Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    41662
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    196

JESSY last won the day on Новембар 11

JESSY had the most liked content!

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

77196 profile views
  1. Благослов

    Протојереј Сергеј Адодин: Шта значи добити благослов од свештеника Шта значи добити благослов од свештеника за неки подухват? Теоретски, када човек смисли нешто добро, он се обраћа свештенику како би овај призвао Божију благодат на извршење плана. Фактички, сам Господ, при благослову, силази с Небеса у срце човека, усмеравајући га ка доброму. У данашње време тај обичај практично трпи различите мутације. Неко тежи да разуме благослов као одређену врсту магије: ако га добијеш, све ће се збити, а ако га не добијеш, пиши пропало. Као код златне рибице. Само је много теже ухватити златну рибицу него попа. – Оче, благослови ме да продам викендицу! – А? Молим? Бог те благословио! – у трку одговара пастир, шушкајући мантијом. А више му ни не треба. Ако «проради» благослов, и он прода викендицу, значи да је свештеник силан, можеш да му се обраћаш за важне послове. Ипак, ако не «проради», значи да нема довољно снаге нити смелости пред Богом. Узгред, то још не значи да је свештеник сасвим бескористан. Њега можеш искористити у оним случајевима, када ни не рачунаш на добар исход. «Како то?» – питате. А ево како: – Благословите ме оче да се помирим са свекрвом! А у стварности њој до те свекрве уопште није стало, била она добра, или зла. До помирења није дошло јер је изостао труд од стране човека. Зато те савест не мучи. Бог није послушао попа, ту нема моје кривице. Кад би се тај молио усрдније и пустио дужу браду, онда би резултат био потпуно другачији. А свештеници су разни. Неки благосиљају на све стране, ни не саслушавши до краја, а неки могу сву душу да ти извуку питањима шта и како. И поврх тога још може да му падне на памет да те не благослови. Шта? Може бити и горе. Тако морате посматрати док вам не буде јасно када, како и коме је најбоље да се обратите. Једна сестра замоли другу да јој причува децу на пар дана, док она негује свог мужа после операције. Неће ти се, ох, како ти се неће. Али ако одбијеш испашћеш лоша. Према томе, чек сестро, прво морам да тражим благослов од свештеника за то. А за ову прилику не одговара било који свештеник, боље дође неки монах. Најбоље игуман или архимандрит, и то славни. Таман цело пре подне не можеш да га ухватиш, остатак дана он проведе молећи се и мислећи о одговору, а дотад ће сестра већ наћи другу дадиљу за своју дечурлију. А бива и овако: – Драги наш црквени добротворе и богатуне! Наш ђакон пише тако лепе духовне песме, само да их чујеш! Он би да их сними, али нема добру гитару. Помоћи ћеш нам, зар не? Теби то није тешко. А добротвор одговара: – Морам да питам свог духовног оца. Ако да благослов, купићу твом ђакону гитару. Али духовни отац није благословио. Прође неколико година и ђакон скупи паре и сам купи гитару са шест жица. Само је до тог тренутка изгубио глас и није успео да сними своје композиције. – А кажите ми оче како да се поставим: унука ме моли да се пријави на моју адресу и да живи са мном за време школовања на факултету. Мала је неверница, дабоме. С тешком нарави. Дајете ли ми благослов или не? – То јест, ви хоћете да кажете, – чудим се ја, – да ако вас не благословим, ви ћете чисте савести одбити своју унуку? Жена се збунила, спазивши моје незадовољство. – Из ког разлога ви сматрате да ја имам морално право да одлучим како ви треба да поступате са својом унуком? А морално право људи преносе на свештеника, како би са себе скинули одговорност. Педесет-педест посто су шансе да ћете добити одговор који вам одговара. И онда неће бити трке по полицијској станици за пријаву адресе. И неће бити још једног човека кога треба да издржавате. А можете и изманипулисати попа, како бисте добили жељени одговор. – Оче, мени су тражили да се молим за једну жену, а ја се колебам да ли да се молим или не. Како ви благословите? «О, тешко мени!» – мислим ја, а наглас питам: – А шта о томе говори апостол Павле? Хвала Богу, парохијанка чита Свето Писмо и разуме шта имам у виду. – Он говори: молите се једни за друге, – одговара она. – А да ли тамо има неких додатака: авај, за ту и ту жену немојте се молити? – Нема, оче. – А зашто сте онда решили да се ослоните на моје мишљење? А шта ако ја изненада сиђем са ума и забраним вам да се молите, упркос речима апостола? Кога од нас двојице ћете послушати? И жена одлази, још не научивши како да живи по Јеванђељу без људских савета или упутстава стараца. – Благословите ме оче, одвезао сам у сиротиште гајбу свежих јабука! – Бог вас благословио! – Благословите ме, одлучио сам да се помирим са женом и сачувам породицу! – Благословен Господ! – Благословите ме за предстојећи дан! – Бог вам помогао! И улази Бог у нечије срце, а да из другог никуда није ни одлазио. У друго срце ће Он радо ући, али оно је већ давно заузето, иако је пред вратима окачена лепа табла: «Добродошли!» http://www.mitropolija.com/protojerej-sergej-adodin-sta-znaci-dobiti-blagoslov-od-svestenika/
  2. Свети отац Николај, ”целог свог живота провођаше у строгом посту”. Од мајчине сисе је постио. ”Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече.” Зар један такав светитељ не заслужује да, ако хоћемо да га прослављамо, чинимо то бар приближно примјеру његовом и да на славску трпезу, пуну свега и свачега, не износимо и ту нашу, ”неизбјежну”, крметину! Ако нам није много стало до тога да га умилостивимо, немојмо бар да га срдимо Она епизода са шамарчином јеретику Арију испричана је да нас подсјети и на другачијег Светог Николу Чули сте, свакако, за оно, народно: Вара – вари; Сава – лади, а Никола – куса. Подсјетићу шта је народ наш овим говорио: Празнику Светог Николе претходе два празника: 4/17. децембар посвећен је Светој Великомученици Варвари. То је она мученица којој је њен рођени отац, зато што се није хтјела одрећи Господа свог, својом руком, главу одсјекао. Слиједећи дан Црква је одредила прослављању Светог Саве Освећеног. Наш Свети Сава, на монашењу свом, узео је име овог угодника Божијег. Ово двоје великих светитеља заокружено је слављењем Светог Оца Николаја, архиепископа мирликијског Док смо себе свјесни били, и својих се исконских коријена држали, кад смо у продртим опанцима, с кором кљеба тврдог, царевине рушили, тад смо знали и обичаја се држали па на дан Свете Варваре – Варин дан, зрнасте плодове Божије кували, варили; на дан Светог Саве Освећеног остављали то вариво да се хлади, а на Светог Николу то кусали и тим варивом свечари своје госте дочекивали и гостили Овдје би требало да станем, а не могу да одолим и не кажем: Боље је не славити – да, понављам – боље је не славити него Господа, и угодника његовог, Светог Оца Николаја срдити Рекох – и душу спасих. http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3664
  3. Овим поводом, искрсло ми је да искажем своје – за неке, јеретичко – увјерење у односу на тај исти свијет: Ми, Срби, требало би да почнемо да размишљамо о нашем враћању истинским коријенима својим, и да престанемо већ једном да јуримо за том обездушеном и обезвјереном ”Јевропом”. Морали би да се вратимо 200, 300 година уназад, да пронађемо свој пут, са којег су нас у ту, несрећну, ”Јевропу” хтјели повести раскалуђерени, и у другу неку вјеру преобраћени, Доситеј, и другар његов, са другог неког спектра, а изгледа, ипак, истог, ватиканског, Вук Хроми На Светом Оцу нашем Николају најбоље се да видјети шта та ”Јевропа” од светитељства чини Божићни је пост. Сврха овог поста је да, окренути од уобичајеног начина живота ка духовној страни нашег бића, припремимо се за дочек у нашу средину и окружења самога Бога. Јер Бог наш, из неисказане небеске славе, силази међу нас, огреховљену дјецу своју, да нас страшном жртвом својом искупи, ”да примимо усиновљењље”; (Кол. 4, 5) да не будемо више странци ни дошљаци, него суграђани светих и домаћи Божији. (Еф. 2, 1 Господ наш превелику жртву приноси, а од нас се тражи мала жртва послушности; да кроз пост докажемо да Бога волимо и да смо спремни да, за превелику љубав његову, одговоримо са капљом љубави наше
  4. Славећи угоднике Божије треба да се присјећамо и људске димензије њиховог светитељства. Ми различито означавамо светитеље. Уз Светог Николаја, мирликијског влкадику, заиста лијепо пријања назив оца. Он је свети отац наш, оличење доброте и милосрђа. Да, ипак, не сметнемо с ума да је тај исти, добри, Свети Отац Николај, кад више није могао подносити вријеђање Господа његовог и Мајке Божије Пресвете Богородице, он је људски проиврио, и јеретику Арију одаламио добру шамарчину. Господ му то није узео за зло и своје благовољење према Светом Оцу Николају исказао на јасан и упечатљив начин. Овим нам се говори да се оставимо нашег. ”Добар дан, чаршијо, на све четири стране, и да добро и стамено одржимо оно што смо од предака својих, крвних и духовних, отаца и праотаца наших, у наслијеђе примили. Немамо право да у име било каквих дневних потреба и усличавања свијету овоме, који у злу лежи, (1. Јн. 5, 19) то благо неодговорно крчмимо
  5. Од тог и таквог светитеља Божијег западни човјек начинио је сушту његову супротност. Јер једино таквог могао је да га прихвати. Људи су лако насјели на превару и та, лажна слика угодника Божијег, комерцијализма ради, и профита по сваку цијену, одржава се и шири. Нажалост, многи Срби повели су се за преваром и, у времена смутна и ”вунена”, поскидали славске иконе са својих зидова и окренули се слављењу Деда Мразног. И поред свега што се збивало, као што је познато, Свети Никола је најчешћа српска слава. И у броз-оморно вријеме, у Београду и, вјероватно, у цијелој Србији, потрошња струје била је на годишњем врхунцу и о том дану је мјерена. Говорило се: пола Београда Светог Николу слави, а друга половина по славама ходи. А ја бих да опоменем, или да замолим, ако је прихватљивије, да, ако већ за хришћане словимо, и ако Светог Николу славимо, да то чинимо онако како добри Свети Никола заслужује и какво слављење од нас, грешних, он у своју доброту прихвата.
  6. Свети Отац Николај, ”огледало свих добрих дела”, ”отац сиротама, милостив даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима и велики добротвор свима”, ”велики пред Богом и пред свим људима”, као што читамо житијско слово о њему, ”он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи, у реформаторском налету брисања свега светога са његовог лика, претворен је у дебељушкастог, румена лица и црвеног носа, дедицу који, ношен ирвасима, небеска пространства броди и доброј дјеци, кроз димљиве оџаке, поклоне разноси. Од Светог Николе, Санкт Николаса, језичким маневрима, постао је, прво, Санта Клаус и, најзад, безбожном бољшевичком силом, Деда Мраз. Протестантима, који су избрисали све свеце из својих душа и календара, квекерима, на примјер, који су потпуно били забранили слаљење Божиће, било је потребно да са Бога и Божића скрену пажњу и усмјере је на неког кога су већ били довољно себи усличили, те су великог светитеља Божијег на зло употријебили. Тридесетих година прошлог вијека, безочна рекламна машинерија потрошачка, америчка, Санта Клаусу је ставила лулу у уста – јер је требало отровни дуван свијетом ширити и продавати – и кока-колу у десницу руку, па и тај ушећерини отров у све ћошкове свијета разаслати и разливати. А безбожним бољшевицима ни Санта Клаус, а поготово Божић, нису одговарали те су својим сљедбеницима и јадном народу изумили Деда Мраза. Познат је детаљ из његовог светачког живота када је, да би спасио осиромашеног човјека срамоте, а кћерке његове од погибељног гријеха, Свети Никола је, ноћу, крадом, да га нико живи не види, даровима својим омогућио пристојне удаје сиромашних дјевојака. И кад га је отац дјевојачки, упорно стражарећи, ”ухватио на дјелу”, Свети Отац Николај ”закле га многим заклетвама да, док је он жив, ником не каже шта је с њим било”. Отуда светоникољски обичај остављања на празорима, или у дјечју обућу, ситних, драгих, поклончића дјеци.
  7. Свети Никола, најчешће слављени светац код нас, Срба, присиљен је на многе преображаје и свака та неприродна и насилна промјена његовог лика удаљила га је од њега самог и нас одвајала од поимања и слављења овог светитеља какво му слављење доликује. Свети Никола је ”правило вјере и примјер кротости”. Он је ”смирењем стекао висину и сиромаштвом богатство”. Они који су, кроз чађаве оџаке својих кућа, не знам којим начином, у бетонске вишеспратнице, својој дјеци Деда Мраза спуштали, највјероватније појма нису имали да је тај, њихов, обезбоженом времену усличен, и ”партијски подобни” Деда Мраз, уствари, наш Свети Никола.
  8. Pogrebni bluz (Funeral Blues) – Vistan Hju Odn Telefone isključite, nek’ svaki časovnik stane, Dajte psu sočnu kost, jer ne sme ni da lane, Utišajte sve klavire, i uz bubanj prigušeni Sad iznesite kovčeg, neka uđu ožalošćeni. Neka nad našim glavama žalobno kruži avion, I neka po nebu ispisuje poruku „Mrtav je on“ , Vratove bele golubicâ crni flor neka ogrne, Saobraćajac neka navuče rukavice pamučne crne. On je bio moj sever, moj jug, istok i zapad, Moja Nedelja kad se odmaram i moja nedelja radna, Moje podne, moja ponoć, moj govor, moja pesma; Moja zabluda beše da ljubav biće večna. Više ne želim zvezde, njihov sjaj neka sad trne, Najurite i Mesec, i rasparčajte Sunce. Raskrčite sve šume, okean neka se izlije, U onome što dolazi nikakvog dobra nije.
  9. Оно што се не чује у буци обичног дана Оно што се не чује у буци обичног дана разговетно се чује ноћу. Барем возови. Ево их како свако мало јуре један за другим преко моста на реци на пар километара од мог стана. Али дању не чујем клопарање њихових точкова. Зато ноћу, чим искључим светло и легнем у кревет у кући утонулој у тишину одмах чујем: «ћиху-ху, ћиху-ху; ћиху-ху, ћиху-ху». То су они – теретни и путнички, које открива ноћна тишина. Њихова бука је примамљива. Говори о томе да негде осим твог постоји и други живот, шарен, многолик, са својим циљевима и смислом. И док лежиш у изгужваној постељини неко се креће према непознатом циљу, гледајући кроз прозор или читајући књигу. Осим воза ноћу се чује савест. Она може да ставља маске и да игра представу од снова, час плашећи, час чудећи сликама, час утешно гладећи по глави. Може да те подсети на прошлост као да каже: «А ништа нигде није нестало, и код мене су сви кораци записани.» Она је стручњак за изазивање дрхтавице и (или) хладног зноја. А понекад просто одједном блесне у полутамној свести као муња у виду јасне мисли! «Ја сам лопов,» или «Овако се више не може живети!» или «Живот је прошао! И ништа нисам урадио!» Или нешто друго. Али у сваком случају кратко и немилосрдно. Исто као муња. И то ти није «ћиху-ху, ћиху-ху» ноћног теретног воза с дрвима и угљем на два километра од куће. То ти је ноћна вежба за трбушњаке у којој се за трен ока ломиш на пола и из лежећег положаја прелазиш у седећи. Човек је скочио, седи у тами и слуша како му куца срце. «Ја сам лопов, - понавља оно што му је рекао блесак савести. – Зашто сам заправо лопов? То је грешка. Чини ми се да ништа нисам украо...» То се «теби чини». Заправо си крао. Откако си постао свестан човек ништа друго ниси радио него си крао. Крао си од самог себе. На пример, време и снагу. На шта си потрошио време? Којим потоцима је отекло и оплићало дубоко језеро снаге и енергије, које је постојало – сећам се – у раној и позној младости? Сећаш се како је Буковски, злореки Буковски, хулиган Буковски, али свеједно проницљиви и рањиви Буковски питао своје руке? «Руке моје, шта сте радиле целог живота? Могле сте да ме учините познатим пијанистом, а ви... Ви сте везивале пертле, потписале чекове, пуштале воду у WC-шољу...» И говори још неколико масних речи без којих не може да живи, али то не мења смисао. «Ех ви, руке. Изгубио сам вас. Као, уосталом, и мозак и све остало.» Човек који таквим тоном говори са својим рукама не може повремено да не опсује због искрене горчине. И седи, као старац, спустивши ноге са кревета, оборене главе, и говори са својим рукама, ногама, очима и савешћу. Ви, моје руке, могле сте бити руке атлете или јувелира. А још боље – хирурга или барем баштована. А ви, очи, могле сте да гледате звезде. Или да запазите на свету нешто достојно повика: «Стани, тренутку!» Могле сте да приморате руку да се наоружа кичицом и оловком како бисте од мене начиниле сликара. Куда сте уместо тога гледале, куда сте врлудале, очи моје? Два моја незасита и несташна близанца, која слабе из године у годину? А ви, ноге? Где сте целог живота јуриле? Којим степеницама сте се стрчавале и пеле се, које прагове сте обијале, коју глину сте месиле и коју прашину сте подизале? Да ли сте ме носиле само где треба или сам због вас лутао и губио се? О језику и да не говорим, јер је овај кепец крив за све. Он је слабији од руку и ногу. Ушију и очију има барем по двоје. А језик је један. Али и у овој гордој и слабој самоћи учинио је рђавих ствари више од свих, командујући рукама, усмеравајући ноге, варајући срце. И ко ће издржати срамоту ових питања осим онога ко нема савести? А још сам сâм себи Бога украо. Управо тако – Бога од самог себе, а не само снагу и време од самог себе. Он ме је због нечега створио, и ове руке, и ове уши, и ове мисли, и ово срце. И вероватно је очекивао да ћу правилно располагати собом. Рећи ћу канцеларијски: «да ћу располагати имајући у виду интересе произвођача, односно у датом случају Творца», што би било законито и праведно. И чекао је, и чека још увек, вероватно, и од мојих руку, и од мојих очију, и од мојих уста нешто важно, што нико осим мене неће урдити. А мене баш брига иако сам већ поседео и правим се да мој живот припада само мени. Која глупост! Која бесмислица! Као да сам сам себе створио! Па реци ми, ако си ме већ пробудио усред ноћи, ако си ме већ облио хладним знојем и натерао да задрхтим... Реци ми шта хоћеш од мене и шта да радим? И да ли сам се касно сетио да о свему томе размишљам и да о свему томе питам? Реци ми. Да ли постоји нада? Да ли постоји нада, а? «Ћиху-ху, ћиху-ху.» То већ путнички носи студенте на испите, раднике у смену и још гомилу разноразних људи с џаковима, кесама, торбама коферима на разна места. И сваког својим послом, који свако сигурно има и о којима Он све зна. Зна и не жури да каже. Чека док не почну да Га питају. Да Га питају дуго, упорно, понекад скоро безнадежно, а понекад ватрено и захтевно, до умора, до изнемоглости. Реци ми: «Покажи ми пут, којим да идем, јер к Теби подижем душу своју» (Пс. 143: 8). Опрости ми. Потрпи ме. Сачувај ме. «С ким то причаш?» - «Ма ни са ким. Спавај.» Ноћу се тако разговетно чује оно што се не чује у буци обичног дана.
  10. Мисао дана...

    Dok cekas da naidje tvoja druga polovina da bi joj dao svu ljubav ovog sveta nauci da volis i svoju polovinu #Sama
×
JESSY - Живе Речи Утехе