Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'где'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 11 results

  1. У јубиларном 500. броју недељног магазина "Печат" као носећи објављен је изузетно интересантан и отворен разговор са редитељем Емиром Кустурицом (интервјуисао га је Филип Родић). Издвајамо економске погледе које је изнео Кустурица. Узмимо за пример привреду. Овде је суштински проблем остао, а био је изражен и у време Тита, оним што се каже да је Смедерево за производњу гвожђа, а не грожђа. Никако не могу да разумем зашто Србија нема у свом главном привредном програму, поред страних инвестиција, од којих има можда унеколико повећане плате, али нема вишкова, озбиљан план за развој пољопривреде. Ту се можда ради о питању ограниченог суверенитета. За мене је главно економско питање како се у троуглу привреда-инвестиције- буџет врти новац и оно, за шта не треба бити паметан, председник или премијер, где су вишкови. Од чега ми стварамо вишкове? Да ли је то као за време Тита муниција, или јабуке? Ми смо се одлучили за извоз одређене количине пољопривредних производа и увоз оних који би овде да производе свињско месо. Главни је привредни проблем Србије што се није поставила као Уругвај који има три милиона становника и дванаест милиона крава. Зашто Србија нема пет милиона оваца и 35 милиона крава? То је одговор на питање зашто Србији није добро, а не да ли ћемо ми ући у ЕУ или не. Одговор је где су стратешки циљеви и на који начин Србија може да оствари вишак, а не да се живи у систему у којем се неки људи богате преко сваке мере, а да се богатство не распоређује. Нема вишка, али има политике. А вишак је, по ономе што сам видео, могао да буде створен на сваком педљу српске земље. Пола Златибора би могло да прими пола милиона крава. Зашто тих крава нема? Мислим да ту настаје тај лимитирани суверенитет. /.../ У друштвено-политчком смислу или економском систему, ми смо остали горе него вазали јер ми залуђујемо свој народ идејом да ће у ЕУ имати боље плате и боље живети, а суштински не стварамо привреду која ће остваривати вишкове. Важно је и напоменути и да је Србија једна од 13 земаља које нису дозволиле увоз генетички модификоване хране. Један од начина да се ограничи сувереност државе јесте да јој се наметне шта да једе, да јој се наметне обавезна куповина семена. Политички је потпуно јасно да пут у Европу подразумева лимитирање суверености до крајње тачке. А ми треба да производимо квалитетну и скупоцену храну.
  2. Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html
  3. Србија је пљачкана вековима: Ево где се данас налазе највеће српске драгоцености! FacebooTw Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто… Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији. Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига. Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени. Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права. за Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела. Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир. Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци. Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља. ИЗВОРБЕОГРАД.ИН http://vidovdan.org/2017/10/06/srbija-je-pljackana-vekovima-evo-gde-se-danas-nalaze-najvece-srpske-dragocenosti/
  4. Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу? Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва. Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс. А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити. Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35). Што ближе к себи то ближе к Богу Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима. Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила. Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина. Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом. Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету. Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност. Често нисмо свесни подмена Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни. Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик. Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље. Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања. Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често. Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена. Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут. И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу. «Фарисеј и цариник», Доре Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе? Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ. Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема. Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек. Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом. Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак. У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника. На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном. Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве. О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења. Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали. По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно. – Шта за вас значи када сте сексуално привлачни? – Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим. – Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом? – Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета. – То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела? Пауза, очи постају влажне. – А како још-то другачије? Бар некако… – То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог. Клијенткиња замире, клима главом, плаче. Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша». Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот. Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом). Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама). Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав. Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав». Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом? На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена. И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила. Подсетник родитељима Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав. С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси. У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном. Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја. «Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина». Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели. Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи. “ Ја те …. “ Какве везе има то и сусретом са Христом? Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће. И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности. Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд… Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си. У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника. Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа. Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила. У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања. И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне. Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак). За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног. И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5). [1] Подвала, замене, замена истинитог лажним. [2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа. [3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија). Аутор: Марина Филоник психолог http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/
  5. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/
  6. За седам година брачни пар Тамара и Далибор Стефановић из Лесковца добили су петоро деце, два дечака и три девојчице, божјом вољом како обоје кажу. Симеон има 7 година, Христијана -5, Јустин -3, Марија 1,5 годину, а Крстиња 4 месеца. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/ View full Странице
  7. Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је државни секретар Ватикана Пјетро Паролин уочи посете Русији. Паролин ће се у Русији састати са патријархом московским и целе Русије Кирилом. „Разговор са патријархом Руске православне цркве доказује да је отвореност која се показала у последњим годинама резултат историјског сусрета у Хавани између патријарха Кирила и папе Фрање прошле године“, рекао је Паролин. Паролин је подсетио да су током сусрета у Хавани папа Фрања и патријарх Кирил разговарали о зближавању као заједничком путу Католичке и Руске православне цркве. „Када ходамо заједничким путем и имамо један братски дијалог, можемо да осетимо тренутке јединства. Заједнички пут захтева трагање за истином, стрпљењем, одлучношћу, упорношћу, као и љубављу“, навео је Паролин. Док је разговарао о сусрету папе Фрање и патријарха Кирила, Паролин је напоменуо да тај сусрет не само да је оснажио контакте између представника Католичке и Руске православне цркве, него је и подстакао две цркве да изгладе разлике које су имале у прошлости, али, како је рекао Паролин, иако се негативан ефекат тих разлика и даље може осетити, „састанак нам је помогао да видимо јединство за које се залажемо, јединство које се тражи у Јеванђељу које проповедамо“, објаснио је Паролин. Он је додао и да тема „евентуалне посете папе није на дневном реду разговора“. „Осим тога, тешко је давати претпоставке о будућим иницијативама тог нивоа, али мислим и надам се да ће сваки састанак, а пре свега мислим на предстојећи састанак са патријархом Кирилом, помоћи да се припреми пут за развој све позитивнијих и интензивнијих контаката“, нагласио је државни секретар Ватикана. Према програму посете који је обавила Света столица, планирани су састанци државног секретара Ватикана са председником Русије Владимиром Путином, министром спољних послова Сергејем Лавровом, патријархом московским и целе Русије Кирилом и шефом Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополитом волоколамским Иларионом.
  8. који су ваши начини опуштања , рецимо после напорног рада, неких проблема и стресних ситуација...? шта вас релаксира, смирује, враћа у равнотежу....?
  9. RUSIJA RAZOČARANA HRVATSKOM Dali smo vam S-300 uoči "Oluje" da obuzdate Srbe, GDE SU SADA? Anvir Azimov, ambasador Ruske Federacije u Zagrebu ovih dana je pozvao na razgovor Zvonka Zubaka, hrvatskog biznismena koji se bavi trgovinom oružja. Zubak je u vreme rata devedesetih bio u grupi koja je putem firme "Winsley Finance Limited" bila glavni snabdevač Hrvatske oružjem, među kojim je bilo i mnogo onog koji im je dala - Rusija. 00 u Hrvatskoj U razgovoru je bilo reči o naoružanju ruskog porekla, pa je Azimov zvao Zubaka da mu sačini popis svog oružja koje je preko Rusije od 1992. pa sve do 1997. godine stizalo Hrvatskoj. Razočarani Azimov se ljuti na Hrvatsku, pre svega zbog neraščišćenih računa iz tog perioda, navodi "Večernji list". Godinama nezainteresovani U razgovoru sa Zubakom Azimov je kazao da je Rusija razočarana ponašanjem Hrvatske, te da bi Hrvati trebalo da se podsete ko ih je u vreme međunarodnog embarga naoružavao i spašavao. Stoga je i zatražio popis svih isporuka. Izgledno je da Rusija zna šta je tih godina isporučivala zaraćenoj Hrvatskoj, ali joj je svakako trebala i dodatna potvrda. U popisu, koji je u posedu zagrebačkog "Večernjeg lista", navode se ogromne količine tog naoružanja. Na popisu je i moćni raketni sistem S-300 PMU koji je delom bio isporučen Republici Hrvatskoj uoči "Oluje", i koji je potom bio poslužio kao psihološka kočnica vazdušnim snagama SR Jugoslavije kako bi ih odvratila od intervencije tokom akcije etničkog čišćenja. Sistem S-300, prema tvrdnjama Zvonka Zubaka, nikada nije otplaćen Rusiji, zbog čega on još od 2001. vodi sudski proces u kojem traži isplatu, povrat ili nagodbu. Sve hrvatske vlade od tog su procesa bežale glavom bez obzira. Međutim, ta nonšalantnost sada bi Hrvatskoj mogla da zakomplikuje život. Javna je tajna da je sistem, čini se još 2004. otišao iz Hrvatske, te da je dat na uvid najzainteresovanijima – Americi i Izraelu, tvrdi zagrebački list. Kako nije bilo nikakvih čvrstih potvrda o tome, Rusija se sve ove godine pravila da je se to ne tiče. Ali sada, barem kako se može iščitati iz akcije Anvara Azimova, Rusija bi naglo mogla da postane zainteresovana za postavljanje pitanja Hrvatskoj – gde se nalazi raketni sistem koji smo vam isporučili!? Azimov jeste pokrenuo tu akciju, koja bi mogla da rezultuje novim pritiskom Rusije na Hrvatsku, ali odluka o pokretanju “neugodnih pitanja” ipak nije na njemu, nego na njegovoj centrali u Moskvi. Božićni kontakti Činjenica je, međutim, da je Rusija devedesetih godina prošlog veka jako zadužila Hrvatsku i to u vreme kada joj je bilo najgore. Zubaka je, kao suvlasnika kompanije osnovane na Kanarskim ostrvima, iza koje se tada krilo 20-ak osnivača, raznih poslovnih ljudi iz Engleske, Finske, Kanade, Švajcarske, Češke, Nemačke, tada u razgovorima u Zagrebu angažovala hrvatska strana da pokuša da nabavi oružje koje drugi dobavljači nisu uspevali, a to se uglavnom odnosilo na borbene avione, helikoptere, razne protivavionske i protivoklopne rakete. Prvobitna je ideja bila da se za nabavku trgovci obrate SAD-u. I prvi kontakti, između Božića i Nove godine 1991, pokazivali su da Amerikanci žele da pomognu Hrvatima. Jedan od savetnika za odbranu tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg došao je u Zagreb i izgledalo je da će Hrvati dobiti remontovane avione F-15. No, nekoliko nedelja kasnije Zubak je pozvan na sastanak u Pariz, gde mu je američki savetnik rekao da "SAD nažalost ne mogu sebi da dozvole kršenje embarga". No, ponudio mu je drugo rešenje, rekavši da će pomoći u tome da svoje vojne potrebe Hrvatska reši preko Rusije, pa mu je dao kontakt tajnih agenata Finske koji su u to vreme imali najbolje izgrađene odnose s ruskim generalima. U Hrvatskoj su bili jako sumnjičavi prema ovom aranžmanu jer je vladalo mišljenje da su Rusi povezani sa Srbijom i da od tog posla neće biti ništa, nego da će Rusi pokupiti novac, a neće isporučiti ništa. Zubakova firma u akciju kreće sa svojim novcem i sledi odlazak u Moskvu, preko Finske. Tamo su dogovoreni detalji, a kada je posao odobrio i ruski predsednik Boris Jeljcin, počela je prva, oprezna isporuka dva transportna helikoptera Mi-8. Dogovor sa NATO Kako je prelet preko drugih zemalja, posebno Mađarske, izazivao previše pažnje, ubrzo je dogovoreno da će se oružje prevoziti velikim civilnim ruskim transportnim avionima AN-124 (Antonov) i IL-76 (Iljušin). Rusi su rekli da će zbog kontrole leta to teško ići jer će svi znati da to nisu civilni letovi, i da će najteže biti tokom preleta Mađarske. Naime, tu su bili američki "avaksi" koji su nadzirali vazdušni prostor Jugoslavije, zbog čega su se Rusi pribojavali da će im prisilno prizemljiti avione. Zubak je, međutim, s partnerima otišao na sastanak s tadašnjim generalnim sekretarom NATO-a Manfredom Vernerom, što je rezultiralo da svi ubuduće "zažmure" na ruske transportere koji su nosili oružje za Hrvatsku. I iz vojne baze 200-tinjak kilometara istočno od Moskve redovno su počeli da poleću veliki ruski transporteri. Od 1992. pa sve do 1997. iz Rusije je za Hrvatsku organizovano oko 160 letova sa po u proseku stotinjak tona oružja. Počeli su da stižu i MiG-ovi 21, koji su bili remontovani i stari deset do 12 godina. Za potrebe obuke hrvatskih pilota na "letećim tvrđavama" helikopterima Mi-24 stigli su i ruski instruktori koji su za šest meseci obučili sve hrvatske pilote. Posredstvom Rusa tada su Hrvatskoj prodate 54 letelice, dakle dve eskadrile MiG-ova 21, transportno-helikopterska eskadrila i 11 borbenih helikoptera Mi-24. Sve to naoružanje pristiglo je po vrlo pristojnim cenama, piše "Večernji". Svađa zbog S-300 Kada je na vlast došao premijer Ivo Sanader, gotovo da je izbio međunarodni skandal jer su Rusi još tada načuli da su Hrvati dopustili Amerikancima i Izraelcima uvid u tehnologiju S-300 i, još gore, kopiranje tehničkih šema sistema. To je bilo skandalozno jer je tako omogućen uvid u sve tajne ruske vojne tehnologije, koja se pokazala nadmoćnom u odnosu na američke "Patriote". Koliko se može razabrati iz raznih izvora, Hrvatska je još 1997. odlučila da neće da kompletira sistem te je idućih godina pokušavala da nađe kupca. Zainteresovao se Iran, no isporuku su sprečile SAD. Kasnije se zainteresovala i Turska, koja je ovim sistemom želela da odgovori na činjenicu da je Grčka preko Kipra kupila S-300. Ti poslovi nisu realizovani pa se sistemu gubi trag 2004, kada je sva oprema navodno ukrcana na brod u Rijeci i navodno otplovila u pravcu SAD. http://www.blic.rs/vesti/svet/rusija-razocarana-hrvatskom-dali-smo-vam-s-300-uoci-oluje-da-obuzdate-srbe-gde-su/5fe3ttl
  10. Почетком марта, за грађане Србије по много чему трагичног месеца, штампане и електронске медије је "затрпала" информација о доласку руских ловаца на дан када је пре 18 година започела злочиначка НАТО агресија на нашу земљу. Иако су професионалци из војске мирно и сталожено најављивали могући долазак шест руских „мигова“ за крај марта или почетак априла месеца ове године, део (режимских) медија је почетком марта громопуцателно најавио да ће авиони из Руске Федерације у Србију долетети баш 24. марта, на дан када је пре 18 година започела злочиначка НАТО агресија на нашу земљу. Та вест се „брзином светлости“ проширила по готово свим медијима, па тако, кад свако мало „дода“ и одузме, могли смо прочитати чак и да ће свих 6 мигова приликом доласка из Русије, прво прелетети читаву територију Србије (претпостављамо и Космет), пре но што слете на батајнички аеродром. Потреба Оперативна спобност наше војске је због недостатка адекватне ловачке компоненте, као најбитнијег (и првог „на удару“) дела ПВО заштите територије, већ годинама унатраг битно нарушена свеукупним стањем у држави, па тако и у војсци, односно њеном најелитнијем делу – РВ и ПВО. Са постојећа 4 МиГ-29 чији су ресурси при крају, као и три МиГ-21, у веома сложеним условима се обављала (и обавља), како редовна обука пилота-ловаца, тако и испуњавање преузетих међународних обавеза у заштити ваздушног простора и обезбеђивању неометаног одвијања ваздушног саобраћаја преко наше земље у смислу „ер полисинга“. Наша авијација се већ деценијама налази у „предколапсном“ стању и треба истаћи да само заслугама техничког састава ми имамо и даље какво-такво ваздухопловство. Стога, ова донација из Руске Федерације, те она најављена из Белорусије, као и најављена куповина хеликоптера на Западу, поред већ пристигла два руска и још неколико најављених, представља оно неопходно „освежење“ за наше ваздухопловство које ове године слави 105 година од свог оснивања. Велика би срамота била и за овај народ и за његове представнике са ма ког политичког спектра долазили, да једна од ствари са којом заиста можемо да се поносимо свуда у свету, ето тек тако нестане. И опет дакле, набавка ових летелица није спорна. Кадрови Оно што може да буде спорно у причи су кадрови. И у квантитативном и у квалитативном смислу. Последња генерација наших пилота који су прву официрску звездицу и војничку каријеру започели у својству пилота ловца, у јединице је ступила средином 90-их година 20-ог века. Исти случај је и са школованим подофицирским кадром који такође средином 90-их година по последњи пут попуњава јединице из четворогодишње ваздухопловно техничке школе. То наравно не значи да се престало са школовањем, него је оно настављено у донекле измењеним условима, где су се војни делатници суочавали са готово апсолутном незаинтересованошћу тадашње политичке елите за проблеме у војсци. Следеће генерације младих пилота (до данас) са академије излазе „из кабине“ Супераглеба Г-4, односно хеликоптера „Газела“. У складу са потребама и личним тежњама, односно могућностима, током летачке каријере завршавају преобуке за летење и на другим типовима, те се кроз процес перманентне обуке у јединици током војничке каријере, „попуњавао“ и ловачки кадар. Мало је сложенија ситуација била у ваздухопловнотехничкој служби, где је након укидања четворогодишње вазухопловно техничке школе, „Соломонско решење“ пронађено у једногодишњем специјалистичком школовању кадрова, које је показало одређен број недостатака, који је срећом, у највећој мери превазилажен људским квалитетима тих појединаца и њиховом жељом да „науче посао“. Док су имали од кога… У деценијама унатраг, кадар се осипао. Нормално је било да људи када стекну услове иду у пензију. Није нормално било да се након „петооктобарских“ промена насилно пензионишу људи. И није нормално било да војску напушта квалификован кадар због тешке материјалне ситуације. Нерешеног стамбеног питања и скромних личних примања. Ако имамо у виду да већ постоје и пилоти, дакле висококвалификован кадар у вишим официрским чиновима, који су пензионисани без решеног стамбеног питања, шта онда могу да очекују авио-механичари на пример, који су подофицири… У том смислу, већ је више пута наглашавано од стране самих војних званичника, да без адекватне акције коју мора предузети држава, како би мотивисала људе да раде у војсци, неће имати ко ни да одржава те „мигове“, нити ко да лети на њима. Ово је помињао и командант РВ и ПВО, као и још неколико званичника, како из РВ, тако и из Министарства одбране. Помак је учињен пре две године поновним оснивањем (у склопу Војне гимназије)-Средње ваздухопловнотехничке војне школе. Пре неки дан се и министар одбране састао са министром просвете и договорили су дуално образовање у некадашњем „Драпшину“, односно Ваздухопловној академији. Надамо се да то није бацање „прашине у очи“ (Познато је да свршени ђаци Ваздухопловне академије имају предност приликом запошљавања у цивилне авио-компаније и сервисе, односно на самом аеродрому, где су им плате осетно веће него када би исти посао радили у војсци – према садашњем стању ствари) Углавном, ситуација је и што се тиче кадрова сложена. За две до три године ће бити пензионисани они најстарији и најискуснији техничари који су „преживели“ пензионисања „после 5-ог октобра“. На овим млађима је у наредном периоду да стекну што више искуства. За сада је план, конкретног што се тиче, да тренутни технички кадар са МиГ-21, буде одмах преобучен за МиГ-29. Исти случај ће бити и са пилотима, којих тренутно сразмерно има мало, тим пре што је ловачка авијација због своје психофизичке захтевности „ограничена“ негде до 45 године за пуну искоришћеност летачког кадра. Али, снаћи ће се војска већ, она никада није ни била проблематична, већ политичке елите које су је (зло)употребљавале за личну промоцију… Политичари Да ли је Вучићево понашање приликом посете Русији када је отишао у хангар и одушевљавао се 29-кама било заиста искрено или одглумљено, није ни битно. Битна је злоупотреба војске за стицање политичких поена. Вучић је мислио да ће са „миговима“ на симболичан начин показати како има подршку руског председника Путина. Путин је пак „стари лисац“ који већ годинама унатраг показује завидан ниво политичке хладнокрвности и рационалности. Српски (режимски) медији су једногласно пренели како Путин на овим председничким изборима подржава Вучића! То наравно није истина. Након њиховог сусрета, пожелео му је срећу на изборима КАО И СВИМ ОСТАЛИМ председничким кандидатима. Иако су, у јеку предизборне кампање, били ради да се састану са њиме (и сликају се), како Путин, тако и Ангела Меркел су то учинили више из пристојности, него што је то заиста подршка, а како представљају прорежимска гласила. Да је подршка заиста стварна, ето би нама пред изборе долетели „мигови“ или би се Ангела „отворила“ за неки повољнији кредит или донацију. Треба рећи иначе да су „мигови“ у летном стању и да имају довољно ресурса да прелете овде. По првобитном договору, авиони су морали бити доведени у „предекспортно стање“, тј. требали су им бити скинути они уређаји и склопови који нама (у најкраћем) не требају, а онда из Русије да прелете, или пак да се допреме у транспортном авиону. Тек када буду на батајничком аеродрому, у ВЗ „Мома Станојловић“ би започео њихов ремонт, односно продужење временског рока рада на 40 година, а касније према стању, што би нашој ловачкој авијацији дало „форе“ следећих 10-15 година. Значи, радови се изводе код нас а не у Русији, баш као што је то учињено и пре 10-ак година, када је такође у „Моми“, у сарадњи са Русима ремонтовано тада 5 летелица „претеклих“ од НАТО агресије. Тада са њима нико није правио предизборне циркусе, а избори су се и тада одржавали. Стога смешно звучи Лазански када у данашњем интервјуу за СПУТНИК, каже да „мигови“ још нису допремљени зато што „неке наше пријатељске земље, због НАТО, не дозвољавају прелет преко своје територије“ Па ако је тако, онда га неће дозволити никада! Ако НАТО већ брани да ти авиони дођу у Србију. Шта ће Лазански, мора да брани „вођу“ и да даје такве сомнабулне изјаве…. Заправо, можда би „мигови“ и стигли 24. марта да Вучић није одлучио да се уместо са њима, слика са једним од актера тог трагичног дана за наш народ-Шредером… Мислите о томе!
  11. Где је, у ствари, фашизам Агресија на суседне земље, бескрајни ратови, разбијање држава, насилне промене граница? Да ли нас то подсећа на Доналда Трампа и Најџела Фаража или на њихове политичке противнике, кланове Клинтон и Буш, на Тонија Блера и Дејвида Камерона Аутор: Милош Ковић, уторак, 31.01.2017. (Фото Бука) У јавности западних земаља све чешће се чују речи „фашизам” и „фашисти”. Резервисане су за Доналда Трампа, Герта Вилдерса, Марин ле Пен и остале „десне популисте”. При томе, коришћење тако тешких речи правда се позивањем ових политичара на националне вредности, захтевима да се зауставе масовна усељавања у њихове земље и ксенофобичним испадима њихових присталица. Фашизам је, међутим, појам чије значење се не може брзо и лако одредити. Тако је, уосталом, са свим политичким идеологијама. Нема општеприхваћене дефиниције либерализма, социјализма или конзервативизма. Познато је да се под појмом „фашизам” крију тако разнолики покрети какви су италијански фашисти, немачки нацисти или хрватске усташе. Све то, ипак, не би требало да нас збуни и спречи у намери да разумемо ову важну историјску појаву. У томе би, више од политичких поједностављења и теоријских образложења, могло да нам помогне историјско искуство. Постоји једна кључна особина фашизма на коју се, у општој граји против Доналда Трампа или Марин ле Пен, намерно или не, пречесто заборавља. Фашисти су, ипак, остали упамћени по агресијама на друге, суверене земље, по бескрајним ратовима, разбијању држава и по насилним променама граница. И Луј XIV и Наполеон вршили су агресије на суседе, водили непрекидне ратове, разбијали земље и мењали границе. Хитлерове агресије су, међутим, биле праћене масовним уништавањем целих људских популација, какве су били Јевреји, Роми или Срби. Као такав, фашизам је упамћен нарочито у Централној, Источној и Југоисточној Европи. Агресије на суседне земље, бескрајни ратови, разбијање држава, насилне промене граница? Да ли нас то подсећа на Доналда Трампа и Најџела Фаража или на њихове политичке противнике, кланове Клинтон и Буш, на Тонија Блера и Дејвида Камерона? Треба ли подсећати на разарање Југославије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, опкољавање Русије, провоцирање Кине, Ирана? Трамп, напротив, ако је веровати најавама, заговара традиционалну дипломатију интереса и преговора између суверених држава, какву свет познаје још од Вестфалског мира из 1648, насупрот бескрајним крсташким ратовима у име „вредности”, које неуморно воде њихови либерални противници. Масовно, етнички мотивисано уништавање целих људских популација? Ови људи успели су у ономе што је Хитлеру и Павелићу изгледало као недостижни идеал: побили су и протерали српско становништво у Хрватској, деловима Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији. То су, наравно, спровели рукама својих локалних сарадника, баш као што су то учинили с хришћанима у Ираку или Сирији. Не би требало заборавити ни медијску антисрпску хистерију која је омогућила потоње, некажњене, масовне злочине над Србима. Та операција упоредива је само с оним што је нацистичка Европа учинила с Јеврејима. Марк Мазауер, професор на Колумбија универзитету у Њујорку, у књизи Хитлерова империја, утврдио је да су се Хитлер и нацисти, у злочинима почињеним у Источној Европи, угледали на колонијална искуства либералних држава, Велике Британије и САД. Они су, једноставно, на Европљанима примењивали оно што су либерални колонизатори чинили у Африци и Азији. Хитлер се дивио промишљености и безобзирности Британаца у Индији, као и расистичкој бруталности САД према црнцима и Индијанцима. Отворено је говорио да ће словенски свет, нарочито Русија, у будућности бити Индија уједињене, немачке Европе. У германском колонизовању словенских територија на истоку Европе Хитлер је желео да се угледа на искуства САД. Тамо су се енклаве „расно и цивилизацијски супериорног становништва” у индијанском мору постепено повезивале, спајале и отимале земљу домороцима. По мишљењу Мазауера, покушаји либералних империја да присиле колонизоване земље да усвајају њихове модернизацијске и културне моделе само су друго лице неуништивог, древног расизма. И Хитлер и Гебелс позивали су на уједињење Европе око Немачке, да би се заштитиле и одбраниле њене расне, али и културне вредности. При томе, отворено су тврдили да су кључне сврхе уједињења Европе одбрана од Русије и поход на њу. Реторика одбране од Совјетског Савеза била је корисна и у послератном процесу уједињавања Европе, при чему су, како Мазауер показује, на том послу марљиво радиле, као високи чиновници, и дојучерашње Хитлерове присталице. Руска опасност била је важан део кампања присталица ЕУ на референдуму о брегзиту у Британији и присталица Хилари Клинтон на изборима у САД. Неко ће рећи да, на крају крајева, НАТО либерали не освајају свет у име расе, него људских права. Бомбе су, по Републици Српској, Србији, Ираку, Либији и Сирији ипак падале уз амерички и британски рок енд рол, а не уз немачке војничке маршеве. Заиста, лепа утеха за милионе њихових жртава. Доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Београду
×
Search results - Живе Речи Утехе