Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

АлександраВ

Члан
  • Број садржаја

    5309
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    90

Everything posted by АлександраВ

  1. Нема правде овде. Постоји само субјективно постављено и/или законски прописано шта се под правдом мора подразумевати, што не значи нужно нити да она то јесте, нити да се доследно спроводи. Практично, "правда" је тамо где се налази појединац или група која управља и/или одлучује, с тим што ту правду представљају субјективни доживљај и став појединца, усаглашеност ставова појединаца у групи или усвојена правна акта у заједници, с тим што ни једно ни друго ни треће не искључује клопку да истерујући правду с једне стране чине неправду на другој. Објективно, правда не постоји овде, односно постоји формално или субјективно.
  2. Постоји једна лепа тема на форуму Творац града која се зове Поетски каладонт. Овај форум је изградио мој пријатељ, предивни књижевник, афористичар, изузетна особа, Ненад Живковић, Sky Seeker, који се упокојио у марту ове године. Волела бих да и овде наставимо његову игру која показује да свако може бити песник. Једноставно је. Напишете своје стихове на означену реч у претходном посту, означена реч из претходног поста мора бити прва у вашем поетисању, у којем ви означавате реч која ће бити прва следећем песнику... и тако поново, нема никаквих других правила, не морају бити риме, нема задате форме, не мора да се прати никакав садржај, можете да се изразите како год желите Нпр: Задата реч је нађем Ја онда стихоклепам следеће - Нађем ја увек тај пут од мрвица иако милим као бубица - ни не знаш да те пратим пази се када те ухватим Задала сам реч пратим, она мора бити прва у следећем поетисању. Ето, ко хоће да се игра
  3. Ево укратко, са телефона, куцаћу пола сата Страх Божији се огледа у поштовању заповести, односно у њиховом непоштовању расте наш страх од Бога. Страх Божији се преплиће са љубављу, као Стари и Нови Завет, једно без другог не иде. Страх Божији не значи да ми треба да изгледамо скрхано, да улазимо у цркве и манастире са болном и тужном фацом, сиви и без радости (то је заправо била почетна тема на виберу), нити нашим таквим скрханим изгледом призивамо и утврђујемо себе у страху Божијем, него такав наш изглед може бити последица наших осећања да смо нешти забрљали, као што рече Ана, али не можемо се ми наместити у позу за тај страх. Љубав и страх, руку под руку, јер волим и испуњавам заповести и плашим се да њиховим неиспуњавањем удаљавам од себе Љубав, а то не желим јер волим, а када волим Бога, том љубављу изгоним из себе сваки страх од овога света, од људи, демона, зла, смрти.
  4. Нисам више форумашица, сада сам виберашица, овде сам у пролазу
  5. Написах роман у три тома на виберу, нема шансе да пишем опет
  6. Патологија духа времена Владета Јеротић Извор: Неуротичне појаве нашег времена, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007. Све се чешће као лекари, и не само као лекари, сусрећемо са једном врстом људи, махом млађег животног доба, у разним земљама западне цивилизације, капиталистичким, као и социјалистичким, који показују неку чудну незаинтересованост за живот. Наизглед су равнодушни, празни и безосећајни. Ако стекнете њихово поверење можете после неког времена сазнати да се, осећају сити живота; не виде у њему никакав смисао, размишљају понекад о самоубиству, неки од њих су и покушали да се убију на озбиљан или мање озбиљан начин. Чињеница да су остали у животу њима не значи ништа. Најчешће сматрају да су случајно остали у животу, а не покушавају поново да се убију не зато што се боје смрти или што су открили неки смисао у животу, већ просто зато што су троми и лењи да уопште нешто предузму. Већина ових младих људи, од којих су неки, додуше, већ дошли и до тридесете године, окусила је све чаробне напитке које им савремена вавилонска тржница пружа: дроге, алкохол, путовања дуж светских меридијана и упоредника, луде аутомобилске трке и, наравно, сва могућа сексуална искуства, перверзна и инверзна. Неки су се од њих женили и удавали више пута, неки чак имају и децу коју, наравно, чувају мајке или бабе, јаслице или домови. Социјално порекло ових духовних бескућника је различито, најчешће добро и врло добро, породице су, дакле, имућне, али дезинтегрисане, напола распаднуте, без емоционалне климе заштите и топлине. Интелигенција им је најчешће добра и врло добра, били су некада одлични ђаци у средњој школи, на студијама знатно попустили са учењем, мада има примера да су успешно завршили студије подсмевајући се сами себи и друштву урамљеном дипломом. Било је и таквих који су тражили, опет без страсти и истинске потребе, одговоре на нека себи постављена питања у неким спиритуалним или назови спиритуалним правцима, очекујући од спиритизма, трансценденталне медитације, јоге, зена, разних еклектичких секти готове обрасце понашања и унапред спремљене одговоре на питања живота и смрти. Одустајали су од даљег посећивања ових шароликих и лепоречивих група у тренутку када је требало да учине неки активан напор вежбања, медитирања, одрицања, гладовања, за које нису били спремни. До сада сам говорио о феноменолошкој симптоматологији једног дела младих људи између двадесете и тридесете године, што из личног искуства психијатра и психотерапеута последњих десет или петнаест година у Швајцарској, Немачкој и Београду, што из светске психијатријске и психолошке литературе која описује, са врло малим варијацијама, у длаку исти тип младог човека, било где на широком пространству, за сада првенствено западних земаља Европе и Америке. Било који трезвен и разуман човек са мало или чак нимало психолошког или психотерапеутског искуства, када би чуо о каквој се појави говори, закључио би, без много сумње, да је у питању нека болесна појава и онда би још остало да затражи од психијатра да ову појаву класификује и упише је у неку рубрику и шифру познатих психијатријских дијагноза душевних поремећаја. Овде управо и почињу тешкоће и неспоразуми. Нажалост, или срећом, ретко је када било могуће поставити дијагнозу ове чудне животне ситуације у којој су се, тако рећи, масовно нашли млади људи данас. Није међу њима било, или од тада заиста ретко, добро нам знаних и познатих схизофреничара, депресиваца, параноичара, класичних алкохоличара или наркомана, симуланата и дисимуланата. Па ипак, тешко је било одрећи да је у питању неки болестан феномен, али не више болестан онако како смо до сада научили да треба болест приказати, описати и класификовати. Задовољили смо се на почетку да признамо да не знамо добро каква је то нова болест, прихватајући, као утеху, примере из соматске медицине која, с времена на време, открива и нове болести о чијим узрочницима, току и терапији још врло мало нешто поуздано зна. У прави час прискочио нам је у помоћ један бечки лекар, психијатар, неуролог, психотерапеут, а чије је име Виктор Франкл. Радозналог, живог и оштрог духа, сâм прошао кроз непроцењиво животно искуство вишегодишњег затвореника најгорих нацистичких логора за време рата, остао случајно, срећом или чудом, како сам каже, жив, изгубио жену и децу у гасним коморама великог Рајха, почео је живот после рата изнова, као да се поново родио. Облагорођен свешћу о томе да су најбољи, највреднији и најхрабрији оставили кости и пепео у логорима, почео је своја истраживања, „патологије духа времена“, скромно, готово са побожном преданошћу успоменама на нестале пријатеље, другове и друге мученике из логора, без гнева, без жеље за осветом, без мржње. Прво питање на које је морао себи да одговори било је чему су имали да захвале сви они усправни и смирени људи који су такви остајали до краја, људи спремни и у најтежим тренуцима као и у последњем свом часу, да помогну другима, да кажу неку праву, утешну и храбру реч, да на себе не мисле, да не мисле више ни на своје жене и децу које су оставили за собом или који већ више нису били у животу. Наравно да се Виктор Франкл морао питати како је и сам преживео сав тај ужасан мрак и ноћ људске историје а да није полудео, да се није убио, да није заборавио себе и своје достојанство, да је чак сачувао моћ да о свему томе поново промисли, пише, говори, сведочи. Није било, зачудо, потребно да много размишља, одговор је дошао из њега самог, рекло би се из дубина праживота, још онда за време рата, у логору. Сви они који су сачували до краја људски лик у себи, који су и њему помогли да сачува и себе самога од хаоса, носили су у себи или чудесно пронашли у себи дубљи смисао своје патње и своје смрти. Тако се у Виктору Франклу, на почетку малом бечком лекару, касније познатом и до данас све познатијем професору и почасном професору многих универзитета у свету, писцу неколико десетина књига, предавачу и светском путнику, мисионару и оснивачу „трећег бечког правца психотерапије“ (после Фројда и Адлера) родила идеја о вољи за смислом као најдубљем и основном покретачу сваке људске делатности. Многи ће помислити: шта има новог у тој идеји, зар нису већ стари грчки философи, Хипократ и сви стари добри лекари од Парацелзуса, али знатно мање после њега, зар нису сви значајни религиозни мислиоци и покретачи нових вера у свету говорили и писали исто. Јесте, оваква идеја постојала је и раније и давала душевне и духовне хране многим паћеницима у свету да истрају и посведоче „светлост у тами“, у тами која светлост не испрља, у тами векова и тами мрачних људских страсти. Архетипске идеје присутне су од памтивека у људској природи, оне круже и макро и микрокосмосом одувек. Требало је да се и у нашем веку, славном веку људског ослобођења и најдубљег ропства још једном метаморфозира идеја смисла живљења и да очишћена и обновљена поново засветли у људском уму и људској историји. Овакво дело метаморфозе имао је да обави човек који је требало сам да прође, својим телом, душом и духом кроз пакао и чистилиште двадесетог века. Обновљена и у новом руху приказана идеја воље за смислом није само помогла и спасла једног човека, бечког психијатра Виктора Франкла од падања у хаос бесмисла и ништавила живота, она је била намењена читавом нашем времену и људима у овом времену. Никада у прошлости, рекло би се без патоса, није човек тако одлучно и тако потресно присутан стајао пред ивицом понора над којим мора сам слободно да одлучи о својој будућности. Јер и после свих ратова и револуција у нашем веку, који нису престали, нити могу још да престану, и после свих успелих, делимично успелих или још неуспелих, економских ослобођења од тираније владања и понижавања човека над човеком, и после свих материјалних достигнућа која су, захваљујући успесима науке, подигла човека на ниво бар пристојног живљења, управо данас стојимо пред одлучним и једино важним питањем: Какав смисао има живот и да ли га уопште има? Воља за смислом упућена је данас свим људима у свету; онима гладним, којих има, знамо то добро, скоро половина човечанства, и који, откривајући ову вољу у себи, морају некако да преживе глад са седам или седамдесет мршавих крава – година, али је упућена још много више онима ситим и преситим, а од чије свести, воље и одлуке зависи докле ће они други гладовати. Невоља је и мука голема у томе што управо ови богати и моћни све више изневеравају у неговању воље за смислом. Они су први оболели од губитка воље за смислом и временом све су болеснији. Да ли је то болест на смрт једног дела друштва, једног начина вођења светске политике, једног дела цивилизације? Ако су очеви болесни, каква треба да буду њихова деца? Описали смо их на почетку овог чланка и томе опису додали бисмо још нешто. Добрим делом равнодушност, празнина и незаинтересованост једног дела данашње младости у свету, чији број није за потцењивање, привидна је и реактивне је природе. Тражење спаса у наркоманском заносу, будистичкој псеудонирвани, сексу ради секса, деструктивној и аутодеструктивној агресији, само је немоћан и пркосан одговор уочљивом губљењу воље за смислом код старије генерације. Говоримо о негативним појавама не зато што су нас оне преплавиле, већ зато да нас не би преплавиле. Свакој болести, индивидуалној, као и колективној, има лека, сматра с правом Виктор Франкл. Али, претходно морамо знати о каквој је болести реч и по могућности, што је теже, сагледати могуће узроке. О каквој је болести, дакле, реч? Виктор Франкл нам је помогао да поставимо правилну дијагнозу ове све распрострањеније болести. Овакав облик специфичног неуротизма који не почива на комплексима и на конфликтима у уобичајеном смислу, већ на конфликтима савести, на сукобима вредности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалном вакууму, створеним искључиво егзогеним разлозима, Виктор Франкл је назвао ноогеним неурозама. Ноогене неурозе не потичу из психолошке, него из ноолошке (од грчке речи: „нус“, која значи дух) димензије људске егзистенције. Духовно код Франкла нема у првом реду религиозно значење, него се односи на специфичну људску димензију. Занимљиво је да је Карл Густав Јунг у једном предавању, одржаном 1929. године, под насловом Циљеви психотерапије, рекао следећу реченицу која данас звучи врло савремено: „Око трећине мојих случајева не пати од неурозе која се може одредити клинички, већ од бесмислености и беспредметности њиховог живота.“ Очевидно да су корени данашње распрострањености ноогених неуроза дубљи него што је то у први мах изгледало. За ову распрострањеност Франкл нуди убедљиве чињенице, поткрепљене статистичким подацима, како на бечким психијатријским клиникама, на којима су пацијенти у 55% случајеви доживљавали егзистенцијални вакуум, тако и у Америци, у којој су истраживања у Националном институту за ментално здравље, на популацији од више хиљада студената, показала да је 78% студената једино желело да нађе неки смисао и циљ у своме животу. Франкл наводи још један значајан податак са једног међународног састанка психијатара 1973. године, на коме је Освалд Виметал, некадашњи шеф Психијатријске клинике у Олмоцу (Чехословачка) скренуо пажњу, надовезујући се и на ауторе из Немачке Демократске Републике, на присуство егзистенцијалне фрустрације у овим земљама. Криста Колер (Christa Kohler), са Психијатријске клинике Универзитета Карл Маркс у Лајпцигу, износи да је егзистенцијални вакуум могла да установи на основу сопствених истраживања.
  7. Зграбиш ништавило и створиш стварање тражењем облика у кварењу савршеног стварањем нереда са значењем за које се можеш ухватити.
  8. Неће, неће, џаба ти кокице, а пиво си сигурно већ попио Кратосе, опрости ми за оф молим Те, само да Ти махнем и целивам... Царе. Одох...
  9. Шаљива презимена форумаша

    Колико пута већ виђено. Преглупо. Њих две су се пецнуле, а онда наступа екипа која се на неколико страна спрда даље на рачун једне. Чак уопште нисте ни духовити, али смешни јесте.
  10. Која вас песма дирне до суза?

    To the crowd To the world You were so dry And with the token bird I made Send it to fly right to your side With the broken wing you sailed Oh like winter in July A barren river wide I'll pray for the flood To wash on you It's here I'll be with you Well if the birds can reach the sky To this land I'll be with you Till the Sun bursts from your side With my hands I reach to you When you think your chance is passing by When you blow your Moon away I'll bleed like the reed Fall with your knife It's here I'll be with you I'll fall...
  11. Шаљива презимена форумаша

    Dadoh otkaz, vratiću svoje devojačko, Vučić
  12. Жељом погубљена, У отрцаном капуту Путујем Речима Обликујем Дестинацију Ничега Нема више Непрежаљеног. Изнад моје главе Виси моја глава Одрубљена.
  13. Da ne brinete, redov Rajan je spasen. Ali, kako spasiti poslednji ostatak legendarne fabrike aviona? Senka smrti ponovo se nadnela nad jedini preostali dokaz postojanja prve srpske fabrike aviona "Ikarus" - njenu upravnu zgradu. Osam decenija stara lepotica, na nebranjenom graničnom prelazu između Zemuna i Novog Beograda, u bloku 9A, bije poslednju bitku. Lokalni David bije boj protiv globalnog Golijata, stvarni spomenik prošlosti bije bitku protiv instant simbola današnjice. Pa nešto mislim: moraju li investitori uvek i svuda s ledenim mirom da naplaćuju danak u betonu i parkinzima? Predahnu li ponekad malo u osvajačkom galopu? Svestan sam da je Sen Tropez, primera radi, bio beznačajno ribarsko seoce sve dok se na njegovoj obali Brižit Bardo nije svukla pred paparacima. Danas je to prenaseljeni luna park. I Igalo, rodno mesto moje majke, bilo je seoce na pola sata hoda od Hercegnovog. Danas se pitam kako ne potone u ustajalo bokokotorsko more pod težinom hotela, solitera, banja, odmarališta, tržnih centara i betoniranih molova? Odgovor se krije u magičnim rečima koje mnoga vrata otvaraju, ali pritom ruše i artefakte prošlosti: tamo turizam, ovde urbanizam. I tamo i ovde, nove nastambe stešnjene su jedna uz drugu. Ako želite, možete i veš da prostirete između balkona, kao da ste se zaglavili u srednjovekovnim uličicama. Kakvi to turizmi i urbanizmi prete da s lica zemlje zbrišu najstariju građevinu Novog Beograda, nastalu u vremenu kada se stotine hektara močvarnog zemljišta nisu zvale Novi Beograd i kada oko nje nije bilo ničega osim "Ikarusovih" hala i avionskih pista? Već jednom je uzburkala javnost, pretprošle godine, kada se na noge digao misleći svet, svestan da preostalo zrnce poznate istorije vredi više od instant projekta (ne)poznatog investitora. A gle, tačno prekoputa, u soliteru u Gramšijevoj ulici, živeo je i Čeda Janić, pilot, istoričar i osnivač Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva. Posmatrao je iz svog stana na 14. spratu zgradu "Ikarusa" na istoku i ostatke hangara starog zemunskog aerodroma na zapadu, tamo negde iza Airport Citija. Mislim da i danas njegov duh lebdi nad ovim prostorom, nekada neprikosnovenim carstvom srpske avijacije. Dečiji centar, koji koristi enterijere negdašnjeg "Ikarusa", dobio je nalog od vlasnika zgrade da se iseli za tri meseca, jer će zgradu rušiti. Zaposleni s nevericom čitaju da zgrada nema nikakvu zaštitu - ni kulturnu, ni istorijsku, još od decembra 2015. Znači da je investitor, čim je prestala građanska graja iz oktobra te godine, sačekao da u nastalom zatišju dobije na vremenu. Dobio ga je, pa će sad na istom mestu podići poslovno-stambeni objekat s podzemnim garažama, a navodno sačuvati reljef frontalne fasade. U dopisu stoji da ima čak i dozvolu Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika (!?), što je, blago rečeno, neshvatljivo. O značaju zgrade kojoj se omča ponovo obavija oko vrata, ali i o građanskoj inicijativi iz 2015, možete da se podsetite na Jutjub linku https://www.youtube.com/watch?v=jX_o1IquTmQ. S druge strane, ja sam priredio album fotografija da nas, od sada pa zanavek, podsećaju na godine, a evo i povode koji prethode rušenju ovog istorijskog spomenika. Ako je Zavod za zaštitu spomenika kulture ravnodušan prema sudbini upravne zgrade prve srpske fabrike aviona, za očekivati je da nije ravnodušan i Muzej vazduhoplovstva. A ako je i on, slobodno me onda pitajte zašto nisam iznenađen... Parafraziram reči Veljka Zajca, jednog od stanara bloka 9a (imate ga u video-priči): "Tu su pravili avione koji su branili Beograd. A danas, danas niko ne može da odbrani poslednji dokaz tog vremena." Zoran Modli https://www.facebook.com/zoran.modli/posts/10212053402720836
  14. Борим, бориш, бори, Боримо, борите, боре, Се Против себе. Колико поражених На ловорикама Изгубљених битака.
  15. Друга свитања чекам. Јутрења радости. Црнинама својим шетам, осветљена туђом пакости. Друга надања имам, Изван слика и света. Друга давања примам, Изван мртвих предмета. Све тише постојим, Ништа више не бројим, Не држим ништа својим, Страха се не бојим. Друга свитања чекам.
×
АлександраВ's Content - Живе Речи Утехе