Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Празник Светог Јустина Ћелијског данас је торженствено и молитвено прослављен у манастиру Ћелије код Ваљева гдје је овај Божији угодник живио, служио и проповједао последњих 30 година свога живота. Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, протојереји Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и Раде Јовић из Архиепископије Београдско-карловачке, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Миленко Ралевић парох у Јужној Америци, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Празник Педесетнице – Силаска Светог Духа на апостоле, Тројчиндан, прославља се три дана, а у том дивном празнику сабрани су сви дани од настанка свијета и своју пуноћу добијају сви догађаји од настанка свеукупне творевине и човјека, казао је Митрополит Амфилохије бесједећи након читања зачала из Светог Јеванђеља. -Сви земаљски народи и сви људи су позвани да постану један Божији народ, Христов народ, а то је Црква Христова, чија врата су тајна Светог Крштења. Као што су ученици Христови били запечаћени Духом Светим, тако и сваки онај који се до данас крштава у име Оца, Сина и Духа Светога бива запечаћен Духом Светим и силази Дух Свети на свакога од њих појединачно и чини човјека обиталиштем Божијим, носиоцем и свједоком свјетлости Божије, правде, мудрости, истине Божије – казао је Вископреосвећени Митрополит. Он је нагласио да Црква Христова силом Диха Светога призива све људе да постану један Божији народ, једне душе и једног срца. -То јесте смисао Цркве Христове, то јесте оно што овај празник, овај датум, овај дан свједочи, да је све призвано и позвано да постане свједок Духа Светога животворног и од настанка свијета је све усмјерено у том правцу – рекао је Митрополит Амфилохије. Вископреосвећени је казао да на Тројчиндан прослављамо откривење најсавршеније тајне Божије и откривење људске тајне. -Прослављамо откривење тајне Богочовјека, који је сам по природи тројичан, јер га је Бог Тројични створио. И човјек и све што постоји оно носи ту тројичност божанску у себи, а нарочито човјек као најсавршеније биће створено божаснком руком – казао је Митрополит Амфилохије и додао да није случајно Свети Василије Острошки храм у Доњем манастиру посветио управо Светој Тројици, јер су сви празници сабрани у овај велики празник Тројчиндан. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке обитељи и сабраног вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастриској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Амфилохије служио је на Духовски уторак, 29. Маја 2018. љета Господњег Свету архијерејску Литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем острошком манастиру. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, протојереји Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и Раде Јовић из Архиепископије Београдско-карловачке, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Миленко Ралевић парох у Јужној Америци, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Празник Педесетнице – Силаска Светог Духа на апостоле, Тројчиндан, прославља се три дана, а у том дивном празнику сабрани су сви дани од настанка свијета и своју пуноћу добијају сви догађаји од настанка свеукупне творевине и човјека, казао је Митрополит Амфилохије бесједећи након читања зачала из Светог Јеванђеља. -Сви земаљски народи и сви људи су позвани да постану један Божији народ, Христов народ, а то је Црква Христова, чија врата су тајна Светог Крштења. Као што су ученици Христови били запечаћени Духом Светим, тако и сваки онај који се до данас крштава у име Оца, Сина и Духа Светога бива запечаћен Духом Светим и силази Дух Свети на свакога од њих појединачно и чини човјека обиталиштем Божијим, носиоцем и свједоком свјетлости Божије, правде, мудрости, истине Божије – казао је Вископреосвећени Митрополит. Он је нагласио да Црква Христова силом Диха Светога призива све људе да постану један Божији народ, једне душе и једног срца. -То јесте смисао Цркве Христове, то јесте оно што овај празник, овај датум, овај дан свједочи, да је све призвано и позвано да постане свједок Духа Светога животворног и од настанка свијета је све усмјерено у том правцу – рекао је Митрополит Амфилохије. Вископреосвећени је казао да на Тројчиндан прослављамо откривење најсавршеније тајне Божије и откривење људске тајне. -Прослављамо откривење тајне Богочовјека, који је сам по природи тројичан, јер га је Бог Тројични створио. И човјек и све што постоји оно носи ту тројичност божанску у себи, а нарочито човјек као најсавршеније биће створено божаснком руком – казао је Митрополит Амфилохије и додао да није случајно Свети Василије Острошки храм у Доњем манастиру посветио управо Светој Тројици, јер су сви празници сабрани у овај велики празник Тројчиндан. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке обитељи и сабраног вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастриској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  5. Високопреосвећени митрополит је са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу поводом храмовне славе. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају вјековну традицију својих предака. -У књизи вјечнога живота је једина нада човјекова а све остало је безнађе. Непролазно је само оно што Бог забиљежи у своје памћење, оно што се приноси на дар Христу Богу који је ради нас и нашега спасења сишао са Небеса као хљеб живота да се Њиме хранимо у Светој тајни причешћа. Његово је присуство међу нама и са нама. У Његово име је и овај славски колач који је наставак Свете Литургије, Тајне Тијела и Крви Господње којима смо се причестили. Као што су сабрана зрна овог кољива које је принето за живе и упокојене тако су се и душе оних који су овдје сахрањени и крштени у име Господње сабрале око ове светиње и Свете службе, да заједно прославимо живога Бога, вјечно људско достојанство и смисао, казао је владика. Митрополит је казао да нам Христов живоносни гроб свједочи да гроб није посљедња ријеч о човјеку и да сваки гроб људски који се причести Христовим постаје вјечан као и свака душа која се Богу принесе на дар јер човјек је бесмртно биће које се не рађа за смрт, пролазност и ништавило. Подсјетивши да се људи враћају вјери, митрополит је истакао да душе жедне живога Бога знају да ако се овај земаљски хљеб којим се хранимо не освешта Хљебом Живота, Христом Богом нашим, онда је он пролазан као и човјек који се храни њиме. Казао је да се и ова светиња на Пелевом бријегу обнавља да би обновила љубав међу браћом, слогу, помирење, да би се њоме обновили кроз Тајну крштења, миропомазања, примања Духа светога животворнога, кроз тајну живљења по Божијем закону . Истичући да се крштењем упусујемо у књигу вјечног живота, позвао је све Братоножиће који се нијесу крстили, старе и младе, да то учине како би се овај Сабор братске љубави и слоге, који је започео у вријеме Ђурђа Бранковића српскога владара који је основао овај манастир а у име Свете Тројице, наставио и у будућа покољења. -Братоножићи су призвани, без обзира гдје живе да се сабирају свуда, али посебно око овога Храма и да тако постану једно са свим својим прецима и да приме залог вјечнога и непролазног живота, рекао је Митрополит Амфилохије. Након тога домаћин славе Слободан из братства Марковића предао је дио колача куму за наредну годину из братства Перовића. Високопреосвећени владика је са свештенством служио и помен проти Пеју Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Сабор Братоножића на Пелевом Бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали пјесници окупљени око удружења “ Горска вила“ из Подгорице (Рајка Мартиновић, Радоје Здравковић, Пајо Булатовић, Павле Радуловић) и гуслари поп Раде Радовић и Радомир Живковић. Пожеливши да 21 вијек донесе боље услове за живот Братоножићима и Црној Гори, домаћин Слободан Марковић је истакао да овај Сабор има за циљ да у миру и слози окупља браћу на част потомака и да подсјети све а посебно младе људе да не забораве своја прађедовска огњишта, ко су и шта су, а у име овог братства све присутне Драгиша Марковић је позвао да се окупе око славске трпезе. За трпезом хришћанске љубави Митрополит Амфилохије је још једном благословио Братоножиће и пожелио да овакви сабори заживе широм Црне Горе и шире јер се на њима од памтивијека градило све оно што јесмо, што имамо, што смо били и што ћемо бити. Након Сабора, Митрополит Амфилохије је са свештенством у селу Клопот посјетио Вазнесењску цркву у обнови. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. – Памћење које се темељи на пролазном је од данас до сјутра. Вјечно је само Божије памћење и они који су записани у књигу вјечнога живота. О томе свједоче свети храмови и гробови који су записани у ту књигу и који подсјећају да смо и ми вјечни иако рођени на земљи од пролазних оца и мајке. Крштењем примамо квасац вјечнога живота и постајемо бесмртни и то је оно што нам Црква свједочи преко 2000 година, рекао је данас на Духовске задушнице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у архипастирској бесједи сабраном вјерном народу у Братоножићима. Звучни запис беседе Високопреосвећени митрополит је са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу поводом храмовне славе. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају вјековну традицију својих предака. -У књизи вјечнога живота је једина нада човјекова а све остало је безнађе. Непролазно је само оно што Бог забиљежи у своје памћење, оно што се приноси на дар Христу Богу који је ради нас и нашега спасења сишао са Небеса као хљеб живота да се Њиме хранимо у Светој тајни причешћа. Његово је присуство међу нама и са нама. У Његово име је и овај славски колач који је наставак Свете Литургије, Тајне Тијела и Крви Господње којима смо се причестили. Као што су сабрана зрна овог кољива које је принето за живе и упокојене тако су се и душе оних који су овдје сахрањени и крштени у име Господње сабрале око ове светиње и Свете службе, да заједно прославимо живога Бога, вјечно људско достојанство и смисао, казао је владика. Митрополит је казао да нам Христов живоносни гроб свједочи да гроб није посљедња ријеч о човјеку и да сваки гроб људски који се причести Христовим постаје вјечан као и свака душа која се Богу принесе на дар јер човјек је бесмртно биће које се не рађа за смрт, пролазност и ништавило. Подсјетивши да се људи враћају вјери, митрополит је истакао да душе жедне живога Бога знају да ако се овај земаљски хљеб којим се хранимо не освешта Хљебом Живота, Христом Богом нашим, онда је он пролазан као и човјек који се храни њиме. Казао је да се и ова светиња на Пелевом бријегу обнавља да би обновила љубав међу браћом, слогу, помирење, да би се њоме обновили кроз Тајну крштења, миропомазања, примања Духа светога животворнога, кроз тајну живљења по Божијем закону . Истичући да се крштењем упусујемо у књигу вјечног живота, позвао је све Братоножиће који се нијесу крстили, старе и младе, да то учине како би се овај Сабор братске љубави и слоге, који је започео у вријеме Ђурђа Бранковића српскога владара који је основао овај манастир а у име Свете Тројице, наставио и у будућа покољења. -Братоножићи су призвани, без обзира гдје живе да се сабирају свуда, али посебно око овога Храма и да тако постану једно са свим својим прецима и да приме залог вјечнога и непролазног живота, рекао је Митрополит Амфилохије. Након тога домаћин славе Слободан из братства Марковића предао је дио колача куму за наредну годину из братства Перовића. Високопреосвећени владика је са свештенством служио и помен проти Пеју Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Сабор Братоножића на Пелевом Бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали пјесници окупљени око удружења “ Горска вила“ из Подгорице (Рајка Мартиновић, Радоје Здравковић, Пајо Булатовић, Павле Радуловић) и гуслари поп Раде Радовић и Радомир Живковић. Пожеливши да 21 вијек донесе боље услове за живот Братоножићима и Црној Гори, домаћин Слободан Марковић је истакао да овај Сабор има за циљ да у миру и слози окупља браћу на част потомака и да подсјети све а посебно младе људе да не забораве своја прађедовска огњишта, ко су и шта су, а у име овог братства све присутне Драгиша Марковић је позвао да се окупе око славске трпезе. За трпезом хришћанске љубави Митрополит Амфилохије је још једном благословио Братоножиће и пожелио да овакви сабори заживе широм Црне Горе и шире јер се на њима од памтивијека градило све оно што јесмо, што имамо, што смо били и што ћемо бити. Након Сабора, Митрополит Амфилохије је са свештенством у селу Клопот посјетио Вазнесењску цркву у обнови. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика.
  8. У надахнутој беседи Преосвећени владика шабачки Лаврентије указао је да је срео много људи, али најмање срећних. У очувању здравља, у борби против зла ништа се не може без помоћи Божије. Зато је Васкрсење Господње највећи догађај у историји. Пред Васкрење Господ је најближи свакоме коме је потребна помоћ. Васкршња радост нека би нас пратила целог живота, зажелео је владика. View full Странице
  9. Aутор и водитељ: Дејан Стојадиновић Гост: Теолог Стеван Јовановић View full Странице
  10. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“.   Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12).   Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици…   У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила!   У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли.   Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.   Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма).   Архимандрит Василије (Гондикакис)   Извор: Епархија жичка
  11. Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије (Гондикакис) Извор: Епархија жичка View full Странице
  12. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“   Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“   Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“   Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“   И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем.   Архимандрит Дамјан (Цветковић)   Извор: Епархија жичка
  13. Недавно је, у издању Епархије жичке, изашла књига оца Антонија Конијариса, свештеника Грчке православне Цркве у Америци, под називом Проповедање речи Божије. Поред више од педесет година свештеничке службе и веома изражене друштвене активности, оца Антонија је красила и титула професора омилитике на грчком православном колеџу Светог крста, за који је везан сам настанак књиге која је пред нама. Иако упућено најпре онима који проповедају реч Божију, ово дело може бити отрежњујуће и корисно свима вернима који се налазе пред изазовом сведочења праве вере. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Извор: Епархија жичка View full Странице
  14. Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања.   У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања.   И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа.   У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству.   Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа.   Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци.   Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат.   Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32).   У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу.   Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва.   Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима.   Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света.   Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету.    Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом:   Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!   С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ     Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  15. Данас заједно са анђелима, пастирима и свима светима, налазећи се под овим благословеним јужним небом, кличемо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14). Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице
  16. Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске.   Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас!     Александар Вујовић,  професор Цетињске богословије  и уредник Катихетско-образовног  програма Радио Светигоре   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Да за Цркву Христову и светитеље Његове не постоје границе, потврђивали су и потврђују бројни примјери током двије хиљаде година дуге историје. Потврђиваће то и свједочити до краја свијета и вијека. Житије Светог Мардарија – пдф Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас! Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Бог је, знамо (или не знамо), свемогућ, свезнајућ, свеприсутан, праведан, итд. Да издвојим само један атрибут, свемогућност, и да поставим питање с тим у вези, зашто је, дакле, (било) потребно да Бог са свим тим особинама "постане човеком"? (Сувопарна теолошка сматрања и разматрања овога питања, за сада, ме не интересују, него најједноставнији одговори који долазе "из срца"). Телеолошки програм, како бих ја то назвао, илити "домострој спасења" (?), показује да Бог, ако и поседује све горе побројане атрибуте (и још по неке, вероватно) осим "свемогућности", ипак није оно што хришћани "замишљају" (верују-не верују) и како Га доживљавају. "Притиснух само тастер један и оздрави створ мој вољени" било би довољно да је рекао (и урадио). Јер, ако је свемогућ, чему сва та драма...? (THE GOSPEL ACCORDING TO SENECA http://metrum.org/gosen/index.htm) ...да неког импресионира? (Девојку, можда? ) ... Да разјасним још мало своју позицију овде. Ја сам атеиста зато што ми тај назив приписују хришћански (и ини) верници када им на питање да ли верујеш у Бога одговорим - не, не у тако "описаног" као што стоји у СЗ/НЗ Бога (Аллах, Брахма, Ахура Мазда et al.) . С друге стране, ако ми атеиста постави исто питање, одговарам дакле и њему негацијом, и он ме онда, с правом, сврстава у своје редове. Агностик такође нисам јер сматрам, по речима pape Ratzingera, да је "стајалиште агностика кукавичко и опортунистичко", и ја би` додао, издајничкo И, рекох једном негде, такав живот, живот који се живи с главом у песку а стражњицом у ваздуху не приличи бићу које размишља. Не сматрам се ни деистом нити пантеистом, такође. (А бејах некад фидеиста, сачувај ме Боже и саклони ) (Дакле могао бих да себе именујем /некаквим/ скептиком, тј. то би било најближе одређење онога шта сам "по себи и за себе". Неологизам један "насушни" би овде добро лег`о )
  19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у суботу 31. децембра 2016. године, са почетком у 19:00 часова, у кабинету за веронауку средње школе „22. октобар” у Жабљу, у организацији Српске православне црквене општине жабаљске, а у оквиру циклуса предавања током Божићног поста, јеромонах др Клеопа, професор Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца, одржао је последње предавање под називом „Божић- испуњење Божијег промисла и Божије љубави”. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×