Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Danijela

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7975
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    17

Danijela last won the day on Децембар 5

Danijela had the most liked content!

О Danijela

  • Ранг
    Инвентар форума

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

42022 profile views
  1. Један од наших великих проблема је што не умемо да разговарамо на прави начин. Да би разговор био успешан саговорници треба да умеју не само да говоре, него пре свега да умеју да слушају. Ко уме да слуша може да буде на добитку. Може нешто да научи, да исправи неке грешке у својим размишљањима, да прошири знање, освоји нови угао гледања на ствари, све у свему - боље да разуме тему о којој се разговара. Разговор нам отежава пре свега сопствена сујета - жеља да смисао разговора нађемо у супериорном испољавању сопственог мишљења, затим разна одвлачења пажње којих у овом времену технике има напретек, журба због које одговор почнемо да смишљамо и пре него што смо чули шта саговорник има да нам каже. Понеко се труди да научи боље да слуша, понеко не. Свеједно онај ко уме да слуша у бољој је позицији него онај кјо не уме. Уколико се стално подсећамо да је боље слушати другог из радозналости него из бонтона или великодушности (то јест ако се трудимо да задржимо интересовање за оно што слушамо), ако се у разговору трудимо да понешто што смо чули а мислимо да је важно и поновимо, уколико саговорника подржавамо постављањем питања и потпитања или невербалним знаковима и рецимо оним чувеним потврдним "мхм" 😊 и тако му помажемо да до краја што јасније изнесе мисао, ако се трудимо да не почнемо да смишљамо одговор још док слушамо саговорника, и ако не журимо са изражавањем неслагања било које врсте пре него што саговорник доврши шта је имао - постајемо бољи у слушању. Разговор постаје бољи. Па чак и ако се саговорник не труди на исти начин као ми. Наравно, ова мање-више позната једноставна правила успешне комуникације често наилазе на препреке у виду давитеља, самозаљубљених и логореичних типова којих на тлу наше епске културе има довољно 😊, али треба их се држати што дуже можемо. Ако нам је стало да разговор буде успешан. Комуникација овде на Фејсбуку је у нечему олакшана у нечему отежана у односу на разговор уживо. Недостаје рецимо невербалних знакова подршке и разумевања некоме ко говори али пошто су коментари у дијалогу писани - лакше се испрате до краја и имамо времена да их разумемо па тек онда срочимо одговор. Ако нисмо толико самоуверени да и док читамо коментар већ унапред знамо шта ће бити до краја и пре свега ако у старту не мислимо да коментар нема никакву вредност јер се не слаже са нашим мишљењем. У току година комуникације на ФБ више пута сам био сведок или учествовао у разговорима који као да воде глуви људи. Притом се глуви људи труде да разумеју шта неко има да им саопшти али овде је та глувоћа узрокована углавном нестрпљењем или сујетом. Понекад помислим да би комуникација преко Фејсбука могла да нам свима послужи за бољу комуникацију уживо. Као неки тренинг. Али ако желимо да ФБ користимо као тренажер, минимум правила доброг понашања би био да ако се са неким не слажеш прво поставиш питања да би проверио да се можда не ради о неразумевању, да не осудиш никога пребрзо као припадника овог или овог супротног табора, па тек онда да донесеш свој закључак. и, наравно, ако дође до наставка дискусије да се трудиш да супротне ставове искористиш за проверу сопствених и њихово усавршавање или мењање а не да имаш искључиву жељу да их потреш или да доминираш по сваку цену. Осмелио сам се да напишем нешто о овоме због тога што ме тренутно није нешто овде "вруће" нагнало да се том темом позабавим (а било је таквих ситуација колико хоћеш) него што сам налетео на занимљив чланак о слушању при разговору, па да поделим основне закључке. Можда може да буде од користи. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215386875653455
  2. https://www.flickr.com/photos/thomae/31340603494/in/gallery-flickr-72157688116208652/
  3. https://www.flickr.com/photos/mitropolia/38980291381/in/dateposted/
  4. Dobro, pogresna parabola. Ne znam koja bi bila dobra za navikavanje na nasilje, krv, na cinjenicu da drugi covek je samo sredstvo za postizanje svog cilja (cak ubistvom) bez ikakve zadrske, prepreke...
  5. Moj jak utisak je sto u svim tim serijama i filmovima ima toliko krvi, leseva (toliko detaljno i slikovito napravljenih), ljudi koji lako ubiju drugog coveka, zivotinju... Bez ikakvog obuzdavanja trenutnog impulsa, nema kajanja, kao da drugi ljudi nisu vazni, da ce nekom nedostajati, kao da mogu sa sledecim jutrom da zapocnu zivot iznova. Smeta mi to navikavanje ljudi na ovakve stvari. Postaju potpuno neosetljivi za druge ljude, njihove potrebe, patnju, zivot... Kuvanje zabe.
  6. Mediji svih vrsta najcesce koriste taktiku skuvane zabe. Kada zabu stavite u vrelu vodu ona iskoci a kada zabu stavite u hladnu pa joj dodajete pomalo tople vode onda ona nije sposobna da iskoci kada dodje vrela. Tako dok se zabavljamo na raznim medijima prvo nevinim a onda sve manje nevinijim programima i ne osetimo kako prestajeo da reagujemo na grubost, nemoral, pokvarenjastvo i td. Cak polako pocinjemo da osecamo potrebu da i mi malo probamo ponesto od toga. Tako to ide; to je princip. Malo je onih koji imaju duhovne snage ,da kada osete da su poceli da se kuvaju, da kazu dosta. https://pouke.org/forum/topic/49231-smrt-nije-smešna-ako-vama-jeste-zapitajte-se-šta-nije-u-redu/?do=findComment&comment=1695887
  7. Гледам разне ТВ серије које скидам са интернета (Пошто се плашим шта ћу затећи кад се укључим у редовни програм. Више пута сам се опекао.😊 ). Серије су постале занатски веома добре. Замењују биоскопске филмове међу којима тренутно доминирају они који нису за публику изнад осамнаест година. Као што интернет замењује полако телевизију док је потпуно не интегрише. Међутим, човек не може а да не примети да преко свих тих занимљивих и занатски одлично урађених серија као да пада нека чудна сенка. Без обзира да ли се радња дешава у неком ранијем историјском периоду или данас, тешко ћете било где видети сунце и пуне боје. Боје су углавном загушене, баш као да се све дешава под сенком. Да ли је то последица нејасне слутње будућности која ништа добро не обећава, или само тренутна мода - питање је. А можда је мода која је повезана са непријатном слутњом. Серије које се баве будућношћу не садрже у себи ништа од утопије као нечег што прижељкујемо, све редом су постале такозване дистопије. Нешто од чега стрепимо. Оне које су авантуре чисте маште у измишљеним световима такође носе са собом добру дозу мрака. Али оно што је најупадљивије - све те квалитетне серије прихватиле су скоро потпуну моралну релативизацију. Запад више нема снаге да производи хероје. Узоре. Пратимо крволочне Викинге који кољу и муче хришћане и преко структуре серија навијамо за главне ликове који су - Викинзи. Слично томе навијамо за криминалце или разне проблематичне типове који су можда само мало мање проблематични од средине у којој харају и убијају. У серији "Кућа од карата" пратимо двоје злих људи који грабе власт у Америци. Ишчуђавамо се разоткривању отровних механизама политике али преко главних ликова прихватамо правила игре. Пошто се ради о главним ликовима - навикавамо се да прихватимо и њихову аморалност и оправдамо злодела као нужна средства у борби за високи улог власти. Ипак опраштамо због тога што добијамо и јасно разоткривање изједначавања истине и лажи, доброг и лошег у јавном животу не само Америке. А разобличавање увек доноси задовољство. И настављамо да пратимо зле људе и хтрели не хтели - да навијамо за њих. Пошто су они иако негативни - главни јунаци. Некажњени због свог зла. Сад више и не може да се очекује да буду кажњени пошто су серију скинули због скандала у које је уплетен главни глумац. Медији прихватају моралну деградацију данашње цивилизације, фокусирају се на њу, обликују и враћају публици и тако мада забављајући нас и понекад и образујући, поспешују даљу релативизацију вредности и деградацију. Навикају нас. Као неко врзино коло у сенци надолазећег цунамија. Наш успешни покушај да се придружимо стилском тренду успешних светских серија има сенку и у наслову: "Сенке над Балканом". Пробој у домаћој продукцији, осим очигледних квалитета серија болује и од неких помодних мана, али за разлику од узора по којима је рађен има неколико ликова који су, у ствари, из оне претходне медијске моде - где су се позитивци само маскирали у пропалице, равнодушне, негативце... Као кад неки старински мангупи уз помоћ огледалаца шаљу одбијене сунчеве зраке у сенку. Зашто - па, не могу да одоле. 😊 Све у свему, сенка над садашњом цивилизацијом као да је све гушћа. А ми као да смо све склонији да и сами прихватимо релативност свих вредности долази од будућег наслућеног мрака. Или се можда само тако тренутно чини. Сигурно је једно - време је да хришћани поново открију свету Незалазно Сунце Правде. Ако се не постиде пред заводљивом модом сенке. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215360416551994
×
Danijela - Живе Речи Утехе