Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    794
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

5 Followers

О Bokisha

  • Ранг
    Наш човек

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Скорашњи посетиоци профила

8717 profile views
  1. Покајање - пут ка Царству Небеском Свети пророк Божји Малахија објављује: Ето, Ja шаљем Анђела Мојега пред лицем Твојим, који ће приравити пут Твој пред Тобом (Мт. 11,10). И Свети пророк Исаија говори: Приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашему. Све долине нека се узвисе, и све горе и брегови нека се слегну, и што je криво нека буде право, и неравна мјеста века буду равна. И jaвиће се слава Господња, и свако ће тијело видети (спасење Божије) (Иса. 40, 3-5). Шта значе ове тајанствене речи, изречене о највећем од рођених од жена - светом Пророку, Претечи и Крститељу Господњем Јовану? Анђео. Реч "Анђео" значи "весник". Анђели су откривали људима тајне Божије. A Јован Крститељ je свету објавио највећу тајну да je Месија дошао на земљу. Пут човека према Богу и пут Бога према човеку пролази кроз људско срце. Горе и брегови на нашем путу су наша гордост и таштина. Гордост као бедем, као стрма стена преграђује пут благодати до људског срца. Долине, провалије, ровови и јаруге на овом путу су наши грехови. Кривине су: лаж, лицемерје и други тајни грехови и пороци. Када je у древна времена цар желео да обиђе своје царство дуго пре тога су његови поданици чистили и проширивали друмове, просецали нове путеве, дизали мостове, како би цар могао да прегледа све крајеве своје државе. A Царство Божије je човекова душа. Како изравнати пут да би благодат могла да дође до срца? Само једним - покајањем. Јован Претеча je рекао: "Покајте се јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 3, 2). Другог пута осим покајања ка Царству Небеском нема и неће ни бити! Тако je он позивао народ на покајање. Затим je свакога ко je желео да прими од њега крштење уводио у воде реке Јордана. Такође je улазио у реку заједно са њим. И овде би онај који je приступао крштењу исповедао пред Јованом Крститељем своје грехове. A Пророк се за то време молио Богу да му опрости. Затим je no завршетку исповести Јован Претеча говорио: "Крштавам те у име Месије Који долази," и погружавао човека у воде Јордана. Браћо и сестре! Јерма у књизи "Пастир" пише: "Да нам Господ није даровао покајање ниједан човек се не би спасао." Свети Оци говоре: " Први дар благодати, први дар Духа Светога јесте познање својих грехова." Када се благодат дотакне људског срца човек осећа како je далеко од Бога. Преподобни Антоније Велики je пред смрт говорио: "Сав мој дуги живот није био ништа друго до непрекидно покајање због мојих грехова!" Понекад су световни људи питали подвижнике: "Зашто ви читав свој живот проводите у плачу и покајању, a многи у свету чине тешке грехове, али себе уопште не сматрају грешницима?" Код Светих Отаца има оваквих примера: када je вода мутна у њој се ништа не види, a кад се разбистри у њој се могу разликовати и каменчићи и зрнца песка. У мрачном подруму се не види прљавштина, али ако зрак светлости проникне у њега видећемо тамо под зрацима ове светлости хиљаде трунчица. Што je чистија човекова душа он тим јасније види своје грехове. Шта je то покајање? Покајање je суђење човека самоме себи пре Страшног Суда. Ha судовима овога света, што суровије судија окриви преступника, то се њему изриче тежа пресуда. A овде je обрнуто. Што строжије савест човеково разобличи човека, тиме je потпунији опроштај задобио, тим je ближе његово спасење. У чему се састоји покајање? Да би оно било истинско потребни су следећи услови: Kao прво, жаљење због својих грехова. Kao друго, искрена исповест пред свештенослужитељем - човеком којем je дато нарочито право да опрашта и разрешава грехове. Али, исповест, као што сам вам рекао, треба да буде не само разговор, не само прича о својим гресима. Јер често људи причају о својим гресима без икаквог покајања, a некад чак поносећи се њима. Затим, као треће, човек треба да одлучи да више неће понављати ове грехове. Треба да има одлучност да ће пре умрети него поново сагрешити. Постоји древна пословица: "Мудар не пада два пута на истом месту." И на крају, четврти услов - човек треба да се труди да у свом животу испуњава добродетељи које су у супротности са раније почињеним гресима. Тада ће, браћо и сестре, Бог примити наше покајање. Покајање je основа читавог духовног живота Хришћанина. Због чега ми бивамо хладни на велике празнике? Зашто, причешћујући се, не осећамо како огањ и светлост силазе у наше срце? Само зато што нисмо пробудили, нисмо омекшали, нисмо очистили душу покајањем. A непокајано срце je тврдо као камен. Непокајано срце je капија затворена пред Исусом Христом. Постоји стара прича о томе како je Господ послао Своје Анђеле да донесу најбоље што нађу на земљи. И сваки Анђео je донео са земље дар Богу. Није било само једног од њих. Али, се и он појави и рече Господу: „Донео сам Ти на дар сузу грешника. Видео сам како je ноћу грешник, којег je читав свет презирао, у самоћи горко плакао због својих грехова и молио се за опроштај. Узео сам његову сузу и донео Ти.“ И Господ рече: „Ово je најлепши поклон. Суза грешника који се каје за Мене je драгоцени дар!“ Дакле, као што сећање на смрт, када се укорени у људском срцу, даје човеку храброст да преживи све обрте у животу, пружа му дубоки мир, тако се и покајање завршава небеским спокојством и чистом радошћу. Нека нас Свети Јован Претеча, покровитељ покајника, научи истинском покајању како бисмо били заједничари благодати Духа Светога. Aрхимандрит Рафаил Карелин http://www.prijateljboziji.com/_Pokajanje---put-ka-Carstvu-Nebeskom-/82133.html
  2. Како и кога муче речи Јеванђеља Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане. Наши непријатељи не ратују са нама због наших грехова, већ ратују са Христом због Његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву. Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности. Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера. „Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумевали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему. Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“ (Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства. Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света. Откривење Јованово нам говори о два сведока који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали, „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачењима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време. Јеванђеље, које мучи… Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака. По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету. Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву. Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима оцеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога Духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Спаситељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију. „Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни. Сергеј Комаров Извор: mitropolija.com http://www.prijateljboziji.com/_Kako-i-koga-muce-reci-Jevanđelja/82120.html
  3. ГОСТОЉУБИВОСТ ФИЛОКСЕНИЈА ΦΙΛΟΞΕΝΙΑ HOSPITALITAS Славни филмски уметник Роберт де Ниро, из дана у дан сведочи како је дочекан са великом љубављу, наравно „као цар“, са погачом и сиром, у селу Чокот код Ниша, још онда када није био познат. Сада пак, када је прослављен као уметник, он се свагда посведочује као велики пријатељ нашег народа. Због тих и сличних разлога наш народ има велики број пријатеља међу многим народима. „Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки не знајући примише анђела“ (Јевр 13,2), саветује нас Апостол народа. Стари народ, као што је наш, држао је до гостољубља. У госту је видео бога по благодати, или анђела. За госта – анђела, чувале су се најбоље понуде. У сваком госту смо гледали Христа, и у сваком госту смо примали Христа. Некада смо се и ми као народ поносили хришћанском гостољубивошћу. Гост нам је био светиња. Многима смо приређивали топле дочеке, док сада бацамо са степеница госта – странца. Случај покојног Бриса Татона! Шта се то догодило с нама? Какву то гују негујемо у недрима!? Данашњи одломак светог Евангелија нам предочава свето гостопримство. Предочава нам Христово гостољубље, али и гостољубље које људи пружају Богу. Сусрет Господа са праоцем Авраамом, и то са три тајанствене личности, које су видљиви Вид Невидљивог – Тројичног Божјег Величанства. Свети патријарх је наслутио божански смисао овог догађаја као „пријатељ Божји“ (Ис 41,8) и смиреним уздањем, надом, служи. Авраам прима обећање да ће добити сина упркос његовим и Сариним поодмаклим годинама. У том догађају гледамо јављање Свете Тројице. Праотац наш ту тројицу поздравља као једну личност. Евангелије нам благовести и догађај гостовања Господњег у кући Марте и Марије. Одмах да кажем, Марту Господ није прекорео, као што се често проповедало, већ је и њу и Марију похвалио. Очигледна је, види се јасно и то открива само отмена профињеност Господњег геста. Он не куди Марту, него је хвали. Господ је у овом одломку светог евангелија изразио захвалност вредним домаћицама и гласно изразио своје сажаљење над Мартином бригом. Марија је изабрала бољи део. Тај бољи део су духовне вредноте од телесних вредности. Та вреднота је Христово гостопримство и гозба свете литургије. На њој Господ Христос нас части и дарује нам своје свето Тело и своју свету Крв. Свето причешће је његова Личност, његов живот. Зато је сваки благоверни и благочестиви хришћанин дужан да узврати својим телом и својом душом: својим животом. Ево нам спасоносних примера за угледање: мученица Катарина, свештеномученик Климент, Алимпије Столпник, Андреј Првозвани и многи други. Зар сви они нису примили дар у Евхаристији и узвратили га у властитом жртвовању у мучеништву. Зар ова света Литургија није размена дарова између Бога и нас? Зар и ми Богу не дајемо оно што нам је он дао? „Твоја од твојих теби приносећи због свега и за све“. Зар хлеб и вино нису плодови нашег мара и зноја који нас представља пред Господом Христом. А, он, Спаситељ наш, претвара их у своје свето Тело и свету Крв и тако нам узвраћа неизмерно већом вреднотом. Вреднотом у којој Потребно постаје Насушно. Наравно, Господ нас Духом Светим просветљује и јача да „Бог чини у нама и хтјети и деловати“, као вели свети апостол Павле. Ето, људском и божанском гостопримству научило нас је данашње Свето Евангелије. http://pomozboznica.com/гостољубивост-недеља-по-духовима-24-ап/
  4. Очему да расуђујемо у дан посвећен Арханђелу Михаилу и осталим бестелесним силама, ако не о Анђелима? Где ћу заправо усмерити беседу? Укоревајмо себе, браћо! Због чега? Због грехова, заблуда, грешака, жалости и несрећа који су у нама, јер свега тога не би требало да буде када нас окружује мноштво бестелесних и када свако има свог Анђела чувара. Да ли Анђели Божји допуштају да нешто тако постоји међу нама? Свакако да не, а ако и допуштају, онда је то сигурно због наше кривице, или зато што бивамо недостојни Анђелског руковођења и помоћи или стога што својим противљењем и противним расположењем презиремо и одбацујемо све напоре Анђела да нам буду сатрудници у добру. Шта чинити? Треба се поставити тако да не одбијамо, већ да привлачимо Анђеоско сатрудништво. А како? Ево како! Треба се сећати да имамо Анђела чувара и да му се умно и срдачно обраћамо и у свакодневним животним ситуацијама, а тим пре када нас нешто смућује. Уколико се не понашамо на овај начин, Анђео нема начина да нас уразуми. Уколико неко иде према блату, или провалији, или реци, запушивши уши и затворивши очи, шта да му радиш и како да му помогнеш? Да вичеш – али уши су му запушене; да му знацима предочиш опасност – очи су му затворене. Тако и када се ми умом и срцем не окрећемо ка Анђелу, то је исто као да, окренувши му леђа, идемо у опасност. Он нас упозорава, али ум то не види и срце не осећа. Тако упадамо у невољу или грех и заблуду. Рећи ћеш: Нека ме узме за руку и изведе на прави пут. Заиста, он је спреман да тако учини и тражи од тебе руку да би те ухватио за њу и водио те. Али да ли ти имаш ову руку? Јер он не узима за ову, телесну руку, мада се и то дешавало у нарочитим случајевима, већ за душевну руку. Не за телесну, јер је и сам бестелесан. Душевна, пак, рука јесте делатна сила, усмерена ка спасењу и која ревнује за њега. Када у души постоји ревност за спасење, свакако да ће те Анђео Божји узети за њу и путеводити, а уколико је нема, за шта да те узме? Нема у теби места за додир са њим. Јер он сам је од оних духова који се шаљу онима који желе да се спасу. Када ова жеља или ревност за спасење не постоји, како ће ти Анђео прићи? Како ће утицати на тебе када немаш ништа што одговара ономе зашта је назначен да би био крај тебе нити ишта што одговара ономе зашта треба да се потруди око тебе? Опет ћеш рећи: Нека пробуди у мени и саму жељу за спасењем. Он и ово чини, и то чини пре свега и усрдније од свега, јер је то корен духовног живота. Код оних који имају ову жељу за спасењем, он је подржава и укрепљује, а код оних који немају, на сваки начин покушава да је пробуди. Али у томе ретко успева због великог хаоса који влада у лењивој души. У таквој је души све у сметењу: и мисли и осећања и намере – хаотична бука, као на тргу. У зависности од тога колико је у нама недостатка унутрашњег мира и сабраности, толико је (овај немир) непријатељ деловању Анђела на нас. Како ће Анђео да сугерише ма шта добро, када нема пажње? Како ће душа да чује ове предлоге, када је у њој бука и метеж? Ето зашто труд Господњег Анђела остаје за нас бесплодан! Дакле, да ли желиш да имаш користи од Анђелског руковођења и садејства? Укроти свој унутрашњи беспоредак, сабери своју пажњу и уђи у своје срце. Анђео Господњи ће приметити ово, прићи ће и предлагати помисли које побуђују жељу за спасењем. Приклони се овим предлозима и почни да ревнујеш за спасење. Тада, не само да ће те Анђео Божји узети за руку, већ подићи на својим сопственим рукама, и не само повести, већ понети путем спасења. Ти само имај, сада већ непрекидно, умно и срдачно усмерење, не слаби у ревности и чувај пажњу. Он ће те учити свему, шта, када и у којој мери треба да чиниш, а шта не, а када буде потребно придодаће и спољашње, видљиво, знамење овом руководству. И сви који су се спасили, овако су се спасавали. Прочитај или послушај Житија Светих! Уколико не уочавамо на себи овакво осетно Анђеоско садејство, немамо кога да кривимо – криви смо сами. Сами не желимо у руке Анђела и чинимо узалудним све њихове бриге. Потући ће се са нама Анђео Божји. Потући ће се и отступити. Поново ће приступити и поново отступити. И тако све одк не умремо. А када умремо Анђео ће Господу показати књигу нашег живота и рећи: све сам учинио да бих га уразумио, али ова душа није пазила ни на шта. И на књигу живота биће постављен натпис наше осуде, која ће се безусловно извршити на страшном Суду. Док год смо живи, Анђели Божји су наши чувари, заштитници и путовође, а након наше смрти, на страшном Суду биће неумољиви извршиоци праведне одлуке Божје о нама. Чули сте шта смо читали у данашњем Јеванђељу: Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13: 41 – 42). И крај свега! Печат правде Божје је постављен, ко ће га скинути? Истина, биће тамо и друга страна, о којој се говори: Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13: 43). Али да ли ћемо ми ући у број блажених?! Обећање је дато свима, али треба испунити услове. Онај који их испуњава јесте неуспављиви ревнитељ. Уколико будемо више личили на оне о којима се говори у данашњој причи: А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13: 25), чему добром да се надамо? Када спавамо, то јест не радимо на свом спасењу и губимо се у сваковрсној сујети, онда Анђео нема приступ до нас а ђаволу све иде под руку. Он тада прилази смело и убацује свакаве лоше мисли и жеље и учи свакоме злу. Љењива душа прихвата ове наговоре, саглашава се са њима и у погодно време доводи их до дела. Што више то горе. А тамо се налази и читав човек, као плева међу пшеницом, чији је крај сажежење. Ето вам кратких упутстава како се понашати у односу на Анђеле. Немојте се жалостити што у овај светли празник светих Анђела исказујем овакве мрачне мисли. Ово чиним да бих вас одвратио од мрака греха и окренуо ка светлости Анђелског живота, да би овде поживевши у заједници са Анђелима сви ви удостојили заједничког живота и заједничког блаженства са њима и на небу у царству Оца нашег Небеског. Амин. http://manastirpodmaine.org/sveti-teofan-zatvornik-beseda-na-bdenju-uoci-sabora-svetog-arhistratiga-mihaila-i-svih-sila-bestelesnih/ View full Странице
  5. Очему да расуђујемо у дан посвећен Арханђелу Михаилу и осталим бестелесним силама, ако не о Анђелима? Где ћу заправо усмерити беседу? Укоревајмо себе, браћо! Због чега? Због грехова, заблуда, грешака, жалости и несрећа који су у нама, јер свега тога не би требало да буде када нас окружује мноштво бестелесних и када свако има свог Анђела чувара. Да ли Анђели Божји допуштају да нешто тако постоји међу нама? Свакако да не, а ако и допуштају, онда је то сигурно због наше кривице, или зато што бивамо недостојни Анђелског руковођења и помоћи или стога што својим противљењем и противним расположењем презиремо и одбацујемо све напоре Анђела да нам буду сатрудници у добру. Шта чинити? Треба се поставити тако да не одбијамо, већ да привлачимо Анђеоско сатрудништво. А како? Ево како! Треба се сећати да имамо Анђела чувара и да му се умно и срдачно обраћамо и у свакодневним животним ситуацијама, а тим пре када нас нешто смућује. Уколико се не понашамо на овај начин, Анђео нема начина да нас уразуми. Уколико неко иде према блату, или провалији, или реци, запушивши уши и затворивши очи, шта да му радиш и како да му помогнеш? Да вичеш – али уши су му запушене; да му знацима предочиш опасност – очи су му затворене. Тако и када се ми умом и срцем не окрећемо ка Анђелу, то је исто као да, окренувши му леђа, идемо у опасност. Он нас упозорава, али ум то не види и срце не осећа. Тако упадамо у невољу или грех и заблуду. Рећи ћеш: Нека ме узме за руку и изведе на прави пут. Заиста, он је спреман да тако учини и тражи од тебе руку да би те ухватио за њу и водио те. Али да ли ти имаш ову руку? Јер он не узима за ову, телесну руку, мада се и то дешавало у нарочитим случајевима, већ за душевну руку. Не за телесну, јер је и сам бестелесан. Душевна, пак, рука јесте делатна сила, усмерена ка спасењу и која ревнује за њега. Када у души постоји ревност за спасење, свакако да ће те Анђео Божји узети за њу и путеводити, а уколико је нема, за шта да те узме? Нема у теби места за додир са њим. Јер он сам је од оних духова који се шаљу онима који желе да се спасу. Када ова жеља или ревност за спасење не постоји, како ће ти Анђео прићи? Како ће утицати на тебе када немаш ништа што одговара ономе зашта је назначен да би био крај тебе нити ишта што одговара ономе зашта треба да се потруди око тебе? Опет ћеш рећи: Нека пробуди у мени и саму жељу за спасењем. Он и ово чини, и то чини пре свега и усрдније од свега, јер је то корен духовног живота. Код оних који имају ову жељу за спасењем, он је подржава и укрепљује, а код оних који немају, на сваки начин покушава да је пробуди. Али у томе ретко успева због великог хаоса који влада у лењивој души. У таквој је души све у сметењу: и мисли и осећања и намере – хаотична бука, као на тргу. У зависности од тога колико је у нама недостатка унутрашњег мира и сабраности, толико је (овај немир) непријатељ деловању Анђела на нас. Како ће Анђео да сугерише ма шта добро, када нема пажње? Како ће душа да чује ове предлоге, када је у њој бука и метеж? Ето зашто труд Господњег Анђела остаје за нас бесплодан! Дакле, да ли желиш да имаш користи од Анђелског руковођења и садејства? Укроти свој унутрашњи беспоредак, сабери своју пажњу и уђи у своје срце. Анђео Господњи ће приметити ово, прићи ће и предлагати помисли које побуђују жељу за спасењем. Приклони се овим предлозима и почни да ревнујеш за спасење. Тада, не само да ће те Анђео Божји узети за руку, већ подићи на својим сопственим рукама, и не само повести, већ понети путем спасења. Ти само имај, сада већ непрекидно, умно и срдачно усмерење, не слаби у ревности и чувај пажњу. Он ће те учити свему, шта, када и у којој мери треба да чиниш, а шта не, а када буде потребно придодаће и спољашње, видљиво, знамење овом руководству. И сви који су се спасили, овако су се спасавали. Прочитај или послушај Житија Светих! Уколико не уочавамо на себи овакво осетно Анђеоско садејство, немамо кога да кривимо – криви смо сами. Сами не желимо у руке Анђела и чинимо узалудним све њихове бриге. Потући ће се са нама Анђео Божји. Потући ће се и отступити. Поново ће приступити и поново отступити. И тако све одк не умремо. А када умремо Анђео ће Господу показати књигу нашег живота и рећи: све сам учинио да бих га уразумио, али ова душа није пазила ни на шта. И на књигу живота биће постављен натпис наше осуде, која ће се безусловно извршити на страшном Суду. Док год смо живи, Анђели Божји су наши чувари, заштитници и путовође, а након наше смрти, на страшном Суду биће неумољиви извршиоци праведне одлуке Божје о нама. Чули сте шта смо читали у данашњем Јеванђељу: Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13: 41 – 42). И крај свега! Печат правде Божје је постављен, ко ће га скинути? Истина, биће тамо и друга страна, о којој се говори: Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13: 43). Али да ли ћемо ми ући у број блажених?! Обећање је дато свима, али треба испунити услове. Онај који их испуњава јесте неуспављиви ревнитељ. Уколико будемо више личили на оне о којима се говори у данашњој причи: А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13: 25), чему добром да се надамо? Када спавамо, то јест не радимо на свом спасењу и губимо се у сваковрсној сујети, онда Анђео нема приступ до нас а ђаволу све иде под руку. Он тада прилази смело и убацује свакаве лоше мисли и жеље и учи свакоме злу. Љењива душа прихвата ове наговоре, саглашава се са њима и у погодно време доводи их до дела. Што више то горе. А тамо се налази и читав човек, као плева међу пшеницом, чији је крај сажежење. Ето вам кратких упутстава како се понашати у односу на Анђеле. Немојте се жалостити што у овај светли празник светих Анђела исказујем овакве мрачне мисли. Ово чиним да бих вас одвратио од мрака греха и окренуо ка светлости Анђелског живота, да би овде поживевши у заједници са Анђелима сви ви удостојили заједничког живота и заједничког блаженства са њима и на небу у царству Оца нашег Небеског. Амин. http://manastirpodmaine.org/sveti-teofan-zatvornik-beseda-na-bdenju-uoci-sabora-svetog-arhistratiga-mihaila-i-svih-sila-bestelesnih/
  6. протојереј Димитрије Смирнов: ПРОПОВЕД НА 24. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА Епизода о којој приповеда данашње Јеванђеље не налази се само код апостола Луке, већ и код апостола Матеја и Марка. Очигледно да је ова јеванђељска прича веома важна за нашу побожност, будући да је Бог тако устројио, да читајући Јеванђеље, три пута наилазимо на њу. Једном је Господу дошао старешина синагоге, по имену Јаир, и замолио да исцели његову кћи јединицу, која је била на самрти. При томе није молио просто, већ павши пред ноге Исусове. Господ је био окружен великим мноштвом народа, који се тискао и гурао око њега. У овој гомили је била и жена која је 12 година страдала од своје болести. У своме уму и срцу она је одлучила да уколико се макар дотакне краја одежде Спаситељеве – исцелиће се. И она је пришла одостраг и дотакла се, а Господ, свевидећи Господ, упитао је: „Ко ме се то дотакао?“ Тада „кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тада Јаиру прилази неки човек и саопштава му да му је ћерка већ умрла и говори: „Не труди учитеља“. Овде Господ изговара чудне речи: “Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“. Дошавши у Јаиров дом, Господ „не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: „Не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило“. Никоме. То што се догодило само је за оне који верују, а осталима није потребно да то знају јер им је бескорисно: они ће се свакако смејати, неће веровати и потребоваће доказе. Ова епзода показује на који начин можемо задобити исцељење од наших болести. У Јеванђељу се говори о телесној болести: о исцрпљујућем крвоточењу – како је речено, жена је све своје имање потрошила на лекаре и ништа јој није помогло; и о васкрсењу оних који су већ умрли. Али ево ми смо овде сви крвоточиви: Наша душа крвари јер је пуна греха и болести. Још је и добро уколико ми у себи видимо ове болести, али много тога и не видимо. У тој мери смо се сродили с грехом да више не знамо где је грех, а где наша бесмртна душа. Некима је душа потпуно мртва, а они то не осећају – човек се напреже да гледа у своју душу и не види тамо грехе. Питаш га: „Какве грехове имаш на савести?“, а он слеже раменима и каже: „Никакве“. Ово није потврда да грехова нема, већ о томе да је његова душа мртва. Уколико парализованог човека убоду иглом и кажу: „Осећаш ли шта?“ он одговара: „не, ништа не осећам“, јер је његово тело обамрло. Исто тако и душа може обамрти и ништа не осећати. И ето, Господ је исцелио болесну и васкрсао умрлу. Ове две епизоде следују једна за другом, и у суштини у њима се говори о истоме: о томе да свако од нас може да се исцели и да васкрсне, само уколико то истински зажели. А да би се то остварило, треба чврсто веровати да су васкрсење и исцељење могући. И Јеванђеље нас уверава у то. Било је на милионе таквих случајева и они се свакоднебно понављају: човек долази у храм, сав изранављен, болестан од греха, умрле душе, а реч Божја се дотакне његовог срца и његова савест се буди. И уколико је сам човек не ућутка, савест почиње да га преображава. Она му говори: срамота је тако поступати, није добро, идеш против Бога, против самога себе. И тада човек већ почиње да поступа, не по својим жељама, него по савести. Тада њен глас почиње да одзвања све јаче и јаче, и човек почиње да у себи види све више и више грехова. Многи се чак и чуде: док нису ишли у цркву као да су били бољи, а када су почели да иду постали су гори. Не, није тако. Једноставно, раније у себи ниси видео грехове, а сада видиш, и то све више и више. Зар сви они који више виде, постају све више слепи? Свакако да не. Јаир и болесна жена су пали пред Исусове ноге. Шта то значи? Значи да су се смирили пред њим и молили га из све дубине своје вере. Жена чак није ни молила, већ само веровала да уколико Га се дотакне, оздравиће. Господ је свакако осетио ову њену веру и зато рекао: „Вера твоја спасла те је, иди с миром“. Уколико и ми будемо на овај начин припадали Богу, смиравајући се пред њим и молећи га са чврстом вером: Господе, очисти ме од грехова – Господ нас може исцелити од грехова. Често човек који редовно иде у храм почиње да се каје за једне те исте грехове. Зашто се ово дешава? Зашто се не догађа исправљање човека? Шта се променило? Можда је Јаир био мање грешан него ми? Не, он је био исти такав грешник. Можда се Христос изменио? Можда је Бог постао другачији? Не! У писму је речено: „Исус Христос је исти јуче, данас и у векове“. Бог се није променио. А шта се променило? У чему је разлика између нас и Јаира или ове болесне жене? Они су хтели да се ослободе: једна од болести, а други је желео да избави своју кћер од смрти, док ми не желимо да се избавимо од грехова, не желимо да се избавимо од вечне смрти. Ако тако можемо да кажемо – ми пљујемо по својој души. Ми, например, добро знамо шта је штетно по нашу душу – и то не зато што нам је баћушка то рекао, већ по савести и по последицама које грех оставља на нашу душу. Све ми знамо, али ипак, Царство Небеско и духовни живот су нам тако непознати, а грех тако привлачан, да нам је ближи и слађи. Зато се ми умом кајемо, схватајући да је то што чинимо грешно, зло, лоше, а на самом делу нема жеље да се избавимо од греха. Зато се и не избављамо. Не зато што Бог одуговлачи, што не жели да нас очисти. Господ жели да се сваки човек спасе, да од скота постане човек, али уколико сам човек то не жели, уколико он проводи скотски живот, тада Бог не може да човека измени силом. То треба да буде обострано дело, мора да постоји човекова жеља и тада ће већ доћи помоћ Божја. Симеон Нови Богослов говори: Најстрашнија јерес свих времена је мислити да не можемо достићи чистоту и светост древних отаца. А Преподобни Серафим каже да нам у борби са грехом недостаје једино одлучност. Наша се воља никако не бори са грехом, никако не жели да остави грех и сва је ствар у томе. Зато ми сами себи опраштамо, сами себи олакшавамо, сами себи снисходимо. Нисмо у стању да греху кажемо „не“. Зар нам није досадило да на исповести годинама понављамо једно те исто? А уколико би свако од нас откривши неки грех у себи, свако јутро, док почиње да чита правило, или након њега, падао на колена пред икону и молио: „Господе, желим да се ослободим овога, помози ми, искрено те молим, мрзим тај грех“, Господ би нас избавио и од злобе и од зависти и од гневљивости и осуде и од свих грехова од којих је саткана наша душа. Али пошто ми тако волимо да осуђујемо и да се преузносимо, волимо сујету и празнословље, волимо да пројављујемо своју вољу и да у својој глави држимо свакакве нечисте мисли и да се њима наслађујемо онда нам ово пристрашће према греху, ова љубав према њему и не допуштају да се избавимо од њега. Зато ми и годинама болујемо и уопште не желимо да се исцелимо. Јеванђеље које смо данас читали носи нам поруку да је исцељење од греха могуће. Свакако да се оно дешава на тајанствен начин и не може да буде удео свих. За ово исцељење је неизоставно потребно молити се Богу, разговарати са њим насамо у клети своје душе. Треба Га непрекидно молити, јер сву дубину грехова нико не може знати, само Господ Бог и ми сами. И уколико пред Богом паднемо у пепео и молимо: Господе, исцели! И након такве ватрене молитве Га додирнемо, приђемо да се причестимо, Господ ће нас исцелити својом благодаћу. А уколико не будемо имали такву молитву, причешће ће нам бити на суд и на осуду. Који је поента да ми само набрајамо грехе: грешан сам у томе и томе… То није покајање, то је само набрајање. Покајање је када човек одбацује грех од себе и тада га благодат Божја уништава. Зашто је у Руској Православној Цркви настао обичај да се пред пришешћем обавезно треба исповедати? Зато што када се кајемо, износимо грех из своје душе, исповедамо, онда Божија благодат, ван наше душе, уништава овај грех. А уколико ми просто само именујемо грех, онда он ипак остаје са нама. А уколико грех остаје у нашој души, уколико га не одбацимо, тада Божански огањ спаљује нашу душу. Зато и апостол Павле говори: „Зато су многи од вас немоћни и болесни и много их умире“. Зато што се причешћујемо недостојно, без покајања. А неки кажу: па грешан сам у свему, али ништа посебно. И такви прилазе чаши. И шта се дешава? Да ли то користи њиховим душама? Не, имају чак и штету, јер савест бива сажежена. Ако човек почне да се причешћује без покајања, једноставно зато што је недеља или неки празник, он чак губи свест о томе зашто се причешћује. Зашто? Зар само да би се причестио? А уколико га свештеник не причести он бива увређен и то већ постаје сведочанство да човек нема ни смирења ни свести о томе чему се намерио да приступи. Просто је створио себи навику да се причешћује, а нема никаквог духовног узастања. Напротив. Све дубље и дубље се погружава у дубину ада. Симеон Нови Богослов таквима говори: На земљи ти се причешћујеш, али на Небу не. У човеку се не догађа сједињење са Богом. А уколико душа не може да прими Божију благодат, значи да је испуњена грехом, а нема покајања. Једино нам покајање може пружити могућност да се приближимо Богу. Покајање није пребрајање по својим гресима. Покајање је измена читаве структуре свога живота, мисли, срца. Ово означава да ћемо Богу дати обећање од самог тог тренутка, да ћемо исправити свој живот у односу на оно у чему смо се покајали. Ето, тада причешће постаје извор те оживотворавајуће силе која нам даје могућност да победимо грех. Уколико би делали на овај начин, исцељење би се десило у тренутку, као што се десило и у случају крвоточиве жене. И да је она раније одлучила да се обрати Господу са речима: Господе, исцели ме! Раније би се и исцелила. Али њој је било потребно дванаест година боловања и губитка читавог имања. Шта је све претрпела! А и сви људи обичн чине тако: Иду тамо-амо по свету, живе, жене се, разводе, рађају децу, препиру се, зарађују новац, губе га, купују ма шта, сујетују, сујетују… а онда живот почиње да пропада. И када је човек већ сасвим уништен и када заправо нема где да оде, он долази у храм и говори: Господе помагај! Господ ће свакако помоћи, уколико овај вапај иде из дубине душе, ако заиста јесте жеља, а не: можда ће ми помоћи. Ако заиста постоји силна жеља, ако човек заиста припада Богу, Милостиви Господ жели свакоме да помогне. А уколико нема жеље, питање је зашто уопште ићи у храм? На пример, ми смо сви дошли у храм. Зашто смо дошли? Ако не желимо да се очистимо, која је сврха нашег доласка? Јер Господ није основао Цркву само због тога да би смо крстили децу, опојали покојнике, венчавали се и давали имена за помињање. И кинези се моле за своје умрле, и јапанци. Брак постоји и код муслимана и готово сви народи у разним религијама на неки начин посвећују своју децу богу. Али ни једна религија осим православног хришћанства не даје човеку могућност да се сједини са Богом. Нама је дата ова могућност, а до сједињења не долази. Чиме се ми онда разликујемо од муслимана? Ничим! Каква нам је вера? Испада да је попут муслиманске: испуњавамо некакве прописе, а нема живе свезе са Богом. А то што ми имамо, јесте непроцењиво богатство! Господ нам даје могућност да се ицелимо, да се преобразимо, што нећемо наћи нигде, ни у једној религији, а ми то не користимо. Господ је на земљу донео благу вест, како од грешника постати свет. Он је сам показао овај пут. Овај је пут веома компликован и тежак, зато га је Господ и назвао уским путем, али он ипак постоји и уколико не желимо ићи њиме, једноставно узалуд идемо у цркву. Наше иђење у цркву нема никаквог смисла уколико не долази до моралног преображаја, уколико свакога дана не постајемо бољи, чистији, светији. Ето чему треба да стремимо. А ми стремимо томе да у нашем животу све буде добро. Стремимо чисто спољашњем благостању: да нас ништа не боли, да нас нико не увреди, да имамо довољно новаца, да би нас сви сажаљевали, волели и прихватали, да идемо у госте, да би нам живот био узбудљив и интересантан. Али, зар је Господ пролио Своју Крв да би ми безбрижно проводили време? Свакако да не. Хришћанство захтева подвиг. У Цркви је обичај да око врата носимо крст. И на храму је крст, унутра где год да погледаш – свуда крст. Ово нам напомиње шта је уствари хришћанство. Хришћанство је распеће, проливање крви, а ми желимо културан, безбрижан живот, да нам све буде потаман. Каква је овде сагласност? Нема никакве сагласности. Хришћанство је страдање које добровољно узимамо на себе, то је жеља да се грех заједно са месом, заједно са крвљу истргне из душе. Ово је веома мучно, а ми не желимо да страдамо. Зато је наше хришћанство попут балона, попут мехура од сапунице. Ничиме се не разликује од самодовољнога баптизма, нити од глупог јеховизма, нити од занешењачког пентикосталства. Јер, уколико нема брбе са грехом, односно онога што је смисао Православља, значи да ни истинско Православље не постоји у нашем животу. До Православља треба још много да узрастамо. Данашње Јеванђеље нас учи на који начин да то чинимо. Морамо да се непрекидно молимо Богу – не да само ишчитавамо молитве, већ да се молимо! И у јутарњем и у вечерњем правилу има тако много молитава у којима се говори о покајању, о промени живота. Али због тога што их просто механички ишчитавамо, ове речи за нас не постају молитве. Зато и не долази до преображаја. Уколико би смо читали само молитве светог Јована Златоустог, двадесет и четири молитве, на сваки час дана – само њих! – у њима имамо све што нам је потребно. Али пошто их ми читамо механички, тек да их прочитамо, немамо никакве користи од њих. Зато је безусловно потребно да се молимо од свег срца, да у молитву унесемо и ум и вољу и жељу, да заиста желимо да испунимо све што је тамо написано и да исправимо своју душу на тај начин. Када Господ види нашу жељу рећи ће нам: иди с миром, вера твоја спасла те је. Јуче си био гори од скота, а данас ћеш бити човек – већ данас, уколико то само зажелиш из дубине душе. Уколико се помолиш из дубине душе, Господ ће све дати. Зато што уколико он види да се човек искрено моли, а не да просто испуњава некакву дужност ишчитавајући одређен број речи; да човек жели, али не на речима: „ох, опрости, нећу више“, а сутра да чини то исто, већ да заиста жели да се исправи, Господ му одмах помаже. И уколико свакога дана молиш за исправљење и желиш да се исправиш тако силно као што је Јаир желео исцељење кћери и као што је болесна жена желела да се исцели од своје болести – исцелићеш се. Ето нам примера. Да ли су се они исцелили? Да, исцелили су се. И после њих се већ исцелило на милионе људи. Да се они нису исцелили, нико не би ни долазио у Цркву. Зашто у недељу ујутро ићи негде на крај света, зар није боље спавати у постељи? Али људи ипак долазе – значи да им Господ помаже. Јасна је ствар да на суви извор нико не долази на воду. Ето, на крају и ми требамо да искористимо ову милост Божју. И данашње јеванђеље нас учи управо томе. Амин. Храм у част Возвижења Часнога Крста, 19. новембра, 1989. г. http://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-propoved-na-24-nedelju-po-duhovima/
  7. Једино што је потребно. …Постао сам монах на Светој Гори у скиту Светог Илије. Недалеко од тог скита постоји место где живе пустињаци, Капсала. Тамо сигурно има око 40 келија које се налазе у шуми и у свакој од њих живи око 4-5 монаха. Једном приликом сам служио свеноћно бдење пред празник Воздвиждења Часног Крста. Када сам изашао да кадим у храм видео сам пристојно, врло једноставно и уредно обученог старог монаха. Сви који су били у храму прилазили су и узимали благослов од њега. Помислио сам да је у питању свештеник. За време канона он је ушао у олтар и замолио ме да се исповеди. Сложио сам се. Када је почео да се исповеда, испоставило се да је у питању епископ. Мало касније сам му предложио да служимо заједно али је он одбио и рекао да не служи више, јер је након доласка на Свету Гору примио велику схиму и сада је он просто монах, макар и у епископском чину. Сутрадан је након Литургије и трпезе он замолио за дозволу да остане у манастиру на пар дана. Почели смо да разговарамо и ја сам га замолио да ми каже нешто о себи. Епископ ми је одговорио: – Живим као и сви остали. Грешник сам, настављам да грешим и покушавам да се зауставим. Ја сам га питао: – Како се догодило да ви као епископ будете на Атосу? Он ми је испричао ово. „Студирао сам богословски факултет у Атини и био најбољи студент у генерацији. За време завршне церемоније, Александријски патријарх, који је тог дана својом беседом поздравио све нас и поделио дипломе, замолио је грчког архиепископа: „Желим да овај млади свештеник предаје у мојој семинарији. Црква у Александрији гине, потребни су нам образовани људи који ће помоћи Цркви“. Почели су са преговорима и ја сам на три године отишао у Александрију. Међутим, уместо три провео сам у Александрији десет година и мене су хиротонисали за епископа. Прошле су године. Једне зимске, кишне и магловите вечери након предавања на Универзитету на путу кући имао сам саобраћајни удес. „Хитна помоћ“ ме је одвела на реанимацију. Када сам дошао себи, лекари су ми рекли: „Имали сте тешку саобраћајну несрећу. Морамо да проверимо да нисте повредили мозак.“ Тада сам замолио да ми позову свештеника. Испоставило се да се у тој болници лечи неки монах са Свете Горе који је и дошао да ме види. Он је био ниског раста и јако прљав. Почео сам да му се исповедам и он је изненада почео да говори како треба да престанем да будем тако надмен човек, да дођем на Свету Гору и постанем истински монах. Он је говорио да не треба више да путујем по целом свету и да се правим да сам ја јако важна личност. Јако сам се наљутио на њега и избацио га из собе. Међутим, ово ми се урезало у памћење на дуго времена. Са једне стране, толико сам се наљутио да ме је чак и срце заболело. Са друге стране, схватао сам да је оно о чему је говорио монах истина коју нисам желео да чујем. Након неког времена су ме отпустили из болнице и за мене се заинтересовао чак и Васељенски патријарх. Позвао ме је на једну манифестацију где је требало да се обратим присутнима са поздравном беседом. Међутим, чим сам почео да говорим имао сам срчани напад. Пао сам, преврнуо сто и поново су ме одвели на реанимацију. У болници сам повремено губио свест и доктори су морали прилично да се позабаве са мном. Налазећи се између живота и смрти, молио сам се: „Мајко Божија, ако ме будеш спасила, обећавам Ти да ћу отићи на Свету Гору и да ћу остатак свог живота посветити покајању“. Мајка Божија ме је спасила, а ја на Свету Гору нисам отишао. Дошао сам Патријарху и рекао: – Свети Владико, обећао сам Мајци Божијој да ћу отићи на Свету Гору. Пустите ме. Патријарх ми је одговорио: – Ма, само си бунцао, свашта ћеш у таквом стању да обећаш! Жив си, тако да се немој бринути. Почео сам да молим Патријарха, али ми је он одговорио: – Дужан си да будеш послушан Цркви. Црква те је учинила епископом, слушај и труди се. Сваке године сам га молио, али ме ипак није пуштао. И ето, једном, када сам му изгледа поштено досадио, рекао је: – Дајем ти још три године да одрадиш, а затим ћеш ићи на Свету Гору. Након три године сам пошао. О монаштву нисам знао ништа. Био сам угојени епископ са меким и нежним рукама. Носио сам лепе италијанске ципеле са танким ђоном и свилену расу. Са таквим изгледом са једног предивног дана ступио на светогорску земљу. У Дафнију су ме срели монаси и питали: – Владико, код кога сте дошли? Одговорио сам им: – Тражим једног монаха – и описао сам им оног малог, прљавог калуђера који ме је некада посетио у болници. Монаси су почели да ме питају: – Како се зове? Где живи? Ништа нисам знао о њему и само сам им поново описао како изгледа. Говоре ми: – Сви тако изгледају на Светој Гори. Изнервирао сам се. Било ми је важно да нађем монаха који ме је овде послао. Тада ми је један од братије рекао: – Ако такав старац постоји, он сигурно живи у најудаљенијем углу Свете Горе, на Каруљи. Попни се на планину, можда ћеш тамо наћи свог старца. Кренуо сам. Док сам се пео на планину сав сам се ознојио. Камење је цепало моје италијанске ципеле и толико сам се уморио да сам мислио да ћу умрети на путу. Међутим, монаси су ми говорили: – Иди даље, старац је тамо, иди даље. И ето, на крају ми је неко рекао да сам скоро стигао. Испред мене је била мала келија са једним прозором који је био покривен капцима. Око ње је била камена стена, а поглед који је пуцао са планине је био такав да пожелиш да умеш да летиш. Испред келије је стајао ред од неколико монаха. Желео сам да се пробијем напред али су ме гурнули и натерали да станем иза свих. Ја сам био епископ и нисам навикао да чекам. Наљутио сам се, али сам решио да стојим и чекам. И ето, излази келејник старца и говори ми: – Шта је вама потребно? – Дошао сам да видим старца. – Старац је уморан, цео дан је примао братију и сада је отишао да легне. Данас се неће видети са тобом. – Али прешао сам толики пут, попео сам се на планину! Шта да радим? – Дођи сутра. – Немам где да идем. – Сви спавају на земљи, иди лези и спавај. Те ноћи сам преноћио на улици. Нисам спавао целе ноћи. Долази јутро, монах излази и говори: – Старац данас никога не прима, он ће се молити. Нисам могао да поверујем шта чујем. Још један дан ми је пропао. Толико дуго ми је требало довде, нисам имао где да одем и одлучио сам да чекам. Тај дан сам провео испод дрвета, покушавао да се молим, али све о чему сам могао да размишљам је то колико сам био љут на старца. Следећег јутра ми монах прилази и говори: – Још увек си овде? Добро, чекао си стрпљиво, дођи, старац ће говорити са тобом. Ушао сам. Старац ме види и пита: – Шта хоћеш? – Хоћу да будем монах, одговарам ја. – Зашто си дошао овде, ако желиш да будеш монах? Испричао сам му свој живот, како ми је у болницу долазио један Светогорац. Старац је питао: – Када је то било? – Пре тридесет две године? – Јел’ си ти нормалан? Он је већ одавно умро. Ти си сам рекао – мали, стар, а тридесет две године је прошло. Па и овде нећеш преживети. Питао сам: – Зашто? – Зато што никада нећеш моћи да испуниш оно што ти будем говорио. Шта си радио пре него си дошао овде? – питао ме је старац. – Ја сам епископ. Старац се ухватио за главу: – О мој Боже! У животу једино од жена стиже више искушења! Иди одавде. Почео сам да га молим: – Молим те, помози ми да будем монах. Он ми говори: – Дозволићу ти да останеш у келији али само уз један услов. – Покушаћу. – Не. Треба да кажеш: „Учинићу то старче“, јер ако говориш: „покушаћу“, већ си се предао. – Учинићу то старче. – Добро. Слушај сада. Не дозвољавам ти да говориш ни са ким, ни са мном, ни са људима који долазе мени. Ни са ким! Можеш да говориш само када ти ја дозволим да кажеш нешто. Дао ми је послушање да се бавим домаћим пословима. Старцу су увек долазили гости. Припремао сам чај, прао посуђе и слушао. И увек сам желео да кажем нешто док је старац говорио са гостима. Неки монах долази, говори о нечему: „Ето, Григорије Палама је рекао…“ – али ја тачно знам да то Палама уопште није рекао! Желео сам да му кажем: „Идиоте! То није рекао Палама, то је рекао други Светитељ!“ Унутар мене је кипело и то је трајало годинама. Након неког времена сам се смирио, већ ништа нисам слушао, просто сам прао посуђе, вршио молитву и служио чај. Једно јутро сам пришао старцу да бих започео свој уобичајени дан, своје послушање и старац ми рече: – Сада можеш да говориш. Размислио сам и одговорио: – Немам шта да кажем. Старац ми говори: – Рођени, када си овде дошао, већ ниси имао шта да кажеш али то ниси знао. Када си напуштао свет, мислио си да си потребан целом свету. Погледај сада, да ли си му потребан као и раније? Па ни раније му ниси био потребан. Једино што нам је потребно у животу је – Бог.“ Из књиге «Беседе на Руској земљи. Схиархимандрит Јоаким (Пар)» Извор: svedokverni.org http://www.prijateljboziji.com/_Jedino-sto-je-potrebno.../82096.html
  8. Недеља двадесет четврта по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: „Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши“. Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља. http://www.voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/b-s-d-sv-ni-l-srpsg/6546-n-d-lj-dv-d-s-c-vr-p-p-d-s-nici-isli-z-sv-i-d-n-u-g-dini-sv-i-f-n-z-v-rni
  9. Спомен падања пепела из ваздуха ОВО се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. Шестог новембра у подне сво се небо наоблачи тамноцрвеним облацима, и неприродно се смркну; и облаци добише неку огњену боју. И би тако четрдесет дана. И сви се људи страховито уплашише. И мишљаху, ако падне киша из таквих облака, то ће сигурно бити огњена киша која ће спалити сву земљу, као што је некада огњена киша спалила Содом и Гомор. И сви беху у великом страху и недоумици: јер очекиваху да из таквих облака падне огњена киша. Стога и цар и патријарх, са целокупним свепггенством и народом, сваки дан ношаху литије и са сузама мољаху Бога да одврати Свој праведни гњев. И човекољубиви Господ преокрену претњу ту у милост: нареди те облаци одаждише не огањ него пепео, застрашујући грешнике. A падаше тај страшни дажд од вечери до поноћи, и беше пепео црн и врео, и покри земљу више од педи, и спржи сваку травчицу и биљку. И би тада велики плач у људи, и горко ридање, и Јецање из дубине срца, видећи такво наказање Божије и врло велика киша, која је затим много дана падала, једва узможе спрати тај пепео. А то прасликује наше грехе. Грех се налази у нама као пепео огњени и црни, и спржује клице и младице наших врлина. Зато треба да лијемо сузе као кишу, да покајнички уздишемо из дубине срца, и да горко ридамо из дна душе да би смо тиме спрали у нама врели пепео зла, а напојили добру земљу ума нашег и обрадили је да нам рађа врлине. И тако избавимо себе од осуде на пакао, који сагорева и душе наше и тела а стекнимо себи Царство Небеско https://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=KKV
  10. Ненад Илић:ДЕЛАТНА ЉУБАВ

    Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима! Тако нам данас говори апостол. Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут. "Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима. Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију. Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене? Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница". Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима. Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним. А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију. Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости. Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215106757290671
  11. Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима! Тако нам данас говори апостол. Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут. "Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима. Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију. Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене? Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница". Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима. Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним. А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију. Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости. Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215106757290671 View full Странице
  12. Данашње јеванђеље нам говори да демонска сила може бити веома јака, да може претити бићу сваког човека, па и читавог човечанства. Нека нико не мисли да уколико живи без Бога, сам управља својим животом. Чим човек остане без Бога, он почиње да буде са ђаволом. А до које се мере та власт демонска распростире, видимо на примеру Гадаринског бесомучника и читаве оне области у којој се овај несрећник налазио. Апсолутна власт демона над човеком, тако да овај човек живи у своме безумљу, не облачећи одело, обнажен од свега доброг и разумног. Није потребно напомињати да је лишен благодатног. И не живи ма где, већ у гробовима. Његово најомиљеније обиталиште биле су пећине у којима су полагали умрле, чије је дотицање за живе бивало нечисто. Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Како ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао. О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну. Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена. Обратимо пажњу да ова бића бивају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској. Слобода коју су прокламовали 1917 године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу. Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона. Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род. Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету. Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божјa не оставља човека без обзира на све. Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком. Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе. Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова. Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Као прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Када је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака. Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак шаље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно. Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено. Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење. Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Крста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-isceljenje-besomucnog/
  13. Данашње јеванђеље нам говори да демонска сила може бити веома јака, да може претити бићу сваког човека, па и читавог човечанства. Нека нико не мисли да уколико живи без Бога, сам управља својим животом. Чим човек остане без Бога, он почиње да буде са ђаволом. А до које се мере та власт демонска распростире, видимо на примеру Гадаринског бесомучника и читаве оне области у којој се овај несрећник налазио. Апсолутна власт демона над човеком, тако да овај човек живи у своме безумљу, не облачећи одело, обнажен од свега доброг и разумног. Није потребно напомињати да је лишен благодатног. И не живи ма где, већ у гробовима. Његово најомиљеније обиталиште биле су пећине у којима су полагали умрле, чије је дотицање за живе бивало нечисто. Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Како ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао. О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну. Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена. Обратимо пажњу да ова бића бивају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској. Слобода коју су прокламовали 1917 године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу. Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона. Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род. Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету. Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божјa не оставља човека без обзира на све. Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком. Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе. Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова. Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Као прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Када је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака. Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак шаље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно. Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено. Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење. Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Крста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-isceljenje-besomucnog/ View full Странице
  14. 5Нов2017 РАЈ И ПАКАО (недеља по Духовима 22. Ап. Гал 6,11-18 Дап 12,1-11 Лк 16,19-31 зач. 83 Јн 15,17-27;16,1-2 зач. 52) Недеља, 5. новембар 2017. године Огрезла у материјалним богатствима наша морално натрула цивилизација са растаче и друштвено-политички се обесмишљује. До данас нисмо ништа научили из ове приче о богаташу и убогом Лазару. Као сладострасници, потпуно отуђени од вере и савремени богаташи се одричу и Бога и брата, те тако бирају вечну пропаст. Не тиче их се стрпљиви и јадни Лазар који лежи пред вратима њиховим, јер им је Бог стран. Међутим, Лазар је трпео и подносио све док га анђели не однесоше у недра Аврамова. Богаташ се, авај, обрео у тешким мукама пакленим. У овој причи оштро је наглашена неумољива досуђеност раја или пакла који су пресликана стања наше душе у тренутку смрти. Верујући наслеђују вечност с Богом, а неверујући ће бити лишени гледања Лица Божјег. Сиромаштво помаже да нађемо вечне вредности и да се у потпуности надамо само на Бога, док нас богатство чини узноситим, гордим, па чак и непријатељима Божјим. Наша верност Богу зависи од начина живота на земљи. Очигледно је из Еванђеља, већ од самог часа смрти свака душа прима привремену награду или казну. Они који умиру у благодати, уподобљени Богу, наслађују се гледајући Бога лицем у лице, јер вечни “Живот значи бивати с Христом” (Св. Амвросије Милански). А тај живот у небеском Јерусалиму, апостол Павле описује као рај “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (I Кор 2,9). Таква ће бити рајска “радост постигнуте бесмртности” (Св. Кипријан Картагенски). А пакао? – Пакао је у нашем самоодлучењу, у нашој одељености од Бога. Пакао је у нашем самокажњавању искључењем из заједнице с Богом. Стога, “ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ни један човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему” (I Јн 3,14-15). Шта је корен те мржње на брата? – “Јер је коријен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човјече Божји, бјежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вјером, љубављу, трпљењем и кротошћу” (I Тим 6,10-11), вели св. Апостол. “Човјек Божји”, дакле свештеник!? О, да, саблажњава се и шкоди Светој Цркви Јудиним грехом, кесом и тарифником, пожудом за новцем – мамонизмом. Брине се за новац, не стара се за вечна добра, и стога је већ осуђен као симониста који купује или продаје духовне ствари. http://pomozboznica.com/рај-и-пакао-недеља-по-духовима-22-ап-гал-611-1/
  15. Не везуј се за пролазност Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој. Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости. Старац Сава псково-печерски http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/26.html
×