Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 85 results

  1. Диковић: Потребан нам је ракетни систем ПВО домета 400 километара Рано је говорити о конкретном решењу, разматра се више система, не само С-300, али ми смо јасно исказали да нам треба систем који може да води противваздухопловну борбу на даљинама већим од 400 километара, каже за РТС начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић. Генерал каже да актуелна ситуација у међународним односима утиче на планове развоја способности Војске Србије. Први човек војске каже да је у 2018. години Војска Србије добила снажан импулс и снагу повећањем зарада, као и да ће се даље радити на подизању морала оружаних снага. У интервјуу за емисију "Дозволите...", генерал Диковић је рекао да ће, осим сталних задатака, војска ове године радити на модернизацији наоружања, а посебна пажња посветиће се изградњи капацитета за обуку и изградњи стајанки, хангара и простора за смештај борбене технике. Говорећи о унапређењима оперативних способности војске, начелник Генералштаба је истакао више примера унапређења у овој години. "Наставићемо са реализацијом пројекта '1.500' и '1.500 плус'. Почећемо модернизацију тенка М-84 и борбеног возила пешадије, како бисмо побољшали домет, заштиту и пробојност", објаснио је Диковић и додао да ће се унапредити способности Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. "Заокружићемо способности наше ловачке авијације за заштиту ваздушног простора. У плану је да се војска у 2018. години опреми хеликоптерима Х-145М из 'Ербасовог' програма са системом наоружања које смо ми тражили, а одобрена је и набавка шест транспортних хеликоптера Ми-17", истакао је Диковић. Напоменуо је да следи и модернизација система ваздушног осматрања и јављања, где су значајна два радара која су набављена из Словеније пре две године, као и наставак модернизације ракетног система КУБ. На питање где "шкрипи", одговорио је да "у војсци не сме да шкрипи" и да се проблеми којих несумњиво има решавају вештим командовањем и радом припадника оружаних снага. Генерал Диковић сматра да војска не треба да се бави сама собом, јер институције које се баве саме собом нису од користи широј друштвеној заједници. "Ако војска не почива на чврстој дисциплини, и ако нема одговорности сваког припадника војске, онда она има проблем. Наша војска нема тај проблем", истакао је Диковић. Грешке у реформи војске Коментаришући грешке у реформи система одбране до 2012. године, генерал Диковић је рекао да те догађаје не треба посматрати ван контекста дешавања, као и да не мисли да је способнији од својих претходника. "Имали смо ми врсне генерале на челу војске, генерала Ојданића, генерала Павковића, генерала Кргу, генерала Милетића и да не набрајам даље. Све су то врсни генерали који су, сигуран сам, радили најбоље могуће у датим условима", истакао је Диковић. Генерал је указао и да су у том периоду кључне одлуке донете ван војске и поштовања струке "уз присуство ментора" који су имали одлучујућу улогу у опремању, организацији и саставу војске, као и да је запостављено разијање националних способности Војске Србије. "Новац од продаје наоружања које је постало вишак после расформирања јединица, и то у великим количинама, највећим делом није потрошен за модернизацију и за војску, као што је то тада саопштавано, већ је све отишло на другу страну", објаснио је начелник Генералштаба. Додао је и да војска данас покушава да исправи те грешке и да у томе има велику подршку врха државе. Диковић је подсетио да је у том периоду било и позитивних ствари, и издвојио развој базе "Југ" код Бујановца и уступање касарне "Војвода Степа Степановић" за станове за припаднике војске. Како су настали пројекти модернизације "1.500" и "1.500 плус" Говорећи о пројектима модернизације "1.500" и "1.500 плус", Диковић је рекао да је пројекат настао приликом посете тадашњег премијера, а садашњег председника Републике Александра Вучића Специјалној бригади у Панчеву. "Председник је разговарао са војницима о њиховом наоружању, опреми и није био задовољан оним што је чуо и видео. Рекао нам је да хоће на припадник наше Специјалне бригаде буде опремљен као и припадници специјалних јединица најмодернијих војски и да ћемо за то добити средства", објаснио је Диковић. Рекао је да је суштина та два пројекта да сваки војник, без обзира на то ком роду војске припада, има наоружање и опрему као и припадници најсавременијих војски, с тим да ће се јединице опремати према приоритетима. "Приоритет је на оним снагама које реагују брзо у свим случајевима угрожавања безбедности Републике Србије и даље тако по реду како би се снаге ангажовале у конкретним условима", истакао је начелник Генералштаба. За набавке се углавним користе капацитети домаће одбрамбене индустрије који су или на сличном нивоу, или су негде чак и бољи од производа на светском тржишту. Диковић је рекао и да су у завршној фази стратешки документи "Стратегија националне безбедности", "Стратегија одбране", као и "План дугорочног развоја Војске Србије за наредних десет година", где ће се тачно дефинисати које способности војска треба да има у наредном периоду. "Наш циљ је да војска из године у годину буде све јача, боље опремљена и боље оспособљена. У целини да буде оспособљена да одговори на све претње по безбедност грађана Републике Србије", нагласио је Диковић. О набавци система ПВО великог домета Коментаришући медијске написе о набавци ракетних система С-300 и БУК, Диковић је рекао да се планира набавка система великог и средњег домета, и да се разматра који су системи најбољи за конфигурацију територије Србије, као и за ефикасност. "Наравно да се разматрају и системи С-300 и БУК, али разматрамо и друге системе", објаснио је Диковић и додао да још није време да се говори о конкретном решењу. "Јасно смо исказали да нам је потребна противваздухопловна одбрана која може да води борбу на даљинама од преко 400 километара. Који ће то систем бити, видећемо. Донеће се одлуке као што су се и до сада доносиле", нагласио је Диковић. Генерал је захвалио Русији на донацијама у наоружању и објаснио да ће 30 тенкова Т-72С бити распоређено у оклопно-механизоване јединице, а 30 оклопних возила БРДМ у извиђачке јединице Војске Србије. Начелник Генералштаба је нагласио и да актуелна ситуација у међународним односима утиче на проширење спектра потребних способности Војске Србије, да се ствари у свету брзо дешавају, као и да је све присутнија и опаснија претња по безбедност из сајбер простора. Потребно је, како је рекао, да војска усаврши командно-информационе системе како би имала реалну слику о дешавањима на потенцијалном бојишту, односно простору где се могу изводити борбена дејства. Диковић је указао и на то да се начин дејства терориста мења последњих година и да војска ради и превентивно на заштити грађана, као и на одређивању снага које би могле да реагују у случају терористичких претњи и напада. Начелник Генералштаба је закључио да ће у наредним годинама бити све више безбедносних изазова и да треба да ради на подизању капацитета друштва и војске за одбрану. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3001079/dikovic-potreban-nam-je-raketni-sistem-pvo-dometa-400-kilometara.html
  2. – Оче Илија, како сте раније славили Божић? Да ли се сећате свог првог дочека Божића? –Заправо, сећам се. Пре рата смо сви заједно чекали Божић. Отац је још увек био жив. Храмови су већ били затворени. Ипак, на Божић као и на Васкрс, увек је у души био неки посебан осећај, неко посебно расположење. Штета што тада нисмо могли да идемо у цркву... Да захвалимо Богу. Молили смо се како смо могли. Одрасли су на овај или онај начин покушавали да обележе празник. Ми, деца, у то време, били смо стално гладни. Тада нам је мајка за празник – какав је обичај био – правила је ситнике,– обичне препечене хлебчиће. У колиби смо имали руску пећ. Мириси руске пећи напуњене дрвима, и тек испеченог хлеба не могу се ни са чим упоредити! Никакви миомириси, ма колико они коштали. Људи данас више не знају шта да измисле, чиме да се забаве. У тим временима хлеб на столу је већ била огромна срећа! Бедно се тада живело, али је у души била радост. Имали смо малу колибу. Пре рата смо планирали да се скућимо. Каткад су родитељи имали такве жеље – али где! Прво раскулачење, после је почео рат, и оца су позвали на фронт. Тамо је и 1942. године погинуо. Мајка је нас, четворо, сама подизала. Сећам се деде Ивана Семјоновича још пре рата, – много се молио. Био је плаховитог карактера, али се контролисао захваљујући молитви. Док је још Покровски храм у суседном селу Становој Колодез био отворен, деда је служио при том храму, био је старешина. Био је ту и за све што је требало да се уради. Имао је златне руке. Све је знао. Код куће је правио свакојаке бачве и каце. Врло темељно је све подешавао, стругао, шмирглао. Био је мајстор и за метал. Ако је коме требало штогод од посуда или другог инвентара да се поправи, одмах би се прихватао. Сам је ковао, калајисао, лемио. Саонице је правио. После, током рата, на тим саоницама смо се спашавали, док су нас немци из домова протеривали. Цело село су уништили – претресали су колибе, да провере не крију ли се негде партизани. За везу са партизанима, мештани би одмах били стрељали на месту. Дакле, комшијама је остао још само коњ, а деда је направио санке, и сви смо се на њих натоварили, са најнеопходнијом старудијом. Кренули смо се где нас пут води. А тад је, узгред речено, исто била зима, божићни дани. И оваквог Божића се сећам. Био је мраз. Међутим, били смо срећни што смо имали коња. Куда да идемо – не зна се. Где ћемо наћи пристаниште? Али, пошто немци прогањају, – кренули смо... Прошли смо наше село Редкино (од 1969.године, ушло је, као улица, у састав села Станова Колодез, у Орловској области – Ред.) Даље је ишло Хотетово – велико село, које се протеже на преко два километра. Идемо, гледамо како стоји много товарних кола – сва празна, без коња... и без људи. Вероватно су се са њима већ по домовима обрачунали. Све около су немци ускомешали. Зауставили су нас. Ко је имао коње, швабе су им их, како се испоставило, силом отимали, – тако су и нама испрегнули коња. Шта смо могли да урадимо? Мраз је био велики, -30, најтоплије -25. Падало је вече, а скоро и ноћ. Никако нисмо могли да пронађемо преноћиште. Ма где да смо покуцали, све је било пуно. Све! Шта чинити? Препаковали смо најнеопходније из санки у ручне саонице и кренули пешице у следеће село ‒ Јеропкино. И тамо је у сваком дому било народа, није се могло ући. Нико није могао да нас прими. –Тако и Господа пре 2018 година нико није желео да прими.... –Само један старац, осетили смо, како је благонаклоно одговорио. Мајка се заплакала, почела је да моли. Он нас је пустио. Сећам се, на поду смо се сместили. Нисам спавао. Ујутру смо побегли у Јаковљево, то је још удаљеније село, где смо имали стрица. Сазнали смо да је тамо слободан пут. Мислили смо да ћемо се једва довући, али родбина се није уплашила, на коњима нам је кренула у сусрет. Код њих смо остали око месец дана. Био је то почетак 1942. године. –Вас су у Јаковљеву у детињству крстили? 1942. године, када сте се поново тамо задесили, Казањска црква је била отворена? –Не, њу су већ затворили. Тамо, одакле су нас протерали, из Редкина, – тамо су при немцима, већ крајем 1941.године, поново отворили храм. Немци, наравно, нису били православни. Нису се досетили да су наши људи почели да се моле, и Господ им је помагао. –Владика Јосиф (Чернов) причао је оцу Владимиру Дивакову, како се вратио почетком 1941. године из затвореништва, ушао у московски храм на Бадњи дан – а унутра свега 10-15 људи. Исто и на сам празник Рођења Христовог у Јелоховском катедралном храму, било је полупразно. Како је почео рат – људи су похрлили у храмове... Тако да је на Васкрс 1944. године у храму Васкрсења Словушчег у Брјусовој уличици у Москви, било већ 2500 људи! –Да, Господ уразумљује. Шта ако другачије не може? Само је Бог, по молитвама оних што су се вратили у храмове, сачувао Русију. Безбожна земља би погинула, а Свету Русију су Небеске силе сачувале. Ионако је већ сву нашу територију поделио Хитлер. –Како сте преживели остатак рата? –Како? Биле су такве околности, живело се у страћарама. Сећам се, деда је некако залутао, – опет смо се селили из места у место, – и нису га пустили к нама. Свугде около су биле немачке патроле. Заустављали би: „Стој! Ко то долази?“ Ако не послушаш – стрељали су. Добро је, ако би дали знак, дешавало се да им буде жао чаура, па пуцају у ваздух. Могли су на месту убити. Тад су тек тако пуцали у људе. Увече и ноћу смо седели без икаквог извора светлости, – сматрало се да, уколико упалимо ватру, дајемо сигнал партизанима. У детињству, наравно, никакву струју нисмо имали. Онако како сада палимо кандило, – то је било нешто најбоље што смо себи у најбољим временима могли да приуштимо. Слава Богу за све! Глад је и у рату била. Када су нас вратили на место првобитног становања, одузели су нам башту. То је био једини начин да се прехранимо. При томе, сећам се, немци су имали овакву политику; раскулаченима су све вратили. Ако су се сачували домови, сељаке су поново усељавали. Тако су покушавали да придобију народ. Наш дом је, у тренутку када смо се вратили, био уништен. Само је мала барака остала, и њу су запосели неки људи. Деда је замолио нове власнике да поживимо у тој дашчари. Пустили су нас, и све до пролећа нису нас дирали: „За сада будите ту“. Али, када је стигло пролеће, башту нисмо смели да обрађујемо. –Како сте преживели? – Тако смо преживели. Некако. Божјом милошћу. Слава Богу! Наравно да је било тешко. На неком другом месту смо сејали, али је кромпир у земљи промрзао, па чак и оно што смо засејали, нисмо могли да пожњемо у јесен. Опет су нас немци с места на место гонили. Некако смо преживели. (Баћушка прави велике паузе, присећа се, пред очима му се враћа то време – прим.аут.) Тада нас је било седморо у породици: деда, баба, мајка и нас, четворо деце. Отац је био у рату. Нисмо одмах сазнали да је погинуо 1942.године. У болници, у Владикавказу је умро. Одлазим тамо. – Да ли је баба била побожна? –Да, баба Домна, наравно да је веровала у Бога. Није јој било лако, деда је имао јак темперамент, – бака је, поред свега, и његове бурне моменте смиривала. Деда, Иван Семјонович, је био помало кратковид, можда од таквог склопа, какав је био у целости: било му је свеједно ко ће шта о њему помислити, увек је говорио истину, а тада то није било безбедно. Умро је током рата, као отац, 1942. године. Бабу је касније тетка одвела у Белорусију. У нашим крајевима и после рата је харала глад. Тамо се баба упокојила, тамо су је сахранили. Желела је, наравно, да се врати кући, али није успела. Тада је свима било тешко, не само нама. Још пре рата, када су почели да одводе народ у колхозе, све трудбенике су отели. Плате нису плаћали, само су штиклирали – радни дани. Пасоше су одузели, да не би народ одлазио. Само је тетка, како је бежала од сукоба, успела да се сакрије у Москви. У селима су на помоћна домаћинства ставили порез: од сваке кокошке, ако би неко и успео да је има, морало се дати неколико јаја, – а ако кокошка не би носила јаја? Исто је било и са сваким дрветом јабуке, – а, ако је сушна сезона? Са сваке рибизле, итд. Изнуривали су народ. Чак и сламу, за покривање крова, – замислите, и њу смо морали да дајемо! Ко сада хвали онај живот при совјетским правитељима? Једноставно се не сећају више, како смо тада живели. Само за рад су и знали. Ни нама деци није било до игара и празника. – Да се певају кољадке, за Божић, тога није било? –Већина вршњака за то није ни знала. Али у неким верујућим породицама, где су се посебно трудили да се сачува црквена традиција, чак при затвореним храмовима, сећање је било присутно. Не знам, да ли је још увек жива Варвара Васиљевна, ‒ она се потом преселила у град Ливни. Заједно смо ишли у школу. Она је била из врло побожне породице. Ето, деца из те породице су ишла и прослављала Христа: „Христос се роди, славите!“ И ја сам ишао са њима, славио Христа, певушио. –Школа је била адаптирана при самом Покровском храму, где је до револуције ваш деда био старешина? Да ли су учитељи били верници? –Да, одељења су била у храму... Како су цркве уништавали, тако су и у школама нове власти посебно вршљале. Покушавали су да изроде своје, спроводили су идеологију. Завршио сам свега седам разреда. Тада је било овакво школовање: седмогодишња школа, у најбољем случају, негде у градовима десетогодишња школа. Сећам се, наравно, било је верујућих педагога. Не сви, али било је. Географију нам је предавала врло побожна учитељица. Док смо похађали школу, ништа нисмо имали: ни уџбеника, ни свезака. Сећам се да сам од цвекле правио мастило. Ни учитељи никакве приручнике нису имали. Све су нам по сећању предавали. Одлично памтим нашег учитеља из математике, Ивана Алексејевича, он ми је после документа за упис у средњу техничку школу вадио. –Оче, док сте похађали техничку школу у Серпухову, да ли сте ишли у храм? –Да. Храм је био одмах поред техничке школе. Сећам се у околини је било још три храма, истина, али је служба била само у два. Оци из Серпухова били су добри проповедници. Код нас у техничкој школи су све били побожни професори. Само, често нису никако смели да искажу своју веру. Скривали су је, како не би изгубили радно место. Иако је у техничкој школи било мање идеолошког притиска на професоре, него у седмогодишњој школи, – нове власти су пре свега покушавале да изопаче дечије умове. Премда су и на младе пазили. Сећам се да ме је једном један из органа безопасности прозвао: „Ти, – вели, – знам, на службе идеш?“ –Шта сте му ви одговорили? –Ма, шта да му одговорим? Више сам на службе у Москву ишао. Ту ми је тетка живела. –Која вас је од детињства водила у храм и учила молитве? –Да, звала се Наталија. Била је врло религиозна жена. Када су бомбардовали Москву, она се ничега није бојала, остајала је у храму, молећи се за све. –У каквом вам је сећању остала православна Москва тих година. –Тада је Москва била сасвим другачија! Сећам се једне рабе Божје Александре, која је просто плакала за старом Москвом, за њеним заједништвом, за благочешћем народа. А друга старица се стално у сузама присећала како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле такве чисте, истински верујуће душе! Познавајући живот са Богом, колико је благодатан и радостан, оне су такав живот свима желеле и плакале су, гледајући, како људи сами себи уништавају шансу за миран живот, на земљи, и за блаженство у вечности са Христом. –То је било до рата? –И до рата, и после рата. Након свега што је народ преживео, репресија се наставила. Оне, које совјетска власт није могла да „преваспита“, истребљавала би. Или је развраћала народ својом безбожничком идеологијом, или убијала. Колико је на Бутовском полигону људи стрељано, на Соловках послато у гробове... Памтим да је пред рат било много скаредности. Обрађивали су омладину. Пропаганда је интензивно радила. Мада је у то време, наравно, много царских, дореволуционарних људи остало. Другачија је била Москва, другачија Русија! –У који храм у Москви сте ишли? –Васкрсења Словушчего на Успењском Вражке, – онај у Брјусовој уличици. Тамо ми је тетка живела. Помало је боловала. Без обзира на то, била је живахна, велики радник, много се трудила. Помогла нам је да преживимо најгладнији период. Она је била сама. После је желела да ми препише стан, а ја сам јој одговорио: „Шта ће ми?“ –У ком сте храму први пут били на божићној служби? –Управо тамо, у Брјусовој уличици. Мада, наравно, из детињства се сећам како смо прослављали Божић на Орловшчини, у селу. А на служби сам први пут био у престоници. Тада је у храму био одличан хор. Многи познати певачи, уметници Бољшог театра, стајали су за певницом, певали. Генерално, то је био храм московске интелигенције. –Ко је служио у храму? –Сећам се настојатеља, оца Владимира Јелховског. Иако су многи свештеници тамо служили. Већина храмова у Москви је већ тада била разрушена или затворена. А онда су почела и хрушчовска гоњења.... Хрушчов је просто био хулиган, судећи по његовом понашању. Зар се смеју такви пуштати на власт? На државном нивоу наступио је са програмом: да покаже на телевизији последњег попа. Хтео је да уништи православну Русију. Али су људи тада много ценили богослужења. И вукло их је у храмове. Моја тетка је често боравила у цркви. Сећам се да се, у левом параклису светог Николе, код иконе пророка Божјег Јелисеја – једној од најстаријих икона храма Васкрсења Словушчего, стално молила. Тамо ју је увек било могуће пронаћи, уколико није код куће. –Знам да тих година није постојао појам духовника. У младости сте имали наставника? – Отац Јован Букотник. То је већ у Камишини, на Волгоградској земљи. После техничке школе, тамо су ме послали да радим у фабрици за обраду памучног текстила. Он ме је и благословио на школовање у Саратовској семинарији. Написао ми је препоруку за упис. Када су при хрушчовском гоњењу по земљи затваране семинарије, мене су пребацили у Петроградску семинарију. (Отац намерно избегава да изговори совјетски назив града на Неви – прим.аут.) Док сам студирао у Петрограду, баћушка је већ служио у Боровичах, – не тако далеко, под Нижњим Новгородом. Одлазио сам му у посету. Посебно сам за празнике волео да боравим тамо. Дешавало се да, преседим са њим у разговору читаву ноћ. Молили смо се заједно. 2000.године када сам већ био у Оптиној пустињи, баћушка се упокојио у Самари, где је живео последњих година. Тамо, у Иверском женском манастиру се он и упокојио. –У каквом вам је сећању остало школовање у семинарији, а потом и на академији? –Тада је, наравно, било тешко. Почињали смо да учимо у једној школској установи, а нас су 1961. године пребацили из Саратова у Петроград. При Хрушчову су по читавој земљи затварали семинарије. Прво су нас, саратовске питомце, затворили. Било нас је пуно. Током школовања почели су са антицрквеном пропагандом, почели су нарочито ватрено да спутавају младе да се школују за свештенике. Знали су да нам у семинаријама преносе царске црквене традиције. Професори су, и у Саратову, и у Петрограду били из старих, дореволуционарних времена. Ректор Петроградске семинарије био је протојереј Михаил Кронидович Сперански. Према нама је био очински настројен, не као друг према другу, што се већ практиковало у тим временима. Инспектор је био Лав Николајевич Париски. Он се, узгред, одмах после револуције нашао на осуђеничкој клупи, заједно са митрополитом Петроградским и Гдовским Венијамином. Владику су заједно са архимандритом Сергијем (Шеиним) и двојицом мирјана, Јуријем и Иваном, стрељали, – сви су они сада новомученици. А Лава Николајевича са многим другима, – само због једне клеветничке приче, ухапсили су 86-торо људи! – и осудили на пет година робије. Професори су прослављени као исповедници. Власти су већ у Петрограду претиле да ће затворити и ову семинарију. Митрополит Никодим (Ротов), који је тада био одређен на катедри, свим силама се трудио да се не затвори семинарија. Чак је отворио и „факултет афричке хришћанске омладине“, како су га тада називали, позивајући да се тамо школују црнци. Хрушчов је, веле, волео афроамериканце. Њих је из неког разлога волео, а свој народ је презирао...Прошло столеће је, свакако, несрећа за Русију. –Како се Господ пројављивао у тешким временима? –Искушења је Он, безусловно, допуштао. Пошто су комунисти заузели власт, значи да је народу то допустио. Заборавили су Бога, зато је Господ то и послао. Пројављивао Се кроз живот верника. Бољшевици и комунисти су се на сваки начин трудили да разоре цркву. У то време, мрак је са свих страна опкољавао. Сећам се, било је страшно. Међутим, учили су нас молитвама. Од детињства сам знао „Оче наш“. Молио сам се. Видео сам помоћ Божју. Жив је Господ. Није допустио да разоре Цркву Његову. Речено је: врата ада неће је надјачати (Мт. 16, 18). –Преподобни Порфирије Кавсокаливит је говорио: треба се обраћати Богу, а Господ ће Сам већ све проблеме Својих верника решити. Наводимо пример: када мало дете види неку сурову звер, оно не јури да уђе са њом у конфликт, већ истог трена пружа руке оцу: „Та-та!“ –Да, треба се молити! Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио: „ Људи на земљи се удаљавају од Бога, и немој се трудити да то зауставиш својом немоћном руком. Уклони се од тога, и Господ ће ти дати снаге, и храбрости и разума да живиш у Богу са Богом. А само то и јесте на спасење“. Наше је да се молимо Богу, а Сам Господ силан ће учинити све неопходно. –Како у души да проведемо Рођење Христово? –Да се молимо. Да будемо у храму. Да се причешћујемо. Господ нам у светој тајни Евхаристије даје Себе целог. Он је наше Рођење, Христос је наш Васкрс. Најважније је оно, ка чему је усмерена воља човека: шта ти сам желиш? Тражиш ли да се родиш за свет духовни? Господ куца свакој души. Зове у храм. Жели да спаси. Даје нам све за живот, не само овдашњи, него што је најважније и вечни. Чак нам и немоћи шаље да бисмо се замислили о томе шта нас очекује у будућем веку. Ако се човек разболео – ето подсетник: нека се помоли, припреми за причешће. Понекад смо толико заузети, да као да нам није до Бога. Одједном се разболимо, и одмах се сетимо! Тако је увек, када се појављује неки неред. Или започне рат, – народ појури у храмове. Са Богом није страшно. Господ помаже. –Које су вам најсветлије успомене, у вези са празником Божића? –Саме околности празника увек радују дух. Када је човек уз Господа, за све слави Бога. Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Светитељ Атанасије Велики објашњава да се овде говори о благочешћу, то јест о украсу унутрашње Цркве, духовне. Сама служба, узгред, различито се у детињству и одраслом добу проживљава. Чак и тропар се у детињству другачије проживљава. Сада се разликује. –Како деци приближити смисао Рођења Христовог? –Због њих је, свакако, важна спољашња лепота. Добро је да служба буде празнична. На проповеди је важно да им се изложи историја празника. Како се само они саосећају са Мајком Божјом у томе, што Она и Њен Син нису нигде могли наћи места. Све те околности су врло дирљиве за њих. Посебно, ако се са љубављу направи Витлејемска пећина. Ако се направе јасле. Ставе овчице. Кравице. Децу то радује. Она врло живо замишљају анђеле, дугачак пут мудраца, радост пастира који су такође дошли да се поклоне Богомладенцу. Деци, наравно, треба поклањати поклоне, јер ће тада и они Господу принети неке своје дарове, обећања. Њихов живот ће од малих ногу бити уређен са Богом. Од нашег покољења су скривали сву ту радост. Тада сам већ отишао у Псково-Печерски манастир, где сам четири године имао послушање да водим екскурзије. Показивао сам пештере. Управо у овим божићним данима, када је у школама распуст, обитељ су посећивали учитељи са децом. Једни су ми узвикивали: „Само им немојте ништа о вери говорити!“ Други, супротно: „Испричајте им, молим вас, више о Богу, о Цркви“. По деци се могло приметити да су различита! Одмах се види да ли са њима ради побожни учитељ или не. Тада је у школама било уређено да деца ништа не треба да знају о Цркви. Какво је то убиство људских душа! У то време сам на Псковшчини и на парохијама служио. Не само да ту био једини манастир за целу Русију, који није затваран, него је около било и 80 активних храмова. Нас, монахе, слали су тамо да служимо. Ето, када сам још из Петроградске семинарије одлазио оцу Јовану Букоткину, испрва ми се чинило да у Нижњем Новгороду мора бити посебно много храмова. Тамо је земља освештана подвигом таквих светитеља, као што су преподобни Серафим Саровски, Дивјејево је тамо, – четврти крај Пресвете Богородице. Тамо је било свега десетак отворених цркава! Тако је на тој земљи љути заступник владао. Затварао је све храмове за редом. Код нас на Псковшчини заступник државе је волео старину, па није дирао храмове. И владика Јован (Разумов) умео је са њим. Зато је тамо, на псковској земљи било много парохија. – Како су прослављали Божић у Псково-Печерској обитељи? –Слава Богу. Мене је још митрополит Никодим (Ротов) пре Печора рукоположио, па сам тамо дошао као јеромонах. Зато су ме на Божић често слали, служио сам негде на селу, по парохијама, да људи и у тим местима осете празник. Било је добро. А какве храмове имамо у манастиру! Успењски, храм Архангела Михаила, Сретењски.... (Баћушка се опет, мислима, враћа на вољена места, и лице његово постаје радосно и срећно – прим.аут) –А на Атосу како се прослављали Божић? –Сваки манастир другачије. Наравно, увек се служило посебно празнично свеноћно бденије, затим празнична литургија. У нашем Пантелејмоновом манастиру служба не траје дуго, чак и на велике празнике. А у Великој лаври може и по десет сати да траје богослужење. –Како ви, монаси, честитате једни другима Божић? –Свако од нас дели своја радосна осећања, и она се умножавају. Господ нам свима даје благодат: и монасима, и мирјанима. Делите радост. Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним) разговарала Олга Орлова Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  3. Старац је, у прошлој 2017. години, прославио 85. рођендан. Скоро никада не говори о себи, али је због празника направио изузетак. Ово је прича о Божићу испричана тако тешким, али и радосним животом. Кроз њу просијава двехиљадегодишња историја овог, заправо, најважнијег празника у људском животу... – Оче Илија, како сте раније славили Божић? Да ли се сећате свог првог дочека Божића? –Заправо, сећам се. Пре рата смо сви заједно чекали Божић. Отац је још увек био жив. Храмови су већ били затворени. Ипак, на Божић као и на Васкрс, увек је у души био неки посебан осећај, неко посебно расположење. Штета што тада нисмо могли да идемо у цркву... Да захвалимо Богу. Молили смо се како смо могли. Одрасли су на овај или онај начин покушавали да обележе празник. Ми, деца, у то време, били смо стално гладни. Тада нам је мајка за празник – какав је обичај био – правила је ситнике,– обичне препечене хлебчиће. У колиби смо имали руску пећ. Мириси руске пећи напуњене дрвима, и тек испеченог хлеба не могу се ни са чим упоредити! Никакви миомириси, ма колико они коштали. Људи данас више не знају шта да измисле, чиме да се забаве. У тим временима хлеб на столу је већ била огромна срећа! Бедно се тада живело, али је у души била радост. Имали смо малу колибу. Пре рата смо планирали да се скућимо. Каткад су родитељи имали такве жеље – али где! Прво раскулачење, после је почео рат, и оца су позвали на фронт. Тамо је и 1942. године погинуо. Мајка је нас, четворо, сама подизала. Сећам се деде Ивана Семјоновича још пре рата, – много се молио. Био је плаховитог карактера, али се контролисао захваљујући молитви. Док је још Покровски храм у суседном селу Становој Колодез био отворен, деда је служио при том храму, био је старешина. Био је ту и за све што је требало да се уради. Имао је златне руке. Све је знао. Код куће је правио свакојаке бачве и каце. Врло темељно је све подешавао, стругао, шмирглао. Био је мајстор и за метал. Ако је коме требало штогод од посуда или другог инвентара да се поправи, одмах би се прихватао. Сам је ковао, калајисао, лемио. Саонице је правио. После, током рата, на тим саоницама смо се спашавали, док су нас немци из домова протеривали. Цело село су уништили – претресали су колибе, да провере не крију ли се негде партизани. За везу са партизанима, мештани би одмах били стрељали на месту. Дакле, комшијама је остао још само коњ, а деда је направио санке, и сви смо се на њих натоварили, са најнеопходнијом старудијом. Кренули смо се где нас пут води. А тад је, узгред речено, исто била зима, божићни дани. И оваквог Божића се сећам. Био је мраз. Међутим, били смо срећни што смо имали коња. Куда да идемо – не зна се. Где ћемо наћи пристаниште? Али, пошто немци прогањају, – кренули смо... Прошли смо наше село Редкино (од 1969.године, ушло је, као улица, у састав села Станова Колодез, у Орловској области – Ред.) Даље је ишло Хотетово – велико село, које се протеже на преко два километра. Идемо, гледамо како стоји много товарних кола – сва празна, без коња... и без људи. Вероватно су се са њима већ по домовима обрачунали. Све около су немци ускомешали. Зауставили су нас. Ко је имао коње, швабе су им их, како се испоставило, силом отимали, – тако су и нама испрегнули коња. Шта смо могли да урадимо? Мраз је био велики, -30, најтоплије -25. Падало је вече, а скоро и ноћ. Никако нисмо могли да пронађемо преноћиште. Ма где да смо покуцали, све је било пуно. Све! Шта чинити? Препаковали смо најнеопходније из санки у ручне саонице и кренули пешице у следеће село ‒ Јеропкино. И тамо је у сваком дому било народа, није се могло ући. Нико није могао да нас прими. –Тако и Господа пре 2018 година нико није желео да прими.... –Само један старац, осетили смо, како је благонаклоно одговорио. Мајка се заплакала, почела је да моли. Он нас је пустио. Сећам се, на поду смо се сместили. Нисам спавао. Ујутру смо побегли у Јаковљево, то је још удаљеније село, где смо имали стрица. Сазнали смо да је тамо слободан пут. Мислили смо да ћемо се једва довући, али родбина се није уплашила, на коњима нам је кренула у сусрет. Код њих смо остали око месец дана. Био је то почетак 1942. године. –Вас су у Јаковљеву у детињству крстили? 1942. године, када сте се поново тамо задесили, Казањска црква је била отворена? –Не, њу су већ затворили. Тамо, одакле су нас протерали, из Редкина, – тамо су при немцима, већ крајем 1941.године, поново отворили храм. Немци, наравно, нису били православни. Нису се досетили да су наши људи почели да се моле, и Господ им је помагао. –Владика Јосиф (Чернов) причао је оцу Владимиру Дивакову, како се вратио почетком 1941. године из затвореништва, ушао у московски храм на Бадњи дан – а унутра свега 10-15 људи. Исто и на сам празник Рођења Христовог у Јелоховском катедралном храму, било је полупразно. Како је почео рат – људи су похрлили у храмове... Тако да је на Васкрс 1944. године у храму Васкрсења Словушчег у Брјусовој уличици у Москви, било већ 2500 људи! –Да, Господ уразумљује. Шта ако другачије не може? Само је Бог, по молитвама оних што су се вратили у храмове, сачувао Русију. Безбожна земља би погинула, а Свету Русију су Небеске силе сачувале. Ионако је већ сву нашу територију поделио Хитлер. –Како сте преживели остатак рата? –Како? Биле су такве околности, живело се у страћарама. Сећам се, деда је некако залутао, – опет смо се селили из места у место, – и нису га пустили к нама. Свугде около су биле немачке патроле. Заустављали би: „Стој! Ко то долази?“ Ако не послушаш – стрељали су. Добро је, ако би дали знак, дешавало се да им буде жао чаура, па пуцају у ваздух. Могли су на месту убити. Тад су тек тако пуцали у људе. Увече и ноћу смо седели без икаквог извора светлости, – сматрало се да, уколико упалимо ватру, дајемо сигнал партизанима. У детињству, наравно, никакву струју нисмо имали. Онако како сада палимо кандило, – то је било нешто најбоље што смо себи у најбољим временима могли да приуштимо. Слава Богу за све! Глад је и у рату била. Када су нас вратили на место првобитног становања, одузели су нам башту. То је био једини начин да се прехранимо. При томе, сећам се, немци су имали овакву политику; раскулаченима су све вратили. Ако су се сачували домови, сељаке су поново усељавали. Тако су покушавали да придобију народ. Наш дом је, у тренутку када смо се вратили, био уништен. Само је мала барака остала, и њу су запосели неки људи. Деда је замолио нове власнике да поживимо у тој дашчари. Пустили су нас, и све до пролећа нису нас дирали: „За сада будите ту“. Али, када је стигло пролеће, башту нисмо смели да обрађујемо. –Како сте преживели? – Тако смо преживели. Некако. Божјом милошћу. Слава Богу! Наравно да је било тешко. На неком другом месту смо сејали, али је кромпир у земљи промрзао, па чак и оно што смо засејали, нисмо могли да пожњемо у јесен. Опет су нас немци с места на место гонили. Некако смо преживели. (Баћушка прави велике паузе, присећа се, пред очима му се враћа то време – прим.аут.) Тада нас је било седморо у породици: деда, баба, мајка и нас, четворо деце. Отац је био у рату. Нисмо одмах сазнали да је погинуо 1942.године. У болници, у Владикавказу је умро. Одлазим тамо. – Да ли је баба била побожна? –Да, баба Домна, наравно да је веровала у Бога. Није јој било лако, деда је имао јак темперамент, – бака је, поред свега, и његове бурне моменте смиривала. Деда, Иван Семјонович, је био помало кратковид, можда од таквог склопа, какав је био у целости: било му је свеједно ко ће шта о њему помислити, увек је говорио истину, а тада то није било безбедно. Умро је током рата, као отац, 1942. године. Бабу је касније тетка одвела у Белорусију. У нашим крајевима и после рата је харала глад. Тамо се баба упокојила, тамо су је сахранили. Желела је, наравно, да се врати кући, али није успела. Тада је свима било тешко, не само нама. Још пре рата, када су почели да одводе народ у колхозе, све трудбенике су отели. Плате нису плаћали, само су штиклирали – радни дани. Пасоше су одузели, да не би народ одлазио. Само је тетка, како је бежала од сукоба, успела да се сакрије у Москви. У селима су на помоћна домаћинства ставили порез: од сваке кокошке, ако би неко и успео да је има, морало се дати неколико јаја, – а ако кокошка не би носила јаја? Исто је било и са сваким дрветом јабуке, – а, ако је сушна сезона? Са сваке рибизле, итд. Изнуривали су народ. Чак и сламу, за покривање крова, – замислите, и њу смо морали да дајемо! Ко сада хвали онај живот при совјетским правитељима? Једноставно се не сећају више, како смо тада живели. Само за рад су и знали. Ни нама деци није било до игара и празника. – Да се певају кољадке, за Божић, тога није било? –Већина вршњака за то није ни знала. Али у неким верујућим породицама, где су се посебно трудили да се сачува црквена традиција, чак при затвореним храмовима, сећање је било присутно. Не знам, да ли је још увек жива Варвара Васиљевна, ‒ она се потом преселила у град Ливни. Заједно смо ишли у школу. Она је била из врло побожне породице. Ето, деца из те породице су ишла и прослављала Христа: „Христос се роди, славите!“ И ја сам ишао са њима, славио Христа, певушио. –Школа је била адаптирана при самом Покровском храму, где је до револуције ваш деда био старешина? Да ли су учитељи били верници? –Да, одељења су била у храму... Како су цркве уништавали, тако су и у школама нове власти посебно вршљале. Покушавали су да изроде своје, спроводили су идеологију. Завршио сам свега седам разреда. Тада је било овакво школовање: седмогодишња школа, у најбољем случају, негде у градовима десетогодишња школа. Сећам се, наравно, било је верујућих педагога. Не сви, али било је. Географију нам је предавала врло побожна учитељица. Док смо похађали школу, ништа нисмо имали: ни уџбеника, ни свезака. Сећам се да сам од цвекле правио мастило. Ни учитељи никакве приручнике нису имали. Све су нам по сећању предавали. Одлично памтим нашег учитеља из математике, Ивана Алексејевича, он ми је после документа за упис у средњу техничку школу вадио. –Оче, док сте похађали техничку школу у Серпухову, да ли сте ишли у храм? –Да. Храм је био одмах поред техничке школе. Сећам се у околини је било још три храма, истина, али је служба била само у два. Оци из Серпухова били су добри проповедници. Код нас у техничкој школи су све били побожни професори. Само, често нису никако смели да искажу своју веру. Скривали су је, како не би изгубили радно место. Иако је у техничкој школи било мање идеолошког притиска на професоре, него у седмогодишњој школи, – нове власти су пре свега покушавале да изопаче дечије умове. Премда су и на младе пазили. Сећам се да ме је једном један из органа безопасности прозвао: „Ти, – вели, – знам, на службе идеш?“ –Шта сте му ви одговорили? –Ма, шта да му одговорим? Више сам на службе у Москву ишао. Ту ми је тетка живела. –Која вас је од детињства водила у храм и учила молитве? –Да, звала се Наталија. Била је врло религиозна жена. Када су бомбардовали Москву, она се ничега није бојала, остајала је у храму, молећи се за све. –У каквом вам је сећању остала православна Москва тих година. –Тада је Москва била сасвим другачија! Сећам се једне рабе Божје Александре, која је просто плакала за старом Москвом, за њеним заједништвом, за благочешћем народа. А друга старица се стално у сузама присећала како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле такве чисте, истински верујуће душе! Познавајући живот са Богом, колико је благодатан и радостан, оне су такав живот свима желеле и плакале су, гледајући, како људи сами себи уништавају шансу за миран живот, на земљи, и за блаженство у вечности са Христом. –То је било до рата? –И до рата, и после рата. Након свега што је народ преживео, репресија се наставила. Оне, које совјетска власт није могла да „преваспита“, истребљавала би. Или је развраћала народ својом безбожничком идеологијом, или убијала. Колико је на Бутовском полигону људи стрељано, на Соловках послато у гробове... Памтим да је пред рат било много скаредности. Обрађивали су омладину. Пропаганда је интензивно радила. Мада је у то време, наравно, много царских, дореволуционарних људи остало. Другачија је била Москва, другачија Русија! –У који храм у Москви сте ишли? –Васкрсења Словушчего на Успењском Вражке, – онај у Брјусовој уличици. Тамо ми је тетка живела. Помало је боловала. Без обзира на то, била је живахна, велики радник, много се трудила. Помогла нам је да преживимо најгладнији период. Она је била сама. После је желела да ми препише стан, а ја сам јој одговорио: „Шта ће ми?“ –У ком сте храму први пут били на божићној служби? –Управо тамо, у Брјусовој уличици. Мада, наравно, из детињства се сећам како смо прослављали Божић на Орловшчини, у селу. А на служби сам први пут био у престоници. Тада је у храму био одличан хор. Многи познати певачи, уметници Бољшог театра, стајали су за певницом, певали. Генерално, то је био храм московске интелигенције. –Ко је служио у храму? –Сећам се настојатеља, оца Владимира Јелховског. Иако су многи свештеници тамо служили. Већина храмова у Москви је већ тада била разрушена или затворена. А онда су почела и хрушчовска гоњења.... Хрушчов је просто био хулиган, судећи по његовом понашању. Зар се смеју такви пуштати на власт? На државном нивоу наступио је са програмом: да покаже на телевизији последњег попа. Хтео је да уништи православну Русију. Али су људи тада много ценили богослужења. И вукло их је у храмове. Моја тетка је често боравила у цркви. Сећам се да се, у левом параклису светог Николе, код иконе пророка Божјег Јелисеја – једној од најстаријих икона храма Васкрсења Словушчего, стално молила. Тамо ју је увек било могуће пронаћи, уколико није код куће. –Знам да тих година није постојао појам духовника. У младости сте имали наставника? – Отац Јован Букотник. То је већ у Камишини, на Волгоградској земљи. После техничке школе, тамо су ме послали да радим у фабрици за обраду памучног текстила. Он ме је и благословио на школовање у Саратовској семинарији. Написао ми је препоруку за упис. Када су при хрушчовском гоњењу по земљи затваране семинарије, мене су пребацили у Петроградску семинарију. (Отац намерно избегава да изговори совјетски назив града на Неви – прим.аут.) Док сам студирао у Петрограду, баћушка је већ служио у Боровичах, – не тако далеко, под Нижњим Новгородом. Одлазио сам му у посету. Посебно сам за празнике волео да боравим тамо. Дешавало се да, преседим са њим у разговору читаву ноћ. Молили смо се заједно. 2000.године када сам већ био у Оптиној пустињи, баћушка се упокојио у Самари, где је живео последњих година. Тамо, у Иверском женском манастиру се он и упокојио. –У каквом вам је сећању остало школовање у семинарији, а потом и на академији? –Тада је, наравно, било тешко. Почињали смо да учимо у једној школској установи, а нас су 1961. године пребацили из Саратова у Петроград. При Хрушчову су по читавој земљи затварали семинарије. Прво су нас, саратовске питомце, затворили. Било нас је пуно. Током школовања почели су са антицрквеном пропагандом, почели су нарочито ватрено да спутавају младе да се школују за свештенике. Знали су да нам у семинаријама преносе царске црквене традиције. Професори су, и у Саратову, и у Петрограду били из старих, дореволуционарних времена. Ректор Петроградске семинарије био је протојереј Михаил Кронидович Сперански. Према нама је био очински настројен, не као друг према другу, што се већ практиковало у тим временима. Инспектор је био Лав Николајевич Париски. Он се, узгред, одмах после револуције нашао на осуђеничкој клупи, заједно са митрополитом Петроградским и Гдовским Венијамином. Владику су заједно са архимандритом Сергијем (Шеиним) и двојицом мирјана, Јуријем и Иваном, стрељали, – сви су они сада новомученици. А Лава Николајевича са многим другима, – само због једне клеветничке приче, ухапсили су 86-торо људи! – и осудили на пет година робије. Професори су прослављени као исповедници. Власти су већ у Петрограду претиле да ће затворити и ову семинарију. Митрополит Никодим (Ротов), који је тада био одређен на катедри, свим силама се трудио да се не затвори семинарија. Чак је отворио и „факултет афричке хришћанске омладине“, како су га тада називали, позивајући да се тамо школују црнци. Хрушчов је, веле, волео афроамериканце. Њих је из неког разлога волео, а свој народ је презирао...Прошло столеће је, свакако, несрећа за Русију. –Како се Господ пројављивао у тешким временима? –Искушења је Он, безусловно, допуштао. Пошто су комунисти заузели власт, значи да је народу то допустио. Заборавили су Бога, зато је Господ то и послао. Пројављивао Се кроз живот верника. Бољшевици и комунисти су се на сваки начин трудили да разоре цркву. У то време, мрак је са свих страна опкољавао. Сећам се, било је страшно. Међутим, учили су нас молитвама. Од детињства сам знао „Оче наш“. Молио сам се. Видео сам помоћ Божју. Жив је Господ. Није допустио да разоре Цркву Његову. Речено је: врата ада неће је надјачати (Мт. 16, 18). –Преподобни Порфирије Кавсокаливит је говорио: треба се обраћати Богу, а Господ ће Сам већ све проблеме Својих верника решити. Наводимо пример: када мало дете види неку сурову звер, оно не јури да уђе са њом у конфликт, већ истог трена пружа руке оцу: „Та-та!“ –Да, треба се молити! Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио: „ Људи на земљи се удаљавају од Бога, и немој се трудити да то зауставиш својом немоћном руком. Уклони се од тога, и Господ ће ти дати снаге, и храбрости и разума да живиш у Богу са Богом. А само то и јесте на спасење“. Наше је да се молимо Богу, а Сам Господ силан ће учинити све неопходно. –Како у души да проведемо Рођење Христово? –Да се молимо. Да будемо у храму. Да се причешћујемо. Господ нам у светој тајни Евхаристије даје Себе целог. Он је наше Рођење, Христос је наш Васкрс. Најважније је оно, ка чему је усмерена воља човека: шта ти сам желиш? Тражиш ли да се родиш за свет духовни? Господ куца свакој души. Зове у храм. Жели да спаси. Даје нам све за живот, не само овдашњи, него што је најважније и вечни. Чак нам и немоћи шаље да бисмо се замислили о томе шта нас очекује у будућем веку. Ако се човек разболео – ето подсетник: нека се помоли, припреми за причешће. Понекад смо толико заузети, да као да нам није до Бога. Одједном се разболимо, и одмах се сетимо! Тако је увек, када се појављује неки неред. Или започне рат, – народ појури у храмове. Са Богом није страшно. Господ помаже. –Које су вам најсветлије успомене, у вези са празником Божића? –Саме околности празника увек радују дух. Када је човек уз Господа, за све слави Бога. Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Светитељ Атанасије Велики објашњава да се овде говори о благочешћу, то јест о украсу унутрашње Цркве, духовне. Сама служба, узгред, различито се у детињству и одраслом добу проживљава. Чак и тропар се у детињству другачије проживљава. Сада се разликује. –Како деци приближити смисао Рођења Христовог? –Због њих је, свакако, важна спољашња лепота. Добро је да служба буде празнична. На проповеди је важно да им се изложи историја празника. Како се само они саосећају са Мајком Божјом у томе, што Она и Њен Син нису нигде могли наћи места. Све те околности су врло дирљиве за њих. Посебно, ако се са љубављу направи Витлејемска пећина. Ако се направе јасле. Ставе овчице. Кравице. Децу то радује. Она врло живо замишљају анђеле, дугачак пут мудраца, радост пастира који су такође дошли да се поклоне Богомладенцу. Деци, наравно, треба поклањати поклоне, јер ће тада и они Господу принети неке своје дарове, обећања. Њихов живот ће од малих ногу бити уређен са Богом. Од нашег покољења су скривали сву ту радост. Тада сам већ отишао у Псково-Печерски манастир, где сам четири године имао послушање да водим екскурзије. Показивао сам пештере. Управо у овим божићним данима, када је у школама распуст, обитељ су посећивали учитељи са децом. Једни су ми узвикивали: „Само им немојте ништа о вери говорити!“ Други, супротно: „Испричајте им, молим вас, више о Богу, о Цркви“. По деци се могло приметити да су различита! Одмах се види да ли са њима ради побожни учитељ или не. Тада је у школама било уређено да деца ништа не треба да знају о Цркви. Какво је то убиство људских душа! У то време сам на Псковшчини и на парохијама служио. Не само да ту био једини манастир за целу Русију, који није затваран, него је около било и 80 активних храмова. Нас, монахе, слали су тамо да служимо. Ето, када сам још из Петроградске семинарије одлазио оцу Јовану Букоткину, испрва ми се чинило да у Нижњем Новгороду мора бити посебно много храмова. Тамо је земља освештана подвигом таквих светитеља, као што су преподобни Серафим Саровски, Дивјејево је тамо, – четврти крај Пресвете Богородице. Тамо је било свега десетак отворених цркава! Тако је на тој земљи љути заступник владао. Затварао је све храмове за редом. Код нас на Псковшчини заступник државе је волео старину, па није дирао храмове. И владика Јован (Разумов) умео је са њим. Зато је тамо, на псковској земљи било много парохија. – Како су прослављали Божић у Псково-Печерској обитељи? –Слава Богу. Мене је још митрополит Никодим (Ротов) пре Печора рукоположио, па сам тамо дошао као јеромонах. Зато су ме на Божић често слали, служио сам негде на селу, по парохијама, да људи и у тим местима осете празник. Било је добро. А какве храмове имамо у манастиру! Успењски, храм Архангела Михаила, Сретењски.... (Баћушка се опет, мислима, враћа на вољена места, и лице његово постаје радосно и срећно – прим.аут) –А на Атосу како се прослављали Божић? –Сваки манастир другачије. Наравно, увек се служило посебно празнично свеноћно бденије, затим празнична литургија. У нашем Пантелејмоновом манастиру служба не траје дуго, чак и на велике празнике. А у Великој лаври може и по десет сати да траје богослужење. –Како ви, монаси, честитате једни другима Божић? –Свако од нас дели своја радосна осећања, и она се умножавају. Господ нам свима даје благодат: и монасима, и мирјанима. Делите радост. Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним) разговарала Олга Орлова Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  4. Благодарећи информативној служби Митрополије црногорско-приморске доносимо видео запис интервјуа са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором цетињске богословије. Интервју је реализован у емисији "у жижи" на Новој Телевизији. View full Странице
  5. Благодарећи информативној служби Митрополије црногорско-приморске доносимо видео запис интервјуа са високопречасним протопрезвитером Мирчетом Шљиванчанином, парохом подгоричким. У свом интеврјуу прота Мирчета је нагласио да Бог је постаје један од нас да би ми постали Његови пријатељи и браћа. Интервју је релизован у оквиру емисије "Огледало"на Српској РТВ. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. View full Странице
  6. Читајте књиге да бисте били мање дивљи, тако би могла да се формулише „посланица“ владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија. Знам да нагли преокрети могу да буду опасни за организам, зато крените постепено: прочитајте овај разговор, па полако… Без обзира на то да ли себе зовете вјерницима или „невјерницима“. Имам утисак да има много људи који чекају неку вашу ријеч, плашим се да је не покварим првим погрешним питањем. Шта бисте им прво рекли? Прво што ми пада на памет да кажем је да је много важно да непрестано учимо и да читамо. Сјећам се како ми је дјеловало необично када је владика Атанасије Јевтић у 68. години отишао у Јерусалим да учи јеврејски језик. Прије неки дан сам напунио 50 година и схватио да више него икад имам потребу да учим стране језике и да читајући књиге проширујем своје видике. Учење оплемењује. Миљенко Јерговић мисли да књиге служе да људи не би сасвим подивљали, ја му вјерујем. На нашим улицама често виђамо дивљање, а сигуран сам да су степен насиља и потреба за њим обрнуто пропорционални мјери у којој људи читају. Били сте учитељ вјеронауке, да ли сте икад помислили да би неко од те дјеце могло да заврши као убица друга, жене, бабе, навијача противничког табора… Да ли постоје зла дјеца? Вјерујем да су људи потенцијално добри и потенцијално зли. Да ли ћемо се опредијелити за добро или за зло, то је питање наше воље. Испричаћу вам причу о седам грчких мудраца који су се једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, гдје је требало да напишу по једну мудру и кратку поруку – како би се то данас рекло – твит. Тако је један написао – „Спознај самога себе“, други – „Најбоља је мјера“, трећи пак – „Научи да слушаш и знаћеш да заповиједаш“, и тако сви редом. Једино је онај кога су сматрали најмудријим међу собом, Бијант, одбијао да напише поруку говорећи им „Боље ће бити за све да ништа не напишем“! Послије дужег умољавања ипак је дрхтавом руком узео камен како би и он уклесао своју поруку. Шта је написао? Бијант је написао „Већина људи је зла“. Шта бисте му „ретвитовали“? Рекао бих да је у праву, али да смо кроз историју научили и то да један добар вриједи више од 1.000 злих. Исус Христос је најбољи примјер тога. На чему би се усред општег ужаса заснивала наша нада да ће добри побиједити? Добро има свој ток и могућност да буде вјечно, а зло има свој ток, али оно никад неће бити вјечно. У томе је разлика између добра и зла. Георгије Флоровски је изнио једну од најљепших теза: „Добро и зло функционишу у свијету истовремено, али синтеза између њих није могућа“! Другим ријечима, вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра. Да ли срећете људе који су већ толико сити те приче да почињу да сумњају да је у току писање нове књиге у којој ће бити записано обрнуто – зло је бесмртно, а добро смртно? Нису ти људи ничега „сити“, него бјеже од страдања. Ових дана читам Мартирологијум, својеврсни дневник Андреја Тарковског, у којем он, поред осталог, пише како му је његов отац читавог живота говорио да је зло активно, а добро пасивно. Тај генијални редитељ је заиста провео живот у подређеном положају пред моћним и активним злом Централног комитета и разних завидљиваца којима је сметало то што се његови филмови гледају и на Западу и на Истоку, и на сјеверу и на југу. Они су чинили све да га спријече д ради оно што најбоље зна. Издржао је зато што је разумио да оредјељење за добро подразумијева страдање. Није случајно што се његов посљедњи филм зове Жртвовање. Шта зовете страдањем? Свако ко се опредијели за добро мора да страда и ви то знате из личног искуства. Човјек који се опредијели да говори истину, да буде објективан, у овом свијету ће страдати овако или онако. Опростите, владико, али има много људи којима је одузета могућност да раде оно што најбоље знају? Многи људи се се, у мањој или већој мјери, сагласили са тим. Ма колико то звучало болно и непопуларно, ипак има истине у изреци да људи заслужују оно што имају. Да народ има власт коју заслужује? У томе има истине и то не можемо никако порећи. Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Не говорим само о политици, узмимо неке сложеније ствари као што су култура и некултура. Не ослобађа нас кривице то што смо ми против нечега лошег. Једино што нас може ослободити је спремност да страдамо у борби против укидања слободе, без обзира на цијену. Може ли човјек да буде слободан без пара за хљеб? Један сам од оних људи који мисле да је материјална биједа врло често извор духовне биједе, као што вјерујем и да духовна биједа може бити извор материјалне биједе. У једном филозофском трактату из петог вијека прије нове ере двојица Атињана разговарају о новоуспостављеном режиму и један од њих каже: „… међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неравде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нереда и зла, јер их биједа гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из биједе“. Знате и сами шта бих Вас сад питала… Годинама сам у медијима врло смишљено и с јасним циљем представљан као бизнисмен у погрдном смислу. Орати виноград, претварати грожђе у вино, продавати га и за то уредно плаћати порез, живјети од свог рада а не од испружене руке, шта је у томе лоше? Сигуран сам да је много лакше представљати се врлим духовником и своју притворну побожност добро наплаћивати. Иза све те смишљене пропаганде стоје људи мрачних намјера, који имају за циљ да човјека блокирају, учине га некреативним и неслободним, и што је најважније у крајњој линији зависним од њих. Има ли Црква и у смислу материјалне биједе и у смислу залагања за слободе право да шаље поруку „жене су дужне да рађају дјецу“? Немам намјеру да свој став проглашавам за став Цркве, али покушавам да говорим онако како мислим да је говорио Исус. Ако читамо Нови завјет, видимо да таквих ствари тамо нема, али има супротних. Христос има сасвим другачији приступ и не инсистира на билогији. Он инсистира на ономе што је најважније – а то су милост и праштање, а од свега највише осуђујем лицемјерје. Ако ја кажем „лијепо је бити сиромашан“, а сви знају да нисам сиромашан, то је лицемјерно. Да ли је ћутање врста „пасивног добра“ о коме сте говорили? Не мислим да је ћутање увијек добро. Сматрам да је лош знак то што је данас у свијету све мање јавног противљења. Људи не смију да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније. Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту умјетности која није права. Апатија је заиста лош знак. Апатија или депресија? Апатија је добар израз уколико разумијемо шта значи: „патос“ је страст, а „а-патија“ је недостатк страсти, равнодушност, незаинтересованост. Човјек без страсти је мртав човјек. Ако смо иоле нормални, не треба да угушимо ерос који нас покреће, жеље и страсти које су нам дате. Страсти не смијемо гушити, већ их треба преображавати и користити на добар начин. Њихово умртвљење свакако је и пут у депресију. А шта ако је наша страст да просто живимо и радимо оно што најбоље знамо неупоредива са страшћу наших вођа да нам то не дозволе? Шта као је апатија обичних људи нормална посљедица ненормалног „патоса“ оних који хоће да владају? Управо о томе је ријеч. Не треба да се љутимо на то што они имају страст, боље је да се концентишемо на то да ми не изгубимо своју страст за животом. Они који се бјежећи од страдања не боре више ни за шта, пристају на добровољну смрт. Његош каже: „Страх животу каља образ често“, а Свето писмо нас учи да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави. Да ли су зло и глупост синхронизовани? Хитлер је посљедњих дана рата, кад је већ знао да је рат изгубио, убио Дитриха Бонхефера, евангелисту, свештеника и професора који се побунио против њега и јавно изражавао страшан очај што су многе његове колеге изразиле лојалност Хитлеру. Бонхефер је написао и једно поглавље о глупости, гдје је рекао да ће будућност свијета зависити од тога да ли ће вође хтјети да имају као своје сљедбенике слободне људе или глупе и покорне поданике. Само ако буду хтјели слободне људе будућност свијета ће имати неку наду. Кад погледамо гдје смо, да ли је Бонхефер у својој нади испао „глуп“? Када данас сагледамо подручје политике, видимо да се ту траже бројеви, не траже се људи, траже се бирачи. Умјесто личности које имају свој став и своју слободу, говори се о „бирачком тијелу“. Тај поремећај је видљив у цијелом свијету. Како се људима може одузети право да буду у праву када кажу „ја не вјерујем више никоме“, па да одбију чак и ту улогу да гласају? Велики јеврејски народ има изреку – „Проклет је сваки човјек који вејрује у човјека“. Како год да поставимо ствар, надајући се у човјека ми ћемо бити разочарани. Једини поуздан основ наших надања је Бог. Али ми гласамо за људе! Ако ћемо свакако бити разочарани, каква је разлика да ли гласамо за Вучића или за „Мучића“? Не би требало да се изјашњавамо као што нам се стално намеће – да ли си за или против некога? Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава. Против којих појава? Против тога да цијели свијет гледа људе који се звјерски туку на фудбалској утакмици и против тога да се то упорно не спречава; против тога да је све мање емисија у којима се слободно говори; против пошасти коју нам неки ТВ канал емитује 24 сата; против сензационализма који је нажалост постао стандард упркос томе што разара и загађује јавно мњење; против све мање истински културних садржаја доступних широј јавности. Кад разумијемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати. Како може бити крив онај који народу даје оно што највише воли, макар се то звало и пошаст и простаклук? Није поента у томе да се удовољи људима. Цјелокупна историја свијета је подијељена на оне који су угађали нечему узвишеном и бесмртном и на оне који су угађали пролазном и смртном. Марко Аурелије је својим стремљењем ка добру учинио Рим моћним. Послије његове смрти на власт је дошао његов син Комод. Из своје неспособности и жалости што је живио у сјенци свог оца, великог Марка Аурелија, несретник је измислио чувену и неријетко практиковану мисао: „дајте народу хљеба и игара“! Међутим, римски сенатори су узвикнули: „Не може!“, и Комод је по налогу Сената убијен. Ми живимо у времену у коме владари радије иду Комодовим неголи стопама Марка Аурелија. Међутим, Комода се данас нико и не сјећа, а Марко Аурелије је остао запамћен као образац просвећеног владара. То је оно што улива наду. Остало ми је у ушима да сте малоприје изговорили „ако смо иоле нормални“- шта за Вас значи бити нормалан? Углавном – ићи средњим путем у коме нема екстремизма. Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Он никако да стане на пут, увијек иде поред пута, увијек је изгребан шибљем, увијек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац. Шта предлажете? Предлажем ентузијазам и то у смислу коју та ријеч има у грчком језику у којем ентузијаста значи богонадахнут или Богом обузет човјек. Наш народ је у доброј мјери слуђен зато што је изгубио ентузијазам, а са њим и везу са Богом. Ако и даље остане окренут површним вриједностима и буде опијен заборавом Бога, неће имати будућности. Крајње је вријеме да се прене, сабере и своју судбину узме у своје руке. Шта сте рекли Вашем старом саборцу са протеста 1992. Драгану Ђиласу на идеју да се кандидује за градоначелника? Питао сам га да ли је још увијек спреман на лудост као што је то био 1990. Ако јесте, онда нека се бори; а ако није, онда је боље да се и не кандидује. Шта је за Вас лудост? Лудост је сестра храбрости, али у нашим годинама храброст мора бити праћена мудрошћу. Рекли сте да се са Вучићем нисте слагали „од 1992. па све до данас“, у чему се данас не слажете с њим? Рекао сам и нема потребе да то понављам. Генерално, имам потребу да искажем свој бунт против свих људи који су наметнули себе као најважнију тему, при чему је најмање битно како се зову и коју функцију обављају, као и то да ли се ради о држави, цркви, универзитету или некој другој институцији. Шта сте мислили када сте Вучића описали као „опасног“ човјека? Нема потребе да се враћам на ствари које сам већ рекао. Додао бих да је патријарх московски Алексеј Други једном приликом изјавио да је најтеже на свијету бити на првом мјесту, а из личног искуства схватам колико је сложено за сваког човјека кад је на било ком руководећем положају. Патријарх је ово изјавио са свијешћу о томе какву и колику одговорност носе лидерске позиције. Чини ми се да се у новије вријеме само неупућени у тежину тога шта значи бити „први“ слијепо боре за та мјеста. И то није случај само са Балканом. Да ли је Бакир Изетбеговић опасан човјек? Људи сами по себи могу бити мање или више опасни, али када се налазе на водећим положајима, значај тога се вишеструко умножава. Ријечи које Изетбеговић изговара понекад могу да звуче опасно, али треба имати у виду и то да он, као и већина људи који се баве политиком, мисли прије свега о онима који гласају за њега, и у складу са тим се и понаша. Веома често се те „опасне“ ријечи више упућене управо тим бирачима него онима на које се наводно односе. Како сте разумјели цртање граница предсједника Додика? Да ли је то било опасно? Колико сам упућен, то се није десило на неком тајном састанку, него пред камерама, што цијелој ствари даје другачији тон у односу на цртања мапа и испијање вискија у тајности, у тренутку кад су се људи јавно убијали под командом тих истих „цртача“. Колико га ја познајем, он није човјек који ће ћутати ако мисли да има рјешење за неки проблем. Да ли су та рјешења увијек добра, о томе се може дискутовати. Важно је да он није човјек скривених намјера. Да ли сте пресуду Хашког трибунала Ратку Младићу доживјели као „дјело ђавола“? Сваки земаљски суд је свакако несавршен, али није тешко замислити какакв какав би био свијет да нема макар таквих судова. Имам утисак да све то што се збило за наших живота, па и Хашки трибунал, потребује дистанцу за боље разумијевање. Једини који засад има ту потребну дистанцу је онај Једини Праведни Судија. Предсједник Србије је најавио да ће у априлу изаћи са приједлогом за рјешење питања Косова. Шта очекујете? Као баштиник косовског мита растужим се увијек кад замислим каква је то позиција. Шта год да уради он је у невољи и некога ће учинити незадовољним. Не бих му био у кожи, јер „Косово је грдно судилиште“. Хоћете ли учествовати у том унутрашњем дијалогу? Нико ме није позвао да учествујем у том дијалогу. Не умијем да завршим овај разговор, учините то Ви… Постоји прича о разговору који је Микеланђело водио неке бесане ноћи са својим извајаним кипом: „Ах, како ти завидим! Ти спаваш и не бринеш што је свуда около биједа и јад“. А кип му одговара: „Ах, не буди ме!“ Ради се, дакле, о томе да чак и ако смо постали кипови – ми можемо да се пробудимо! Божић је радостан празник у коме нас додирује бесмртност – додир бесмртног Бога оживљава природу и кипа и човјека. Додирнувши нас и оживјевши нас, он нас ничим више не малтретира, не тражи да гласамо за њега, само двије ставри од нас тражи – да волимо њега зато што нас је љубављу оживио и да волимо један другога зато што ћемо само тако истински бити живи. То је сва његова заповијест. Зато морамо да рушимо све друге идоле, и тиме покажемо сваком ко би хтио да нам заповиједа и ко сматра да је неко божанство, да то не само да није, него да, док је истинскога Бога, то никако не може бити. Оља БЕЋКОВИЋ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  7. *Имам утисак да има много људи који чекају неку вашу ријеч, плашим се да је не покварим првим погрешним питањем. Шта бисте им прво рекли? Прво што ми пада на памет да кажем је да је много важно да непрестано учимо и да читамо. Сјећам се како ми је дјеловало необично када је владика Атанасије Јевтић у 68. години отишао у Јерусалим да учи јеврејски језик. Прије неки дан сам напунио 50 година и схватио да више него икад имам потребу да учим стране језике и да читајући књиге проширујем своје видике. Учење оплемењује. Миљенко Јерговић мисли да књиге служе да људи не би сасвим подивљали, ја му вјерујем. На нашим улицама често виђамо дивљање, а сигуран сам да су степен насиља и потреба за њим обрнуто пропорционални мјери у којој људи читају. *Били сте учитељ вјеронауке, да ли сте икад помислили да би неко од те дјеце могло да заврши као убица друга, жене, бабе, навијача противничког табора… Да ли постоје зла дјеца? Вјерујем да су људи потенцијално добри и потенцијално зли. Да ли ћемо се опредијелити за добро или за зло, то је питање наше воље. Испричаћу вам причу о седам грчких мудраца који су се једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, гдје је требало да напишу по једну мудру и кратку поруку – како би се то данас рекло – твит. Тако је један написао – „Спознај самога себе“, други – „Најбоља је мјера“, трећи пак – „Научи да слушаш и знаћеш да заповиједаш“, и тако сви редом. Једино је онај кога су сматрали најмудријим међу собом, Бијант, одбијао да напише поруку говорећи им „Боље ће бити за све да ништа не напишем“! Послије дужег умољавања ипак је дрхтавом руком узео камен како би и он уклесао своју поруку. *Шта је написао? Бијант је написао „Већина људи је зла“. *Шта бисте му „ретвитовали“? Рекао бих да је у праву, али да смо кроз историју научили и то да један добар вриједи више од 1.000 злих. Исус Христос је најбољи примјер тога. *На чему би се усред општег ужаса заснивала наша нада да ће добри побиједити? Добро има свој ток и могућност да буде вјечно, а зло има свој ток, али оно никад неће бити вјечно. У томе је разлика између добра и зла. Георгије Флоровски је изнио једну од најљепших теза: „Добро и зло функционишу у свијету истовремено, али синтеза између њих није могућа“! Другим ријечима, вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра. *Да ли срећете људе који су већ толико сити те приче да почињу да сумњају да је у току писање нове књиге у којој ће бити записано обрнуто – зло је бесмртно, а добро смртно? Нису ти људи ничега „сити“, него бјеже од страдања. Ових дана читам Мартирологијум, својеврсни дневник Андреја Тарковског, у којем он, поред осталог, пише како му је његов отац читавог живота говорио да је зло активно, а добро пасивно. Тај генијални редитељ је заиста провео живот у подређеном положају пред моћним и активним злом Централног комитета и разних завидљиваца којима је сметало то што се његови филмови гледају и на Западу и на Истоку, и на сјеверу и на југу. Они су чинили све да га спријече д ради оно што најбоље зна. Издржао је зато што је разумио да оредјељење за добро подразумијева страдање. Није случајно што се његов посљедњи филм зове Жртвовање. *Шта зовете страдањем? Свако ко се опредијели за добро мора да страда и ви то знате из личног искуства. Човјек који се опредијели да говори истину, да буде објективан, у овом свијету ће страдати овако или онако. *Опростите, владико, али има много људи којима је одузета могућност да раде оно што најбоље знају? Многи људи се се, у мањој или већој мјери, сагласили са тим. Ма колико то звучало болно и непопуларно, ипак има истине у изреци да људи заслужују оно што имају. *Да народ има власт коју заслужује? У томе има истине и то не можемо никако порећи. Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Не говорим само о политици, узмимо неке сложеније ствари као што су култура и некултура. Не ослобађа нас кривице то што смо ми против нечега лошег. Једино што нас може ослободити је спремност да страдамо у борби против укидања слободе, без обзира на цијену. *Може ли човјек да буде слободан без пара за хљеб? Један сам од оних људи који мисле да је материјална биједа врло често извор духовне биједе, као што вјерујем и да духовна биједа може бити извор материјалне биједе. У једном филозофском трактату из петог вијека прије нове ере двојица Атињана разговарају о новоуспостављеном режиму и један од њих каже: „… међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неравде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нереда и зла, јер их биједа гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из биједе“. *Знате и сами шта бих Вас сад питала… Годинама сам у медијима врло смишљено и с јасним циљем представљан као бизнисмен у погрдном смислу. Орати виноград, претварати грожђе у вино, продавати га и за то уредно плаћати порез, живјети од свог рада а не од испружене руке, шта је у томе лоше? Сигуран сам да је много лакше представљати се врлим духовником и своју притворну побожност добро наплаћивати. Иза све те смишљене пропаганде стоје људи мрачних намјера, који имају за циљ да човјека блокирају, учине га некреативним и неслободним, и што је најважније у крајњој линији зависним од њих. *Има ли Црква и у смислу материјалне биједе и у смислу залагања за слободе право да шаље поруку „жене су дужне да рађају дјецу“? Немам намјеру да свој став проглашавам за став Цркве, али покушавам да говорим онако како мислим да је говорио Исус. Ако читамо Нови завјет, видимо да таквих ствари тамо нема, али има супротних. Христос има сасвим другачији приступ и не инсистира на билогији. Он инсистира на ономе што је најважније – а то су милост и праштање, а од свега највише осуђујем лицемјерје. Ако ја кажем „лијепо је бити сиромашан“, а сви знају да нисам сиромашан, то је лицемјерно. *Да ли је ћутање врста „пасивног добра“ о коме сте говорили? Не мислим да је ћутање увијек добро. Сматрам да је лош знак то што је данас у свијету све мање јавног противљења. Људи не смију да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније. Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту умјетности која није права. Апатија је заиста лош знак. *Апатија или депресија? Апатија је добар израз уколико разумијемо шта значи: „патос“ је страст, а „а-патија“ је недостатк страсти, равнодушност, незаинтересованост. Човјек без страсти је мртав човјек. Ако смо иоле нормални, не треба да угушимо ерос који нас покреће, жеље и страсти које су нам дате. Страсти не смијемо гушити, већ их треба преображавати и користити на добар начин. Њихово умртвљење свакако је и пут у депресију. *А шта ако је наша страст да просто живимо и радимо оно што најбоље знамо неупоредива са страшћу наших вођа да нам то не дозволе? Шта као је апатија обичних људи нормална посљедица ненормалног „патоса“ оних који хоће да владају? Управо о томе је ријеч. Не треба да се љутимо на то што они имају страст, боље је да се концентишемо на то да ми не изгубимо своју страст за животом. Они који се бјежећи од страдања не боре више ни за шта, пристају на добровољну смрт. Његош каже: „Страх животу каља образ често“, а Свето писмо нас учи да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави. *Да ли су зло и глупост синхронизовани? Хитлер је посљедњих дана рата, кад је већ знао да је рат изгубио, убио Дитриха Бонхефера, евангелисту, свештеника и професора који се побунио против њега и јавно изражавао страшан очај што су многе његове колеге изразиле лојалност Хитлеру. Бонхефер је написао и једно поглавље о глупости, гдје је рекао да ће будућност свијета зависити од тога да ли ће вође хтјети да имају као своје сљедбенике слободне људе или глупе и покорне поданике. Само ако буду хтјели слободне људе будућност свијета ће имати неку наду. *Кад погледамо гдје смо, да ли је Бонхефер у својој нади испао „глуп“? Када данас сагледамо подручје политике, видимо да се ту траже бројеви, не траже се људи, траже се бирачи. Умјесто личности које имају свој став и своју слободу, говори се о „бирачком тијелу“. Тај поремећај је видљив у цијелом свијету. *Како се људима може одузети право да буду у праву када кажу „ја не вјерујем више никоме“, па да одбију чак и ту улогу да гласају? Велики јеврејски народ има изреку – „Проклет је сваки човјек који вејрује у човјека“. Како год да поставимо ствар, надајући се у човјека ми ћемо бити разочарани. Једини поуздан основ наших надања је Бог. *Али ми гласамо за људе! Ако ћемо свакако бити разочарани, каква је разлика да ли гласамо за Вучића или за „Мучића“? Не би требало да се изјашњавамо као што нам се стално намеће – да ли си за или против некога? Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава. *Против којих појава? Против тога да цијели свијет гледа људе који се звјерски туку на фудбалској утакмици и против тога да се то упорно не спречава; против тога да је све мање емисија у којима се слободно говори; против пошасти коју нам неки ТВ канал емитује 24 сата; против сензационализма који је нажалост постао стандард упркос томе што разара и загађује јавно мњење; против све мање истински културних садржаја доступних широј јавности. Кад разумијемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати. *Како може бити крив онај који народу даје оно што највише воли, макар се то звало и пошаст и простаклук? Није поента у томе да се удовољи људима. Цјелокупна историја свијета је подијељена на оне који су угађали нечему узвишеном и бесмртном и на оне који су угађали пролазном и смртном. Марко Аурелије је својим стремљењем ка добру учинио Рим моћним. Послије његове смрти на власт је дошао његов син Комод. Из своје неспособности и жалости што је живио у сјенци свог оца, великог Марка Аурелија, несретник је измислио чувену и неријетко практиковану мисао: „дајте народу хљеба и игара“! Међутим, римски сенатори су узвикнули: „Не може!“, и Комод је по налогу Сената убијен. Ми живимо у времену у коме владари радије иду Комодовим неголи стопама Марка Аурелија. Међутим, Комода се данас нико и не сјећа, а Марко Аурелије је остао запамћен као образац просвећеног владара. То је оно што улива наду. *Остало ми је у ушима да сте малоприје изговорили „ако смо иоле нормални“- шта за Вас значи бити нормалан? Углавном – ићи средњим путем у коме нема екстремизма. Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Он никако да стане на пут, увијек иде поред пута, увијек је изгребан шибљем, увијек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац. *Шта предлажете? Предлажем ентузијазам и то у смислу коју та ријеч има у грчком језику у којем ентузијаста значи богонадахнут или Богом обузет човјек. Наш народ је у доброј мјери слуђен зато што је изгубио ентузијазам, а са њим и везу са Богом. Ако и даље остане окренут површним вриједностима и буде опијен заборавом Бога, неће имати будућности. Крајње је вријеме да се прене, сабере и своју судбину узме у своје руке. *Шта сте рекли Вашем старом саборцу са протеста 1992. Драгану Ђиласу на идеју да се кандидује за градоначелника? Питао сам га да ли је још увијек спреман на лудост као што је то био 1990. Ако јесте, онда нека се бори; а ако није, онда је боље да се и не кандидује. *Шта је за Вас лудост? Лудост је сестра храбрости, али у нашим годинама храброст мора бити праћена мудрошћу. *Рекли сте да се са Вучићем нисте слагали „од 1992. па све до данас“, у чему се данас не слажете с њим? Рекао сам и нема потребе да то понављам. Генерално, имам потребу да искажем свој бунт против свих људи који су наметнули себе као најважнију тему, при чему је најмање битно како се зову и коју функцију обављају, као и то да ли се ради о држави, цркви, универзитету или некој другој институцији. *Шта сте мислили када сте Вучића описали као „опасног“ човјека? Нема потребе да се враћам на ствари које сам већ рекао. Додао бих да је патријарх московски Алексеј Други једном приликом изјавио да је најтеже на свијету бити на првом мјесту, а из личног искуства схватам колико је сложено за сваког човјека кад је на било ком руководећем положају. Патријарх је ово изјавио са свијешћу о томе какву и колику одговорност носе лидерске позиције. Чини ми се да се у новије вријеме само неупућени у тежину тога шта значи бити „први“ слијепо боре за та мјеста. И то није случај само са Балканом. *Да ли је Бакир Изетбеговић опасан човјек? Људи сами по себи могу бити мање или више опасни, али када се налазе на водећим положајима, значај тога се вишеструко умножава. Ријечи које Изетбеговић изговара понекад могу да звуче опасно, али треба имати у виду и то да он, као и већина људи који се баве политиком, мисли прије свега о онима који гласају за њега, и у складу са тим се и понаша. Веома често се те „опасне“ ријечи више упућене управо тим бирачима него онима на које се наводно односе. *Како сте разумјели цртање граница предсједника Додика? Да ли је то било опасно? Колико сам упућен, то се није десило на неком тајном састанку, него пред камерама, што цијелој ствари даје другачији тон у односу на цртања мапа и испијање вискија у тајности, у тренутку кад су се људи јавно убијали под командом тих истих „цртача“. Колико га ја познајем, он није човјек који ће ћутати ако мисли да има рјешење за неки проблем. Да ли су та рјешења увијек добра, о томе се може дискутовати. Важно је да он није човјек скривених намјера. *Да ли сте пресуду Хашког трибунала Ратку Младићу доживјели као „дјело ђавола“? Сваки земаљски суд је свакако несавршен, али није тешко замислити какакв какав би био свијет да нема макар таквих судова. Имам утисак да све то што се збило за наших живота, па и Хашки трибунал, потребује дистанцу за боље разумијевање. Једини који засад има ту потребну дистанцу је онај Једини Праведни Судија. *Предсједник Србије је најавио да ће у априлу изаћи са приједлогом за рјешење питања Косова. Шта очекујете? Као баштиник косовског мита растужим се увијек кад замислим каква је то позиција. Шта год да уради он је у невољи и некога ће учинити незадовољним. Не бих му био у кожи, јер „Косово је грдно судилиште“. *Хоћете ли учествовати у том унутрашњем дијалогу? Нико ме није позвао да учествујем у том дијалогу. *Не умијем да завршим овај разговор, учините то Ви… Постоји прича о разговору који је Микеланђело водио неке бесане ноћи са својим извајаним кипом: „Ах, како ти завидим! Ти спаваш и не бринеш што је свуда около биједа и јад“. А кип му одговара: „Ах, не буди ме!“ Ради се, дакле, о томе да чак и ако смо постали кипови – ми можемо да се пробудимо! Божић је радостан празник у коме нас додирује бесмртност – додир бесмртног Бога оживљава природу и кипа и човјека. Додирнувши нас и оживјевши нас, он нас ничим више не малтретира, не тражи да гласамо за њега, само двије ставри од нас тражи – да волимо њега зато што нас је љубављу оживио и да волимо један другога зато што ћемо само тако истински бити живи. То је сва његова заповијест. Зато морамо да рушимо све друге идоле, и тиме покажемо сваком ко би хтио да нам заповиједа и ко сматра да је неко божанство, да то не само да није, него да, док је истинскога Бога, то никако не може бити. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  8. Епископ Рашко-призренски Г. Теодосије дао је интервју за ТВ Храм уочи Божићних празника. Видео снимак доступан је на youtube каналу ТВ Храм. Владика је говорио о животу Цркве на Косову и Метохији, о свом епископском пастирском раду, почецима свог монашког живота, обнови светиња и другим темама везаним за живот наше Цркве на овом простору.
  9. Ово је једна од порука епископа милешевског Атанасија Раките, који у божићном интервјуу „Политици” наглашава колико је значајно да стално треба да се подсећамо шта је Божић. Чините ли то јер често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи? Као у писменом задатку, догађа се да ђаци промаше тему. Ко је субјекат празновања? Нисам ја, или било који човек, већ Бог. Дајте макар да на Божић Бог буде у центру наших размишљања, наших односа. На Божић говоримо о Богу. То је највећи рођендан који се слави у историји човечанства. Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. И тај наш пријатељ је најуниверзалнији пријатељ. И учитељ и лекар, и бранитељ и одбранитељ, наш заштитник, наш васкрситељ. Он је и лечио и тешио, штитио нас од непријатеља. А наши прави непријатељи јесу грех и смрт. Да ли смо заиста сви на добитку? Можда због те сумње заборављамо који је прави циљ слављења Божића? Видимо да се на Божић радују и у војничким камповима оних који врше агресију над невиним народима, и то је највећа трагикомедија коју можемо видети. Христос је цар мира. Он је дошао да направи добре односе између Бога и човека, добре односе међу свим људима и народима. Замислите сада, рођендан таквог небеског цара славе и они који су дошли на туђе просторе где људи живе вековима, бомбардују тај народ и кажу: „Пошто је данас Божић, нећемо бити активни, него ћемо празновати. На празник онога који је позвао на мир и љубав.” Хоћете да кажете да данашњи човек заправо свакога дана треба да се сети Божића? Управо то. Сваке године тај добри савез успоставља се између Бога и људи. Божић није само празник, он је за нас православне хришћане и догађај. Начином слављења, оним што доживљавамо и преживљавамо, постајемо бољи. Алудирате на турбулентне односе у међу­народним односима. Да ли заиста можемо постати бољи? И ми и свет? Тенденција охолих људи, организација, устројства друштва и живота је да прослављају себе уместо Бога. Они који славе како их црква позива вековима заиста израстају у промени набоље. Узрастамо у заједништву са Христом и у заједништву са свима онима који су са Христом. То је заједница праведних и светих. Божић је празник добрих односа. Ко може правилно да слави Божић? Било каква добронамерна позитивна енергија која се креће мимо Бога није далекосежна. Не може далеко стићи. Често се ово превиђа када се прича о слављењу Божића. Кад људи говоре о Божићу, као да пажњу обраћају истовернима. То је добро, зато што заједно славимо Христа, али треба имати у виду да је Христос дошао са жељом да себе дâ целоме свету и да га уједини. До људи је ко ће га прихватити или не. На тој општој човечанској основи, можемо остваривати заједништво са свима. Ми попут Христа можемо све загрлити и поздравити јер прихватамо његову љубав као закон нашег опхођења, нашег понашања, као закон наших живота. Можемо показати руком на оне који су се као такви доказали, који су могли да сместе у своје срце и непријатеље своје и оне који су их убијали. Могуће је захваљујући Божићу превазилазити себе и људска ограничења. Божић је увек велика шанса за човечанство. Али човечанство је узбуркано и устројено је по принципу да „сила Бога не моли”. Како да, у таквом свету, пронађемо спокој? Спокој је унутрашња ствар срца. Ми смо спокојни због тога што смо себе ослободили од греха, што смо сачували боголикост. Истовремено, осећамо сету, тугу што наша браћа страдају. Причали сте о самоћи, нарочито међу наро­дом Епархије бихаћко-петровачке, где сте били епископ. Да ли су, међутим, усамљени и људи у мега­лополисима? Школовали сте се у Њујорку и тамо сте приметили отуђеност и самоћу. Како објашњавате тај апсурд? Самоћа је доживљавање властите тесноће душе. Само тако може да се јави тесноћа. Она се појављује кад људима ослабе вера, храброст и љубав. То је парадоксално у односу на светска размишљања и доживљавања. Имате људе који су материјално богати, али се осећају веома тесно, зато што богатство није то што проширује човека. Имате људе на краљевским, председничким престолима који се осећају веома тесно, иако господаре милионима народа. А с друге стране, имате оне који живе сами у свом стану, а осећају се као да поседују целу васељену. Као да поседују небо. То су људи који су успели да остваре добре односе, који су себе сместили у Бога љубављу и вером, сместили друге људе у своје срце. Ко може данас бити радостан ако се бори за егзистенцију? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? Да ли сте запазили да се највише вера и љубав истичу на православној литургији. Вера као спајање, стварање заједнице са Богом, а љубав као чин у којем долази до прожимања међу личностима. Која је трагедија не веровати и не волети! Одмах се јавља скученост. Често доживљавамо да и на Божић постајемо егоисти. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човека? Јесте. Егоизам је и неспособност јер долази од отуђености од Бога. Чим се отуђи од Бога, човек постане слабији, неспособан да види и примећује друге. То се дешава и на Божић. Има много оних који неће осетити радост на Божић. Ми немамо право да захтевамо од других да буду савршени. Треба да посећујемо једни друге на Божић. Запитајте се чиме желимо да обрадујемо другога. Није, дакле, све у у новцу. Не, већ у љубави, загрљају, топлој речи. Али, не треба избегавати ни тај поклон. Ето, ја поклањам други део своје књиге „Београд у молитви”, која ће, ако бог да, ускоро бити штампана. Ако постоји „Београд на води”, нека имамо и „Београд у молитви”. То су моје проповеди које су други записивали 2010. године. Позивам све који то могу да инвестирају у овај сиромашни регион, да отварају фабрике и запошљавају младе, да изграђују путеве, развијају туризам и приређују културне манифестације и да то буде њихов божићни поклон. Са таквим поклонима пођимо сви у сусрет прослави јубилеја – осамсто година манастира Милешеве! Јер Божић се не слави без дарова. Нека то буду наши дарови Богу и ближњима! Потребан нам је мир и у учионици и у породици. Колико често на Божић помислите на покојног патријарха Павла? Дуго година били сте његов најближи сарадник и, може се рећи, његова десна рука? Патријарх Павле ми је на зиду, као икона. Погледам у њега више пута, сваки дан. Осећам се тада много јачи, сигурнији. И знам да нисам сам. Ето, опет говоримо о добрим односима. Многи не знају колико је Павле био духовит човек. Мислите ли да је и ведрина оно што нам недостаје? Он је ведрину имао у себи зато што је био проветрен од греха. Није имао греха. Грех замагљује душу, чини је неспособном за доживљавање радости. Он је имао више тог саосећања са људима. Имао је широку душу, па је у себе могао да смести више. Како ће се прослављати Божић на Косову и Метохији? Поручио бих им да знају да су у нашим молитвама. Дајемо им до знања да нам је стало до њиховог опстанка. Сви који су у теснацима живота, треба да знају да се небеса моле за њих. Кад би наши животи зависили од наше слабашне љубави и пажње, не знам како би прошли. Срећа да Бог не одустаје! Љубав светих, такође. Малопре сте поменули патријарха Павла. И његова љубав не одустаје. Рођени сте у Јању, школовали се у манастиру Крка, живели у епицентру западног света, а онда сте у Београду били гост на дипломатским пријемима, упознавали сте водеће поли­тичаре. Вратили сте се у крајеве где сте ро­ђени. Како вам се чини ваш животни пут? Спајао сам оно што је набоље, али стално мислим на наше честите претке које је Бог наградио мученичким венцима. То су наши преци настрадали у Другом светском рату у Крајини и у Епархији бихаћко-петровачкој, на стотине хиљада њих. Поносим се њима зато што су засветлели, што су исповедили правилно Бога и за ту исповест их је Бог наградио небеским венцима прослављених у вечности. Праведници се у животу боре на широком фронту, за разлику од неправедних и јаких. Неправедници се боре за оно што су нацисти звали „животни простор” и они себи дозвољавају сва средства. И убијање, и прогоњење других, невиних. Наша борба је сачувати само животни простор, не освајати туђ. Али, пре свега и испред свега, треба одбранити човечност, образ, узорност. Наши преци су у томе успели. Нисмо ли и ми у новијем историјском периоду укаљали наш образ? Хвала вам на том питању. Правилно слављење Божића значи и доношење дарова. Бог је нама даровао себе, живот вечни. А шта ми дајемо њему? Шта очекује од нас? Он очекује од нас да направимо корак ка спасењу и упознавању себе. То значи ход по исправном путу. Да сагледамо пређени пут. Као дар Богу морамо принети покајање и спремност и решеност на поправку. Наши политичари ову годину најављују као годину нових искушења за Србију, нарочито у погледу Косова и Метохије. Најављује се завршетак унутрашњих дијалога о Косову, поново се поставља питање да ли Србија треба да се окрене Истоку или Западу. Да ли су та искушења заиста тако велика или су све време била у нама? То су крупна питања и захтевају саборну мудрост. Често мојим сарадницима кажем, кад су пред нама сложенија питања, хајде да се сетимо како су то раније решавали паметни људи. Понављам им далматинску пословицу: „Више знају човек и магарац, него сам човек.” Свети патријарх се консултовао са мудрим људима свога времена. У својим молитвама консултовао је и ум отаца, црпљење мудрости из прошлости са светима од Бога. Неке ствари су јасне и просечном човеку са Косова и Метохије. Оно што се тамо чини према српском православном народу је неправда од стране силних. Неправда о којој говорите објашњава се такозваном реалношћу на терену. Како се супротставити тој неправди или реалности? Верујете ли да је то могуће учинити вером? Наш народ треба да се подсећа на искуства свештене историје. Од рођења Господа Христа, од оног првог Божића, човек пева једну посебну песму. Певали су: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека отпадне десница моја.” Наш Јерусалим је Косово и Метохија. Та чињеница, да је са нама Бог, много значи, све ставља у другу перспективу. Нису само силни делиоци правде. И на њихову жалост, они нису вечни делиоци правде. Главни, виши судија јесте Бог и његов суд је вечан. На Божић се молимо да светлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми и увиде – то ми је свети патријарх Павле често понављао – да зло добра донети не може никоме. Они чине штету не само према српском православном народу него и себи. Али они то не виде. Да ли ми се учинило или сте неколико пута рекли – свети патријарх Павле? Он није канонизован, али ја га тако доживљавам. Немам нимало сумње да ће званично бити уписан у свете. То су само техничке ствари. Ако изузмемо техничке ствари, за вас је Павле свети? Тако је. Сигурно. Да ли је наша црква јединствена у погледу Косова и Метохије и решавања његовог статуса? Црква је увек јединствена. Иако споља можете имати другачији утисак. Извор: Српска Православна Црква / Политика
  10. Божић је рођендан Бога на земљи. На Божић се подсећамо божје доброте јер је божићним рођењем Бог посведочио да нас воли. Било је потребно да нам изнова гарантује своју љубав, да му је стало до нас. Наш живот је компликован и тежак, а Господ као да каже: „Да, јесте, али ћу вам показати како се живи. Ви сте помишљали, људи, да сте остављени, да сте сами. Појављују се чамотиња и очајање, али ево, ја сам са вама.” Ово је једна од порука епископа милешевског Атанасија Раките, који у божићном интервјуу „Политици” наглашава колико је значајно да стално треба да се подсећамо шта је Божић. Чините ли то јер често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи? Као у писменом задатку, догађа се да ђаци промаше тему. Ко је субјекат празновања? Нисам ја, или било који човек, већ Бог. Дајте макар да на Божић Бог буде у центру наших размишљања, наших односа. На Божић говоримо о Богу. То је највећи рођендан који се слави у историји човечанства. Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. И тај наш пријатељ је најуниверзалнији пријатељ. И учитељ и лекар, и бранитељ и одбранитељ, наш заштитник, наш васкрситељ. Он је и лечио и тешио, штитио нас од непријатеља. А наши прави непријатељи јесу грех и смрт. Да ли смо заиста сви на добитку? Можда због те сумње заборављамо који је прави циљ слављења Божића? Видимо да се на Божић радују и у војничким камповима оних који врше агресију над невиним народима, и то је највећа трагикомедија коју можемо видети. Христос је цар мира. Он је дошао да направи добре односе између Бога и човека, добре односе међу свим људима и народима. Замислите сада, рођендан таквог небеског цара славе и они који су дошли на туђе просторе где људи живе вековима, бомбардују тај народ и кажу: „Пошто је данас Божић, нећемо бити активни, него ћемо празновати. На празник онога који је позвао на мир и љубав.” Хоћете да кажете да данашњи човек заправо свакога дана треба да се сети Божића? Управо то. Сваке године тај добри савез успоставља се између Бога и људи. Божић није само празник, он је за нас православне хришћане и догађај. Начином слављења, оним што доживљавамо и преживљавамо, постајемо бољи. Алудирате на турбулентне односе у међу­народним односима. Да ли заиста можемо постати бољи? И ми и свет? Тенденција охолих људи, организација, устројства друштва и живота је да прослављају себе уместо Бога. Они који славе како их црква позива вековима заиста израстају у промени набоље. Узрастамо у заједништву са Христом и у заједништву са свима онима који су са Христом. То је заједница праведних и светих. Божић је празник добрих односа. Ко може правилно да слави Божић? Било каква добронамерна позитивна енергија која се креће мимо Бога није далекосежна. Не може далеко стићи. Често се ово превиђа када се прича о слављењу Божића. Кад људи говоре о Божићу, као да пажњу обраћају истовернима. То је добро, зато што заједно славимо Христа, али треба имати у виду да је Христос дошао са жељом да себе дâ целоме свету и да га уједини. До људи је ко ће га прихватити или не. На тој општој човечанској основи, можемо остваривати заједништво са свима. Ми попут Христа можемо све загрлити и поздравити јер прихватамо његову љубав као закон нашег опхођења, нашег понашања, као закон наших живота. Можемо показати руком на оне који су се као такви доказали, који су могли да сместе у своје срце и непријатеље своје и оне који су их убијали. Могуће је захваљујући Божићу превазилазити себе и људска ограничења. Божић је увек велика шанса за човечанство. Али човечанство је узбуркано и устројено је по принципу да „сила Бога не моли”. Како да, у таквом свету, пронађемо спокој? Спокој је унутрашња ствар срца. Ми смо спокојни због тога што смо себе ослободили од греха, што смо сачували боголикост. Истовремено, осећамо сету, тугу што наша браћа страдају. Причали сте о самоћи, нарочито међу наро­дом Епархије бихаћко-петровачке, где сте били епископ. Да ли су, међутим, усамљени и људи у мега­лополисима? Школовали сте се у Њујорку и тамо сте приметили отуђеност и самоћу. Како објашњавате тај апсурд? Самоћа је доживљавање властите тесноће душе. Само тако може да се јави тесноћа. Она се појављује кад људима ослабе вера, храброст и љубав. То је парадоксално у односу на светска размишљања и доживљавања. Имате људе који су материјално богати, али се осећају веома тесно, зато што богатство није то што проширује човека. Имате људе на краљевским, председничким престолима који се осећају веома тесно, иако господаре милионима народа. А с друге стране, имате оне који живе сами у свом стану, а осећају се као да поседују целу васељену. Као да поседују небо. То су људи који су успели да остваре добре односе, који су себе сместили у Бога љубављу и вером, сместили друге људе у своје срце. Ко може данас бити радостан ако се бори за егзистенцију? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? Да ли сте запазили да се највише вера и љубав истичу на православној литургији. Вера као спајање, стварање заједнице са Богом, а љубав као чин у којем долази до прожимања међу личностима. Која је трагедија не веровати и не волети! Одмах се јавља скученост. Често доживљавамо да и на Божић постајемо егоисти. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човека? Јесте. Егоизам је и неспособност јер долази од отуђености од Бога. Чим се отуђи од Бога, човек постане слабији, неспособан да види и примећује друге. То се дешава и на Божић. Има много оних који неће осетити радост на Божић. Ми немамо право да захтевамо од других да буду савршени. Треба да посећујемо једни друге на Божић. Запитајте се чиме желимо да обрадујемо другога. Није, дакле, све у у новцу. Не, већ у љубави, загрљају, топлој речи. Али, не треба избегавати ни тај поклон. Ето, ја поклањам други део своје књиге „Београд у молитви”, која ће, ако бог да, ускоро бити штампана. Ако постоји „Београд на води”, нека имамо и „Београд у молитви”. То су моје проповеди које су други записивали 2010. године. Позивам све који то могу да инвестирају у овај сиромашни регион, да отварају фабрике и запошљавају младе, да изграђују путеве, развијају туризам и приређују културне манифестације и да то буде њихов божићни поклон. Са таквим поклонима пођимо сви у сусрет прослави јубилеја – осамсто година манастира Милешеве! Јер Божић се не слави без дарова. Нека то буду наши дарови Богу и ближњима! Потребан нам је мир и у учионици и у породици. Колико често на Божић помислите на покојног патријарха Павла? Дуго година били сте његов најближи сарадник и, може се рећи, његова десна рука? Патријарх Павле ми је на зиду, као икона. Погледам у њега више пута, сваки дан. Осећам се тада много јачи, сигурнији. И знам да нисам сам. Ето, опет говоримо о добрим односима. Многи не знају колико је Павле био духовит човек. Мислите ли да је и ведрина оно што нам недостаје? Он је ведрину имао у себи зато што је био проветрен од греха. Није имао греха. Грех замагљује душу, чини је неспособном за доживљавање радости. Он је имао више тог саосећања са људима. Имао је широку душу, па је у себе могао да смести више. Како ће се прослављати Божић на Косову и Метохији? Поручио бих им да знају да су у нашим молитвама. Дајемо им до знања да нам је стало до њиховог опстанка. Сви који су у теснацима живота, треба да знају да се небеса моле за њих. Кад би наши животи зависили од наше слабашне љубави и пажње, не знам како би прошли. Срећа да Бог не одустаје! Љубав светих, такође. Малопре сте поменули патријарха Павла. И његова љубав не одустаје. Рођени сте у Јању, школовали се у манастиру Крка, живели у епицентру западног света, а онда сте у Београду били гост на дипломатским пријемима, упознавали сте водеће поли­тичаре. Вратили сте се у крајеве где сте ро­ђени. Како вам се чини ваш животни пут? Спајао сам оно што је набоље, али стално мислим на наше честите претке које је Бог наградио мученичким венцима. То су наши преци настрадали у Другом светском рату у Крајини и у Епархији бихаћко-петровачкој, на стотине хиљада њих. Поносим се њима зато што су засветлели, што су исповедили правилно Бога и за ту исповест их је Бог наградио небеским венцима прослављених у вечности. Праведници се у животу боре на широком фронту, за разлику од неправедних и јаких. Неправедници се боре за оно што су нацисти звали „животни простор” и они себи дозвољавају сва средства. И убијање, и прогоњење других, невиних. Наша борба је сачувати само животни простор, не освајати туђ. Али, пре свега и испред свега, треба одбранити човечност, образ, узорност. Наши преци су у томе успели. Нисмо ли и ми у новијем историјском периоду укаљали наш образ? Хвала вам на том питању. Правилно слављење Божића значи и доношење дарова. Бог је нама даровао себе, живот вечни. А шта ми дајемо њему? Шта очекује од нас? Он очекује од нас да направимо корак ка спасењу и упознавању себе. То значи ход по исправном путу. Да сагледамо пређени пут. Као дар Богу морамо принети покајање и спремност и решеност на поправку. Наши политичари ову годину најављују као годину нових искушења за Србију, нарочито у погледу Косова и Метохије. Најављује се завршетак унутрашњих дијалога о Косову, поново се поставља питање да ли Србија треба да се окрене Истоку или Западу. Да ли су та искушења заиста тако велика или су све време била у нама? То су крупна питања и захтевају саборну мудрост. Често мојим сарадницима кажем, кад су пред нама сложенија питања, хајде да се сетимо како су то раније решавали паметни људи. Понављам им далматинску пословицу: „Више знају човек и магарац, него сам човек.” Свети патријарх се консултовао са мудрим људима свога времена. У својим молитвама консултовао је и ум отаца, црпљење мудрости из прошлости са светима од Бога. Неке ствари су јасне и просечном човеку са Косова и Метохије. Оно што се тамо чини према српском православном народу је неправда од стране силних. Неправда о којој говорите објашњава се такозваном реалношћу на терену. Како се супротставити тој неправди или реалности? Верујете ли да је то могуће учинити вером? Наш народ треба да се подсећа на искуства свештене историје. Од рођења Господа Христа, од оног првог Божића, човек пева једну посебну песму. Певали су: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека отпадне десница моја.” Наш Јерусалим је Косово и Метохија. Та чињеница, да је са нама Бог, много значи, све ставља у другу перспективу. Нису само силни делиоци правде. И на њихову жалост, они нису вечни делиоци правде. Главни, виши судија јесте Бог и његов суд је вечан. На Божић се молимо да светлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми и увиде – то ми је свети патријарх Павле често понављао – да зло добра донети не може никоме. Они чине штету не само према српском православном народу него и себи. Али они то не виде. Да ли ми се учинило или сте неколико пута рекли – свети патријарх Павле? Он није канонизован, али ја га тако доживљавам. Немам нимало сумње да ће званично бити уписан у свете. То су само техничке ствари. Ако изузмемо техничке ствари, за вас је Павле свети? Тако је. Сигурно. Да ли је наша црква јединствена у погледу Косова и Метохије и решавања његовог статуса? Црква је увек јединствена. Иако споља можете имати другачији утисак. Извор: Српска Православна Црква / Политика View full Странице
  11. Поводом Рођења Христовог, празника Божје љубави према човеку и читавом свету, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније дао је Божићни интервју за Радио „Глас” Епархије нишке. У надахнутом разговору владика Арсеније је поучио слушаоце о радости и значају празника Рождества Господњег и почетку нашег спасења, као и о томе како на неизрециву љубав Господњу одговорити у данима када славимо рођендан самог Господа. Звучни прилог Радија Глас View full Странице
  12. Божићни интервју Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, и егзарша свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ Нови View full Странице
  13. Традиционални интервју Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја у сусрет Божићу. Разговор са Свјатјејшим Патријархом водио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије "Храм". View full Странице
  14. Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  15. Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  16. У сусрет Божићу, традиционални интервју Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја, у среду, 3. јануара 2018. године у 20:00 часова на програмуТелевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. View full Странице
  17. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
×
Search results - Живе Речи Утехе