Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    41908
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    196

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

78305 profile views
  1. Сви се на некога жале. Сви некога окривљују. Врло је мало оних који би на себе преузели кривицу и одговорност за растанак. Можда више не можемо да волимо? Више не можемо да опраштамо? За нас љубав више нема никакво значење? Или смо просто толико заробљени љубављу према себи, да ближњи за нас постаје терет? Сви ми знамо – да би односи, породични живот, функционисали, неопходно је да једно својом љубављу увећава срећу и лепоту живота другога. Од давнина је познато, “љубав је ватра, али гори кад убацујеш дрва“, и тада је могуће волети непрестано. Ни у једној књизи није написано и нико није рекао да волети значи само осећати срећу; не, волети значи желети добро и срећу другоме. То значи одрећи се свог егоизма и гордости, смирити се, да би владао мир, молити се у нади, задовољавати се малим које имаш, и благодарити за то, бити срећан видећи да је други срећан, и живети уздижући се... Волети – у томе је мудрост живота. Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава! Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, сматрајући да мени не приличи да пишем о љубавним односима, јер ја не знам “како је то тешко”. Можда су они и у праву, али, као и сваки свештеник, ја патим много више него што ви можете да замислите, кад видим сломљено срце, сузе на прекрасном лицу другог. А љубави је тако тешко да то види... Архимандрит Силуан (Висан) http://www.pravoslavie.ru/srpska/109979.htm
  2. Е, то значи волети! Ослепети себе да не би повредио другог. И нама би често било боље да затварамо очи, јер наш поглед може бити много тежи него што мислимо, и томе у кога гледамо може постати још горе од тог прекорног погледа. Многи људи губе снаге за борбу са собом или са искушењима кроз која пролазе само зато што смо их погледали како није требало! Због нас њихов живот може постати још тежи, јер ми не видимо како њих боли душа, скривена у том телу инвалида, или покривена ружноћом, или чиме год ружним, или пороком који је узео власт над њима, или депресијом, са којом се боре... Али да бисмо пред тим затворили очи, морамо волети! Не можемо престати да видимо туђу ружноћу ако смо равнодушни, или тупи, или желимо да маргинализујмо човека, него само ако показујемо осетљивост, деликатност и великодушност. Да ли је неопходна љубав да бисмо се понашали једноставно и природно? Очигледно, да! Неоходно је да волимо да не бисмо дозволили другом човеку да се осети повређено или прекорено, да не бисмо постали разлог због ког он пати, него да бисмо му, напротив, помогали, ублажавали, колико можемо, његов бол. А зар то не ради Христос у нашем животу? Мени се чини, Он нас гледа са затвореним очима, јер иначе ми не бисмо могли ни да погледамо на Њега, осећајући се тако кривима пред Њим. И још сам помислио: како ретко у данашње време чујемо за случајеве попут овог! Љубав као да је охладнела, као да немамо више снаге да волимо, или смо можда просто постали сувише себични? Раније су односи међу онима који се воле били много трајнији, лепши, срећнији. Раније је постојала лепота и свештена љубав двоје људи. Један прост гест, цветић, један поглед, већ су постајали извори радости, трепета срца и суза од среће. А сада... Само и чујеш за разводе и тугу. Скандале и оптужбе.
  3. “Неколико година пре Другог светског рата живео је један диван супружнички пар. Веома су се волели. Муж се, кад год је било могуће, трудио да изрази жени своју љубав. А она је била лепа, осетљива и нежног здравља. Али почео је рат, и муж је морао да оде на фронт. Тамо је прошао многа тешка искушења, али сваки пут је чудом остајао жив. И сваког дана се молио Богу да му помогне да преживи, да би се вратио кући, жени коју је тако волео. Мисао о томе да ће је опет загрлити загревала му је душу и помагала да издржи глад, хладноћу и ране. Када се рат завршио, он је, срећан као никад у животу, трчао кући као на крилима. Ево већ се види село, и у сусрет му иде друг! Када се радост од тога што су се видели живи и неповређени стишала, друг је почео да га теши, говорећи о некаквом искушењу које га је задесило. О каквом искушењу говориш? - пита човек коме је срце стало. Шта, ти ништа не знаш? Твоја жена је била тешко болесна. Преживела је, наравно, преживела, само јој је лице сада изобличено, - саосећајно је одговорио друг. Муж, као покошен, паде на земљу и горко заплака. И увече стиже он својој кући. Жена, видевши га, не може да се нарадује и само благодари Богу за чудо што се он вратио кући жив! А потом они седоше за сто... И одједном она схвати да је њен муж, тај вољени, изгубио у рату вид! Мислећи да је ослепео од последица рањавања, она га није ни о чему испитивала, да му не би причињавала додатну патњу. Почела је да се као и раније брине о њему, како приличи жени која воли, и они су срећно поживели још 15 година. Потом, после тих 15 година потпуне среће, али такође и тајних страдања, пошто је била неизлечиво болесна, жена је предала душу Богу. А муж који је волео затворио је њене очи... и отворио своје! Све те године он се претварао да је слеп, да не би увећавао њене патње”.
  4. Прочитао сам једну причицу која је на мене оставила јак утисак. Као што увек делим са вама све лепо и корисно што налазим, тако и сад желим да поделим ово са вама. И, као и увек, надам се да ће се свакоме између ових редова открити нека блага помисао.
  5. И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.

    1. Trifke

      Trifke

      Matej 10,28

  6. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и великог броја свештенослужитеља из АЕМ и других Епархија наше Свете Цркве, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије служио је опело новопрестављеном Оливеру Ивановићу, који је мучки убијен пре два дана у Косовској Митровици. На опелу служеном испред храма св. Николе на београдском Новом гробљу, Епископу су саслуживали протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја РПЦ Московске Патријаршије у Београду, старешине и свештенство више београдских храмова. Опелу је присуствовао велики број личности из политичког, културног и јавног живота Србије и Републике Српске. Епископ Теодосије је беседећи подсетио да је почившег Оливера Ивановића испраћамо као брижног супруга и оца, човека који се борио за свој народ, али и помагао свима. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинио је наш репортер Марко Маленчић. (Фотографија: "принтскрин" са "Курир ТВ") Извор: Радио "Слово љубве" Преузимање
  7. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и великог броја свештенослужитеља из АЕМ и других Епархија наше Свете Цркве, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије служио је опело новопрестављеном Оливеру Ивановићу, који је мучки убијен пре два дана у Косовској Митровици. На опелу служеном испред храма св. Николе на београдском Новом гробљу, Епископу су саслуживали протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја РПЦ Московске Патријаршије у Београду, старешине и свештенство више београдских храмова. Опелу је присуствовао велики број личности из политичког, културног и јавног живота Србије и Републике Српске. Епископ Теодосије је беседећи подсетио да је почившег Оливера Ивановића испраћамо као брижног супруга и оца, човека који се борио за свој народ, али и помагао свима. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинио је наш репортер Марко Маленчић. (Фотографија: "принтскрин" са "Курир ТВ") Извор: Радио "Слово љубве" Преузимање View full Странице
  8. Промоција пројекта "Историја српског богослужења" Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду биће приређена у четвртак, 25. јануара, у 13 сати, у Свечаној сали САНУ. Говоре: академик Владимир Костић, председник САНУ, академик Гојко Суботић, проф. др Смиља Марјановић Душанић, архимандрит др Тихон Ракићевић и проф. др Владимир Вукашиновић. Том приликом биће представљене књиге из едиције Историја српског богослужења: Српска барокна теологија Владимира Вукашиновића и Историјско-богословска анализа српских штампаних Литургијара из XVI века Ратка Хрваћанина, као и посебно издање наведене едиције Литурзи и литурголози Србољуба Убипариповића, Владимира Вукашиновића и Ненада Милошевића. Извор: Радио "Слово љубве" / Информативна служба СПЦ View full Странице
  9. Промоција пројекта "Историја српског богослужења" Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду биће приређена у четвртак, 25. јануара, у 13 сати, у Свечаној сали САНУ. Говоре: академик Владимир Костић, председник САНУ, академик Гојко Суботић, проф. др Смиља Марјановић Душанић, архимандрит др Тихон Ракићевић и проф. др Владимир Вукашиновић. Том приликом биће представљене књиге из едиције Историја српског богослужења: Српска барокна теологија Владимира Вукашиновића и Историјско-богословска анализа српских штампаних Литургијара из XVI века Ратка Хрваћанина, као и посебно издање наведене едиције Литурзи и литурголози Србољуба Убипариповића, Владимира Вукашиновића и Ненада Милошевића. Извор: Радио "Слово љубве" / Информативна служба СПЦ
  10. "Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”.
  11. Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном данашњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромашује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. - А. Шмеман морам признати да сам се на неки начин пронашла у овом цитату, а такође знам и мноштво других који осећају да их црквеност не ослобађа, већ напротив поробљује... сведоци смо наведених ствари и на нашем форуму... који је ваш став и мишљење...?
  12. Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном данашњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромашује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. А.Шмеман
×
JESSY - Живе Речи Утехе