Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content on 11/23/17 in all areas

  1. 9 points
    Прво, никако ми није јасно да православни хришћани ламентирају над земаљском правдом. Онда такви ЈЕСУ од овога света. А овај свет у злу лежи, ваљда толико знате... Друго, свако од њих (Младић, Караџић...) је ушао у причу родољубиво, али на комустички начин. Да су читали Јеванђеље и Писмо знали би да: „Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу“ (2. Тим. 2, 5) . Нажалост, револуционарна комунистичка осветољубивост је превладала у њима. А знамо да "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21)" Немам дилему да су Орић, Тачи, Харадинај, Готовина... убице и злочинци. Али, кад изађемо пред Господа он нас пита за наше грехе. Ако мислимо бити Христови онда покајање не сме бити условљено нити оправдавано. Говорим под претпоставком да сви знате шта је покајање и исповест и да знате како се НЕ треба исповедати. Да, ово је ЈАВНА ИСПОВЕСТ, и свако ко оправда макар један злочин учињен у наше име само зато што је починилац наш човек изједначава се са Хрватима и Бошњацима који жмуре на своје злочине. НЕ ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ КАО ОНИ. Мени не пије воду да се православац крије иза маске биоенергетичара. И још држи предавања?!? А АКО су два млада војника страдала усред Србије јер је у бункеру био "највећи Србин" - ставите се на место највећег и реците ми ЈЕ ЛИ ВРЕДНО??? Видим да многи немају дилему. Па, немам је ни ја... У овај сукоб дефинитивно нисмо као народ ушли са Христом у срцу. "Сине мој, дај ми срце своје". "Љубави хоћу, а не жртве". Зар је тако тешко бити Христов?!? "Иштите најпре Царства небеског, а све остало ће вам се додати". Изгледа ми да стално покушавамо да подупремо темеље куће прављене на песку. Можда би било боље да почнемо зидати нову на стени. Што пре почнемо пре ћемо се уселити. Иначе ће ова пасти, а пад њен ће бити велики, по речима самог Писма...
  2. 8 points
    Он ту греши, али само делимично. Ту је, чини ми се, највише у праву @Православни Србин. Кривац се код Американаца не зна унапред, већ им се зна циљ. А ”кривци”, ”пријатељи” и ”непријатељи” се одређују на путу ка остварењу тог циља и могу се мењати у зависности од тога ко им се препречи на путу, а ко им се понуди као савезник. Тако је Милошевић за пар година трансформисан из ”кључног фактора мира” у ”балканског касапина”, а ОВК се преко ноћи трансформисала из терористичке организације у америчког савезника. Са њима се увек може договорити (на твоју штету јер су јачи, али опет је то можда боље него да те прегазе, кад си им већ на путу). Друго је питање да ли је требало и да ли је морално договарати се с њима, само кажем како њихов мозак и њихово ”обављање посла” функционише у пракси. Код њих је све ствар доброг deal-a. Трамп је можда вулгарни и дрипачки представник тог менталитета, али није он ту нешто суштински различит. На томе се заснива америчка култура. И у добру и у злу су такви. Е сад, није све тако једноставно јер се поред тог њиховог политичког циља често уплету и чисто људски. На пример, нико ме не може убедити да нас она бабускара која ће, кад умре, постати асистент сотоне у паклу, не мрзи лично из дна душе из неног болесног разлога. Мада она и није одрасла и као личност формирана у Америци...
  3. 7 points
    Ugledni Frankfurter algemajne cajtung intervjuisao je ovim povodom pisca i novinara Muharema Bazdulja koji je presudu Mladiću ocenio kao jedinu moguću s obzirom na razmere zločina. Upitan kako se snalazi u Beogradu, gde nacionalisti „još uvek dominiraju debatama“, Bazdulj je rekao: „Uprkos svim teškoćama, u Srbiji je lakše ne pripadati mejnstrimu nego u Bosni ili Hrvatskoj. Ovde se mogu izraziti mišljenja koja odstupaju i uvek će se naći mediji koji su spremni da ih objave. Naravno da će vas u tom slučaju napasti tabloidni mediji, ali takve polemike su po sebi dobra stvar. Klima u Srbiji je sveukupno otvorenija nego u Hrvatskoj ili Bosni.“ Upitan za manjak saosećanja među Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, Bazdulj je na kraju intervjua rekao: „Manjak empatije zaista postoji na svim stranama. Uvek me iznova zaprepasti to što većina žrtava jugoslovenskih ratova nalazi za prirodnije da se identifikuje sa zločincima iz sopstvenog naroda nego sa žrtvama iz drugog. Kao da lakše prepoznaju braću u naciji nego braću u patnji.“ Izvor
  4. 6 points
    Врати мало филм уназад, пријатељу. Америка од нас у почетку није тражила да се призна Косово. То је последица рата који је Слоба водио и изгубио тј. потписао капитулацију, да ,,велики јунак" Слоба је то урадио. Значи, Амери су тражили да прихватимо споразум у Рамбујеу по коме Косово остаје у саставу Србије, по коме се разоружава УЧК и један део њихових трупа улазе на КиМ. Требало је то прихватити, добили би покрајину у свом саставу и добили би да наша војска и полиција тамо такође буду присутне, ако се добро сећам тог уговора. Али не, Слоба каже ,,неће страна чизма на наше тло", да би на крају сам пустио ту силу да уђе на Косово. Дакле, могли смо и од Амера много тога да добијемо, али Слоба није имао памети. Сада трпимо последице. Што се Косова тиче, ту тешко ми од Амера можемо нешто да изввучемо, ту се слажем. Али, најважнији циљ наше политике око Косова треба да буде заштита нашег народа доле и светиња наших тамо. На то да ставимо акценат, а не на само признање. Од Амера ми данас можемо доста да извучемо што се РС тиче и то је факт. Можемо, ако имамо памети и ако знамо како.
  5. 5 points
    И у Врчањкој Бањи? Зато, јуноше, пазите како се опходите са цурама. Никад не знате која ће од њих за коју деценију да постани државни секретар САД и да вас бомбардује.
  6. 5 points
    Uopšte ne moraš da ideš toliko daleko unazad po svetle primere... postojala je u ovim poslednjim ratovima gomila oficira (na svim stranama) čije jedinice niko nikad nije optužio za zločine i koji su btw i vojnički daleko kvalitetniji od Mladića, Orića, Gotovine i sličnih pajsera, odnosno, uspešnije vojskovođe... samo se ne uklapaju u "narativ" (kako su zločini u ratu neizbežni) pa se o njima slabo priča...
  7. 5 points
    Ствар је много проста: нико на западу рат у СФРЈ не види као грађански, где су све стране подједнако одговорне, него као српску агресију. И обарање Милошевића и цела та фарса "ЕУ нема алтернативу" ништа ту нису променили ни за јоту. Зато и овакав однос у пресудама против Срба у односу на остале. А ово што лупају демократе да ће се овим "скинути љага са српског народа"...они који су све Србе сматрали колективно одговорнима за злочине ће то и даље наставити да чине, неће они сигурно променити став због ове или било које пресуде. Јер је проблем у њиховим главама, а то се мало теже мења. А они који имају мозак да разликују појединце и њихова дела од целог народа ће и даље разумети да колективна кривица не постоји, и не може да је донесе или укине било каква пресуда неког суда. Поготову не политичког као што је Хашки који је и створен само да би се одржала буквица једној страни.
  8. 5 points
    У тој "другој ствари" и јесте "ствар". Није "проблем" са стратегијског аспекта опсада Сарајева и држање града у обручу, те потпуна контрола уласка и изласка из града. То је једна ствар. Али потпуно друга је "шенлучење" по граду и "распамећивање" истог. Пуцање артиљеријском и минобацачком муницијом, снајперима... Стално (на тај начин-пуцањем) држање "тензије" и "деморалисање" Сарајлија, како је "дубокоумно" закључио овај исти човек. Као да су сви грађани Сарајева били војници, а не међу њима и цивили. О Србима који су остали доле и да не говоримо(о). И на крају, тамо и где су вођене борбе и операције и где је свакако по неки пута и било оправдано коришћење артиљерије, нарочито у циљу пружања подршке јединицама које су покушавале да успоставе контролу над појединим деловима града, а нарочито оним који данас чине део Српског Сарајева... Деловима града где су вођене борбе, на "ширем фронту" или где је покушаван "пробој обруча"... Нарочито од Ступа па тамо преко Неџарића, Алишашиног, горе Добриње или према Грбавици, Пофалићима и где све не... Па и негде разумљиво. Рат... Осваја се, брани се... Али каква је опасност следила из Центра? Из Чаршије? Са потеса Марин двор-Башчаршија?
  9. 4 points
    Не видим шта више званична Србија може и треба да уради за помирење. Извинили смо се, похапсили и испоручили све које су тражили. То је битно. А да ли ћемо ми, или људи по кафанама, приватно да нешто признајемо или не признајемо, одобравамо или не одобравамо, то је мање важно и на то се не може превише ни утицати. Наравно, по мом личном мишљењу, хришћански је и у у складу са оном светлијом страном наше историје да и сви ми појединци признајемо и да се кајемо и за Сребреницу и за Овчару и за све друге злочине над људима који су у тренутку када су пуцали у њих били беспомоћни, везани. Али са друге стране, људске а не националне уосталом, волео бих видети како Бакир Изетбеговић одлази у Кравице да се поклони стотинама масакрираних српских жртава, волео бих видети Колинду и званичну Хрватску како тражи извињење за етничко чишћење 200.000 својих грађана. Волео бих видети да и породице покланих од Насера Орића, Харадинаја и Тачија, Анте Готовине и Маркача осете то зрнце неке правде, као што су (хвала Богу!) осетиле породице стрељаних заробљеника у Сребреници јуче. Али све то је незамисливо, научна фантастика.
  10. 4 points
    Niko ne spori da su Srbi bili žrtve takođe, aman! Problem je u onome što ti i tebi slični ne želite da vidite.
  11. 4 points
    Не, тражили су и референдум после три године. Заправо су стално постављали нове захтеве да би преговори пропали. Макар је Мадлен Олбрајт тако причала. Мислим да ни Слободановом режиму тад није био толики проблем војна база и пролаз трупа, колико тај референдум и још неке ставке.
  12. 4 points
  13. 4 points
    Добро, знам то. Знам да ј његов случај мало специфичан. Слушао сам га једном приликом у мањој групи где је веома отворено причао о сличним стварима. Али без обзира, мени је просто неприлично да монах који је то оставио иза себе прича те ствари у смислу саветовања. Наравно сви знамо понешто о свему, без обзира на тему, али не можемо баш саветовати и давати инструкције "како треба" о свему. А чини ми се да монаху (или просто самцу) није баш ни корисно да о томе много размишља. Без да судим, јер ваљда има људи који то могу? Не знам.
  14. 3 points
    Da smo iole poštovali sebe nako drugog svetskog rata nikada sa ustašama ne bi živeli u toj kvazidržavi ...al Srbima je kratko pamćenje....
  15. 3 points
    Драги мој В, У посљедње вријеме размишљао сам често о нашем разговору с почетка ове године, док се прољеће полако спуштало над Моравску, а зима узмицала без много борбе. Иако смо обојица из својих разлога, који су унеколико различити али у многоме и слични, напустили Босну, не само тада него и прије, наш завичај је био и остао тема које смо се дотицали – не без много несугласица, али увијек ипак у сличном тону. Иако смо били дјеца док је рат уништавао наше животе, утисак који је оставио на нас – и нашу перцепцију државе из које потичемо, остао је у нама и сада када смо одрасли људи. И донекле нас одредио, иако ти увијек инсистираш на свом космополитизму и тежиш непознатим територијама. Сјетио сам се приче о твом оцу без којег си одрастао, зато што је у рату прије 20-ак година изгубио живот. ”Изгубио живот” био би еуфемизам за ријеч ”убијен”, јер се живот никад не губи, већ увијек и само бива одузет. Са друге стране те борбене линије у којој је твој отац настрадао почетком деведесетих у сјевероисточној Босни био је вјероватно мој отац. Који је и сам био нестао крајем рата. Имао је међутим више среће од твог оца: вратио се кући жив. Такве су људске судбине. Често попримају непријатан укус клишеа, који показују колико смо немоћни да на било шта утичемо. У шта одбијам да повјерујем. Годинама сам се трудио да схватим државу из које потичемо и вјештачки постављене комплексне међусобне односе који у њој владају. И ма колико очигледно било да се одговор крије у поједностављивању, чини ми се да се неке ствари не могу учинити преједноставним, јер би се тада уклонила сва одговорност и могућност за катарзу, коју као друштво никада нисмо доживјели. Односно, према Ајнштајну: ”Све ваља поједноставити колико се може, али не више од тога.” У том настојању да спознам друштво у којем сам одрастао, наишао сам и на тебе, што је срећан стицај оклоности. Тебе који си толико изван клишеа и који си и сам ”са друге стране” градио тај исти мост, преко којег ћемо наставити да комуницирамо. Врхунац мог настојања да схватим несхватљиво била је моја посјета Сребреници прије коју годину. Не знам јесам ли ти икада причао о томе (вјероватно јесам). Било је то за мене, Србина из БиХ, од неописиве важности. На путу од Сарајева према Сребреници, веома сам систематично обишао сва спомен обиљежја која су за разне жртве – што српске, што бошњачке – подизана, као тужни маркер људске лудости, усудио бих се рећи. Зато што не сматрам да је иједна ствар на свијету вриједна више од људског живота. Сјећам се, сад накнадно, једне величанствене сцене из Селиновог Путовања накрај ноћи, у којој главни јунак у разговору са љубавницом каже, у освит Првог свјетског рата, нешто ”издајничко”, о томе како је рат глуп, беспотребан. Она га нападне, а он са друге стране узвраћа како је живот претежнији од смрти, и притом узвикује ”Да је њих и милион са друге стране који тврде супротно, а ја један ово, ја сам у праву а не они!” Не знам да ли си икад био у Сребреници (волио бих, искрено, да некад тамо одемо заједно), али пут је то који се исплати. Нигдје, наиме, као у Источној Босни, не можеш видјети сву бесмисао и тужност Босне као такве. Пусти, прелијепи крајеви. Пуни снова и слутњи о посебности, јунаштву и сличним беспослицама. А без дјеце, индустрије и инфраструктуре. Како то обично бива. Подстакнут ”јубилејем”, тј. двадесетогодишњицом од ”ослобођења” Сребренице од њеног становништва, у посљедње вријеме сам изнова гледао разне мучне снимке, почев од бибисијевог, промптно одмах по завршетку рата снимљеног документарца ”Смрт Југославије”, преко за мене лично преемотивних радиоинтервјуа ”Деведесете” са странице Пешчаник, па до текстова о Томашици и мајки која је добила кости својих 6 синова. Руковођен општечовјечанским принципом, који је веома лијепо формулисао Брехт реченицом ”Други нека причају о својој срамоти, а ја ћу о својој”, веома сам сметао многим својим познаницима, родбини и пријатељима, говорећи и пишући о темама које су им стварале осјећај нелагоде, а у односу на мене изазивале код неких љутњу, некад чак и непријатно чуђење. Ових дана србијански премијер је говорио нешто о сагибању главе и о процентима. Интересантно је то – на свако помињање Сребренице, или било чега чега би као народ требало да се стидимо, а од чега нас не покрива и не штити јасеновачки плашт вјечите жртве који нам је ”обучен” прије 70 година, много је већи проценат оних који се осјете нападнуто и непријатно, јер имају осјећај да су неправедно оптужени од оне бројке коју је поменуо премијер-покајник. Без обзира на све, и уз дужно поштовање за све пострадале из редова мог народа, чије сам гробове непрестано обилазио, мислим да је моја дужност као младог, образованог човјека, па и хришћанина да причам о стварима о којима се ћути. Као што и сам чиниш, В. Зато знам да и разумијеш о чему говорим. Мучи ме то, непрестано, В. А можда само превише размишљам о стварима које су далеко изнад мене, и на које, самооправдавајући, не могу да утичем – а дефинитивно нисам ни могао да утичем тада када су се дешавале. Када је неко у моје име у граду који је у Другом свјетском рату толико пропатио, другима који нису били другачији наредио да носе бијеле траке око надлактице, или када је неко, у име освете над Турцима, уочи Петровдана, поклонио српском народу још један град. Како смо, као Манови Нијемци ономад, могли да окрећемо носеве од метафоричког крематоријума из којег им је вјетар напухивао прах спржених људских тијела, тј.: вијести како очеви бивају отети од кћери, синова, супруга, мајки и очева. Како потом заувијек нестају. Како бивају закопани у земљу, без икаквог обреда, како наше традиције иначе налажу, тијело преко тијела, потом затрпани земљом, као цркнута стока која се склања да не кужи ваздух. Потом, након неког времена, када су кости од меса већ огољене, бивају откопавани разном механизацијом, која им ломи лобање, под којом кости крцкају као дрвца, да би потом опет били закопани негдје другдје, јер се срамота мора сакрити. За то вријеме жене и дјеца се питају: ”Гдје су?” Скоро је објављен онај ужасавајући снимак са Корићанских стијена. То је само 40-ак километара од моје куће, у предјелу гдје се Крајина наставља у Босну. Након егзекуције крајишких Бошњака, побацали су их ”специјалци” у јаме, у близини Кнежева. Љето је било. Кужина испарења људских тијела у распадању загадила је читав крај, па су ”специјалци” у противпожарним одијелима морали да се спуштају на дно, товаре лешеве на камионе и одвозе их другдје. Како ли је тек воњало око Сребренице, у то љето 1995? Мој народ је имао болно искуство са јамама, само 50 година прије.(Прије који дан служено је Опијело за жртве Јадовна.) Како? Зашто? Питања се множе и намећу сама од себе, а правог одговора нема. Када рат утихне и страсти се смире, до сада су се ствари враћале на ”старо мјесто”, барем за преживјеле. Оплакивани су они који нису више ту, и живот се кретао даље, јер је незаустављива сила живота – увијек је била, и увијек ће бити. Бојим се да у Босни то правило не важи у цијелости. Имао сам прилику да живим у једној повратничкој средини, на петеровачкој висоравни. Нема ту никаквог живота, ни 20 година послије рата. Људи су само идеје људи, нестварни. Укотвљени у прошли, бољи живот, без наде. И данас у том крају, чини ми се, могу да чујем мукање оних за мене митолошких крава које лутају гладне, пред зиму, зато што господара нема више. Чудна је то сцена, коју сам чуо од једне храбре жене из тог дијела Крајине. Замишљам тај лијепи и мени неизмјерно драг крај, пуст, са говедима која тужно ишчекује људе којих више нема. Ти и ја, В., смо двије стране суштински једне стране једног вјештачки подијељеног друштва. Надам се, покушавам штавише дубоко да вјерујем у то, иако не иде најједноставније, да ће једног дана све разлике бити опсолетне и индивидуалне вриједности стати на мјесто колективних, које ионако не служе никоме више, сем политичарима. А због којих сви патимо. Надам се да ће на обиљежавању четврт вијека од Сребренице читав српски политички врх бити ту, скупа са српским патријархом, који ће рећи: ”Опростите нам, браћо.”, истински хришћански, како је и ред. Да ли је то извјесно? Не вјерујем. До тада, мислим да је све што се чини узалудно. И још нечему се надам: да Сребреница бошњачки народ неће затровати као Јасеновац српски. Једном, када тај отров параноидне невиности уђе у крв, не може се побиједити неколико генерација, јер генерише сам своје опстојање. За ову моју бојазан је, чини се, већ касно. Са толико много невиних, Босна нема никакву шансу. Зато морамо сви још приљежније да радимо на томе да кроз пет година побиједимо сами себе. Уколико је то могуће. *** Himna ukletoj mladosti Koja smrtna zvona za one što umiru kao stoka? Samo zvjerski bijes pušaka. Samo brzi zveket mucavog rafala Može izusti’ hitnju posljednjih im riječi. Nikakve šale na račun njihov sada; ni molitve, niti zvona; Niti ikakav glas žalovanja osim glasa horova Jezivih, luđačkih horova zavijajućih granata, I svirala što iz tužnih krajeva za njima zovu. Kakve bi svijeće valjalo držati da im se povratak ubrza? Ne u šakama dječaka, nego u njihovim očima Sijat će sveti odbljesci rastanaka. Bljedilo djevojačkih čela bit će njihov mrtvački plašt; Njihovo cvijeće nježnost strpljivih glava I svaka spora zora navlačenje crnog zastora na prozor. Wilfred Owen (prev. V. B. Borjen) ******************************************************************************************************************************** Dragi moj Igore, Otkad je stiglo tvoje pismo samo sam čekao priliku da uhvatim trenutak za osamu i odgovorim – na sve, svime. Perce nalivpera odloženog negdje na dnu ranca koje je u trenutnoj posjeti Pragu do ovog časa ostalo suho počelo je da svrbi. Iz iskustva znam, na pisma treba odgovarati čim prije, uhvatiti emocije što se rađaju pri čitanju dok se rađaju, inače odoše – šire se poput toplog vazduha, mijenjaju. Pretprošli puta u Pragu sam šetao s tobom i E., ovaj puta E. je primila mene i mamu. Mamu pominjem jer je ona jednim od ključnih razloga za ovu korespondenciju i možda naše prijateljstvo uopće. Svojom nesposobnošću da prezire i naklonošću čovječnosti tko zna koliko nesvjesno zarazila je i svoju djecu. Pitanje koje se nameće u svakom sukobu (a sukob je u svakom ljudskom društvu prisutan u raznim oblicima, pa i u ratnom) jeste pitanje kolektivne i individualne odgovornosti, a time i kolektivnog te individualnog djelanja. I tvoje i moje izstupanje iz obrazaca ponašanja koje naše matične zajednice očekuju od nas donijelo nam je grdnju određenih članova istih i mnoge neugodnosti, ali i mirniji san. Prije dvije godine brišući komentare fašističkog sadržaja sa svog FB statusa, napisane od strane nekoliko sugrađana koje sam tom prigodom nazvao prigodnim imenom fašista, na moj račun stigla je poruka kako je moj otac za ovu državu dao časno život, a da sam ja jedna najobičnija pizda. Nisam se naravno pretjerano zabrinuo na taj komentar prvog komšije – u najmanju ruku jer usporedba s nečim dragocjenim kao dijelom ženskih reproduktivnih organa za mene ne predstavlja uvredu, a onda i zato jer se ne sramim biti pacifista i antimilitarista samo zato što su huškači na vlasti, pamet mahom kratka, a historiju nam pišu (i predaju) oni koji su sami zakuhali kašu koju već od ranih osamdesetih svi kusamo. (Stavi joj pridjev bilo koje nacionalne kuhinje; u opisu joj ionako nevidljivom tintom piše „kriminalna“.) Može li, zaista, historija biti kriminalna? Pitao si i pisao o Srebrenici, ali prije nego se dotaknem velike rane, htio bih o jednoj maloj koja će lijepo ilustrovati ono što držim za mnogo širi čin konstruiranja naše društvene stvarnosti. U književnoj povijesti suvremene Hrvatske iz ugla bilo koje druge zemlje osim Hrvatske same vjerovatno je najvažnija književna pojava posljednjih dvije decenije Dubravka Ugrešić. Iz razgovora s velikim brojem mojih prijateljica i prijatelja iz Hrvatske, naročito onim rođenim kasnih osamdesetih, ranih devedesetih, saznao sam da oni o pomenutoj književnici znaju ili jako malo, ili apsolutno ništa. Bože sačuvaj da su nešto od nje i pročitali. S obzirom da se mahom družim s načitanim osobama, prigovoriti da je samo do njih ne bi bilo pravo. Odgovor je, naime, jednostavan – Dubravku Ugrešić se iz savremene hrvatske književnosti sistematično briše, u školske programe za lektiru ju se ne uključuje, a u svakodnevnom životu ju se očito – prešućuje. Posljedica? Barem jedna ili dvije generacije odrasle su ili će odrasti s uvjerenjem da su klerikalno-nacionalistička režimska potrčka najveći domet savremene književnosti pisane na njihovom jeziku. Ugrešić naravno gubi samo kratkoročno; kada iskopni trenutačni sistem (a sve prije ili kasnije iskopni) – neka kasnija historija i književni kanon pamtit će Ugrešić kao književnu gromadu koja ona jeste. Ali do tada, valja nam živjeti s ovom postojećom, kriminalnom. Kultura sjećanja, da se vratim sada Srebrenici, kao neodvojivi dio historije nekog prostora počiva na određenim uslovima bez čijeg pozitivnog prisustva ona ne prolazi svoj potrebni put i kao takva biva nagrđena. Odreći nekome njihovu traumu negiranjem te traume, oduzeti im pravo na sjećanje odbijanjem da se ustupi mjesto za spomenik (ovdje mislim na Prijedor) – znači odbiti im sposobnost za ikakvo iskustvo, za ljudskost, i zakrčiti put njegovom ili njenom ličnom ozdravljenju. Toga si, uostalom, savršeno svjestan i sam, zato si mi i pisao. No, pisao si ti meni, individualno ti individualnome meni, a iskustvo o kojem korespondiramo i individualno je i kolektivno. Šta dakle nedostaje? Gdje leži problem? Zašto ljudi uporno okreću glavu i osjećaju nelagodu? Nelagodu osjećam i ja, s „druge“ strane tog kanala, ali nije to ista nelagoda. Po meni, rješenje problema koji si postavio pred mene leži u kolektivnom priznanju i uvažavanju kolektivnog iskustva. Evo šta hoću reći: ljudi na prostoru bivše Jugoslavije (ograničit ću se na taj prostor jer je ionako prevelika generalizacija) mahom ne mogu odvojiti lični identitet od kolektivnog, pa time ni ličnu krivnju od kolektivne krivnje. To da je Igor kriv za jedan jedini uzdah i suzu srebreničke ili prijedorske majke – je van svake pameti. Tko god je imao sreću da u Igorovom prisustvu provede makar i trenutak ili razmijeni tek „Zdravo!“ u prolazu, zna da su Igorovi osmijeh i pogled najpitomija i najiskrenija pojava. Međutim, to da je netko u Igorovo ime ili u ime njegove majke, bez njihove saglasnosti ili mogućnosti iste, a za svoje bolesne ciljeve toljagama tucao glave novorođenčadi ili Igorovih vršanjaka nepodobnog imena, koji su do jučer pili istu Cedevitu i učili iz istog Bukvara iste dječje pjesmice – to je teret koji je Igoru netko navalio na leđa, a on s njime na ličnom nivou nema ništa zajedničko. No, ostaje problem kolektivne krivnje. Imenom, geografski, kulturološki, jezično, etnički, pa i religijski – tu će te drugi smjestiti i bez tvog pitanja i saglasnosti, bez ikakvog uvida u tvoje lično, bez rezerve i – ovo će zvučati oštro – s pravom. Kolektivno zajednice iz koje si ponikao već više od dvadeset godina odbija pogledati ispred svojih vrata, još manje ispred njih pomesti. Nepravda jednom učinjena nasljeđuje se; u nedostatku stvarnog iskustva generacije koje ju naslijede samo ju mogu zamisliti, a za razliku od stvarnosti mašta je bezgranična. Djeca ne samo da odrastaju na kazivanjima odraslih, ona to jako slikovito zamišljaju, a kako reče Virginia Woolf, „Daleko je teže ubiti fantoma nego stvarnost.“ Kazivanja o nacionalnoj patnji, o vječnoj poziciji žrtve (bazirana na nečemu što je zaista bilo, ali završilo i što je vremenom napuhano do epskih razmjera kako bi bilo srazmjerno veliko kao nacionalni ponos) – ono su na čemu kolektivni identitet počiva, pa mu time služe i kao opravdanja kada se kolektivna krivnja stavlja na dnevni red. Pomeneš li Srebrenicu u Banjoj Luci, Bijeljini ili Beogradu, vjerovatno ćeš čuti nešto u vidu „Da, Srebrenica, ali šta su „oni“ (Turci) nama radili stoljećima!“ (!) ili će se strahota Jasenovca potegnuti kako bi se opravdala ta ili neka druga strahota, sve u stilu: Nisam rasista, ali mrzim Indijce. Nitko pred očima nema imena i lica nekog Aleksandra ili Bojane čije su se dječje kosti izmiješale u jasenovačkom glibu i nikada nisu zaista upokojene, ili lica Omera, Nedžada, Harija, Emira, Hasiba, Ermina – šest sinova jedne jedine majke koja je zbog kolektivne šutnje možda našla 20% njihovih kostiju, dok ostale još leže kao pseće, razbacane po japagama čije lokacije počinioci još uvijek odbijaju otkriti javnosti. A to je sama suština problema. Da bi se apstraktno razumjelo, mora se približiti nečim konkretnim. Stotine hiljada stradalih Srba u Drugom svjetskom ratu današnjem su čovjeku broj bez lica. Broj bez lica je i preko 10.000 stradalih Srebreničana. Imena, sve kada ih i ispisuju na ekranu 11. јula, doduše samo u jednoj polovici države, više liče na neke biračke spiskove sa izbora: i rijetki koji na čas na njih obrate pažnju okreću glavu, mijenjaju kanal. Ja najčešće ostavim; sjedim i gledam u ta apstraktna imena. Katkad jedno te isto prezime prolazi ekranom i po nekoliko minuta. Ne pitamo se: kada su zadnji put jeli prije nego su ih smaknuli? kada su se napili vode? je li im bilo krivo što su iz kuća otišli bez slika? jesu li stvarno mislili da će opet vidjeti svoje najmilije? Nema vremena da se pitamo. Vremena je malo, a imena su mnoga, mnoga. Valja proći cijelu abecedu. Ab-, Ac-, Ad-… Ak-…, Ba-…, Be-… i ono Žu-…, cijelu vječnost daleko. Zato je za stvarno dozrijevanje svijesti i pojmljenje kolektivne krivice neophodan – lični primjer. Ti dugo vremena o svemu ovome razmišljaš, i ranije si pisao o svemu – pa ipak, tek od našeg februarkog razgovora o našim očevima osjetio si još snažniji poriv ili pritisak da nešto napišeš. Apstraktni brojevi postali su možda – Velidov otac. Svih dvadesetdvije i pol godine njegovog odsustva iz Velidovog života. Ali, da se vratim sada ostatku tvoga pisma, naročito kraju, s kojim se slažem, čiju bojazan dijelim, i o čijem smo se predmetu složili još davno: pogubnosti beskrajne pozicije žrtve. Kao i svaka, ona ima svoj razlog. Ne bi se smjelo sve relativizirati. Bila je agresija i sve te jame pune kostiju dovoljan su dokaz. Žrtve su umorne od dokazivanja. 20% kostiju šestorice sinova dovoljan su teret da se slomi kičma jedne majke i bez nečijeg negiranja. Ali za majke koje su preživjele, kao i za žene koje su bile djevojčice i koje će čitav život nositi žig stradanja na svome čelu – vječna pozicija žrtve duševno je pogubna. Prva stvar koju bismo pomislili kada bismo dvadesetosmogodišnju djevojku iz Srebrenice, recimo moju prijateljicu A., pitali odakle je i kako se zove ne bi bila Da li je nekad putovala u Pariz? ili Voli li Vivaldija? nego Koga li je ona sve izgubila i kako se s time nosi? Da je to prva stvar koju bismo pomislili pred dvadesetosmogodišnjom osobom ne samo da je uvrnuto kada se na njen život gleda u smislu svakodnevnice, uobičajene ljudskosti, nego i nju u našim očima smiješta u već pripremljeni kalup žene(majke;sestre)-žrtve i oduzima joj – barem na prvu, površnu, a takve su one koje će ona doživjeti od većine ljudi koje sreće – mogućnost da živi i ima život i izvan toga. A., ne samo da putuje i radi projekte kojima bi se svaka mlada i uspješna osoba ponosila, ona je i jedna od najveselijih osoba koje poznajem, sa zaraznim smijehom i nesvakidašnje dobrim smislom za humor. Ono što će joj, pak, prvo servirati i što će u očima javnosti biti njena glavna i osnovna oznaka je – srebrenički genocid. Međutim, A. savršeno zna odvojiti svoje individualno od svoga kolektivnog. Žrtva u kolektivu preživjelih, ona u privatnom odbija ostati žrtvom. Radimo to svakako i ti i ja u svojim situacijama. Sada još preostaje da se nadamo da će ova dva lična pisma, pisana za naše, ali i za oči ljudi koje ne poznajemo, uspjeti da učine jedno maleno čudo: otklone strah da se suosjeća s tuđom boli. Jer samo zato što se prizna tuđa bol i mogućnost patnje, ne znači da se odričemo vlastite niti da je naša vlastita manje važna. Čija je sramota, na kraju, zaista veća ako zamislimo situaciju gdje dvoje ljudi stoji jedno naspram drugog i jedno pruža ruku a drugo ju odbija primiti? Valjalo bi živjeti. Živjeti. Tvoj, V. Izvor
  16. 3 points
    I branitelji i oslobodioci znaju preterati u svojoj revnosti tako što počine stravične zločine iz osvete. I to što brane svoj narod ne oslobađa ih odgovornosti i konsekvenci takvog činjenja. Nije baš sve dozvoljeno i nije sve na korist i polzu naroda odbranjenog. Jedan tviteraš je to ovako sumirao -
  17. 3 points
  18. 3 points
    Ljubodrag Stojadinović: Presuda Pred sudijama je sedeo starac, iscrpljen i bolestan. Negde je u svom svetu, koji je davno gradio strašnim materijalom. Čini se da je sve to, to što je bilo – beskrajno daleko, i za njega se možda nije ni dogodilo. Ali, ta slika ne izaziva samilost, niti nostalgiju. Ratko Mladić je čuo presudu: doživotna robija, kazna koja će verovatno trajati prilično kratko. Glasno je rekao da je sve to laž, opsovao i grdio, pa su ga izbacili iz sudnice. Da li je incident sa bogorađenjem bio nedostojan oficira? Svejedno je. Tu oficira više nije bilo. Predsednik i premijerka su rekli kako nije njihovo da komentarišu presudu. Oboje su se okrenuli budućnosti, kao da predsednik nije bio deo svoje odvratne prošlosti koju bi želeo da zaboravi. Da li je to bio politički sud? Sasvim moguće, zar svi oni nisu politički! Taj sud jeste bez znanih razloga amnestirao neke ratne zločince, no to je samo pozivanje na analogiju, koja je u vrednovanju zlodela ništavan argument. Zaista ne znam, mada bih želeo pouzdano da saznam, šta vreme, moć i rat čine od ljudi, i kako ih menjaju. Poznavao sam Mladića još negde od 75. godine prošloga veka. Bio je komandant bataljona u Kumanovu. Nismo bili prijatelji, nismo se družili. Ponekad smo razgovarali. Razlikovao se od drugih: bio je rečit i duhovit, dobar sa vojnicima, a arogantan prema starijima. Čudna osobina, retka ili pogubna u JNA. Bio sam uveren da će u svim okolnostima Mladić biti na strani etike ratovanja i poštovanja protivnika, zarobljenika posebno. Da li je to bila zabluda u ambijentu neobuzdane i strastvene mržnje? Izgleda jeste. „Borba za svoj narod“, kao lozinka fizičke negacije nečega što je postalo drugačije, u stvari je kulisa koja bi morala da pokrije sva zla, i pretvori ih u smrtonosne i spasonosne pohode. Kod svih na krv sukobljenih vojskovođa, nastalih iz iste vojske. Sećam se da je Mladić urlao pred Perišićem, preteći da će mobilisati sve od 16-66 godina, koji se bezbrižno kupaju na Adi, dok se „tamo“ gine, a u Beogradu se čuje gruvanje topova. Sećam se sastanka našeg Generalštaba sa generalom Filipom Morionom, na kome se on (Morion) žalio kako ga Mladić maltretira i ponižava kad god ga sretne. Jednom prilikom je došao sa dvadeset autobusa, da iz Beograda povede sve oficire koji su rođeni „tamo“, a „lade muda“ u Beogradu. Održao je besni govor u Domu garde: „Tamo, u Han Pijesku, imam jednu žensku četu, sve junakinja do junakinje. Ne boje se nikoga da boga. Pa ko ne pođe danas, poslaću po njega ovde tu devojačku četu, te borce, da odavde pokupe vas uplašene pičketine i odvedu na položaj.“ Na kraju dana uspeo je da sakupi samo dvojicu. Sećam se, skoro uličarske (telefonske) svađe Mladića sa Miloševićem, u noći posle vezivanja oficira Unprofora za bandere. Milošević je rekao: „Dolazim tamo da te streljam!“ Mladić je odgovorio: „Dođi, da ti jebem mater!“ Tamo je otišao Stanišić: My name is Jovica! I razvezao ponižene oficire. Gledao sam televizijski prilog Skaj njuza, u vreme kad je potera za Mladićem bila opšta, koji najpre pokazuje generala kako skija negde na Jahorini, a onda i komentar autora: „Mladić više podseća na bezbrižnog turistu iz visokog društva, koji uživa u zimskim radostima, nego na zločinca sa svetske poternice. Taj čovek je ne samo neopisivo drzak, bezočan i hladnokrvan, on je bacio rukavicu u lice najjačima, a oni su skoro srećni jer ih nije udario pesnicom“. Tada je trajala (neuspešna) operacija zarobljavanja pod kodnim imenom Amber star (Ćilibarska zvezda). Novinarka Fajnenšel Tajmsa, Lora Silber, stalno je na granici opčinjenosti i zgražanja: „U poslednja 32 meseca rata, Mladić je stekao reputaciju brutalnog genija, čoveka koji je mozak srpske operacije stvaranja etnički čiste države u Bosni i Hercegovini.“ Major kanadske vojske, Pet B. Storgen, doživeo je Mladića kao vojničkog idola. U svojoj studiji o njemu kaže da je on idealni intelektualni i duhovni foto-robot komandanta željenih osobina: „Mladić je takva dominantna snaga, da bi prosto bila lenjost ne proučiti kako je taj operativni komandant mogao da doživi takav uspeh.“ Ali, uspeh, ako je o tome reč, ne može biti krvava bajka bez kraja i konca. Na početku, Mladić je komandovao pravom vojskom protiv bašibozuka. Na kraju, njegova se armada pretvorila u gomilu osamostaljenih siledžijskih grupa, sa lokalnim kabadahijama, koji su pljačkali sve što su stigli. To više nije bila vojska, nego demoralisana rulja u hajdučkom raspadanju. U takvom stanju stvari, Karadžić smenjuje Mladića, želeći da bude komandant vojske. Navedeni segment svađe Mladića sa Miloševićem nije bio jedini. Sa Karadžićem su žučne rasprave često bile na granici tuče. Sva trojica su imala istu stratešku platformu. Pogrešnu, u svakom pogledu. Ona je glasila: NATO je mlaki džin koji se raspada od hipertrofije i nemoćnog širenja. On nije u stanju da bude ofanzivan. Ali, čak i ako nas takva Alijansa napadne, Rusi će ratovati za nas. Neslaganje među tom trojicom nesrećnika, sastojalo se samo u pokušaju da se obezbedi tron za mesiju. Svako od njih bio je uveren da je on taj. Moguće je da Mladićev lični psihofizički slom dolazi posle smrti njegove ćerke Ane, u martu 1994. godine. Tada više nije bio u stanju da radi bilo šta u vojsci. A on je nastavio da bude ono što je kasnije postao. Srebrenica je ključna tačka njegovog pada u ništavilo, gaženje svega što jeste srpska vojnička čast, na koju se mnogi olako pozivaju. Njegova rečenica, kako je stiglo vreme da se osvetimo Turcima za onih 500 godina, proizvod je užasne mentalne razorenosti i nedostatka bilo kojeg vrednosnog parametra. To odavno više nije bio čovek koga sam poznavao. Moguće je da ga je u ponor pogurala i njegova neuporediva samoljubivost, građena kroz osećanja neomeđene moći, sadržana u omiljenoj rečenici obećanju-pretnji: „Kad ti ja nešto kažem, kao da ti je rekao svevišnji“. Ako se u tragičnom igranju sa sudbinom hiljada ljudi našao daleko od svake realnosti, to je već pitanje sistema koji je još i te kako živ u Srbiji. Sumanuta je tvrdnja da je sve to radio „zbog srpskog naroda“. Oni koji to rade, nemaju svoj narod. Lično žalim što Mladić nije ostao onaj komandir koga su vojnici voleli, bez rata, lažne slave, zločinačkog rodoslova i istinskog gubitka časti, ma kakva bila drugostepena presuda. Peščanik.net, 23.11.2017.
  19. 3 points
    (Ovde je đeneral bio, makar u početku, kao što se vidi, prisebniji i razumniji nego ostale /kolo/vođe usrećiteljske) http://pescanik.net/tako-je-govorio-ratko-mladic/
  20. 3 points
    Ovde se cesto pominje opsada Sarajeva, a posto sam Sarajlija samo da objasnim. Oko Sarajeva vecinski su ziveli Srbi. Po pocetku rata oni su drzali ta podrucija kao sto su Bosnjaci cuvali svoja. Odnos ljudstva je bio skoro 3:1 u korist Bosnjaka. Sa stanovista opstanka nije se mogao obruc pustiti jer bi front mogao puci. Tako da teorija opsade je cista propaganda koju neki nasi Belogradjani rado gutaju. Druga je stvar sto su cinjene razne druge stvari koje nisu smele da se cine. Kad je proglasena SRJ Srbi van Srbije su prepusteni sebi (doduse dobro naoruzani). Trebalo je radi principa braniti Jugoslaviju i prisiliti ostale na fer pregovore i za sve Srbe isposlovati bolje uslove. Ovako dobro smo prosli kako nemamo politicke solidarnosti izmedju sebe. Ako je Oric na slobodi i Taci i Haradinaj onda je i Mladic heroj. A ako je pak stvar u tome da nismo klekli pred Amerikom onda prica o moralu (opsada, bombardovanje, civili, srebrenica je jos licemernija. I na kraju jesmo li jedan narod (Srbi) ili ipak ne.
  21. 3 points
    Бугарски канониста, др Борислав Цеков каже да није изненађен писмом с обзиром на политичку ситуацију у региону, али да се питање "шизматичне МПЦ" (његов термин), мора да рјешава без свјетовних емоција, јер је канонско. И да Бугарска Црква није испостава владе, па чак и да су такве бугарске националне аспирације оправдане, она се неће руководити њима него интересима васељенског православља. (Извукох кратко суштину, надам се да се не љутиш). Хвала @Иван Недић на овом значајном прилогу расправи.
  22. 3 points
    Оно кад се највећи трол на форуму брине да све на теми буде уско везано за тему...
  23. 3 points
    Не улазећи у ово око причешћивања, јер је и мени све то крајње неубедљиво, те тезе да је он био овакав па постао онакав у смислу искључивости мени такође не пију воду. Да, сигурно је дошло до неке промене, сви се мењамо у животу, некад на боље, некад на горе. Једини који се не мењају су они који све већ знају, а таквима ни Бог не може помоћи и изменити их (преобразити), све док се не испразне мало сами од себе да би направили места за Бога. Али да је дошло до неког оштрог закрета код Св Владике, у смислу одрицања од претходног, за то бисмо имали некакав траг. Уосталом, он је био човек који је много писао. Рекао би реч-две и о томе. Он је просто био човек велике ширине, а не једносмеран и ускоуман, како би неки да га представе. Али појединим групама (попут артемијеваца) је то несхватљиво јер су сами уски, скучени, свезнајући и искључиви. Њихова духовна математика је другачија. Њима 2+0 није два, него увек и само нула. Јер не могу разумети да нула може да стоји поред двојке, а да је не прогута. За њих нула све побеђује.
  24. 3 points
    Па то њима нека служи на част. Орић и Готовина су чудовишта баш као и Младић. И реално, нема већих лицемера од ових западних морончина и ово што раде је цивилизацијска срамота, али ничије понашање не обавезује мене. За мене је злочин злочин и нема апсолутно никакво оправдање. Уосталом, нисам ја то измислио.
  25. 2 points
    "Seksualno zlostavljanje" i u bajkama: "Moj sin ovo neće čitati" Jedna majka zamolila je školu svog sina da ukloni “Uspavanu lepoticu“ iz svoje literature zbog neprimerene poruke koju ova bajka šalje. Sara Hol iz Tajnsajda, tvrdi da čuvena bajka šalje pogrešnu poruku deci i da mališani ne treba da je čitaju. Kako kaže, dok je čitala bajku svom šestogodišnjem sinu Benu shvatila je da bajka opravdava postupak ljubljenja žene u snu. “U 'Uspavanoj lepotici' imamo klasičan primer seksualne radnje bez pristanka druge strane. Da li je to normalno?“, rekla je, aludirajući na scenu u kojoj princ poljupcem budi lepoticu iz dubokog sna. Ona se brine da će deca poučena ovom pričom smatrati da je sasvim u sredu poljubiti ženu dok spava. “U današnjem društvu, to nije prikladno – moj sin ima tek šest godina, oponaša sve što vidi, a nije dovoljno veliki da tako nešto pretvorim u konstruktivan razgovor. Ne mislim da treba ukinuti ovu bajku. Za stariju decu je savršen povod za diskusiju da li je to u redu ili ne, kako se princeza osećala i slično. Ali, govorim o jako maloj deci koja ne treba to da prihvate kao normalno ponašanje“, kaže ona za britanske medije. Šta vi mislite, da li ova mama ima pravo? Izvor
  26. 2 points
    Јесте стара "вест", али баш иде уз ову фотку. ZORAN BABIĆ SE POVREDIO DOK JE POKUŠAVAO DA IZGOVORI DA JE DIREKTOR „KORIDORA“ hronika 04/05/2017 Autor: Soko Sokolovic Babić zadobio teške povrede BEOGRAD, 4. maj 2017, (Njuz) – Visoki funkcioner Srpske napredne stranke Zoran Babić teže se povredio prilikom pokušaja da pravilno izgovori da je postao direktor “Koridora”, saznaje Njuz. Prema rečima očevidaca Babić se prvo prilično ugruvao prilikom izgovaranja reči direktor i koridori, a kada je pokušao u jednoj rečenici da kaže da je novi direktor “Koridora” morala je da interveniše ekipa Hitne pomoći. – Prizor je bio jeziv. Prvo je pokušao da nam saopšti kako je danas postavljen na novu funkciju, ali je bolno jauknuo. Pritrčao sam mu i pitao šta se desilo, a on je neprestano ponavljao da je postao nešto što je zvučalo poput dikertor ili diterkor. Video sam da ga to jako boli, pa sam ga pitao gde će raditi i onda je usledila nova povreda dok je izgovarao kodiror. Sve bi to prošlo bez nekih većih posledica da nije pokušao da izgovori “direktor Koridora”. Kada je stigla Hitna pomoć lekar nam je rekao da takav prizor nikada u svojoj karijeri nije video – ispričao je jedan od očevidaca događaja. Portparol Hitne pomoći Nada Macura potvrdila je za Njuz da je Babić danas zbrinut u bolnici. – Pacijent je primljen sa jako teškim povredama. Zbog ozbiljnosti situacije morale su da intervenišu dve ekipe lekara. U pitanju su višestruki prelomi, kao i veći broj masnica i oderotina po čitavom telu. Njegovo stanje je stabilno i nalazi se van životne opasnosti, ali će oporavak trajati jako dugo – rekla je najpoznatija srpska doktorka. Macura je posavetovala članove Vlade Srbije da bi zbog stanja pacijenta bilo najbolje da ga, nakon oporavka, ne raspoređuju na neku novu dužnost. – Za sve bilo bolje i bezbolnije da gospodin Babić na pitanje gde je zaposlen odgovori “nigde” – objasnila je ona. Soko Sokolović https://www.njuz.net/zoran-babic-se-povredio-dok-je-pokusavao-da-izgovori-da-je-direktor-koridora/
  27. 2 points
    У оваквим препуцавањима нема емпатије за жртве него само надгорњавања ко је више био убијан. Хрват каже "Вуковар!", Србин скочи "Јасеновац!", Бошњак каже "Сребреница", Србин каже "Сарајево" и само се такмиче ко ће бити већа жртва и свако истиче само своје. "Видите шта су нам радили, јао јао, игноришите злочине мојих ту и видите жртве мојих!". Иди и реци Бошњаку шта је Орић радио око Сребренице има да ти исто овако спамује видео снимке сребреничких жртава и да након 3 секунде потпуно заборави Орићева звјерства јер му је важније да се искука над својима. И шта је резултат таквог понашања? Неоусташтво у Хрватској које се оправдава некаквом наводном "српском пријетњом", балилук код Бошњака који све више истичу своје неке злотворе и игноришу како Хрвате тако и Србе, јер мисле да су они јадни највеће жртве рата ( а сви су буквално исто страдали, пропорционално броју становника ). Мој народ, хвала Богу, није, и не дао му Бог, да спадне на ниво таквих шљамова. Оно што су наши ус***и десило се и то ништа не може промијенити, а махање сопственим жртвама као некаквим аргументом или оправдањем за умањивањем одговорности или скретања са теме је управо што се и ради у Хрватској и у ФБиХ на државном нивоу. Али још горе од тога је што овакво махање жртвама само код нас ствара менталитет жртве који је све само не добар, користан или здрав. Па тако недавно "бранитељи" хрватски тражише да ХРТ отпусти Александра Станковића јер човјек мисли да је у Хрватској био грађански рат, а не агресија и буквално отворену у писму кажу да се то супротставља званичној политици и званичној причи у Хрватској. А то могу тако кажу јер су деценијама тровани оваквим надгорњавањем и самовиктимизацијом па сада осјећају да је морално отпустити човјека због другачијег мишљења. Код нас Вучић макар је Бећковићку најурио због личне осветољубивости, а не идеологије. Пих...ето кад је то "добра" страна нечега...
  28. 2 points
    не бих рекла да је овако, да смо иоле поштовали наше жртве и из првог и из другог рата не би дошло до ових последњих.
  29. 2 points
    Немаш ти појма. О нацизму се пише на темама о Трампу, феминизму, #Традиционалној Западној Уметности и либертаријанизму.
  30. 2 points
    Да је ситан момак био његов син, питам се да ли би и онда збијао "шале".
  31. 2 points
  32. 2 points
    Врзино коло. Срби се 92 набријали због 41, Хрвати и Бошњаци се 41 набријали због наше доминације у Југославији над њима, ми доминирали у Југославији јер смо највише крварили за њу а и јер су они нас драга срца нападали и звјерства чинили по Србији, а они то радили због пропаганде и интереса који су им се поклопили са Бечом, а Беч што је хтјео даље кроз Балкан... И може се то упратити све до првих српских досељеника у Крајину када су хрватске велможе тражиле да постану њихови кметови а Срби одбили јер су таман побјегли из једног ропства и неће да западну у друго. Врзино коло из којег нико неће да изађе јер свако радије мисли на своју "Правду" него на мир и љубав вјера у које се куну. Свако је мгоао у сваком тренутку зауставити то али нико није хтјео да не пружи другој страни неки гушт. Баш је онако.. балканска прича. К'о кад се двојица у фамилији посвађају око глупости па 20 година не причају. Мени се све чини да сам ја јако срећан што нисам одрастао у Србији између 2000 и 2012. Шта су они то вама дробили? О.о Код нас све што Хаг уради никоме никад не ваља. Сегу нисам могао играти јер би баба стално гледала суђење "прешједнику" Милошевићу. Па ово није паметовање. Требао је бити бољи, али не само он него и читав наш врх и врхови друга два народа. И ми требамо прихватити га таквог какав је био, слажем се потпуно, а то значи не скретати са теме када се каже да је урадио неки злочин викањем:"ААа али други!". Боли ме дупе за друге јер њихова зла иду на душу њих самих и њихових народа који ће себе деценијама у будућности да лажу како су били анђели. На нама је да будемо искрени са собом. Је ли Младић злочинац? Јесте ( сад за шта конкретно није више ни битно ). Је ли добро урадио што је створио и одбранио РС војно? Јесте. Мени једино исправно изгледа тако га прихватити и гледати, а не либерашки "Злочинац ко га ј**е" или нацошки "ХЕРОЈ!", јер такве будалетине ничему не доприносе и само нам штете на један или други начин. Нужно зло зарад вишег добра, у суштини.
  33. 2 points
    А када су се сусрели Патријарх Кирил и Папа, код нас су неки буквално дивљали, од Владивостока до Зубин Потока. Чак и ако није било речи ни о каквом уједињеју него просто о заједничком деловању на међународној сцени.
  34. 2 points
  35. 2 points
    Тражили су да се наше ефективе повуку, њихова војска дође, уз нашу обавезу расписивања референдума о статусу за три године од споразума. Не знам одакле ти те информације, али ово је из уста Мадлен Олбрајт, која је јавно причала како су стално подизали праг и тражили да направе споразум који ниједна суверена земља не би прихватила.
  36. 2 points
    Војвода7

    Маце

    Кад бих набавио овакву мачку, гарант би је неко од комшија убио
  37. 2 points
    Слава Богу премилостивом! На изобилним утехама које нам стално дарује кроз Свете Тајне!
  38. 2 points
    Наравно да можемо, што си тако маловеран? Јел хоћеш да кажеш да Србима нема спаса? Наравно да има и наравно да можемо извући корист, ако то хоћњемо и ако знамо како. Као што рекох, Милошева памет нам је данас преко потребна. Наравно. Свака сила велика тако поступа и тако је било увек и у прошлости а и данас. Нема ту никакве разлике. Америка нешто хоће овде, тачно, е ми морамо, хтели то или не, волели их или не, да нађемо начин да се некако уклопимо у то. А можемо, има начина. Ма какв бре Милошевић, пусти ти њега. Милошевић ништа није разумео, био је умишљени лик који је зарад својих фантазија гурнуо Србе у трагедију. Није он уопште Србе бранио, јер никад није ни имао изграђен српски национални идентитет, он је умислиуо да ће да он одбрани ,,светски комунизам", подржавао је пропалу идеологију, подржао је пуч против Јељцина и тиме се замерио у Русима и Америма. Амери су од Србије тражили да прихвати њене услове, а њени услови су били да се распишу избори, да се уведе капитализам, итд. Слоба то није хтео, задњи смо расписали изборе уместо да смо били први. Онда, по питању Косова, Амери су тражили да Слоба потпише Рамбује, да Косово буде Србија, али да они уђу тамо. И то је он одбио, јер је био умишљена будала која је мислила да може да пркоси Америци. А онда је избио рат, ми смо изгубили и та иста ,,јуначина" Слоба је у Куманову потписао безсловну капитулацију. Јел тако било? Јесте. Не можеш ти да контрираш великим силама, а њени захтеви нису били толико антисрпски у почетку. Чак они нису у почетку ни хтели да се Југославија распадне. Не заносиуте, Америка не мрзи Србе патолошки, нити жели да нас уништи. Америка је имала многе Србе значајне. Срби су стварали америчку историју, имаш америчке хероје ратне Србе. И Свети владика Николај је отишао да живи у Америци, а не у Русији. Није то баш тако једноставно како неки представљају -Амери нас мрзе и оће да нас униште. Није тако. У великом рату, амерички председник је наредио да се истакне српска застава поред америчке и да се порука захвалности Србима прочита у свим америчким установама, школама и црквама. Тако да, није баш да нас патолошки мрзе и желе да нас униште. Ипак је Слчоба у великој мери упропастио ствар, јер није ништа схватао, живео је у илузијама и фантазијама. Види, ако не дај Боже, избије неки нови светски рат, Срби у оваквој биолошкој ситуацији, овако дестковани, немају шансе да преживе? Јел стварно у томе нешто добро видиш?
  39. 2 points
    Предуслов помирења је покајање са хрватске и муслиманске стране. Колико пута смо ми упутили извињење? Опет, без субјективности, увек смо били најотовренији према свима и пружали руку. Сад морају и други то да ураде. До тад нема помирења, јер то не би било помирење.
  40. 2 points
    Niko od vas nije čuo za realnu, dugotrajnu i užasnu opsadu i granatiranje Sarajeva? Ozbiljno? Ili se pravite? Ja sam o njoj prvo kao dete slušala iz usta Srba pobeglih iz Sarajeva, a posle čitala i gledala svuda; a ako ne znate i ne zanima vas, realno nemam reči.
  41. 2 points
  42. 2 points
  43. 2 points
    Ma pre nekoliko meseci sam dobio video gde negde na polovini predavanja covek govori o tome. Cuo sam da je od Mitropolita dobio epitimiju da ne sme da propoveda ali nije kao 100%. A sto se tice toga da li se on razume u seks, slusaj , pre nego je dosao u manastir svasta je radio, ako je verovati njegovoj knjizi!
  44. 2 points
    Pa vidim, da se bavis isihazmom! To sto je on tebi duhovni uzor to je opet tvoj problem. Nemoj meni da se zalis. Sto se tice reci i biranja, jel ti to opet naredjujes? Stojim iza svega sto sam napisao o njemu svidjalo se to tebi ili ne. A to sto ga artemiti napadaju ne menja ono sto sam rekao o njemu.
  45. 2 points
    Branka62

    Pronađen Kuran iz vremena pre Muhameda

    PUBLISHED: 04:02 GMT, 31 August 2015 | UPDATED: 17:34 GMT, 31 August 2015
  46. 2 points
  47. 2 points
    Могао је да брани, али без да убија невине људе и ратне заробљенике. Оно, није да нисмо имали светлих примера у првом светском рату на које је могао да се угледа. То што је радио није у уопште у духу српске херојске историје. Више је у комунистичком духу, реално...
  48. 2 points
    Данашњи даропримац књиге Свети Нектарије Егински - Земаљски анђео, Небески човек јесте чланица форума: @Jelena85. Неха је благослов Светог с њом и свима нама. Погледајте списак књига и слободно изразите своју жељу.
  49. 2 points
    #slava #sebianslava #pravoslavlje #orthodoxy #kolac #hands #ruke
  50. 2 points
×