Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7515
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    4

Everything posted by Драгана Милошевић

  1. Православни подсетник лета Господњег 2017.

    17. - 23. децембар 2017. Недеља 28. по Духовима Нед 17 Св. великомученица Варвара; преп. Јован Дамаскин - Детињци риба 4 Српска деца да воле своје родитеље, и да их свакад слушају. Али још више треба да воле Христа, и да добро памте шта чују из Јеванђеља. Пон 18 Преп. Сава Освећени;св. Нектарије Битољски уље 5 Животописац Савин назива овога светитеља "суровим према демонима а благим према људима". Једном се побунише неки монаси против Светога Саве Освећеног, и због тога бише по наредби патријарха Илије истерани из манастира. Они саградише себи колибе у потоку Текутском, где трпљаху оскудицу у свему. Чувши за њих да гладују Свети Сава натовари магаре брашном и однесе им сам лично. Видећи да немају цркве, он им и цркву сазида. Монаси га најпре примише с мржњом но после на љубав његову љубављу одговорише и за своје се раније недело према њему покајаше. Уто 19 Св. отац Николај Чудотворац Мирликијски риба 6 Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра у души. Сре 20 Св. Амвросије; преп. Григорије Горњачки вода 7 Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. Чет 21 Преп. Патапије; св. апостоли Состен, Аполос и др. уље 8 Пастири су видели Бога у пећини витлејемској, па су га прославили као анђели небесни. И ми можемо осетити и видети Бога унутра у себи, и прославити Га, слично пастирима и анђелима. Заиста вам кажем, ако Бог не испуњава нашу телесну пећину, онда је испуњавају хајдуци и разбојници. Пет 22 Зачеће св. Ане уље 9 Све Ти можеш, Творче, према плану Твоме, Према плану Твоме, вечном, божанскоме. Суб 23 Св. муч. Мина и др.; св. Јован Деспот Србски риба 10 Српски сељаци ослободили су Србију, створили државу и управљали њоме пола столећа. Ако се запитамо, како су неписмени српски кнежеви могли управљати државом толико време (од Карађорђа до Михаила) на прагу модерне, писмене и културне Европе, можемо само један одговор дати: пожртвовањем и поштењем.
  2. Са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, администратора Епархије нишке Уводно слово Светог владике Николаја Календар је један део Књиге Живота (Откр. 3,5). Један део, велим јер цела Књига Живота је преогромна, и њу целу може знати само Господ Бог. Календар је прва књига коју сам ја у своме детињству запазио и у руке узео. Она је код нас у селу стајала за иконом, и са поштовањем се узимала у руке, и опет остављала на своје место - за икону. Тајанствена и за мене чаробна књига имена, самих имена, без садржине, без објашњења. Она ме је очаравала, ја сам је поштовао без знања и волео без разумевања. Чар те књиге лежао је изгледа баш у именима, у самим голим именима. Шта означавају та имена, црвено и црно исписана? Онда нисам знао. Данас тек могу одговорити на то питање: значе да је личност - све. Све што је около, и поред, и на личности, не броји се и не рачуна се. Царства и државе, блага и круне, направе и културе, части и славе - све је ништавно према личности. А личност је карактер душе, садржина и богатсво душе. Светитељска личност пак јесте Христов карактер душе, поновљен у многима и многима, чија су имена исписана у календару. Ова имена, дакле, означавају велике и чаробне личности, блиске Христу, запојене Христом, због чега су свакако и имала неки необичан чар за моју детињску машту ...
  3. Фотографије мога града....

    Неготин ноћу. п.с. било је 18.30.
  4. Срећан рођендан!

    Happy birthday!
  5. Турци у страху од Св. Софије

    Када је Константинопољ пао под Турке, 29. маја 1453. године, и Мохамед Фатиш ушао у Цркву Свете Софије на свом бијелом коњу, његов поглед је дуго остао прикован за фреску (мозаик) Исуса Христоса на куполи. Тако кажу турски извори. Од тада до данас, ова ненадмашна православна црква постала је епицентар различитих митова и легенди који су кружили међу Турцима, изазивајући интензиван осећај страхопоштовања за ово велико достигнуће православља, које је сада окружено са четири турска минарета. Током последњих неколико година, извјесни догађаји око Свете Софије и посебно око неочекиваног открића Анђела у љето 2008. на куполи, изазвали су међу Турцима јак осјећај неизвјесности и страха за будућност. У вези с овим, испливале су разне легенде и временом шокирале муслимане и међу њих унијеле страх. Наиме, они се боје да ће црква поново задобити свој православни идентитет и да ће се православље у њој поново обновити, упркос чињеници да је до 1934. црква коришћена као муслиманска богомоља. У контексту ових догађаја, турске новине су објавиле прилично запањујући чланак „Мистерија Свете Софије”. Тај чланак приказује на суптилан начин ову атмосферу страха која је у последње вријеме захватила Турке у вези са скривеним стварима у овој хришћанској светињи и о свим догађајима који ће се десити у будућности. Први значајан елеменат преузет из тог чланка је неописив страх који је откривен код Турака у вези са скривеним крстовима, како симболичким тако и несимболичким крстовима, који су пронађени у унутрашњости ове цркве, а такође су виђени на основи Цркве одозго. Зато Турци изражавају велико страхопоштовање за познати „Крст Апостола Андреја” (Светог Андреја Првозваног). Као што је познато, он је оснивач Цркве у Константинопољу. Како пишу турске новине, Крст Светог Андреја откривен је на крову цркве урезан дијагонално. То је значајан симбол који не само да није изгубљен током вјекова турске окупације, него доминира простором својим симболичним значењем. Поред тога, „Јустинијанов Крст” излуђује Турке. Легенде такође упућују на врло стари драгуљ који се мистично нашао у Светој Софији а у ствари потиче из Египта и има велику моћ. Уопштено говорећи, изградња овог великог православног архитектонског ремек-дјела, заснована на хришћанској симболици крста, ствара осјећај страхопоштовања и страха од будућег повратка Свете Софије својим традиционалним становницима, другим ријечима, грчким православним вејрницима и ходочасницима. Али, поред крстова, Турци указују на друге мистериозне и за њих застрашујуће ствари које су нађене у унутрашњости цркве. Као што је познато из легенди, пошто је црква претворена у џамију, саграђен је добро познати муслимански „михрамп“. То је муслиманско мјесто за молитву. Налази се на источној страни цркве, у правцу Меке. Међутим, велико интересовање, по турским легендама, постоји за оно што је пронађено испред михрампа. Ту је похрањен ковчег од бронзе позлаћен златом. У овом ковчегу, каже легенда, лежи тијело краљице Софије. Највероватније је своје име добила према називу цркве – Света Софија. Ова краљица Софија и њен ковчег су повезани, по Турским легендама, са заповешћу која постојивјековима до данас. Ова заповест налаже да нико не сме да узнемирава ковчег, чак ни да га дотакне. Ако се нешто слично деси, онда ће по легенди то изазвати васкрсавање краљице Софије. Ако дође до тога, онда ће застрашујућа бука уздрмати цијелу конструкцију цркве, покрећући сеизмичке догађаје који ће уплашити Турке. То није крај ове легенде о краљици Софији. На основу турских извора, ковчег је заштићен са четири Арханђела који се налазе на куполи цркве. Ови Арханђели, за које Турци вјерују да постоје, су: Земпраил, Михаил, Исрафил (хришћански Рафаил) и Азраил. Турци кажу да Земпраил штити византијске цареве, Михаил штити цркву од непријатељских напада, док су Земпраил и Исрафил они који објављују догађаје који воде ка непријатељском нападу. Земпраил и Исрафил су анђели који објављују детаље из ратних подухвата византијских царева. И ова четири Арханђела су додијељена после пада Цариграда да штите ковчег краљице Софије од опасности од неког безбожника који би могао да покуша да га отвори и доведе до Другог Христовог Доласка. Још једна важна легенда која се односи на муслимане је легенда о „скривеном Патријарху” која је слична грчкој легенди о „бесмртном цару” (Константину Драгашу) који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зидинама и повратити славу Константинопоља. Као што је описано у турској традицији, на јужној страни цркве је узан пролаз. Овај пролаз води у врло стари централни дио покривен мистериозним вратима која се у легенди помињу као „Затворена врата”. По турским изворима, када је Мохамед Фатиш ушао у Константинопољ, последњи грчки православни Патријарх и цијела његова пратња, ушли су кроз та врата која су се за њима затворила. Од тог тренутка ови људи су нестали док су врата остала херметички затворена и нико се никада није усудио да их отвори. Сваке године за вријеме православне васкршње службе, кажу турске новине, црвена јаја се појављују испред ових врата. Легенда се завршава пророчанством које плаши Турке, а које каже да када се врата отворе у цркви ће се поново чути пјевање православних хришћана. То је разлог зашто су Турци уплашени и стално размишљају о отварању ових тајанствених врата. Још једна мистерија за Турке је отисак ђона велике животиње, можда слона, који је пронађен на југозападном дијелу куполе. И овде се наводи да је то у вези са неким есхатолошким причама. По Турцима, овај отисак је од коња Мехмеда Освајача. Али, питање је како је коњ могао да стане на мјесто које је тако високо на куполи? Велико страхопоштовање изазивају међу Турцима различити мозаици који су откривени у свој својој слави током последњих десет година у цркви Агиа Софија. То је у супротности с чињеницом да муслиманска вера сматра да је гријех израђивати слике људи на којима су представљени неки религијски догађаји. Они осјећају посебно страхопоштовање за мозаик који приказује Исуса са Богородицом и Јованом Претечом десно и лијево од Њега. Турци су га назвали „Мозаик Апокалипсе”. А његова симболика открива нам своје есхатолошко значење које је врло присутно у вјеровањима муслиманских Турака. Посебни значај се придаје мозаику који показује познате византијске цареве, као нпр. Јована Комнина са Исусом Христом и цара Константина Мономаха са царицом Зои. Сви ови цртежи изазивају изузетно страхопоштовање према грчкој православној Великој цркви и унутрашњој снази која избија из ових мозаика. Они су створили различите легенде о њиховом есхатолошком симболизму. Ови симболи су повезани са турским страховима од поновног успостављања владавине Светог Источног Римског Царства са благословом Исуса Христоса. (Према: Mysterious Hagia Sophia frightens Turks) линк
  6. Ал ме ич не интересује бљуц подвала. Они могу да реше ово без јавности, ал изгледа да је сад касно.
  7. Slike iz mog manastira!

    Neće da kaže Послато са E6653 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  8. Гагина запажања

    Еех, први дневник сам избрисала онда кад добих титулу зеленог свемирца... Некако је право време за овај други, јер сутра почиње ново поглавље у нашим животима. Окрећемо нови лист, бео неисписан. Вучемо боллна сећања, разочарења. Ране на души које видиш само Ти, Надо моја. Ове видљиве ране су већ примиле боју бледила; ако ћу право нису ни болеле. Стреле заривене у срце, у душу, још су ту. Лебде, парају уши. Око мене сви помињу ћутање. Питам се какво црно ћутање кад мени дође да бијем на сва звона. Сувише боли да би послушала. Ха, замислите да сте јако повређени, неправедно кажњени, набивени бесом - добијете савет ћути. Хришћанско ћутање подразумева наду и радост. Да ли ће моје бити такво? Нешто сам сумњичава. Ћутање ваљда значи опроштај, на који нисам спремна. Нешто ми се не шврљају идулгенције . Била бих лицемур над лицемурима. :351780: :bu:
  9. Гагина запажања

    Џабе, нема снега
  10. Najduhovitija osoba na forumu!

    Драле и Милан Ракић. Мада када се дохватимо неке теме, ондак је тешко издвојит кога.
  11. Гагина запажања

    Proba
  12. Христос воскресе! Радујмо се! 

    1. Trifke

      Trifke

      Zaista vaskrse!  :) 

    2. ГрешниСлуга

      ГрешниСлуга

      ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !!! РАДУЈМО СЕ ! Хвала заиста ово ми је било потребно да видим. :) 

  13. Bonton u knjižarama

    Knjižare nisu samo prodavnice. Nisu ni hramovi reči, biblioteke. To su specifična mesta u kojima se razvija zavisnost od mirisa štamparske boje. To su stecišta ljudi gladnih duha i u nekim slučajevima, mirne luke van vremena. U njima se može ulepšati dan, kvalitetno skratiti čekanje, naći sećanje. Tako i treba da bude. Ali šta nikako ne treba… Pa, recimo, nije u redu ako: 1. Čitate, čitate i čitate najmanje po 20 stranica svake knjige koje se dohvatite. 2. Pipate sve – od slikovnica do enciklopedija. 3. Vičete, dovikujete se. 4. Pitate s vrata – gde se jedu najbolji škembići, gde je vodoinstalaterska radnja u blizini dokle radi muzička škola prekoputa, jer knjižari sve znaju. 5. Pitate koliko košta neka knjiga i imaju li je u suparničkoj knjižari. 6. Knjige ostavljate kojekuda po knjižari, savijate ih, listate i vraćate na koju god policu, naopako. 7. Dolazite sa TV preporukom, po naslov koji ne znate, autora za kog nikad niste čuli. 8. Govorite knjižaru koju ste sve lektiru pročitali pre 25 godina, da se vidi da ste načitani. 9. Pitate za preporuku, pa kolutate očima na svaki naslov. 10. Ako je rasprodata, pitate u kojoj drugoj knjižari se knjiga može naći i obavezno zašto je rasprodata. 11. Pitate kada će Hoseini objaviti novu knjigu? 12. Pitate šta ima novo od Mome Kapora? 13. Prepričavate do detalja nove epizode GOT-a. 14. Grešite imena autora, naslove i birate knjige po dezenu. 15. Birati knjige isključivo po debljini, tj. težini, jer su za plažu. 16. Ljutite se ako knjižar ne zna koja je to knjiga s šućmurastim koricama i belim slovima koja je prošle nedelje bila u izlogu. 17. Tražite Pračeta i kupite posle pola sata Danijelu Stil. 18. Tražite nešto slično Edgaru Alanu Pou, ali da nije naučna fantastika, da je savremeno, krvavo, a da nije horor. 19. Kažete da su Andrićeve priče njegova najslabija dela. 20. Tražite ozbiljan triler o zekama. 21. Kikoćete se dok kupujete erotski roman. 22. Prepisujete recepte iz kuvara. 23. Tražite rečnik stranih izraza s najviše police, proverite izraz koji vas zanima, zatim vratite rečnik. 24. Deci isključivo kupujete skraćena izdanja lektire. 25. Tražite slikovnicu za dete od 12 godina i roman za petogodišnjaka (ne nije lapsus)! 26. Začitate se i puštate da vam deca trče po knjižari. 27. Predlažete da se umesto Bašte sljezove boje u škole uvede Hari Poter. 28. Usput spomenete da su knjige prevaziđene u 21. veku. 29. Potpuno nepozvano, osobi do vas, prepričate knjigu koju drži do poslednjeg obrta i obavezno kraj. 30. Tražite vašeg knjižara, jer ovi tu ništa ne znaju šta vi volite. 31. S vrata obavestite da čitate samo ozbiljnu literaturu u ovo neozbiljno vreme. 32. Pošto vam se ukaže da je snimljen i film po knjizi koja vas zanima, momentalno odlučujete da samo odgledate, jer ko bi čitao ako je film već tu. 33. Smislite zaplet i tražite da vam se takva knjiga nađe. 34.Tražite da vam knjižar potvrdi svaku tvrdnju, pitate šta je čitao, kažete da bi morao da pripazi i obavezno pročita ono što vi cenite, piše kultivisise.rs. Potrebno je napomenuti: ovo su stvarna događaji i iskustva, namerno ublaženi. Osobe koje se prepoznaju, to nikada neće priznati, te nema namere niti prilike da se iko uvredi ili ismeje. Realnost je daleko surovija, i zato ćemo je sada, blago zaobići. Ima još mnogo toga što se u knjižarama ne radi: Ne ulazi se s hranom, prljavih ruku, besan, dok se telefonira, samo da kupite nešto fantastično dok je auto ispred parkiran nepropisno i imate 75 sekundi… Ali to su već pitanja bontona i nevaspitanja, a tome nije mesto u knjižari. A ni u ovom tekstu. Molim lepo! izvor
  14. Епископ звенигородски Антоније налази се на Тајланду у архипастирској посети и овде је у недељу осветио прву православну цркву на острву Ко Пангану, у Тајландском заливу на југу краљевине, известио је руски православни представник на Тајланду архимандрит Олег (Черепанин) ТАСС-у. Једнокуполна црква Светог Серафима Саровског саграђена је током прошлих годину и по дана уз помоћ прилога верника. Острво је дом за око 400 чланова руске дијаспоре. У туристичкој сезони, обично током зимских месеци, број се повећава на 2000-2500 људи. Црква на Тајланду дочекује православне хришћане свих националности. „Ми се не зовемо Руска Православна Црква, већ смо ми Православна Црква на Тајланду, која је за све. Ми имамо у нашој парохији Русе, Украјинце, Румуне, Бугаре, људе из Француске и других земаља, па и Африке. Свака православна особа је добродошла,“ рекао је архимандрит Олег. Ово су друге добре вести које долазе са Тајланда ове недеље. Прошлог понедељка две нове књиге, Зборник богослужења и Православна Црква: Историја и учења Епископа Александра (Милеанта), објављене су на тајландском језику. Зборник богослужења садржи чинове служби најчешће служених у тајландским епархијама, и то великог вечерња, празничне јутрење, часова и Божанске Литургије. Десет православних цркава отворено је током прошлих неколико година на Тајланду, где је 90% становништва будистичке религије, а правсолавни су мали број локалног становништва. Постоје две парохије близу одмаралишта Патаја, где има много Руса. Постоје и друге парохије на острвима Пукет, Ко Самуи и Ко Чанг, у летовалишту Хуа Хин, и најсевернија црква која је отворена је у провинцији Чанг Маи. Постоји и манастир у провинцији Рачабури, и саборна црква Светог Николаја Чудотворца а која је отворена пре три године у Бангкоку. Извор: OrthoChristian.com (превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице
  15. Епископ звенигородски Антоније налази се на Тајланду у архипастирској посети и овде је у недељу осветио прву православну цркву на острву Ко Пангану, у Тајландском заливу на југу краљевине, известио је руски православни представник на Тајланду архимандрит Олег (Черепанин) ТАСС-у. Једнокуполна црква Светог Серафима Саровског саграђена је током прошлих годину и по дана уз помоћ прилога верника. Острво је дом за око 400 чланова руске дијаспоре. У туристичкој сезони, обично током зимских месеци, број се повећава на 2000-2500 људи. Црква на Тајланду дочекује православне хришћане свих националности. „Ми се не зовемо Руска Православна Црква, већ смо ми Православна Црква на Тајланду, која је за све. Ми имамо у нашој парохији Русе, Украјинце, Румуне, Бугаре, људе из Француске и других земаља, па и Африке. Свака православна особа је добродошла,“ рекао је архимандрит Олег. Ово су друге добре вести које долазе са Тајланда ове недеље. Прошлог понедељка две нове књиге, Зборник богослужења и Православна Црква: Историја и учења Епископа Александра (Милеанта), објављене су на тајландском језику. Зборник богослужења садржи чинове служби најчешће служених у тајландским епархијама, и то великог вечерња, празничне јутрење, часова и Божанске Литургије. Десет православних цркава отворено је током прошлих неколико година на Тајланду, где је 90% становништва будистичке религије, а правсолавни су мали број локалног становништва. Постоје две парохије близу одмаралишта Патаја, где има много Руса. Постоје и друге парохије на острвима Пукет, Ко Самуи и Ко Чанг, у летовалишту Хуа Хин, и најсевернија црква која је отворена је у провинцији Чанг Маи. Постоји и манастир у провинцији Рачабури, и саборна црква Светог Николаја Чудотворца а која је отворена пре три године у Бангкоку. Извор: OrthoChristian.com (превод – Информативна служба СПЦ)
  16. Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016
×
Драгана Милошевић's Content - Живе Речи Утехе