a ima i onih koje rade kao nastavnice ili pevaju u crkvenom horu. Patrijarh Pavle je govorio: "Žena treba da bude posvećena svome mužu, deci i domaćinstvu. Ko oltaru služi, od oltara i živi" - istakla je Milica. Supruge sveštenika Srpske pravoslavne crkve moraju malo više da vode računa o oblačenju i ponašanju. - Mi moramo postati uzor ostalim ženama, posebno mladim devojkama koje stasavaju. Smatram da jedna mlada i zdrava devojka mora biti pre svega kulturna, obrazovana i skromna. Ljudi će to znati da cene - dodala je Milica. Pojedine popadije su se iz prvobitnih profesija "prekvalifikovale", pa danas vode pokloničke grupe na putovanja, oslikavaju crkve, prave ikone ili rade u prodavnicama crkvenih relikvija i knjiga. Mnogi ljudi zamišljaju parohijske domove kao luksuzne, ali Milica otkriva u kakvoj kući oni zapravo žive i kakve su im svakodnevne navike. - Parohijska kuća se ne razlikuje previše od doma jedne skromne pravoslavne porodice. Imamo tri spavaće sobe, dnevni boravak, kuhinju i dva kupatila. S obzirom na to da imamo dve ćerke i dva sina oni spavaju u dve odvojene sobe, a suprug i ja smo u trećoj. Trudim se da mi deca ne budu musava i prljava, ali smatram da je to obaveza svake majke. - Što se tiče hrane uglavnom pripremam posna jela, a deci pravim razne slatkiše od biljnih sastojaka. Ipak, smatram da je ranije bilo teže uzdržati se hrane životinjskog porekla nego danas. Sada u prodavnicama postoji mnogo posnih proizvoda. Što se tiče napitaka uvek u kući imamo voće koje cedimo kako za našu tako i za decu naših parohijana. Za odrasle je tu uvek vino, kao i likeri koje ja sama pravim - istakla je Milica. Prilično je teško kada dođe vreme za spremanja slave, ali kako kaže Milica, parohijani joj pomažu u svemu. Nažalost, nemaju sve popadije tu sreću. - Moram priznati da mi spremanje hrane za proslavu praznika ne pada toliko teško jer su parohijani predivni i u svemu nam pomažu. Oni se sami ponude, pa se organizujemo svi zajedno. To i jeste cilj, da smo svi zajedno i da smo pre svega složni. - Poznajem dosta sveštenikovih supruga koje nemaju tu sreću, pa moraju sve same. Žive u malim mestima gde nema toliko ljudi koji bi im pomogli. Pripreme traju nekoliko dana pre slave, prilično je naporno, ali izdrži se i to. Najdraži praznik nam je Božić jer se tada naši meštani vraćaju kući i mnogo nas je više - dodaje ona. - S obzirom na to da sam ja uvek za pevnicom podrazumeva se da sam svake nedelje u crkvi. Naša deca su takođe uvek prisutna na liturgiji. Tako daju primer svojim vršnjacima da treba što češće da posećuju kuću Božju. Nekad se razbole, pa nisu u mogućnosti da dođu, ali, Bogu hvala, takvih je slučajeva jako malo - zaključila je ona. Prema crkvenim kanonima, svaki sveštenik mora svoju suprugu da poštuje više od ostalih ljudi, jer ako ga ona ostavi ili se upokoji, on može samo još jednom, i to uz posebno odobrenje, da se oženi. U suprotnom, postaje monah ili raspop. http://www.alo.rs/evo-kako-zaista-zive-srpske-popadije/130086
  9. Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html
  10. Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на Христовој линији када је реч о брачној заједници?
  11. Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на Христовој линији када је реч о брачној заједници? View full Странице
  12. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.
  13. Боравећи у Хиландару, новинар Прве телевизије Дејан Вученовић, снимио је прилог са монахом Симеоном Хиландарцем. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету. View full Странице
  14. Хула на Духа Светога се неће опростити ни на овом свету, ни на оном (Матеј 12:32) Свети Атанасије Велики, Исидор Пелусиот Свето Писмо нам објављује да је Христос у неизрецивом јединству двога. Он је Бог и човек. Јер је Реч постала тело (Јован 1:14). И тако, Сам Христос назива Божанство Речи Духом Светим, како је и Самарјанки казао: Бог је Дух (Јован 4:24), човечанство Речи Сином Човечијим, јер говори:сада се прослави Син Човечији (Јован 13:31). И Јудеји, који су одувек жалостили Бога, у односу на Христа упадали су у безумну хулу. Једни, саблазнивиши се телом Његовим, тиме, што је Он Син Човечији, сматрали су Га пророком, а не Сином Божијим, и укоревали су га јер је јео и пио (Матеј 11:19). И њима је Он даровао опроштај; јер је тада тек почео проповед, и за свет је било немогуће било да поверује у Бога, Који је постао човек,. Зато Христос и говори: И ако ко рече на Сина Човечијег то јест, на тело Његово, опростиће му се (Матеј 12:32). Јер осмељујем се да кажем, да чак ни божанствени ученици нису имали потпуно схватање Његовог Божанства, док на њих није сишао Дух Свети у Дан Педесетнице; чак после Васкрсења, видевши Га, једни Му се поклонише, а други посумњаше (Матеј 28:17), међутим, нису били због тога осуђени. Али ономе ко је хулио на Духа Светога, то јест , на Божанство Христово, и говорио да помоћу Веелзевула кнеза ђаволског изгони ђаволе (Лука 11:15), неће се опростити ни у овом веку, ни у будућем. Треба знати, да Христос није рекао: Не опрашта се ономе који је хулио и покајао се, који хули, то јест, који пребива у хули. Јер право покајање разрешује све грехове. Понекад се грешник, по Промислу Божијем, подвргава несрећама, невољама, болестима јер кроз то, Бог га, на нама непознат начин очишћује, и ако онај који је искушаван захваљује, то ће за благодарност примити награду. А ако не благодари, осудиће се и за оне грехе, за које је трпео казну и поврх тога биће подвргнут одговорности за неблагодарност. Зато, ко греши у нечему пред људима, тај има много случајева за добијање опроштаја. Јер ко греши једном човеку и чини добро другом човеку, тај се оправдава самом том природом против које грешио. Али хула на Духа јесте неверје, и нема друге могућности за добијање опроштаја, као учинити се верним; и грех безбожја и неверја се не опрашта ни овде, ни у будућем веку. (115, 731-732)-Свети Атанасије Александријски (Велики) Хула на Сина Човечијега може бити опроштена зато што Га онај који хули, опада до оног тренутка, док, по слепилу духовних очију, не види да се у Лицу Његовом несхватљивим начином, Божанство сјединило са пропадљивим телом, то јест, опада Га по невиђењу сакривеног Божанства у Њему. Али када очисти душу своју, то, схвативши оваплоћење Божанства, постане верујући и тиме избегава осуду. Али што се тиче хулитеља на Духа Светога, то они показују јавну злобу и незахвалност, јер се противе очигледним делима Божијим. Тако су Јудеји, иако су јасно видели, да је Исус Христос Божанском силом исцељивао болесне и изгонио демоне, тим нису мање говорили да је Он то чинио силом Веелзевула, кнеза ђаволског. А хула која се тиче Божанства. Не може бити опроштена. (115, 731)-Свети Исидор Пелусиот Извор: http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/hula_na_Duha.htm Поуке о Духу Светоме су саставни део Старог и Новог завет. Али о чему заправо говори Христос-Бог када каже "Не Хулите на Духа Светога"; "изaђе цариник из храма пун Духа Светога"; дотакла је Христа жена и Христос осети како Дух изиђе из њега и жена се излчи тада, рече јој он "велика је вера твоја"... ?
  15. Мислим да није потребно објашњавати зашто дарујемо књиге (и часописе). Желим само да објасним идеју како би Клуб требало да функционише. Сваког дана, ако Бог да, почевши од Светог Нектарија Егинског, 22. новембра 2017. године, дарујемо једног читаоца коме је Крсна Слава, Имендан или рођендан тог дана књигом или часописом, одабране православне или културно-историјске и књижевно-научне садржине. Даровани члан нема никакве обавезе осим да се дан уочи или на сам дан јави Приватном поруком на Форум овом модератору и пошаље адресу (која остаје редакцијска тајна). На адресу ће му бити послата књига на поклон. Ако има више заинтересованих, заједно се договарамо коме шаљемо књигу. Даровани члан или онај који нема жељу да на овај начин добије књигу, а има књига које би поделио другима, може да се јави на исти начин или напише у теми и пошаље некоме књигу. Једина је молба дарованима, да се књиге, особито, ако садрже Господњу реч, не бацају, по читању, већ чувају, дају другоме на читање или поклоне. Било би лепо када би даровани написали своје утиске о књизи и часопису и поделили их с нама. Посебно бих замолио да се књиге или часописи, деле и потребитима које помажемо у клубу Жива дела утехе (нарочито дечје и књиге за омладину). Акцију могу да помогну и издавачи, који би у клубу или сајту Поуке добијали прилику да прикажу своја новија или старија издања. Такође, молио бих да заинтересовани читаоци означе која их област интересује. Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна: Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.
  16. Кako odsutnost ili ravnodušnost oca utječe na dječake i djevojčice Mnoga djeca odrastaju pored oca, koji je samo fizički prisutan u domu, odnosno tamo samo prespava – ali je povučen, ravnodušan, bezosjećajan, odbojan, provodi malo vremena sa svojom djecom. To je kao da djecu dovedete u slastičarnicu, ali im ne dajete priliku da se oslade kolačima koje gledaju pred sobom. U članku pod naslovom Why Are Fathers Failures? (Zašto su očevi neuspješni?), Dr Paul Popenoe, bivši direktor Američkog instituta za odnose u obitelji, daje još jaču izjavu: “Zamisao da djeca mogu uspješno preživjeti u svijetu oba spola, opskrbljeni obrascima ponašanja od pripadnika samo jednog spola, vrlo je štetna. Od dječje dobi pa nadalje potrebno je imati obrasce ponašanja oba spola.” U tehnološki razvijenim zemljama broj djece, koja žive samo s jednim roditeljem 1960. godine bio je jedno od deset, a već 1978. približno jedno od pet. Danas je situacija još mnogo teža, i očekuje se daljnje smanjivanje te proporcije. Ovakve statistike su uznemirujuće. Još milijuni djece neće odrastati pod uravnoteženim utjecajem i muškog i ženskog roditelja. Tu će djecu emocionalni problemi i ožiljci pratiti u osobnom životu, braku i u roditeljskim dužnostima. Odsutnost oca utječe na dječake Razdoblje odrastanja, od puberteta do zrelosti, je svakako razdoblje u kojem je utjecaj roditelja istog spola značajniji. U našoj kulturi u tom razdoblju djevojke obično imaju bliži odnos sa svojim uzorom ženske uloge (majkom), nego što dječaci imaju sa svojim uzorom muške uloge (ocem). Često je očeva ličnost teško dostupna ili potpuno uklonjena iz života sinova. Upravo zbog prisnijeg odnosa sa svojim roditeljem – uzorom ženske uloge, djevojke obično izgrade zdraviju sliku o sebi. Kada bih imao moć urediti neku društvenu pojavu, bilo bi to ispravljanje problema odstutnog, ravnodušnog ili neuključenog oca. Ni jedna druga teškoća, onako kako ja to vidim, nije utjecala na naše društvo više od te. Dr Harold M. Voth, psihijatar i psihoanalitičar na Menninger Foundation, Kansas, SAD, u svojoj knjizi The Castrated Family (“Uškopljena obitelj”) napisao je sljedeće: “Praktično svaki pacijent kojeg sam liječio ili čije sam liječenje nadgledao ili proučavao u raznim istraživanjima, imao je obiteljsko ustrojstvo, koje odstupa od uobičajenog. Najčešći je obrazac: obitelji u kojoj je majka bila nadmoćni ili nasrtljivi roditelj, a otac ravnodušni slabić. Neki od očeva bili su nasrtljivi i sigurni na svojim radnim mjestima, ali stidljivi i slabi u odnosu sa svojim suprugama. Zapravo u tim brakovima žene su ‘nosile hlače’. “ Drugi obrazac bila je slaba majka, koja se priljubljuje uz svoju djecu, i grubi otac, nesposoban da iskusi bliskost sa svojom ženom i djecom. Iako izgleda da je takav otac glava obitelji, u stvari najviše odgovornosti pada na leđa žene, osim možda u razdobljima, kada je očeva prisutnost praćena provalama gnjeva. Neke su žene prisiljene ispunjavaju ulogu majke i oca, što nije dobro ni za nju ni za djecu. Roditelji su u nekim slučajevima neprijateljski raspoloženi, prezabrinuti, ponašaju se odbojno ili posjednički i tek sporadično ispunjavaju svoje odgovornosti. Neke obitelji nemaju nikakav izgrađen sustav vrijednosti. Svi ti uvjeti unutar obitelji utječu na razvoj djetetove ličnosti. Očevi i majke su za dijete najutjecajnije ličnosti. Ako se oni međusobno vole i surađuju, ako imaju jasno određene uloge, djeca će se zdravo i skladno razvijati. Kada je taj obrazac narušen na bilo koji način, djeca doživljavaju razne emotivne poremećaje. Industrijska revolucija i očinstvo Čini se da su teškoće počele s industrijskom revolucijom i urbanizacijom društva. Dokle god smo imali pretežno agrarno, seosko društvo, lik oca je bio važan i pokretački čimbenik života u domovima i u razvoju djece. Kad je njegov posao bio smješten oko kuće, dolazilo je do češćeg kontakta s djecom, naročito kada su ona radila uz njega. Nije bilo razonoda kao što je televizija, što je značilo da su večeri bile više obiteljsko usmjerene i djeca su imala više prilika biti s ocem. Danas su očevi obično zaposleni izvan kuće pa djeca rijetko imaju priliku vidjeti njihovo radno mjesto. Često i ne znaju što je otac po zanimanju i gdje radi. Susreću ga za vrijeme doručka ili večere, a ponekad ni tad. Mnogi očevi rade i prekovremeno, pa su neprestano iznureni. Za svoju djecu oni kao da ne postoje. Prema nekim istraživanjima, prosječan američki otac provedi manje od šest minuta tjedno u kvalitetnoj i utjecajnoj komunikaciji s djetetom. U većini slučajeva sve se uglavnom svodi na rijetku i površnu komunikaciju. Odsutnost oca utječe na djevojčice Od treće godine do puberteta je razdoblje odrastanja, kada je značajniji utjecaj roditelja suprotnog spola. Kada djevojčica u predškolsko doba i nižim razredima osnovne škole, nema prisan odnos sa svojim ocem, topao, pun ljubavi i naklonosti, može postati žena s temeljnim nepovjerenjem u muškarce usađenim u njezinu osobnost. Možda neće ni biti svjesna da uzrok takvog nepovjerenja – u odnosu prema drugim muškarcima u njenom životu, ima svoje korijene u njenom odnosu s ocem. Sljedeća teškoća, koja se kod žena može pojaviti je: neprijateljstvo prema muškarcima. Ponovo, ona ima svoje korijene u dubokoj ogorčenosti na svog oca, jer nije ispunio njene težnje kao djevojčice. To neprijateljstvo može biti nesvjesno. Treća je teškoća pretjerana težnja za naklonošću i pažnjom muškaraca. Nedostatak toplog, emotivnog odnosa s ocem za vrijeme razdoblja utjecaja roditelja suprotnog spola, može doprinijeti da žena ima nezasitnu žudnju da bude prihvaćena i da prima naklonost od muškaraca. Takve žene često imaju bračne i seksualne teškoće, koje ne mogu razumjeti ili ne mogu nadzirati. Čest je bračni problem da se žena emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je otac. U svakom braku dolazi do pojave djelomičnog prenošenja emocija na supružnika; onih i onakvih emocija, koje su prvobitno bile namijenjene roditelju suprotnog spola. Ovo predstavlja naročitu teškoću, kada žena potječe iz obitelji u kojoj je utjecaj oca bio nedjelotvoran. Ona je sklona da se emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je tata, težeći da muž ispuni njene emocionalne težnje, koje otac nikada nije ispunio. Čest je slučaj da osjećaju privlačnost prema muškarcima dosta starijim od njih. Ovaj transfer emocija može posebno ugroziti seksualni vid braka. Stručnjaci nas informiraju da neke žene kažu – kako imaju odbojnost prema seksualnom odnosu s mužem, takvu, kao da im se njihov otac seksualno približava. Nadalje, kako nas informiraju stručnjaci u ovom području, neke od tih žena, prije braka, bile su promiskuitetne u nastojanjima da ispune svoje težnje za naklonošću suprotnog spola. Prije braka, lišene osjećaja potpune odgovornosti za obveze, koje nameće zajednički život, njihove žudnje za naklonošću i pažnjom izazivaju njihovo slobodno seksualno ponašanje Nakon ulaska u bračne vode, nepovjerenje i neprijateljstvo usmjereno prema ocu, sputava njihovu slobodu. Žene izrazito promiskuitetnog ponašanja priznaju da njihovo ponašanje nije takvo zbog samog seksualnog čina, nego zbog gladi za naklonošću. Mnoge kažu kako su predavale svoje tijelo samo da bi stekle naklonost za kojom su žudjele. Prema tome, neispunjene potrebe za očevom naklonošću iz djetinjstva, korijeni su uzroka promiskuitetnog ponašanja mnogih mladih žena danas. Obično djevojke, koje su iskusile zdrav, prisan odnos sa svojim ocem u okruženju doma, kasnije imaju zdraviju sliku o sebi i sposobnije su izbjeći zamke promiskuitetnosti. Posljedice za muškarce Nedostatak toplog odnosa punog ljubavi i naklonosti na sličan način ima veliki utjecaj na život dječaka. Utjecaj se najviše zapaža u ono vrijeme rasta i razvoja, kada je neophodan upliv roditelja istog spola, počevši od puberteta, u kome je dječacima najpotrebniji muški lik autoriteta, kao uzor spolne uloge u budućem životu. Dječak, koji s ocem nema pravilan i djelotvoran odnos odrasta s nerazvijenim i lošim osjećajem muževnosti. Nema povjerenja u sebe kao muškarca, teško mu je shvatiti: kako biti “muško”. Većina muškaraca, rijetko ili nikada ne dopuste, da drugi spoznaju ovu vrstu nesigurnosti u njihovom životu. Mnogi od njih neprestano nose masku samopouzdanja. Dokazivanje muževnosti Posljedica nedostatka muževnosti, čini muškarce nesigurnim, a često ih nagoni da sebi i cijelom svijetu dokazuju kako su stvarno muškarci. Na stotine načina oni pokušavaju sebe i druge uvjeriti da su muževni. Osjetljivi su na “mačo” mitove, koji prožimaju naše društvo: pravi muškarci su grubi, bezosjećajni, usmjereni na svoj nastup, uvijek samokontrolirani. Odrasli momci ne plaču! To je njihov moto! Tako se muškarci, da bi dostigli “mačo” izmišljotine, naprežu – više nego žene – u borbi za statusne simbole, titule i stupnjeve obrazovanja. Trse se da dokažu svoju muževnost postignutim uspjesima, naročito na materijalnom području. Razmišljaju ovako: ako ja zarađujem više novca nego drugi muškarci, sigurno sam “bolje muško” nego oni. Natjecanje svako sa svakim, također služi za dokazivanje muževnosti: ako pobijedim tebe, bilo u šahu ili nogometu, očito je: pobjednik je “bolji muškarac”. Za mnoge dječake natjecanja su vrlo značajna pojava. Neki muškarci koriste seksualna osvajanja da bi pokazali “muško junaštvo”. Nekoliko desetljeća u našem društvu bio je slavljen “James Bond tip”; izrazito uspješan u zavođenju nasilnim zapletima. Posljednjih godina, ipak, možemo u nekim sredinama zapaziti pozitivan trend: muževnim muškarcem se smatra onaj, koji je čvrst i principijelan, ali pažljiv, obziran, nježan i pun poštovanja. Neki muževi i očevi žele imati takve osobine. Ova promjena pružila bi nadu za veliki broj muške djece, koja danas odrastaju. Da bi bili što uspješniji u razvijanju prave muževnosti, mnogi muškarci trebaju razumijeti i prevazići posljedice nedostatka roditelja u vlastitom djetinjstvu. Neprijateljstvo i strah od žena Sljedeća poteškoća, koju često primjećujemo kod muškaraca iz obitelji bez oca je: neprijateljstvo prema ženama. Majka (ili osoba koja je zamjenjuje), nastoji nadoknaditi nedostatak oca ili njegovu ravnodušnost. Dječaci s deset ili jedanaest godina, umjesto majčinog odgoja i pažnje, spremni su za više muškog upliva. Događa se da, što majka više nastoji nadoknaditi nedostatak očeve pažnje, to dječak u sebi sve više izgrađuje neprijateljstvo i gorčinu (iako su majčine namjere dobre). S druge strane, često, zbog dječakovog divljenja i poštovanja prema majci, on prema njoj razvija dvostruka osjećaje, odbijajući priznati svoj neprijateljski, ogorčen stav, prema toj istoj majci. On nikada ne bi htio da je povrijedi, ali želi pobjeći od njene pažnje, emocionalno i fizički. Kada dječak odraste, ovaj dječački bijes prema majci (kao i neprijateljstvo i gorčina djevojčica prema ocu), često se odražava u njegovom odnosu prema drugim ženama. Pojavljuje se strah od nadmoćnosti bilo koje žene u njegovom životu kada je već odrasla osoba. Takav se muškarac “zavjetuje” da “neće nikada dopustiti bilo kojoj ženi da njime upravlja”. Ovakav stav nije svjesno osjećanje, ali pokazuje se u izbjegavanju bliskosti, prisnosti sa ženom. Za takvog muškarca je erotska bliskost jedina u kojoj se osjeća sigurnim od vlastitog straha da žena bude nadmoćna. Kao suprug on postaje popustljiv i šutljiv ili ljutit i udaljen. Možda će neprestano započinjati tjelesni kontakt da bi bio “jača strana” u bračnom odnosu. Ovakva ponašanja imaju vrlo štetne posljedice po brak, veće, no što su mnogi u stanju shvatiti. Česte su i neke druge posljedice odrastanja bez oca. Mnogi se muškarci odnose prema svojim suprugama kao prema mami, a oni sami ponašaju se kao da su sinovi tinejdžeri. Neke žene kažu da su im muževi poput još jednog djeteta, da čak izbjegavaju razgovarati o obiteljskim odgovornostima. Ženina traženja i podsjećanja im izgledaju poput maminih, pa se on prema njima odnosi na isti, otuđen način, kao kad je bio tinejdžer. Teškoće u muškim prijateljstvima Još jedna poteškoća koju nalazimo kod muškaraca odraslih bez oca, je istovremena potreba i strah od sklapanja dubokih odnosa s muškarcima. Odnos otac-sin bi trebao biti uvježbavanje i poučavanje o prisnijim odnosima među muškarcima. Ako nikada ne iskuse takav odnos u obitelji u kojoj su odrasli, muškarci ih kasnije ne mogu razviti. Također može se pojaviti strah da bi takav odnos naslućivao homoseksualnost. Suvremena istraživanja pokazuju da u našem društvu većina muškaraca nema pravog prijatelja s kojim bi mogli podijeliti životno iskustvo na prisan način. Herb Goldberg u knjizi The Hazards of Being Male (“Rizici muževnosti”) piše o izgubljenoj sposobnosti za pravo prijateljstvo među muškarcima. Nakon iscrpljenih diskusija o zajedničkim temama, kao što su sport, vrijeme, rast cijena, politički događaji i slično, muškarci više nemaju što reći jedan drugome. Sljedeća činjenica, tijesno povezana s ovim je: homoseksualizam kod muškaraca, koji je u evidentno većem porastu nego lezbijstvo. Potreba za odnosom s nekim tko će zamijeniti očev lik, uz podsvjesno neprijateljstvo prema ženama ili strah od njih, neke muškarce može učiniti prijemčivijima za homoseksualnost. Težnja za bliskoću s očevim likom, povezuje se sa seksualnim i emotivnim potrebama, koje neki mladići tada nastoje ispuniti u homoseksualnim odnosima. Neki terapeuti, kao Arthur Janov, pisac knjige The Primal Scream (“Primalni krik”), vjeruju da je zapravo cilj homoseksualnosti – heteroseksualnost. Muškarac ostvarenje neispunjenih potreba u djetinjstvu traži u homoseksualnom odnosu, da bi tako mogao sazrijeti za heteroseksualan odnos. Isto se odnosi i na lezbijke, kojima je često u djetinjstvu nedostajao nježan odnos s majkom. Krug se zatvara Mnogi današnji muškarci su do nekog stupnja zahvaćeni ovakvim teškoćama zbog ravnodušnog, popustljivog ili neprisutnog oca. To je u našem društvu stvorilo duboko ukorijenjen ciklus: nadmoćne žene sklapaju brak s ravnodušnim i slabim muškarcima, a njihova djeca postaju nadmoćne žene i neizgrađeni muškarci. Zatim se opet tako nastavlja. Svaki naraštaj ulazi u sve veće teškoće, uz sve razornije posljedice. Danas je opće rasprostranjena bolest loše ili nezdrave slike o sebi i kod muškaraca i kod žena, koja svoje korijene vuče iz lošeg ili nikakvog uspjeha roditelja u odgoju djece u roditeljskom domu. Ovo tumačenje psihijatar s Harvarda Armand M. Nicoli rezimira sljedećim riječima: “Ako neki čimbenik utječe na razvoj i emotivnu uravnoteženost pojedinca, onda je to kvalitet odnosa, koji su on ili ona iskusili u djetinjstvu s oba roditelja. Vrijedi i suprotno: ako ljudi, koji pate od emotivne bolesti imaju neko zajedničko iskustvo, onda je to nedostatak roditelja bilo zbog smrti, razvoda, preokupiranosti poslom ili iz nekog drugog razloga.” Nedostatak majke zbog posla Rasprava u ovom tekstu bila je usredsređena na posljedice nedostatka oca. Ali, nedostatak majke postaje u našem društvu također sve veći, otkad se i majke zapošljavaju s punim radnim vremenom izvan kuće. To također može imati razorne posljedice. Nekada su obitelji mogle imati pomoć djedova i baka, teta i stričeva, koji su na sebe preuzimali udio u odgoju djece. Danas, tek mali broj djece ima podršku i sigurnost šireg kruga obitelji. Na početku 21. stoljeća u našem društvu sve je veći broj pojedinaca koji nisu imali zdrave uvjete za razvoj unutar obitelji. Sve je veći broj obitelji s jednim roditeljem i obitelji s oba zaposlena roditelja, a sve više djece odgajano je bez imalo pravilnog utjecaja roditelja oba spola. Ožiljci takvih nedostataka bit će duboko usječeni u sliku o sebi. iz knjige: Josh McDowell (Josh McDowell), Slika o sebi/znakoviporedputa.com Izvor: atma
  17. Zaboravljeni miting: Kako su Amerikanci slavili Hitlera Na internetu se pojavio snimak gotovo zaboravljenog "proameričkog mitinga", organizovanog u Njujorku 20. februara 1939. na kom je 20.000 ljudi izvodilo nacistički pozdrav ispred zastave SAD i slike Džordža Vašingtona okićene kukastim krstovima. DAILY MAIL PONEDELJAK, 16.10.2017. | 09:16 Podeli Foto: YouTube Screenshot Lider mitinga Fric Kun, Amerikanac nemačkog porekla, se tokom zakletve zastavi odrekao "jevrejskih medija" i pozvao da se "Amerika vrati američkom narodu..." i postane "bela". Sedmominutni klip koji je režirao Oskarom nagrađen dokumentarista Maršal Kari zapravo je spoj više fragmenata snimljenih u Medison Skver Gardenu. Miting je prekinut kada je Isador Grinbaum, 26-godišnji Jevrej iz Bruklina istrčao na scenu. On je tada bačen u masu i pretučen, pre nego što je policija stigla. Kao da to nije bilo dovoljno, kažnjen je za nedolično ponašanje novčanom kaznom u iznosu od 25 dolara (današnjih 431). "Deo Kunovog govora koji nije prikazan u filmu, ističe oca Kolina, čije su radio emisije hvalile Hitlera i Musolinija i imale publiku od oko 30 miliona ljudi", kaže autor filma. "Henri Ford i Čarls Lindberg izrazili su svoja antisemitska uverenja, a medijski mogul Vilijam Rendolf Herst je izjavio: 'Kad god čujete da je neki istaknuti Amerikanac nazvan fašistom, zapravo je reč o lojalnom građaninu koji se zalaže za amerikanizam". Možda je imajući to u vidu, Kari istakao izjavu novinara "New York Times"-a iz tog vremena Halforda E. Lakoka, koji je rekao: "Kad fašizam dođe u Ameriku, neće biti označen kao 'Made in Germany'; neće imati obeležja svastike; neće se zvati fašizmom. Zvaće se, naravno, amerikanizmom". "Za mene je najstrašniji deo filma reakcija gomile. Dvadeset hiljada Njujorčana koji vole svoju decu i verovatno su fine komšije, došlo je s posla tog dana, obuklo odela i suknje i otšlo da aplaudira, smeje se i peva, dok je govornik dehumanizovao ljude koji će u narednih nekoliko godina biti ubijani. Ovo nije toliko pokazatelj loših stvari koje su Amerikanci radili u prošlosti, kao upozoravajuća priča o tome šta bismo mogli da uradimo u budućnosti". https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=10&dd=16&nav_id=1314556
  18. Како да обрадујемо Мајку Божију?

    У име Оца и Сина и Светог Духа! Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме. У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца. Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо. Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати? Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима. Делатна љубав према Богу и Мајци Божијој данас нас све обједињује, а Она нас штити од страшних непријатеља, од којих, како нам се чини, нема спаса – од грехова и страсти које су нас заробиле. То, наравно, никако није повод да се безбрижно опуштамо и ништа да не радимо. Људи живе у овом свету, и због своје славе, гордости, и осталог чему слепо теже, не виде Божанску благодат и не спознају да се Мајка Божија моли и заступа за њих грешне. Само људи чистог срца то виде. Виде смирени, који су ослободили духовне очи од ослепљујућих страсти, као што је учинио Андреј, јуродиви Христа ради. Пред светом је био безуман, незнатан човек. Трпео је исмејавања, хулу, али пред Богом је био достојан да угледа то чудо и да схвати суштину ствари, коју нису разумели чак ни императори и велможе. Он је видео како Мајка Божија простире пред хришћане Свој покров и моли се за њих. То нас многоме учи. Пре свега, призива нас да се, још једном, загледамо у дубину свог срца, своје душе, и да се обратимо са молитвом Мајци Божијој, да Је замолимо да се Она помоли Своме Сину да би Он ниспослао благодат која би очистила наша срца од трулежи, страсти и духовног слепила. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља православие.ру
  19. У име Оца и Сина и Светог Духа! Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме. У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца. Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо. Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати? Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима. Делатна љубав према Богу и Мајци Божијој данас нас све обједињује, а Она нас штити од страшних непријатеља, од којих, како нам се чини, нема спаса – од грехова и страсти које су нас заробиле. То, наравно, никако није повод да се безбрижно опуштамо и ништа да не радимо. Људи живе у овом свету, и због своје славе, гордости, и осталог чему слепо теже, не виде Божанску благодат и не спознају да се Мајка Божија моли и заступа за њих грешне. Само људи чистог срца то виде. Виде смирени, који су ослободили духовне очи од ослепљујућих страсти, као што је учинио Андреј, јуродиви Христа ради. Пред светом је био безуман, незнатан човек. Трпео је исмејавања, хулу, али пред Богом је био достојан да угледа то чудо и да схвати суштину ствари, коју нису разумели чак ни императори и велможе. Он је видео како Мајка Божија простире пред хришћане Свој покров и моли се за њих. То нас многоме учи. Пре свега, призива нас да се, још једном, загледамо у дубину свог срца, своје душе, и да се обратимо са молитвом Мајци Божијој, да Је замолимо да се Она помоли Своме Сину да би Он ниспослао благодат која би очистила наша срца од трулежи, страсти и духовног слепила. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља православие.ру View full Странице
  20. Задушнице су дани када се молитвено сећамо наших упокојених сродника. У оквиру своје пастирске службе, сваки свештеник се сусреће са болесним парохијанима, неки од њих су и на самрти. О томе како се граде односи са смртно болесним људима и људима на самрти, и о искуству у том духовном послу разговарали смо са настојатељем храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику презвитером Браниславом Ђурагићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Беседа View full Странице
  21. Какве је све планове нацистички вођа ковао против свог смртног непријатеља - Совјетског Савеза. Хитлер је намеравао да, чим победи Црвену армију, претвори Совјетски Савез у низ комесаријата Рајха. Москва би завршила унутар већ крштене Reichskommissariat Moskowien. Зигфрид Каше, немачки амбасадор у Хрватској, именован је 16. јула 1941. године за будућег рајхкомесара подручја које би обухватало северну и централну Русију све до Урала. Каше је до краја рата чекао тренутак у којем би немачки тенкови ушли у Кремљ. Погубљен је 7. јуна 1947. године након што је у Југославији осуђен за ратне злочине. Подручја Московског комесаријата Рајха/Из слободних извора Нацистички управници Русије Хитлер је 16. јула 1941. изнео своје жеље по питању поделе источних територија које би Немачка стекла. Са Крима и већег дела јужне Украјине би били исељени сви становници. Балтичке државе, „колонија Волге“ и округ Баку би такође припали Рајху. Унутар Московског рајхкомесаријата би постојао још низ мањих генералкомесаријата. Именоване су особе које би биле задужене за управљање овим територијима. Страшни Одило Глобочник, један од најодговорнијих за убиство милиона људи током Холокауста, водио би генералкомесаријат Свердловска. Зигфрид Каше и Одило Глобочник/Из слободних извора Волф Хајнрих Хелдорф, генерал СС-а, шеф берлинске полиције који се обогатио изнуђивањем новца од Јевреја средином тридесетих, био је задужен за поробљавање и протеривање становника Јарославља. Хелдорф и Хитлер/Bundesarchiv Линија А-А Нацисти су претпостављали да Совјетски Савез чак и након освајања главног и осталих великих градова не би био у потпуности поражен и планирали су да створе границу на тзв. „А-А линији“ (Архангелск - Астрахањ). Највећа земља на свету би на тај начин изгубила 86 посто нафтних ресурса. А да би се уништио преостали производни капацитет СССР-а, започела би бомбардовања Урала специјално за то дизајнираним авионима. Алберт Шпер (лево) и Хитлер/Bundesarchiv На свој рођендан, 20. априла 1943. године, Хитлер је показао архитекти Алберту Шперу план новог бункера за шест особе, опремљеног аутоматским пушкама, противтенковским оружјем и бацачем пламена. Диктатор је рекао да би на новој граници са остатком Русије требало изградити стотине таквих утврђења. Москва под водом Када су Немци кренули са операцијом Тајфун према Москви, Хитлер је одлучио да ће Москва, Лењинград (данашњи Санкт Петербург) и Кијев бити разорени, и да ће истребити четири милиона становника да би се спречио било какав отпор. Москва би била потопљена након отварања бране на каналу Москва-Волга. Да ли је Хитлер планирао да то учини без претходне евакуације становништва? Врло вероватно. Стаљин на каналу Москва - Волга/Из слободних извора За уништење Москве у операцији Тајфун био је задужен Ото Скорцени, „најопаснији човек у Европи“, стручњак за посебне операције, који ће 1943. ослободити свргнутог Мусолинија из заточеништва. Његов задатак је био да дигне брану у ваздух. Ото Скорцени/Bundesarchiv Русија као „немачка Индија“ У разговору одржаном 2. новембра 1942. са данским министром спољних послова Скавениусом, немачки министар Рибентроп је рекао да ће се азијски део Русије након освајања европског дела СССР-а на крају претворити у низ „безазлених сељачких република“. У будућности би освојене територије колонизирали немачки досељеници или локалне мањине. Са друге стране Хитлер је наредио да се у будућности не допусти стварање било какве руске државе источно од линије А-А. 16. септембра 1941. Хитлер је споменуо Оту Абецу, немачком амбасадору у Паризу, да ће територија источно од Урала постати „немачка Индија“. Срећом, ништа се од наведеног није догодило. Хитлерова ратна машина је затајила у борби против Словена које је он толико презирао, сматрајући их „подљудима". Победа Црвене армије зауставила је безграничне мегаломанске експанзионистичке планове нацистичког вође. Фотомонтажа: Хавијер Рамос Хаиме НОГЕРА
  22. Četvrtak 21.09.2017. 21:55 B. Miličić "Vesti" u Nemačkoj: Rukopoložen jeromonah Stefan Jugović U minhenskom hramu Sv. Jovana Vladimira kralja srpskog u nedelju je prvi put liturgiju služio vladika Andrej Ćilerdžić, episkop austrijsko-švajcarski, koji je i administrator Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. B. Miličić Vladika Andrej i jeromonah Stefan Uz sasluženje minhenskih sveštenika vladika je rukopoložio jerođakona Stefana Jugovića u čin jeromonaha obrazlažući to potrebom "da ima desnu ruku u administrativnom upravljanju ovom eparhijom". On je istakao da će jeromonah Stefan jedno vreme boraviti u manastiru u Himelstiru. Potom je vladika Andrej pričestio najmlađe i grupu starijih vernika. U prepunom hramu, zahvaljujući sveštenstvu minhenske Crkvene opštine, vladika je posebno izrazio zahvalnost roditeljima dece koja su prisustvovala liturgiji. Jeromonah Stefan je pročitao molitvu za uspešan početak školske godine, a vladika Andrej blagoslovio je školsku decu poželevši im uspeh u učenju i vladanju i pohvalio njihovu privrženost svojoj veri i crkvi. Deci su zatim podeljeni slatkiši, a svim vernicima nafora. Protojerej-stavrofor Slobodan Milunović je u ime sveštenstva i vernika u hramu zahvalio episkopu Andreju što je baš u Minhen došao da služi prvu liturgiju u ovoj eparhiji i obećao mu podršku sveštenika u obavljanju posla administratora Eparhije frankfurtske i sve Nemačke.
  23. Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“. Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“. Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима. „Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа — како не могу доћи до било чега. Питао сам га, 'имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?' Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“ Џејсон (лево) и Џастин Марлер (десно), један од оснивача Death To The World-a Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“. Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу. Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос. Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. По проценама 40+% Хришћана напустило је земљу. Његов рад остаће вечни траг и подсетник на Сиријско Хришћанство пре рата. Извор: https://www.pri.org/stories/2015-01-26/how-punk-rocker-dc-got-interested-ancient-songs-syria
×
Search results - Живе Речи Утехе