Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Архимандрит Сава Јањић

Члан
  • Број садржаја

    1157
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    8

Архимандрит Сава Јањић last won the day on Септембар 5 2015

Архимандрит Сава Јањић had the most liked content!

О Архимандрит Сава Јањић

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан 12/07/65

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Манастир Високи Дечани

Скорашњи посетиоци профила

7782 profile views
  1. Управо тако, свођење хришћанске вере на морализам или на пијетизам у суштини је довео до кризе хришћанства у Европи. Овде само треба бити опрезан. Враћање аутетичном православном предању није "богословска археологија". Наша Црква чува непрекинуту аскетско-богословску традицију која је дубоко урасла у наш етос. Нажалост, у времену опште секуларизације сведоци смо општег тренда демонтирања традиционалног хришћанског морала који се понекад и у православним круговима тумачи као непотребни морализам. Насупрот опсесивном страху од паклених мука и казне "гневног Бога", данас се неретко одлази у другу крајност - слободу без одговорности. "Све је дозвољено јер Бог је љубав и све разуме". Веома је важно овде направити разлику. Православни етос нас чува у оквирима слободе којом нас је ослободио Христос. Правила нису потребна Богу него нама, и то не зато што имају значај сама по себи и представљају параметре који тобоже ограничавају и Божију љубав, већ као путокази који нас усмеравају да наша слобода не постане анархија и насиље над другим. Наша слобода престаје тамо где почиње патња другога, више пута је речено. Одређена правила живота у Цркви, колико год била несимпатична онима који проповедају хришћанство као апсолутну слободу (без одговорности, односно без подвига љубави и жртве) од кључног су значаја управо за остварење истинске слободе у Христу. Апсолутизовање пале човекове природе као мерила љубави и истине је дубоко погрешно јер заправо негира кључни подвиг Христа Спаситеља који је својим оваплоћењем обновио ту палу природу, победио силу греха и смрти и учинио нас својим сателесницима кроз Св. Крштење и остале тајне Цркве. Православна Црква је на грех увек гледала као на болест људске природе, а на спасење као на њено исцелење и оцелотворење. Покајање које је пре свега дубока унутрашња промена нашег живота, повратак "очинском дому" и повратак истинском "себи", односно Христу, нема у себи ништа јуридичко. Једина жртва коју Бог од нас прима је "срце скрушено и смирено које Бог неће презрети" (Пс 50). Али, с друге стране живот у Христу без радикалне промене живота, одбацивања греха као неприродног начина постојања и сталног подвига тј. труда на исцелењу од греха, нема ни покајања, ни спасења, па самим тим ни истинске радости у Христу. Радост без покајања је страна хришћанину и зато оци подвижници врло често говоре о радостотворном плачу (Χαρμολύπη). Овај радостотворни плач дубоко прожима сва православна богослужења, иконографију, музику... То је радосни плач повратка Богу Оцу у Христу, свест о бескрајној премудрости и љубави Божијој пред којом стаје сва људска логика. Он рађа истински страх Божији, као непрестану пажњу, трепет срца, ум који трезвено бди на дверима срца у коме налазимо Царство Божије. Хришћанин без радости је далеко од Бога колико и хришћанин без духовног плача. Они су неодвојиви. Радост без плача је самообмањујућа еуфорија, а плач без радости води у бездан очајања. Отуда је важно да непрестано пониремо у дубину православног предања које је наша Црква сачувала и да се пазимо од духа овога света који тобоже у име "слободе у Христу" жели да нам проповеда "New-Age Еванђеље" које је дубоко страно Христу и свему ономе што је Црква вековима веровала и сачувала до данас.
  2. Свакако да треба да останете у контакту са својим лекаром, али пре свега мора да верујете да је једини истински Лекар који нам свима помаже и преко медицине и на разне друге начине, сам наш Господ Спаситељ. Вера у Бога не искључује и поверење у добронамерне лекаре. Било би много значајно да обраћате ако можете што је могуће мање пажње на мисли које вам долазе. Велики број људи живи у сталном стању анксиозности тј. страха од онога што може да се деси и наше духовне немоћи да видимо себе и свет око себе у светлости Божије љубави. Отуда толико нервозе, свађа, неспоразума, ратова, насиља и сваког зла. Опседају нас сталне бриге, шта смо другачије могли да урадимо јуче, и шта може све да нас снађе сутра и тако смо у сталном духовно-одсутном стању тј. кошмару сопствених помисли. Овај страх се формира пре свега конфузијом помисли које прихватамо као своје и поистовећујемо се са стањем свог палог ума. Међутим ни те мрачне мисли, ни оно што вам оне говоре немају везе са вашом личности и колико успете вером пре свега, а кроз веру и учешћем у светим тајнама и молитвом, да једноставно игноришете те мисли и уместо брига више времена посветите сећању на Бога, засигурно ће вам бити много боље. Када вас нападну мрачне мисли читајте Свето Писмо, Исусову молитву, молитве из молитвеника. То је духовна терапија којој треба стално прибегавати јер нам Бог може помоћи само уколико и ми отворимо своје срце за Њега. Важно је да не улазите у разговор са тим опсесивним мислима и да не допустите да у вама стварају немир. Оно што дефинитивно не смете да верујете јесте да је Бог суров или неки џелат који нас кажњава. Бога Оца нам је открио сам Његов Син оваплоћени, Господ Христос, као Бога бескрајне љубави и праштања, који својим Духом Светим грли, оживотворава и испуњава сву творевину и узводи је њеном истинском циљу и смислу постојања. Оно што доживљавамо као Божију казну заправо је само последица нашег погрешног избора и удаљавања од Божије љубави. Што се више човек враћа Богу (покајањем, тј. исцелењем ума), све више упознаје безграничну љубав Божију и задобија истински "страх Божији" који није страх од казне, већ стални молитвени трепет и пажња (трезвење) да останемо у присуству Божијем и да својим несавесним поступцима не одступимо од те љубави. Господ да вас укрепи и подари вам вере и снаге.
  3. Опростите на кашњењу. Најбоље је да пажљиво проспете негде у земљу где нико не гази и где се на бацају отпаци или у неко огњиште да изгори. Ако је уље још за употребу у кандилу може и тако најбоље да се искористи. На крају крајева, и наше тело бива сахрањено у земљу. Свакако није добро да се било шта освештано баци у тамо где бацамо непотребне ствари или да се остави да још више пропада због нашег немара. Све свештене материје долазе из земље и у земљу се враћају.
  4. Мало сам средио (уз незнатне исправке) мој текст који је 1993. године објављен у епархијском часопису ЕРП "Монах - тајник животворне смрти". Мисли које су ме тада надахњивале остале су ми путеводитељи све до данас и више пута сам у својим одговорима писао о темама које су поменуте у овом тексту. Кога интересује може да прочита. Прилажем текст у Ворд формату у прилогу. МОНАХ - ТАЈНИК ЖИВОТВОРНЕ СМРТИ Основни смисао монашког живота најјасније се може сагледати у светлу крстоваскрсног подвига подвигопложника Христа, који у своме крајњем смирењу крсне смрти побеђује саму смрт и васкрсењем отвара двери бесмртности и нетрулежности палом човек. Зато је православни монах, пре свега, исповедник-мученик, који делатно, својим подвижничким животом сведоци до крви благовест победе над смрћу. Његов подвиг није само аскетски процес етичког усавршавања, какав нам је познат и у другим религијама и философским системима, већ надасве, процес интегралног преображаја пале човекове природе у светотајинском и благодатном животу Цркве као Тела Христовог. У своме непрекидном подвигу сараспињања распетом Богу-Логосу, на крсту добровољног страдања, монах свакодневно умире старом човеку заробљеном оковима биолошких закона пале и огреховљене природе, да би још за живота васкрсао као нова твар, обновљена силом Духа Светога. У том процесу он суштински постаје силом благодати Божије, нова твар, заснована на сасвим другачијим онтолошким претпоставкама. Монах постаје “бог по благодати”, “небески човек”, “анђео у телу”, као што певају црквене песме. Свети апостол Павле громко благовести велику тајну коју дубоко проживљава свака богочежњива душа правослваног монаха: “Све сматрам за трице да бих Христа задобио и познао Њега и силу Његовог васкрсења и заједницу Његових страдања САОБРАЖАВАЈУЋИ СЕ СМРТИ ЊЕГОВОЈ” (Фил. 3, 8-1О). Заиста, за монахе је овај пролазни живот саображавање смрти Христовој, делатно остварење крштењског завета, јер крстивши се у смрт Христову сапогребују се Њему и постају једнаки са Њим једнаком смрћу, да би саваскрсли Христу (уп. Рим. 6, 4-5). Зато је за монахе, који сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадавају, само једно важно - постати заједничар Христовог васкрсења и санаследник вечнога живота - нова твар која као живи кавасац бесмртности заквашава васцелу грехом умртвљену твар, која уздише и тужи у оковима греха. На тај начин монах тихо и ненаметљиво, преображавајући самога себе благодаћу Божјом свештенодејствује својим молитвама, сузама и трудовима тајну васкрсења целоме свету. Одушевљењи премудрошћу крста, која је пред очима света лудост, монаси, по речима апостола, живи се стално предају на смрт за Исуса, да би се и живот Исусов пројавио у смртном телу њиховом. (уп. 21 Кор. 5, 10-11). Умирући својој огреховљеној вољи - добровољним и безропотним послушањем; својим страстима - подвижничким уздржавањем; сујети светског живота - монашким смирењем и трпљењем, монаси задобијају истинску слободу, која се не може разумети у уским оквирима физичких закона, друштвених и политичких теорија, већ једино у контексту благодатног живота у Христу Исусу. Они губе себе и заборављају, да би себе нашли и упознали на једном вишем нивоу постојања. Жртвују васцело своје биће као жртву свепаљеницу. Велики су то логички парадокси и чудесна је ово тајна скривена од „мудраца“ овога света. Зато је сва силина живота која зрачи са лица православних монаха сакривена у тајни животворне смрти крсне, у дубини животочног гроба Христовог. А они, који су срцем познали ту тајну и кренули без икакве резерве за Господом, не чекају само обећање блаженства “загробног живота”, већ хитају да са радошћу још у овоме животу умру у Христу, да би опитно познали васкрсење душе и пре свопштег васкрсења и тако заживили у предукусу есхатолошке радости и пре свршетка времена. Зато су облагодаћени монаси првовесници бесмртног и вечног живота који блистају као парчићи неба у тмини светске долине суза. Расцветали крст монашки Тежак је ово подвиг, свакодневно липтање крви - подвиг у коме се све продаје да би се купио „бисер многоцењени“. Али све те болове и туге монашког крста блажи тиха нада и радост вечне утехе, непоколобљива вера и увереност у сваку реч Божију. Где је крст, ту је и радост која долази за њим. Радост је заправо и зачаурена у дубини крста као његова најдубља тајна. Монашки крст је као расцветали Аронов штап, као оживела усахла утроба Сарина која рађа у вери по Божјем обећању. У знаку животворног расцветалог крста Господ подиже убоге и нишце, а горде овога света обара у стиду. То је чудесни знак који у себи скрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, и зато је читав подвиг оваплоћеног Господа од витлејемске пештере до голготског крста разумљив и објашњив само у светлости философије крста. Отуда је и монашки живот као живот крстоносни сав испуњен радошћу крста. Иако наизглед бесполодан и сув он зрачи великом силином животног оптимизма и наде. Одевени у црну ризу покајања и дубоко скрушени у молитвеном плачу, духоносни монаси су непресушни источници радости који напајају жедне и обремењене душе новом животном надом и вером. Као кринови процветали су у најзабаченијим пустињама прве монашке заједнице, које су убрзо постале места утехе и нове наде васцелој васељени. Како тада у древна времена, тако и сада монаси својим смиреним оптимизмом настављају да сведоче свету да се једина истинска радост може наћи у тајни крста. Преображењем до “Првобитне красоте” Монаси су духовни ратници који се у непрекидној борби са страстима ослобађају окова смрти. Свакој страсти протистављају супротну врлину: стомакоугађању - пост, телесној похоти - целомудреност, гордости - смирење ... и све своје жеље, прохтеве сахрањују у земљу блажене послушности и самоодрицања, док сама благодат Божија не исцели и обнови грехом деформисане природне силе њихове и даде им њихов природни и богомдани смисао и циљ. Свети оци нас уче: “Дај крв, да би примио Дух”. И кроз ове речи пројављује се тајна крста - “умри савршено, да би живео савршено”, саветује св. Варсануфије. Да би достигли свој циљ или макар кренули ка идеалу истинског монашког живота, монаси све своје силе усмерују ка томе да изађу из окова свога самољубља и гордости, жртвујући и празнећи себе до краја. Они траже своје истинско „ја“, губећи себе за овај свет и сахрањујући своје „лажно-ја“. Да би постали истинске боголике личности, отворене у љубави према Богу и ближњем, они одбацују безличне маске себичне индивидуалности и одричу се својих лажних и неаутентичних потреба, чак и билошки природног, сежући ка надприродном, само да би пронашли “првобитну красоту” коју нам је у путној лепоти открио Нови Адам - Христос, обновивши пали лик старог Адама. Монах се не бори против онога што је Бог створио и „што добро бјеше веома“. Он не устаје против Богом саздане природе, већ против силе греха која је оболестила и отрулежила природу отровом смрти, осмртивши оно што је саздано за бесмртност и нетрулежност. Та сила греха деформише човеков духовни организам, његову личност и природне силе унаказујући Божији лик у њему. Зато, да би се грех, смрт и ђаво победили потребно је све жртвовати. Господ нас позива; „Ако дакле, ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој“. (Мк. 10, 21). У том позиву садржан је цели манифест монашког живота. Следити Господа не значи само умом прихватити Његова морална и духовна учења, већ, делити исту судбину са Господом до голготске смрти. Православни монах се зато не одриче само онога што „поседује“, већ и онога што тренутно „јесте“ у свом палом стању. Зато да би нашао себе, он цепа све своје и себе самог као крпу пред Богом, пред људима и сваком твари, те се одева у христоподобно смирење. Он као мартир (сведок, мученик) добровољног страдања живо сведочи премудрост тајне крста. Отуда су хиљаде монаха, са жаром ранохришћанских мученика, остављали луксуз и сјај светске сујете и бежали у рупе и јаме планинске одевајући се у ризу смирења и понижења, да би их Господ оденуо нетрулежном ризом нетварне светолсти. Све су своје бацили пред Господом, омрзнувши све што је пред светском сујетом часно и хваљено. Богаташи оставише своје богатство, цареви царство, мудраци своју светску мудрост. И, о чуда, они који некада живљаху у обиљу, слави и сјају светске моћи постадоше просјаци и убожјаци Христа ради, који у ритама, попут Јова многострадалног, на ђубришту вапију Господу за милост. Мудраци светски постадоше јуродиви; благоглагољива уста, Христа ради, занемеше најсмиренијим, али и најречитијим молчанијем. Сви они презреше свет, али не свет као премудру творевину Божју, већ силу греха која се служи светом као оруђем вечне смрти и осуде. Они презреше трулежно и пролазно да би примили нетрулежно и вечно, као дар Божје љубави, а не као лично достигнуће. Оставише свет заражен отровом греха и смрти да би га у вечности налседили преображеног и благодаћу васпостављеног. Њихово следовање Христу није долазило од разумског убеђења, већ од једног сасвим целовитог делатног преображаја којим Христови следбеници јестествено постају аутентичне личности какве их је Бог првобитно саздао. Читава аскетика Православне Цркве дубоко је утемељена на премиси да се пали човек својим отуђењем од Бога отуђио од самога себе, да је његова личност у палом стању тек само маска, трагична карикатура грехом деформисаног лика Божјег, кога треба пронаћи и обновити светотајинским и подвижничким животом у Цркви. Зато је аскетики живот православног монаштва, иако споља наизглед по многим својим формама сличан подвижништву неправославног Запада или далеког Истока, сасвим јединствен и почива на суштински другачијим антрополошким основама. Сила која се у слабости пројављује Прави монаси су истовремно и најслабији и најјачи људи. Сила се њихова у слабости пројављује. И заиста, као што говори богомудри апостол: „Оно што је слабо пред свијетом изабра Бог да посрами јаке“ (1 Кор. 1, 27). Велики светилници египатских и палестинских пустиња били су често прости и једноставни људи, али у свом смирењу прозрели су премудрост крста Христовог и обукли се у његову силу. И као што некада, прости рибари постадоше апостоли - просветитељи васељење, тако и ови свети и неуки старци засијаше божанском мудрошћу. Познавши немоћ и слабост свога палога бића смирише се пред Творцем, и будући немоћни постадоше свемоћни у Христу. Јер тек онда када потпуно изгубимо себе и све своје разапеномо на крсту потпуне преданости Господу, у нама почиње да делује друга сила која нам даје снаге за оно што је изнад наших моћи. Тајна великих подвига светих отаца није у томе што су они били снажнијии и јачи од људи данашњег времена, већ у томе што су се потпуно одрекли света и светских утеха предајући себе без остатка Господу, у крајњем смирењу и познању својих људских немоћи. Када човек више није у стању да ишта учини сам својим силама, тада наступа Бог, који из прашине подиже нишче и убоге који му непрестано вапе скрушеним и умилним срцем. У нашем времену исувише је мало оних који су спремни да се одрекну себе, да потпуно одсеку своју палу вољу и трпљиво поднсеу вољне и невољне житијске скорби, јер данашњи човек је чврсто ослоњен на логику свога рационалног ума и на све је пре спреман осим на то да разапне свој ум и баци га у бездан логичке неизвесности крста. Као некада за Јевреје и старе Јелине, крст је и данас камен спотицања за многе људе. Смирење - кључ подвига Сви монашки подвизи: пост, бдење, уздражање, сиромаштво, молчаније, молитва и др. сами по себи немају никакву делатну силу и моћ и немоћни су пред силом смрти. Ти подвизи се самопоуздано и произвољно уз разне аскетске методе примењују у другим религијама, али магијски, са уверењем да саме по себи могу донети духовну слободу и просветљење. Приступ православног монаха је коренито другачији, јер монаси све те подвиге темеље на основном крстоносном подвигу смирења, који је потпуно стран и непознат у свим другим религијама света. Свети Оци дефинишу смирење као познање Божје свемоћи и своје властите немоћи, палости и оболешћности васцелог бића. Смирење је заправо свест и дубоки духовни осећај да смо ми пад, а Христос једини Васкрсење, да смо ми смрт, а Он једини живот, да смо ми мрак, а Он једини светлост. А где је смирење без љубави, без страха Божијег, без плача и суза? Те основне духовне врлине једина су плодна земља на којој једном посађени поменути подвизи доносе духовни плод. Монах пости не зато што је пост сам по себи спасоносан, већ да би у глади још јаче осетио ону духовну глад за Богом. Он делатно исповеда своје смирење пред Господом да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи што излази из уста Господњих, као што нас је сам Христос научио када је искушаван на гори (Мт. 4.4). Пост сам по себи, када није праћен смиреном молитвом и када се произвољно упражњава може да буде веома погибељан и по тело и по душу човекову. Монах живи у нестицању и сиромаштву „ништа себи самом не стичући нити чувајући, сем оно што је на општу потребу, и то из послушања, а не по својој вољи“. На тај начин он делом исповеда да се не треба страсно везивати за твар, нити налазити телесну и духовну утеху у твари уместо у Творцу јер не може се „служити и Богу и мамону“. Монах ћути не зато што је ћутање врлина по себи, већ зато што себе сматра неуким и недостојним да било шта каже; он постаје „луд“ за овај свет и одбацује мудровање овога света засновано на фантазији ума и помислима, да би се омудрио нетрулежном премудрошћу Христовом. Многи свети монаси живели су као неугледни убожјаци исповедајући самим својим начином живота сву беду унутрашњег стања палог човека, да би се тако уподобили царинику и убогом Лазару и примили њихов удео. Они су бирали неудобна места за живот, пустаре, пешчере, далеко од насеља, желећи да се у самоћи више приближе Господу. Искусни подвижници добро су знали да се телесни ум лако саображава околини и да се живот у луксузу и богатству често несвено погубно одражава на душу, која се тада теже смирава. И св. Исак Сирин са тугом констатује да нема човека који је у стању да потпуно одоли искушењима света живећи у њему. Зато су се монашка станишта увек одликовала простотом и сиромаштвом, не би ли их како и сами услови живота васпитали у сиромаштву духа и простоти ума. Али ипак, подвиг којим се најјаче изражава смирење пред Богом јесте подвиг послушности старцу који заправо представља истински темељ монашког живота. То је пре свега подвиг којим смиравамо своју вољу пред Божијом вољом која се изражава преко старца. Монах кроз послушање приноси на жртву оно што представља највеће богатство палог цовека - слободу расуђивања, „не расуђујући при богатству расуђивања“ по речима Лествичника и исповедајући делатно на тај начин потпуну своју предност и поврење пред Господом. Сваки, дакле, монашки подвиг представља израз дубоког унутрашњег смирења човековог срца пред Господом, док ти исти подвизи вршени без потребног смиреног и скрушеног расположења душе и по својој вољи и расуђивању не само да не доносе никакав духовни плод, већ срце подвижника још више испуњавају мраком гордости. Богу нису потребни наши подвизи, већ срце наше које ми својим подвизима подстичемо да отвори своје двери Божијој благодати, јер Господ никада на делује једнострано без макар најмањег учешћа наше слободне воље. Зато се монах труди не да сам својим силама промени себе, неким „аутогеним тренингом“, већ да се смири, скруши у познању своје слабости, те тако привуче благодат Божију која је једина у стању да победи силу греха. Једино „срце скрушено и смерно Бог неће презрети“. Многи православни монаси нису велики подвижници у посту, бдењу и другим телесним трудовима, али зато је њихов умерени подвиг заснован на послушању и растворен смирењем и дубоком свешћу о својој немоћи и огреховљености довољан да их узведе у њиховом благодарном трпљењу свих животних недаћа до великих духовних висина. Богу нису потребни јаки и способни, мудри и паметни, већ смирени и послушни, који, када их Господ у своје и Њему једино познато време, уздигне, неће божанске дарове приписивати себи и својим способностима, већ ће се још више смиравати пред својим Творцем, као што плодовита воћка обремењена зрелим плодовима, спушта своје гране ка земљи. Зато код парвославних подвижника нема оне магијске позе индијских факира и гуруа или екстравагантних западних мистика; све је код њих дубоко општељудско, смерно и састрадално, јер истински осећају и знају да све што чине изнад својих моћи, то чине силом коју им БОГ даје, а себе сматрају тек невредним земљаним сасудима у које је по неизмерној и ничим заслуженој милости Божијој уливена благодат Божја, тако да преизобиље силе буде од Бога, а не од њих. (уп 2 Кор. 5,7). Непрестана молитва као начин живота За монаха молитва није само једна од свакодневних активности или обраћање Богу са конкретним жељама и потребама, већ начин живота. Повезујући речи Исусове молитве „Господе Исусе Христе помилуј ме“ са својим дахом, православни монах дише молитвом у сваком тренутку враћајући ум стално у тихо пристаниште срца које је она духовна ложница у којој се опитно доживљава заједница са Богом. Молитва није само сабраност ума и не може се свести на вежбе концентрације попут разних медитативних техника источних традиција. Таква молитва ума може да донесе извесну утеху и мир, али не сједињује са живим и личним Богом. Зато је у православном предању молитва неодвојива од духовног плача, тог радостотворног туговања човека који све више открива своју одвојеност од Бога упознавајући егоизам и страсти своје пале природе. Поистовећујући се са својим мислима и емоцијама човек који живи по законима пале природе дубоко је трагичан. Бог је за њега недостижни ауторитет који доживљава као ограничење своје слободе, а други човек опасност, конкуренција коју треба савладати да би се остварило оно што се погрешно сматра човековом срећом. Угађајући својим страстима човек не само да не постаје срећнији, већ све више постаје роб страсти, страха, сталне зебње и несигурности. У таквом стању човеков пали ум погрешно расуђује и око себе не види лепоту духовне логосности васцеле творевине, већ искривљену слику и пројекцију своје сопствене огреховљене природе. Молитва је зато повратак очинском дому, стално враћање ума у тишину срца, вапај из дубине душе онога који увиђа понор човековог пада тј. отуђености човека од Бога. То није вапај очајника, јер је благодатна туга увек разблажена радошћу божанске утехе и вере да је Христос страдао и васкрсао да бисмо управо у њему као истинском Човеку нашли свој прототип и своју личност засновали на Христу, а не на варљивом осећању индивидуалне свести. Човек није створен као јединка, већ је створен по лику Божијем да буде Христос и кроз Христа да постане вечни заједничар божанске природе по усиновљењу. Спасење зато није неко избављење од моралног пада, већ оцелотворење грехом фрагментиране човека који тек у Христу задобија своје пуно достојанство. Молитва је зато начин постојања и језик будућег века. Молитва ума треба да постане срдачна самоделатна молитва коју више не свршава човек својим трудом, већ се Дух Свети сам неизрециво моли у човековом срцу. То је молитва изнад сваке речи и израза у којој узрастање у тајни богопознања и боговиђења нема краја. За монахе који својим животом изображавају новог човека у Христу, „у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина“ молитва од аскетског средстава постаје и сам циљ човековог живота, који је да у Духу Светом сви заживимо као један у Христу и постанемо причасници вечне славе Очеве. Молитва од личног труда постаје колективна и тек у евхаристијском смислу задобија пуни смисао. Личном молитвом боримо се против страсти да бисмо заживели неизрецивом молитвом Цркве, Тела Христовог који дише Духом Светим. Зато је молитвени живот неодвојив од евхаристијског, као што нема аутентичног евхаристијског живота без молитвеног подвига, очишћења од страсти и греха. Делатни богослови Монаси не проучавају својим разумом неку апстрактну „истину“ и не говоре о њој, већ одстрадавају пут јединог ИСТИНИТОГА, пут који једини води из лавиринта смрти и трулежи. Они не користе свој интелект да би досегли до најдубљих тајни Божијег откривења, већ смирују себе до земље. Обрезују свој ум молитвом и трезвењем (молитвеним бдењем ума), јер добро знају да се до познања божанских тајни не долази аналитичким и спекулативним размишљањем, већ самим животом у Христу, тј. вршењем Божијих запосвести, опитним заједничарењем у смрти и васкрсењу Христовом. Зато су монаси пре свега, делатни богослови који се не баве теологијом као науком, већ је живе својим животом. Теологија је данас у великој мери сужава на један логички и филозофски систем, често удаљен од практичног духовног живота и све је ређе плод молитвеног тиховања ума и богооткривења. Свети Оци су, међутим, теологију посматрали у светлу практичног излецења душе од страсти, као својеврсан терапеутички метод. Њима је била страна свака схоластичка систематизација богословских сазнања. Пред светом су говорили о божанским тајнама тек када су их подвигом практично проживели и светотајински окусили и најчешће тек онда када је требало одбранити истину вере од умовања „по човеку“. Зато је за њих свако богословствовање без опита равно теомахији тј. богоборству. Читајући свете Оце јасно увиђамо да богопознање није неки интелектуални гносеолошки процес, већ живи сусрет са личним Богом - боговиђење и обожење, дакле, један свеобухватни онтолошли преображај, који се не може постићи без очишћења срца – „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато монаси не проучавају Бога, већ, како рече један савремени духовник „жртвују васцело своје биће, да би примили на дар оно што је божанско“. Не мењају људе и свет око себе својим саветима и поукама, већ мењајући, освећујући и просветљујући себе, мењају и преображавају на чудесан начин цели свет. Монах исуњен благодаћу, жива је икона Божја, непресушни извор неизрециве теологије, и најтоплије утехе тужним и обремењеним. Он не говори свету о великим божанским тајнама, јер је свестан да се оне не могу разумети без претходног подвига покајања - преумљења (суштинске промене ума - начина мишљења, расуђивања). Зато нема истинског (по)знања без смирења, као ни правог боговиђења без чистог срца. Томе нас уци и св. Максим Исповеник, који каже да је знање без подвига демонска теологија. Зато монах, пре свега својим личним покајањем, смирењем, скрушеношћу срца позива свет вапијући: „Покајте се, јер се приближи царство небеско!“ Примери светих подвижника нас уче да је истинско богословско сведочење увек крстоваскрсно. Само онај који је себе распео „свету“ тј. греху, страстима, плотском умовању добија на дар духовно расуђивање и може да просвећује и оплемењује свет око себе. Такав човек богословствује смелошћу теолога-боговица који не открива Бога својим огреховљеним разумом, већ кроз кога се сам Бог открива и делује. Дакле, само онај који је Бога видео „какав он јесте“ и опитно окусио „да је благ Господ“, у сили крста и „распећу ума“, добија реч и проповед која не преображава и не поучава „у убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2.4). Монаштво је од великог значаја за савремену теологију јер је сачувало и сведочи њен древни пророчки карактер и свест да је теологија пре свега реч ОД Бога, богооткривење, а не човекова реч и учење о Богу и божанским тајанама. Поред тога монашко предање чува подвижнички и исихастички метод заснован на подвигу смирења, послушања и молитвеног очишћења ума и срца, јер се жива реч истинског богословља Духом пише само на таблицама очишћеног срца. (уп. 2 Кор. 3.3-6). Другачији је пут академског теолога од пута подвижника монаха, који се на бави инетелекгтуалном рефлексијом, већ са молитвеном пажњом (трезвоумљем) бди на дверима свога срца. Након дуговременог труда, покајања, суза, он постаје способан да своји профињеним и омолитвљеним умом, разликује божанске од демонских енергија (дејстава) и да препознаје помисли не подврагавјући их логичком суду разума, већ осећајући их „по укусу“. Зато нема тологије без духовног расуђивања, без способности „разликовања духова“, нити овога без претходног подвига очишћења од страсти. Овај теолошки метод сасвим је супротан академском који се заснива на интелекуталном маштању, при коме огреховљени разум, још подвигом неочишћен и благодаћу не окађен, сам на своју слику и прилику обликује слику о Богу и свету око себе. Зато је корен сваке јереси и гордости управо у намери да се „преправи“, по аршинима пале природе и рационалне логике, оно што је у божанском откривењу тобоже нелогично. Овај теолошки метод потпуно је преовладао у теолошкој мисли неправославног Запада, где је створен један вештачки јаз између аскетске и академске теологије. Док прва иде у крајност најопскурнијег мистичког сентиментализма, друга се претворила у схоластичку и научну дисциплину. Православни монаси који су одувек чували подвижнички и исихастички карактер бословља, имају данас изузетно велику улогу у очувању аутентичног православног богословског предања. Мисионари састрадалне љубави Сведочећи својим животом радост крста свету, тихо и молитвено, монах открива нови смисао и знацај целе Богом саздане твари. Зато монах не презире свет, већ га посматра у светлости крста и васкрсења Христовог, у перспективи преображене лепоте у вечности. На тај начин он даје свету једну нетрулежну и бескрајно дубоку вредност. Својим личним подвигом сараспињања Христу кроз подвиге монашког живота, монах благовести нову истину свету - да се вредност и смисао овога живота и света може разумети само када “себе разапнемо свету и свет себи”, када свет и све у њему сагледавамо у контексту вечности. Одрицући се света (пре свега у себи) и устајући против свих лажних мерила, односа и навика савремене човекобожне и антихристовске цивилизације, монах живо сведочи једну нову и аутентичнију слику стварности, сасвим другачију, богочовечанску логику постојања, или иконографски речено, једну “обрнуту онтолошку перспективу”. “Свет у злу лежи” и читава твар се после прародитељског греха погњурила у смрт и ништавило. Оно што је за вачност саздано да славослови творца, постаје оруђе ђавола, који користећи палог и огреховљеног човека “пре-саздава” свет, на своју слику и прилику и врши преправку Богом створеног поретка, “стварајући” преко њему подчињених људи тзв. “Нови светски поредак”. Не видећи да је основни разлог “несавршенсости” и тобожње неправедности овога света управо у томе што је изгубио свој првобиттни литургијски однос са Творцем и творевином, пали човек се упиње да сам својим силама преобрази свет, да га учини хуманијим, праведнијими бољим. Читава савремена цивилизација плод је ове трагичне заблуде. Зато је Запад још давно одбацио једног “несавршеног и нелогичног” Бога и заменио га човеком хуманистом, који се лажно прикрива иза лика Христа Спаситеља, сада већ вешто преправљеног по мерилима палог човека. Отуда толико мњого акције и реформаторског духа на римокатоличком и протестатском западу, толико труда да се људски и медђунационални односи хуманизују чисто људским средствима и настојањима. Насупрот томе, дух Православља, који се посебно јасно изражава у монаштву, наизглед је пасиван према свим кретањима и акцијама савременог света. Гледано западним очима, православно монаштво, па и цела Црква окамењени су у традиционализму и пасивности и не показују нимало кооперативности у изградњи “новог света”. Свакако, овакви ставови показују крајње непознавање основних богочовечанских истина које нам је Господ открио у Цркви. Православни хришћани, а поготово монаси, који су крајње радикализовали свој однос према овоме свету и веку, гледају на њега свим другацијим очима. У дубоком осећању човековог пада и чудесног богочовечанског подвига искупљења крсним страдањем и васкрсењем монаху-покајнику се пред оцима открива сва дубина премудрости Божије. Човек који живи на приземном нивоу свакодневних телесних уживања заувек остаје збуњен пред чудесном загонетком света, кога доживљава као апсурд, слепу улицу која се завршава смрћу, у трулежи и ништавилу. У том смислу, монаси су, ако тајанствени служитељи свету, позвани да као светилници светле указујући једини истински пут - пут распетог и васкрслог Христа Спаситеља. Зато они свету стално дају вечну вредност. За њих је свет велики дар Божији који својом разноликошћу облика и структура живота одражава сву пуноћу премудрости Творца Логоса. Они на свет не гледају као на нешто несавршено, што сами требају да побољшају, промене и хуманизирају, већ га посматрају у светлости свеопштег васкрсења, када ће Господ васпоставити васцелу твар и свему дати своје вечно и праведно место и поредак. Монах не посматра ствари у њиховој привременој и феноменалној стварности богоотуђења, већ созрецава логосност сваке твари у њеном вечном одређењу и циљу. Зато се и не труди да својом памећу или физичким способносима револуционише свет око себе. Монах не проповеда социјалне и политичке теорије, нити се предаје хуманистичком активизму. Он полази од себе и мењајући себе, жртвујући сав свој живот на жртвенику Божије љубави својим крсним страдањем облачи себе у добровољну смрт и сахрањује себе као зрно пшеницно у земљу самоодрецења и најдубљег смирења, да би тек умревши много рода донео. (уп. Јн. 12, 24-25). Васкрсавајући потом као нова твар, освећена и обожена благодатно заквашује васцелу творевину. Обнављајући себе као микрокозмос у своме манастиру као радионици спасења и освећења твари, облагодаћени монаси обнављају васцели макрокозмос, јер је цовек као ноилац лика божијег возглављење целе Божје творевине и сажетак целе њене логосне структуре, и у њему се извршава обожење целе твари. Зато је мисија монаха у свету тиха и ненаметљива, негова најречитија проповед саткана је од молитвених уздаха скрушеног срца. Овај смирени активизам потпуно је различит од самопоузданог активизма хуманистичког Запада. Православни монах је увек дубоко свестан да је Господ једини који даје смисао свему око нас и једини који побеђује смрт. Посебно је саваки човек за монаха непроцењива вредност, и то не неки “апстрактни човек”, већ свака личност појединацно, која без обзира на своје порекло носи лик Божији у себи. Један старац је рекао: “Видео си брата свога, видео си Бога свога”. Монаси зато не деле људе на добре и лоше и не просуђују их рационално и логички, јер једино Господ познаје срце сваког човека. Хришћански однос према другим људима не заснива се на разуму, већ на безрезервној љубави. Зато монаси гледају на све људе као на личности у развоју, духовном сазревању и оздрављењу од греха. У лицу сваког човека, па био он и највећи грешик, виде одраз лика Христовог. Што је тај лик Божији у ближњем више изобличен грехом, они му тим још више састрадавају својом љубалвљу. Нема богољубља без човекољубља, сведоче Свети Оци, и зато је за монахе однос према ближњем највернији барометар њихове љубави према Богу. Свако монаштво које није човекољубиво никако не може бити ни богољубиво. То двоје је нарздвојиво. Али, истинско човекољубље се разликује од хуманистичке филантропије која не приступа човеку као носиоцу лика Божијег, већ сентименталистицки и надасве утилитаристицки претпоставља човека, као највећу вредност цивилизације и самом Богу и првоверју. Уместо да љуби човека, а одбацује грех који га отуђује од Бога, хуманизам грех афирмише као највећи израз слободе. Зато та љубав није личносна, већ безлицна и апстрактна и најчешће је резултат пројекције неиживљеног самољубља. Човека истински може волети само нај који је у себи опитовао ЈЕДИНОГ ЧОВЕКОЉУБЦА ХРИСТА, и он Христом љуби не само сваког човека, већ и целу твар. Отуда је највише човекољубља код највећих христољубаца, светитеља Божијих, који су често у најсуровијим подвизима бежали од овога света, од људи и насеља, да би се најпре сами вратили Христу, а тек кроз Христа састарадавали палом човеку и твари. Саслужитељи Христови у литургији спасења твари За разлику од обезбоженог човека данашњице који гледа на све око себе са нескривеним користољубљем и себичношћу, хришћанин и монах созерцавајући тајновиту логосност сваке твари у божанском поретку, према свету и свему у њему има, ЛИТУРГИЈСКИ ОДНОС, однос састградалне и саможртвене љубави , која је подстакла и самог Господа да се обуче у обличије тела греха, да би пострадао и за човека и целу твар „која уздише и тужи у распадљивости и смрти“. Попут оваплоћеног бога Логоса који је из љубави, сам будући безгрешан, узео на себе грехе света, монах, следујући своме Творцу, узима на себе све болове и патње света и тужи се васцелом васељеном у радостотворном молитвеном плачу. У том смислу, монашки подвиг обесмрћења и обожења није индивидуалног карактера, већ је од општег и саборног значаја за целу творевину. Облагодаћени монаси, обновљени духом Светим, остварују у себи идеал “духовног свештенства” на што су позвани и сви хришћани. “Хиротонисани” благодаћу Духа Светога, они на жртвенику срца свештенодејствују мислене жртве - најчистије молитве за сву твар, саслужујући тако Христу, вечном Архијереју, у Литургији васпостављања и сапсења пале твари. Зато њихове молитве држе васељену, непрестано се уздижући пред престолом Божјим, као “мирис миомира духовног”. На тај начин, сваки монах као и сваки други хришћанин, био он лаик или клирик, позван је да буде сатрудник Христу у делу спасења света. Тако човек поново задобија своје давно изгубљено богослужбено место саслужитеља Божијег. Али, свакако, ова свештена служба монаха свој најдубљи израз налази у евхаристијској жртви која се свакодневно приноси “за све и за сва” и представља централну тачку око које се одвија монашки живот. Литургија се у манастиру и после самог богослужбеног чина преноси и у трпезарију, у радионице, у бибилотеку, у сваку келију и на сва поједина послушања која монаси обављају у богослужбеном поретку и расположењу - уз послушање, молитву и богомислије. Заправо је цели монашки живот, једна непрестана Божанска Литургија, у којој монаси приносећи евхаристијске дарове као првине васцеле твари приносе и цело своје биће у “коме се тајанствено усредсређују све божанске силе и енергије откривене у свету”. Зато тек у Божанској Литургији монах најпотпуније опитује своје исконско одређење. Он молитвено посреднички приноси Господу васцелу твар да би се цела васељена у Христу преобразила, осветила. Оцрквењујући себе саме литургијски кроз свете тајне и свете врлине монаси као свештеници Господњи оцрквењују и охристовљују целу Божју творевину и васпостављају њено богомдано свештено устројство. Зато свака делатност и сваки предмет у манастиру има своје литургијско место и улогу и све се у њему обавља молитвено и с благословом. Манастир је по рецима светог Аве Јустина пре свега богослужење - евхаристијска заједница, Црква и Тело Христово. То је радионица бесмртности за вацелу огреховљену твар. Свака форма монашког живота издвојена из богослужбеног и литургијског поретка, губи свој духовни смисао и назнацење. Чак и највећи пустињаци, анахорити, увек су директно или индиректно остајали састави део евхаристијске заједнице матичног манастира или скита. Отуда тако кључни значај благослова игумана (старца) и послушања у манастиру. Монашко послушање није тек нека практична досетка ради одржања потребне дисциплине, већ је то, заправо, свештени и литургијски однос који исходи из Литургије. Један старац је казао: „Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога“. То није послушање човеку, већ послушање Христу - Цркви. Када се овај благодатни литургијски однос послушања наруши самовољом или непослушањем долази до отуђења непослушног појединца од самог Бога и благодатне заједнице у телу Христовом. Зато је монашки крст изнад свега крст одсецења своје пале воље која долази од самољубља, крст драговољне послушности, жртва на који приносимо не само своју вољу, већ и властито расуђивање, начин размишљења. Из овога јасно произилази да делатног покајања (преумиљења) не може бити без истинског послушања, не само споољашњег и практицног, већ и унутрашњег - мисленог у коме сахрањујемо у земљу самоодрицања свој ум и слободу расуђивања да бисмо васкрсли обновљени у Христу. „Сиромаштвом расуђивања при богатству расуђивања“ о чему нас учи Лествичник, одричемо се нашег највећег богатства – привидне слободе палог човека – да бисмо окусили истинску слободу којом нас је ослободио Христос. Дух монашког предања зато је немогуће усвојити теоретски и ван заједнице, већ једино свакодневним постепеним литургијским урастањем кроз тајну послушања у монашкој заједници и пре свега у Цркви – Телу Христовом. Исповедници крста Христовог Улога монаштва у савременом свету је изузетно велика јер оно представља снагу која преображавајуће делује не само на сам живот Цркве, већ и на целу васељену. Иако је у данашње време свеопштег идолопоклонства и хуманистичке цивилизације и културе све више позива на реформу аутентичних видова монашког живота у правцу “хуманизације” монаштва кроз нренаглашавање харитативно-образовној и културно-научној делатности, у духу православног монашког предања верно се чува аутентицни лик монашког живота који је вековима био и остао најснажнији израз хришћанског максимализма и ранохришћанске силине вере и одушевљења. Он непрестано крепи и новим полетом надахњује целокупни живот Цркве. Чувајући свој древни подвижнички (аскетски) идентитет, православно монаштво је у општим условима сображавања духу овога времена, радикално супротављено неким основним постулатима и манирима човекобожне културе. Управо због таквог свога карактера оно је непроцењива ризница свеопштег историјског памћења Цркве и живи, делатни сведок и исповедник аутентичне вере павославне, њеног богословља, црквене културе и уметности, васцелог хришћанског етоса. Услед све веће секуларизације црквеног живота ствара се једна лажна дихотомија између “световног” и монашког живота. Притом се често заборавља да отачка литература не познаје ову разлику. Дух Православне Цркве је у суштини аскетски од самог почетка. Такав је и карактер црквених богослужења која су се развила на основу манасирских типика. Без обзира на место и начин свога живота сви хришћани су позвани на спасење, да прођу кроз “уска врата” подвига и духовне борбе. Нажалост, данас је много оних који сматрају да за “световњаке” не треба да важе правила о посту, молитви, и послушању старијем као да су то неки тобоже егзотички анахронизми произашли из монаштва и који нису за све обавезни. Управо је зато велики значај монаштва јер оно непрестано сведоци есхатолошко назнацење човека и целе твари и подвижнички етос Цркве Христове. Монаси су изнад свега исповедници тајне крста, који се стално молитвено подсећају да су мртви за себе и за свет и живе једино Богом. Они живо осећају да су сами бескрајна људска слабост, а Он једина свемоћ. Свако поуздање у себе и своју палу природу за њих је корак у смрт, а свако одсецање своје пале воље и полагање наде на Господа отвара им двери новог живота у вечном Царству Јагњета Божијег. Они тугују, а радосни су; наготују, а благодат их покрива; жеђују, а извори су живе воде божанске утехе; убоги су, сви све обогаћују; њихове мале келије, пећинице, рупе земаљске, најлепше су палате небеског Цара; срамоте их и исмевају, а они су још славнији; “по земљи ходе, а на небу обитавају“; јуродствују пред светом премудрошћу крста и хитају дверима Новог Јерусалима као првовесници бесмртности. Својим животом, својом речју, сваким делићем свога бића најречитији су исповедници и тајници животворне смрти и васкрсења Христа Спаситеља. Јеромонах Сава (Јањић) Часопис Свети кнез Лазар Год. 1 - 1993 бр.4 Страна 63 - 76 Monah - Tajnik zivotvorne smrti - Sava Janjic 1993.docx
  5. Господ је створио видљиви и невидљиви свет. Стсварност коју ми региструјемо својим умом само је један мали сегмент створеног света који је доступан нашим чулима и који ми можемо рационално објаснити. Према ономе што данас наука тврди, а само пре неколико десетина година то је била научна фантастика и питање је шта ће се још сазнати у будућности, видљиви свет који ми можемо да региструјемо представља само нешто мање од 5% читаве творевине. Остало се условно назива Dark Matter 27% и Dark Energy 68%. Тамна материја и тамна енергија су потпуно непознати и условно се може рећи да постоје јер астрономска и математичка истраживања показују да према законима природе који су нам познати одређени природни феномени не би могли бити регистровани без ових облика творевине (ово је јако широка тема и покушавам да упростим колико је могуће). Реч (тамни) не подразумева нешто зло (не дао Бог) већ се назива тамним пошто је невидљиво нашим очима и инструментима које поседујемо. Да ли је то можда само видљиви свет. О невидљивом свету, при чему обично говоримо о анђелима, такође нам није много познат и имамо само спорадичне информације у Светом писму и искуства оних који су благодатним дејством Божијим имали непосредније искуство овог света. Апостол Павле је нам каже (за себе) "Знам једног човека у Христу, који је пре четрнаест година, - не знам да ли је у телу, не знам да ли је ван тела, Бог зна, - био отргнут и уздигнут до трећег неба." Шта је рај где је он чуо неизрециве речи? Данашња наука говори о могућностима постојања паралелних светова. Наш свет који научници зазивају space-time (простор-време) могуће је да је само један сегмент целокупне реалности у коме су простор и време међусобно условљени. Дакле, ако ишта наука може да нам овде помогне, то је да схватимо колико је много тога што не знамо и што никада рационални нећемо моћи да разумемо. Ако пратимо савремена научна достигнућа можемо још само више да се дивимо премудрости Божијег стварања и тајни Божијих. Зато у нашем православном искуству ми радије настојимо да васпоставимо личну заједницу са Богом, а не да творевином објашњавамо и разумевамо Бога. Међутим, оно што вером знамо у Христу јесте да је Христос, као Бог Логос постао човек, ушао у димензију нашег постојања да би створеном свету отворио двери вечности. Бог заувек, непромењиво, без икаквог мешања или сливања две природе себе везује за творевину, а сам као Онај који је изнад свега створеног остаје неизмењив као Бог. О Богу зато не можемо говорити ван контекста Оваплоћења Христовог и познајемо само Оног Бога Оца кога нам је Духом Светим открио и показао Син Његов Јединородни. Зато човек заиста има централно место у творевини и кроз човека васцела твар, сви ти видљиви и невидљиви светови, све те димензије постојања партиципирају у ипостаси Христовој и кроз Христа и сами бивају увођени у вечно постојање. Зато је право питање - Шта је човек. Човек је биће на граници светова, који повезује и анђелски и животињско-биљни и минерални свет, видљиви и невидљиви свет. У нама је и тамна материја и тамна енергија и димензије постојања којих ми у координатама наших чула не можемо да појмимо. Крајње упроштено говорећи, душом смо сродни анђелима и не подлежемо видљивим законима ове природе, а опет својим телом нераскидиво смо повезани са видљивом материјом која нас окружује. Али и ту се отвара бездан тајне. Идући све више у дубину микро света научници уочавају да ни ту нема краја и да између микро и макро света постоји некаква чудесна аналогија и повезаност. Сваки атом је као универзум, а границе између материје и енергије у квантној физици показују се као илузорне, и што је фасцинантно, зависе од наше перцепције. Честице које чине видљиву материју су све неухватљивије и ако научници успеју да емпиријски докажу постојање "Хигсовог бозона" коју неки претенциозно називају "Божијом честицом" пред њима ће се отворити нова димензија непознаница. По неким научницима тамна енергија повезује све на једном нивоу који надилази вишеструко познате законе времена и простора. Сам појам човекове личности је од самог стварања човека и колективан и индивидуалан. Адам је истовремено и конкретна личност и целовитост људског рода, као што је и Христос Нови Адам живео као конкретна историјска личност и светотајнски живи кроз Његово Тело - Цркву не бивајући ни најмање одвојен од Оца и Духа Светога. Чињеница да ми живимо у свету двојности и своју личност сводимо на егоцентричну индивидуалност заправо је последица пада, односно отуђења човека од Творца. Ако покушавамо стално да разумемо свет око себе у том свету сенки, стално ћемо бити у логичком лавиринту. Зато у Христу улазимо у нови начин постојања, умиремо "старом човеку" и постајемо "нова твар". Често када размишљамо о ванземаљцима мислимо у контексту бајковитих представа из научне фантастике, неких малих зелених човечуљака. Обиље животних облика је толико да не можемо да искључимо и постојање живота ван планете Земље, али и ти животни облици ако постоје носиће животни код који свој врхунац има у човеку јер Бог се очовечио једном и заувек и свет је створио да би кроз човека - односно Богочовека - све увео у вечно постојање.
  6. Бог вам помогао, Као и све у Старом завету, стихови се могу тумачити везано за неку конкретну историјску ситуацију или у духовном (пренесеном) смислу. Као што сте већ рекли, добро знамо да је ратова и битака било и биће док је год непреображене пале човекове природе и људи који живе духовно непросвећени. Зато се ово стање мира Божијег може разумети у контексту пуноће Царства Божијег, о чему говори пророк Исаија у 11.6 "Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ". Та света гора Господња је, Сион (уп Отк 14.1) нови Јерусалим који већ овде и сада опитујемо јер је реч о Цркви - Телу Христовом. "Биће у потоња времена гора дома Господњег утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова, и стицаће се к њој сви народи." (Ис 2.2) У Ис. 65.25 се опет говори "Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ." У унутрашњем смислу огањ љубави и благодати Божије сажиже све зле помисли доноси истински мир иако око нас може да постоји спољашњи немир, ратови и страдања. Господ нам доноси мир али нам каже "Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје" (Јн 14, 27). Божији мир није је уграђен у васцелу творевину, у сваког човека. Човеков душевни немир и све што долази од њега (страх, агресивност, насиље) заправо је само неспособност човекова да у свему створеном опитује тај мир. Миротворци су блажени зато што најпре налазе мир у свом срцу, ослобађају се од тираније егоцентричног ума, духовно доживљавају лепоту Божије творевине и њену међуповезаност и њен коначан циљ у Христу. Тек са тим миром они могу да шире мир око себе и опет тај мир ће бити неприметан за оне који не отворе срце за њега. Мир није спољашња категорија, већ означава пре свега заједницу човека и Бога и кроз човека васцеле творевине са Богом. Данас многи људи грчевито покушавају да промене спољашње околности које нас окружују верујући да ће тако наћи мир. Или траже новац, власт, част, положај, покушавају да зауставе старост, опседнути су здравим животом, али опет су у немиру. Истинско миротворство не значи пасивност и неосетљивост већ прихватање са благодарношћу свега онога што нам долази и наш труд да учинимо оно што до нас стоји. Они који верују у неку природу еволуцију људске свести (разни њу ејџ покрети) или они који мисле да се мир може остварити политичким средствима заправо су стално у немиру. За њих је свет нелогичан, бесмислен и треба га "поправити". Суштина демонске "философије" је да се свет преправи и прествори на њихову слику и прилику. О томе сам добрим делом говорио и у претходном одговору. Псалтир је иначе вишеслојан и може се разумети на различитим нивоима духовног искуства. Лично нисам присталица рационалног анализирања сваке речи. Добро је пустити да речи Светог писма делују на нас без филтера нашег процењивања, и зато Псалтир треба "проучавати" пре свега молитвено. Свако ће када му тако приступа пре или касније наћи многе одговоре у њему. И вама свако добро од Господа
  7. Зато је јако важно да се пастирски поради више на томе да се нашој браћи и сестрама који се суочавају са специфичним проблемима укаже пажња пре свега тако што ће бити прихваћени без сажаљења, као једнако вредни и драгоцени пред Богом. Неретко, такви људи носе посебне дарове Божије јер кроз телесно страдање неретко имају непосреднији опит Божије љубави. Предиван пример који треба да нас све охрабри јесте пример Св. Марије Гачинске https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/01/16/sveta-marija-gatcinska/ Апостол Павле је и сам пример и зато нас и учи: ”И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.” 2 Кор 12.7-9 ”А знате да вам у слабости тела најпре проповедих јеванђеље.” Гал 4.13 Постоји претпоставка да је велики Апостол патио од епилепсије или неке друге болести која га је стално смиравала и подсећала да смо као људи слаби и немоћни. Духовно стабилни људи налазе снаге да све што од Бога долази прихвате као дар и кроз благодарност на свему оно што је наизглед недостатак преображавају у извор утехе и за себе и за друге. С друге стране када смо маловерни стално смо у противљењу ономе што је око нас, а никада све не може да буде онако како бисмо желели јер пала воља човекова је незаситна, чим нешто постигне одмах тражи више и више, завиди, у страху је, конфузији. Људи носе различите крстове, било од генетског наслеђа (по нашој палој природи коју сви делимо), било због услова у којима смо одрасли и социјализовали се или других спољних фактора. Ако са вером и надом крст прихватимо као дар Божији и извор снаге пред нама се отварају нови видици где су недостаци, разне врсте различитости заправо нове могућности да још дубље уђемо у тајну распетог и васкрслог Христа. У противном, све ће бити нелогично и живот ће бити бесмислен. Загорчаваћемо живот и себи и онима око нас. Све ово, наравно, нимало није лако и молимо се увек Господу ”не уведи нас у искушење”. Смирено треба да се обраћамо Господу да нас поштеди онога што нисмо у стању да понесемо, а ако нас то ипак задеси треба му притицати са надом и чврстом вером да је то управо оно што је најбоље за нас. Томе нас уче бројни примери у историји наше Цркве. Ако човек успе помоћу Божијом да савлада тај константни отпор ономе што га окружује и схвати да је Царсто Божије у нама, а не нешто што треба да се оствари око нас тако што све мора да се промени и то баш онако како ми хоћемо и желимо, он задобија истински унутрашњи мир и радост које не могу да помуте никаква спољашња збивања. Кроз историју, међутим, човек је у сталном покушају да реформиште свет без преображаја себе тј. без покајања, да Царство Божије сведе на политички и социјални концепт револуцијом и чак насиљем над другима. Видели смо да су сви такви покушаји завршавали као велики неуспеси и трагедије. Јевреји Христовог времена су очекивали Месију који би им говорио против римске окупације, дао наду јеврејском народу за политичком слободом, а пред собом су видели распетог и пониженог човека на крсту. Христос нас позива да променимо себе да бисмо сагледали свет онако како га је Бог саздао и да мењањем себе подстакнемо и друге да се промене и то је Царство Божије, а не нека пројекција политичке утопије. Веома је важно да стално будемо свесни да је Царство Божије већ ту јер где је Христос, ту је Царство Божије. Ако не окусимо Царства Божијег сада и овде, засигурно га нећемо окусити у његовој пуноћи ни у будућности. Оно што називамо ”прихватање воље Божије” није концепт исламског кисмета, нити подразумева пасивност. Штавише то је својеврсна динамичка статичност. Свет је створен савршен и наше је да чинимо што до нас стоји да се вратимо у природни начин постојања кроз Христа и да око себе ширимо мир, онај истински мир који је дар Божији. Али то никада не смемо да чинимо са уверењем да треба да поправимо свет, да можемо да својим идејама и делима направимо Царство Божије без Христа. То је главни узрок пада наших прародитеља и главни узрок несреће која прати сваког човека који то не разуме. Када своју палу вољу вратимо у окриље Божије воље, наша слобода ће се манифестовати искључиво потврдно, а истовремено бићемо активно средство преображаја пале природе.
  8. Bog vam pomogao Ana, Najpre oprostite na ovolikom zakašnjenju sa odgovorom. Ovo je veoma važno pitanje jer roditelji sa decom koja imaju dijagnozu autizma nose poseban krst koji nije nimalo lak i koji je teško razumeti našim umom. Najvažnije je da se Gospodu, Bogorodici, svetiteljima obraćate prostim rečima izlivajući svoju dušu pred Bogom da vam podari snage kako da najbolje pomognete svom detetu i olakšate stanje koje nosi. Kao i sve što je teško i što nas snalazi u životu i ovaj krst treba da prihvatimo sa dubokom verom da ništa ne biva bez Božijeg promisla. Bog nije Onaj koji šalje patnju bilo kome. Naše stradanje, bolesti i iskušenja posledica su naše pale prirode koju svi mi nosimo i načina kako reagujemo na ono što nas snalazi. Neki ljudi su u dubini vere upravo noseći najteži krst doživeli najjači opit Božije ljubavi i duhovnog mira i radosti, a mnogi koji naizgled imaju zdravlje i "normalan život" žive u duhovnom mraku u nemiru. Svaki pokušaj da našom logikom palog uma razumemo Božije sudove neće dati ploda jer istinsko razumevanje Božijih puteva ne biva umom već srcem bezuslovno otvorenim prema Bogu poverenjem i nadom. Nisam našao posebne molitve za ovaj slučaj ali dobro bi bilo da se Gospodu obratimo ličnom molitvom pre svega blagodareći na svemu, ispovedajući veru da znamo da je sve što dolazi od Boga dobro, iako nismo u stanju da razumemo sve što nas snalazi. Molitva majke za svoje dete je posebno jaka pred Bogom i naročito Presvetom Bogorodicom koja nam je najjača zastupnica pred svojim Sinom i Bogom. Od Gospoda treba molitveno tražiti prosvetljenja i snage, da bolje razumemo potrebe svog deteta, kako da svojom ljubavlju što bolje odgovorimo na njegove potrebe, sa trpljenjem i ljubavlju. U detetu koje strada treba pre svega videti lik samog Gospoda koji je i sam postradao nas radi. Važno je imati u vidu da deca koja od rođenja nose posebno zdravstveno stanje nisu nikada iskusila drugačiji način života i da patnju koju prolaze doživljavaju ponajviše kao posledicu nemogućnosti društva oko njih da ih prihvati takve kakve jesu. Drugim rečima, osećaj našeg sopstvenog bola zbog stanje u kome je naše dete i manjak snage i vere da prihvatimo realnost stanja koji dete prolazi u nama proizvodi jedno mučno osećanje koji neretko projektujemo na dete, što dete može samo još više da povredi. Najbolje bi bilo ukoliko biste našli snage da odbacite svest o bolesti i da dete sa njegovim problemom prihvatite kao takvo, trudeći se koliko do vas stoji da mu pomognete u svemu što je potrebno. Postoji mnogo primera gde bolesna deca zapravo najviše pate kada vide kako pate oni oko njih. U našem manastiru imamo dva monaha koja su potpuno slepa, ali mi ih prihvatamo kao potpuno jednake sebi i to im mnogo više znači nego kada bi ih stalno sažaljevali i podsećali da su drugačiji od ostalih. Onaj koji od rođenja nikada nije iskusio ono što nazivamo zdravim životom jednostavno to stanje doživljava kao prirodno i njegova patnja počinje tek kada vidi da ga drugi doživljavaju kao manje vrednog i oštećenog. Tako zapravo, tim sažaljenjem, koje ponajviše dolazi od sopstvene nesposobnosti da prihvatimo jedno stanje naših bližnjih koje jeste kakvo jeste i koje ne možemo da promenimo, projavljujemo sopstveni problem unutrašnjeg nezadovoljstva našeg palog "ja" i neprihvatanja onoga sa čime se iz kojeg god, Bog zna, razloga suočavamo, a to pre svega u nama izaziva unutrašnju patnju koju prenosimo na druge oko sebe. U pastirskom životu sveštenici i članovi parohije moraju da neguju posebnu pažnju prema osobama sa nedostacima i da ih prihvataju kao sebi jednake i čak još više vredne pred Bogom. Odustvo ovog osećaja, pokazuje pre svega našu unutrašnju duhovnu obolelost i slepilo. Kao i u svim nevoljama sa kojima se čovek u životu suočava veoma je važno da pokušamo da izbegnemo taj unutrašnji otpor volji odnosno tačnije rečeno dopuštenju Božijem i da silinom vere i nade prihvatimo to stanje govoreći: Bog zna zašto je to dobro jer od njega samo dobro dolazi, hvala Bogu na svemu. Ima mnogo primera da kada čovek tako postupi da problemi koji izgledaju neizdrživi odjednom postanu ne samo lakši za nošenje, već naprosto iščezavaju jer je njihova sila ne u samim spoljašnjim događajima, već u našem umu koji ih tumači kao patnju, kao nepravdu, kao kaznu i slično. Sve to izaziva samosažaljenje, lično osuđivanje koje ne vodi isceliteljnom i radostotvornom pokajanju i tako ne pomažemo ni sebi ni drugima. Svojim unutrašnjim otporom prema onome što nas snalazi, a ne možemo da promenimo, ulazimo u konflikt sa Bogom i sa drugima i stvaramo negativna osećanja koja povređuju druge i nas čine još više nesrećnim. Spolja gledano, Hristovo stradanje na Golgoti je tragedija, neuspeh, poniženje i sramota, ali s druge strane mi verujemo i duhovno znamo da je ono izvor novog života i pobeda života nad smrću. Za one koji ne veruju to je potpuna besmislica, ali za one koji veruju i koji duhovno preobraze svoj um u Hristu stradanje je izvor neslućene energije i unutrašnjeg preobražaja. Mnogo je primera da su upravo ljudi sa raznim fizičkim nedostacima projavili neke darove i imaju neposredniji doživljaj Boga mnogo veći nego oni koji su naizgled zdravi, a žive u okovima svog palog uma, telesnim životom i prolaze kroz ovaj životni vek kao kroz neki san trčeći za prolaznim vrednostima ovoga sveta i veka. Uzrok istinskih problema je zapravo uvek u našem umu i ako bismo imali snage da to razumemo pred nama bi se otvorili neslućeno široki vidici Božije promisli i sve bismo drugačije gledali. To je zapravo najdublji smisao pokajanja tj. preumljenja, promene načina funkcionisanja našeg uma i otvaranja uma za dubine i premudrosti Božije ljubavi gde prestaje svaka ljudska logika. Nadam se da vam ove reči mogu biti od koristi da ojačate vaše poverenje u Boga i da svom detetu pomognete u nošenju ovog krsta tako što ćete i sami duhovno razumeti da koliko god krst bio simbol stradanja i mučenja, on je i simbol duhovnog preporoda i novog života. Kada vi u svom srcu zadobijete još veći mir i radost, još ćete više pomoći i trudom i molitama vašem detetu koje od vas kao roditelja zapravo očekuje da ga prihvatite kao jedinstvenu ličnost bez obzira na fizičke nedostatke i bolest. Bog da vas ukrepi i blagoslovi vaše dete i podari vam oboma večni život i radost u Hristu Gospodu.
  9. Ово је јако важно питање. Подсећа ме на питање младог човека у Еванђељу коме Господ одговара речима: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мат. 19, 21). Овде се може схватити и дословно и пренесено. Суштина је у томе да се треба ослободити везаности за ствари овога света. Није грех живети у свету, али прихватати овај пали свет као коначну и једину реалност и његове "вредности" као једини смисао води човека у потпуни безизлаз. Читав живот сакупљамо богатство, знање, трчимо за каријером, положајима како у држави, тако и у Цркви и на крају идемо пред Господа без свега онога чега смо се тако грчевито држали. Свет у Еванђељу и посланицама Апостола није материјални створени свет који је као и све што је Бог створио добро и лепо, већ творевина која је изгубила свој смисао и циљ, наше силе (енергије) које иду у промашеном правцу, стално човеково настојање да Бога замени собом и да Царство Божије сведе на меру своје ограничености (политика, идеологије, разне философске па и религиозне традиције). Ослободити се везаности за пролазне ставари овог света није могуће ако само раздамо све што имамо, а не вежемо се суштински са Богом и не вратимо му се свим умом, душом и силом својом. Ослобађање од материјалних вредности може да помогне али има људи који су се "свега ослободили", а "свему робују". Материјално богатство су заменили сујетом, амбицијама, трчањем за угледом и чашћу. Милостиња је јако важна и чинимо је не само подајући материјалну помоћ другима, већ састрадавајући ближњима, праштајући им, разумевајући их и љубећи их и у њиховом паду и болести. Ако немамо такав однос како ћемо наћи "благо на небу". А где је то небо? Да ли Господ говори само о будућој реалности? Свакако да не. Царство небеско је у нама, у срцима нашим и зато треба да идемо за Христом, да му следујемо "носећи крст" жртвене љубави и већ и овде и сада почећемо да окушамо реалност Царства Божијег кроз Литургију, кроз живот у Христу у коме се Литургија и литургијски поредак наставља и протеже у вечност. Пали човек је постао заточеник свог палог ума који све собом хоће да објасни и да себе обожи без Бога. То је узрок свих наших страдања и невоља јер уместо да се вратимо природном месту (срцу) где ум треба да буде као добри слуга, а не рђави господар, ми лутамо умом по цео дан пролазећи кроз овај живот као неки сан. У уму пројектујемо непостојећу реалност, видимо имагинарне непријатеље у својим ближњима, живимо у сталном страху да ће нам неко одузети то "богатство ума" тј. то расуђивање "познање добра и зла" које су прародитељи хтели да као воћку уберу у рају и овладају оним што им је Бог свакако наменио. Св. Јован Лествичник нас учи да показујемо "сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања". Ово је јако дубока мисао. Она не подразумева да будемо без-ума и празни већ да себе испразнимо од свих лажних вредности и шарених-лажа овога света да бисмо се истински Богом обогатили, да умремо старом човеку да бисмо се родили у Христу што је заправо и суштина нашег спасења (оцелотворења, коначног осмишљења). Ако веру прихватимо само као средство да побегнемо од ове стварности, попут алкохола или дроге, и доживљавамо литургију и молитве као неке ритуале који нас магијски могу ослободити од овог зачараног трагичног круга, никада нећемо наћи ни мир ни спокој ни Бога. Истинска вера почиње тек онда када опитно доживимо неуспех свих људских настојања да себе обликујемо по слици својих амбиција и жеља и прођемо Јововску катарзу и схватимо да Бога никада не можемо ни разумети ни објаснити својим умом. Тада човек пролази кроз завесу привидних апсурда овога света и почиње истински да живи у Богу Христом, дишући Духом Светим у Цркви као организму, као Телу Христовом. Да бисмо се ослободили тираније палог ума, нашег палог ја, потребно је да се покајемо тј. пре-умимо (метаноја - покајање), да се вратимо умом Богу. То пре свега бива кроз светотајински живот, а у Цркви све бива светотајински. Молитва је посебно важна јер то није само списак, шопинг-листа жеља шта од Бога тражимо (јер Он боље од нас то зна) већ нови и другачији начин функционисања нашег ума који се сабирајући и закључавајући у пажњи у речи молитве враћа дому Очевом, враћа у срце као духовни центар човекове личности. Без тога, наша вера биће тек једна од религија, тек једна од философија и мислећи да све знамо и можемо да уклопимо у један логички систем остаћемо у лавиринту у коме човек непрестано хоће да постоји али без Бога, односно да сам себе учини Богом (што је ништа друго него већ почетак пакла као стања душе тј. личности). Молитвени живот је живот сталног трезвења (нипсиса) тј. пажње, сабраности да све што чинимо чинимо на славу Божију као израз благодарности за његове дарове говорећи увек и свагда и у добру и у злу: Зна Бог зашто је све тако и зна он зашто је то добро иако ја ништа не могу да разумем. Слава Богу на свему! Тек тада ће нам све бити јасније иако нећемо моћи да себи логички објаснимо зашто је тако. Када се душа тј. човекова личност враћа дому Очевом она се радује и задобија мир и спокој као дете у мајчинском наручју. Најтрагичније у нашем животу јесте што стално мислимо да наш мир и духовни спокој зависе од спољних околности које тако грчевито настојимо да променимо по својој логици и свуда видимо неправду, а неки чак гордо осуђују и Бога за неправду. Зло овога света је аномалија и истовремено и илузија јер не постоји само по себи. Оно је одсуство смисла, Логоса тј. одсуство Бога. Проблем је како ми реагујемо на те околности, а не саме околности око нас. То је оно што можемо да променимо и што је кључ да пронађемо заједницу са Богом. Док год се трудимо да исправимо све неправде овога света, а сами себе не мењамо, непрестано ћемо се вртети у зачараном кругу. Када себе почнемо да мењамо видећемо да све оно што се дешава око нас суштински не може да утиче на наш однос према Богу и коначно оцелотворенње наше личности у Христу. То је суштина покајања. А себе мењамо сталним трудом, колико до нас стоји, а тај труд отвара простор благодати Божијој да делује у нама, то је загрљај Оца са блудним сином. Тако и молитва, по речима великих учитеља молитве, од непрестаног понављања имена Божијег ум се сабира и чудесно бди на дверима срца не допуштајући помислима да улазе у њега и повређују нас. После тога, кажу, долази самоделатна молитва - када се сам Свети Дух моли у нама без нашег труда и напора, а после тога многи нису ни спремни да говоре шта иде јер краја узрастања у љубави Божијој нема. Ово све нас почетнике треба да подстакне да сваки дан чинимо нови почетак, када посрнемо да устанемо и Бог ће дати снаге и утехе када је најмање очекујемо. У трпљењу спашавајмо душе своје!
  10. То је јако добра идеја. Све више младих људи из Србије и из света долази код нас. Штета је да имамо студијске посете студената са римокатоличких и протестантских универзитета Дечанима, Патријаршији, а многи наши из Београда и других градова Србије никада нису овде били. Наравно, најлепше је доћи на изложбу и купити каталог јер је то вредан допринос свачијој библиотеци. Занимљиво је да се на изложби могу видети предмети нпр. из Дечана који још од 1992. године нису у манастиру и који се већином чувају у музеју СПЦ. Нас срце боли што је кивот Светог краља након толико векова далеко од његових светих моштију, али слава Богу, када буде воља Божија и најбољи услови за то, све ће се вратити тамо где је било. Ово је и промисао да многи који нису били овде упознају за почетак Дечане и друге светиње преко тих дивних и освештаних предмета, икона, рукописа...
  11. Ово ми је прилично нејасно. Мислим да је најбоље да себе не доводимо у ситуацију да неко други треба да нам прашта. Већ сам и раније говорио праштање (Συγχώρεση) по неким тумачењима заправо подразумева са-упросторење (по етимологији) тј. давање простора у своме срцу за другога и не треба да се посматра јуридички. Бог није судија као човек кога гневимо и после треба да му приносимо покајање да бисмо га одобровољили. Наше православно поимање Бога, кога нам је открио Христос Богочовек Духом Светим показује нам да грехом као неприродним начином живота отуђујемо себе од Бога и не остављамо му простора и слободе да слободно делује у нашем срцу. Тиме не повређујемо суштински Бога већ његову љубав према нама и онеспособљавамо себе да познајемо логосност свега што нас окружује, промисао Божијег стварања да Христом све закваси и све уведе у ново постојање, у пуноћу Царства Божијег. Опроштај Божији је заправо загрљај са Богом када као блудни син одлучимо да кренемо из "земље стране" ка очинском дому, да се покајемо, преумимо односно вратимо (дому Божијем). Бог као милостиви отац не седи на трону горе на брду и чека сина да му приноси кајање и жртве, већ га види издалека и трчи му у загрљај и даје му прстен као знак повраћеног достојанства. Наше праштање другима треба да буде такво, поновно препознавање вечног сабрата у другоме, сабрата који носи лик Христов без обзира на своје слабости и посрнућа. Зато је праштање лековито и за нас и за оне којима праштамо. "За жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено, Бог неће презрети" (50 псалам).
  12. Данас сам на фејсбук страници поделиио линкове за сјајну публикацију - Каталог изложбе САНУ: "Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији, идентитет, значај, угроженост". Документе сам нашао на сајту Academia.edu, али сам их за сваки случај поставио на посебне линкове. Најтоплије препоручујем свима да преузму овај ПДФ са 571 страном у колору (укупно 44 МБ). Следе линкови за верзију на српском и на енглеском језику. Сви изложени предмети су детаљно описани уз сјајне фотографије. Наравно, најбоље је лично отићи, ко може да види све то уживо. ПДФ на српском језику - Каталог: Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији - идентитет, значај, угроженост: https://d.pr/tcAGdW PDF The Catalogue: Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija - Identity, Significance, Vulnerability https://d.pr/t7YxA
  13. Бог благословио брате Александре, Лепо је ваше сведочанство и сви ми, свако на свој начин, доживљавамо присуство нашег чувара анђела који нас прати од крштења и помаже нам на нашем духовном путу. У времену у коме живимо, када људи покушавају да све рационално објасне и сведу на уске оквире свог ограниченог ума сведочанства предања наше Цркве о анђелима чуварима делују некима као бајке. То је само јеш један показатељ посуновраћености људског ума који уместо Бога хоће да постави себе и собом све објасни и све сведе на своју меру. Ово је још трагичније када и у самој Цркви имамо оних који у својој рационалној "премудрости" сматрају предање о анђелима чуварима за символичне и поучне приче, тако олако занемаривајући сведочанства бројних богоносних отаца и матера који су живо општили са Богом и са духовним светом око нас. Зато бих уместо препричавања шта наше предање поучава о анђелима чуварима, поменуо пар лепих цитата од Св. Јована Лествичника, Св. Исака Сирина и Св. Антонија Великог. Они су довољно значајни духовни ауторитети наше Цркве да вреди послушати њихове речи. У сваком случају, о анђелима много не знамо и они нам служе тихо и ненаметљиво јер је и њихова улога да нас стално подстичу нашем путу охристовљења. Они не траже посебно поштовање (осим да им се обраћамо за помоћ у молитви и у свакој невољи) јер је за њих највећа радост када смо стално умом и срцем окренути ка Господу. ------ Немој се чудити што посрћеш сваки дан, не одустај, већ храбро стој и бори се. И сигурно знај да ће анђео који те чува наградити твоје трпљење. Док је рана још свежа и топла може лако да зацели, али стара рана, ако се занемари и загноји тешко може да се излечи и потребно је много труда, сечење, завоји, паљење. Због дугог занемаривања рана може остати неисцељена, али Богу је, ипак, све могуће (Св. Јован Лествичник, Лествица) Ако осетиш сладост и умилење у неким речима своје молитве, устрај у молитви јер се тада твој анђео чувар моли заједно са тобом (Лествица) У присуству невидљивог (злог) духа тело је у страху, а у присуству анђела душа смирених испуњава се радошћу. Стога када ово осетимо, похитајмо на молитву јер је добри анђео чувар дошао да се моли са нама (Лествица) Анђео који је увек близу нас ничим толико не бива ожалошћен као када види да под притиском неке тескобе лишавамо себе Светих Тајни и примања Светог Причешћа које нам дарује опроштај грехова. Јер у том часу свештеник приноси жртву Тела Животодавца и Свети Дух силази и освећује Тело и Крв и дарује опроштај (благослов) васцелој творевини. Херувими, серафими и анђели стоје у великом поштовању, страху и радости. Они се радују Светим тајнама и сами усхићени неизрецивим озарењем. Анђео који је увек уз нас такође прима утеху јер и он учествује у том чудесном призору и није лишен тог савршеног причашћења. (Св. Исак Сирин) Када затвориш врата свог обиталишта и останеш сам знај да је са тобом анђео кога је Бог одредио сваком човеку… Овај анђео који никада не спава и кога ништа не може обманути, увек је уз тебе. Он све види и никаква тама ге не може надвладати. Треба такође да знаш да је са њим и сам Господ који је свуда и све испуњава, јер нема ниједног места где Бога нема, јер је Он већи од свега створеног и све људе држи у својој руци. (Св. Антоније Велики).
  14. У последње време, тачније од јула месеца, ретко сам се појављивао на форуму. Неко ме је питао да ли је у питању нека забрана или нешто слично. Одмах да кажем да није ништа од тога, већ, на моју жалост, више мој проблем да се организујем са временом у току повећаних летњих обавеза. Покушаћу мало да будем редовнији сада од јесени јер је форум веома важан да будемо у контакту и да размењујемо размишљања. Мени лично учешће у форуму много значи и доста човек може да научи. Поуке су драгоцене за нашу Цркву и дубоко ценим рад и пожртвованост свих модератора и свих који доприносе дискусији својим коментарима. С времена на време сам помало пратио неке теме, али број порука и позива које примам се толико последњих пар месеци повећао да нажалост не могу редовно да одговарам и поред најбоље жеље, а покушавам да нешто више и прочитам и посветим време мојим монашким обавезама које не смем да запостављам. Све у свему, ту сам:) На фејсбуку постављам прилично редовно понеку вест из нашег живота јер доста људи осећа везу са Дечанима и кажу да им то значи и поред мене то ради и о. Петар, а на твитеру пишем на енглеском понајвише да бих оне који ме прате (а ту је и доста утицајних људи из света) указао на неке наше приоритете, проблеме са којима се суочавамо овде на КиМ. Нарочито је важно да указујемо и на оне наше православне хришћанске вредности које имамо обавезу да сведочимо у времену у коме живимо. О Православљу се јако мало зна, а толико много као Црква имамо да посведочимо и покажемо. Све то доживљавам као својеврсну мисију, посебно на Косову и Метохији, где је како и сами знате ситуација непредвидива и компликована. Поздрав свима!
  15. Bog vam pomogao, Oprostite sto kasnim sa odgovorom, ali nadam se da jos nije kasno. Svi posetioci su dobrodosli i redovno imamo jako mnogo posetilaca. Manastir je otvoren za posetu od 10.00 do 14.30 i popodne od 16.00 do 18.00. Grupe koje organizuju eparhije ili parohije sa blagoslovom episkopa kao i individualne posete ne naplacujemo. Ali posto dolazi organizovano mnogo turista iz Azije i Evrope, za posetu se naplacuje grupama u autobusima simbolicna nadoknada da bismo pokrili troskove (vodiča koji ce im objasniti istoriju manastira, kao i razne troskove vezane za odrzavanje prostorija zbog velikog broja posetilaca). Oko detalja se mozete javiti licno jeromonahu Petru koji je zaduzen za posete vdpetar@gmail.com +381 64 8003000 ili kosovski mobilni (sa slovenackim predznakom) +386 49 776 254. Vec nam je dolazilo mnogo Slovenaca u posetu, a manastir cuvaju ne samo Italijani koji su neposredno zaduzeni za nas, vec u smenama sa njima i Slovenci, Austrijanci i Moldavci (koji ucestvuju u mirovnoj misiji KFOR-a). Dobro ste nam dosli!
×