Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 10/21/17 in all areas

  1. 24 points
    Драшко

    Слике форумаша

    U eparhiji britansko-skandinavskoj Sa ocem Milunom Danas smo upoznali i vladiku Dositeja A iznad moje glave the Qu
  2. 22 points
    εργασία

    Слике форумаша

    Синоћ сам гледао ваше фотке, па не би било фер да ја знам ко сте ви, а да ви не знате ко сам ја. Овај десно јесте моја маленкост, новембар 2016. Овај мали није мој, него синчић мог брата од тетке, октобар 2017.
  3. 21 points
    PredragVId

    Слике форумаша

    Новосадски маратон прошле недеље
  4. 19 points
    Danijela

    Слике форумаша

    #portrait #silverframe #mirrorselfie
  5. 19 points
    PredragVId

    Слике форумаша

    Прва је сликана јуче, недалеко од манастира Дуга Морачка а трећа на тргу Независности, иначе након трке задовољства на 10 км.
  6. 18 points
    Драгана Милошевић

    Слике форумаша

    #selfi sinocke slikano
  7. 18 points
    Рапсоди

    Слике форумаша

    Ja volim svekrvu, svekrva voli mene...
  8. 18 points
    PredragVId

    Слике форумаша

  9. 17 points
    Мислим да није потребно објашњавати зашто дарујемо књиге (и часописе). Желим само да објасним идеју како би Клуб требало да функционише. Сваког дана, ако Бог да, почевши од Светог Нектарија Егинског, 22. новембра 2017. године, дарујемо једног читаоца коме је Крсна Слава, Имендан или рођендан тог дана књигом или часописом, одабране православне или културно-историјске и књижевно-научне садржине. Даровани члан нема никакве обавезе осим да се дан уочи или на сам дан јави Приватном поруком на Форум овом модератору и пошаље адресу (која остаје редакцијска тајна). На адресу ће му бити послата књига на поклон. Ако има више заинтересованих, заједно се договарамо коме шаљемо књигу. Даровани члан или онај који нема жељу да на овај начин добије књигу, а има књига које би поделио другима, може да се јави на исти начин или напише у теми и пошаље некоме књигу. Једина је молба дарованима, да се књиге, особито, ако садрже Господњу реч, не бацају, по читању, већ чувају, дају другоме на читање или поклоне. Било би лепо када би даровани написали своје утиске о књизи и часопису и поделили их с нама. Посебно бих замолио да се књиге или часописи, деле и потребитима које помажемо у клубу Жива дела утехе (нарочито дечје и књиге за омладину). Акцију могу да помогну и издавачи, који би у клубу или сајту Поуке добијали прилику да прикажу своја новија или старија издања. Такође, молио бих да заинтересовани читаоци означе која их област интересује. Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна: Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.
  10. 17 points
    Ayla

    Слике форумаша

  11. 15 points
    Danijel Petrovic

    Слике форумаша

    Larry Gatlin - "Help Me" Steppenwolf - Born To Be Wild
  12. 15 points
    Svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi, jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. A Crkva je nešto mnogo dublje od onoga što na prvi pogled vidimo. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena. „Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi? - Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Gde su naša najveća iskušenja? - Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“. - Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda. Foto: V. Lalić / RAS Srbija A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo. - Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo. Da li žene moraju da rađaju? Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju. - Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpska-monahinja-ima-otreznjujucu-poruku-bog-nas-nikada-nece-prisliti-na-bilo-sta-pa/qpmj5jp
  13. 15 points
    Данче*

    Слике форумаша

    Slika govori više od hiljadu reči.
  14. 14 points
    Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца Како је општепознато, артемити не подносе Авине укоре, а уредно воле да се ките перјима од Николаја и Јустина, мада то личи на жабу која дигне ногу јер је видела да се коњи кују. У оквиру ових 2-3 осврта, даћу само напомене које благоразумнима су јасне, а овим другима могу бити, од помоћи, мада Бог увек и од човека очекује одговор. Нама је познато да се св. Николај Велимировић причешћивао код старокатолика и англиканаца, као да је касније радио на томе да се они споје са Православном Црквом. Јустин и англиканци Николајеву линију је следио и млади Јустин. Читамо код њега (моје интерполације у плавом): „Интересантно је да је у Агенда Арх. Сабора ушло и питање признања Англиканске Цркве (Вели, Англиканска Црква, што су скоро талибани оспоравали као легитимни назив. Јер је Црква само Православна, Једна). Тим се питањем наша Црква до сада није ни бавила у званичној форми. Чак није се успело ни да се створи одсек Англиканско-Источног Црквеног Удружења које постоји у другим православним Црквама ради узајамног упознавања између англиканаца и православних. Међутим питање признања Англиканске Цркве за англиканце је од пресудног значаја и веома је нужно да га наша Црква темељно и свестрано проучи. Зато би било потребно да Арх. Сабор образује комитет од људи, који су се овим питањем бавили на извору. Поред тога од велике би користи било ако би наша Црква затражила један званичан меморандум од представника Англиканске Цркве о статусу Англиканске Цркве и англиканском погледу на уједињење. На тај начин би дискусија били олакшана. Истина је да су ту уплетени многи проблеми и да се неће брзо доћи до решења и због размимоилажења источних цркава у основним питањима ове ствари. Многи руски богослови не примају да је у опште било поделе цркве и да према томе не може бити говора о каквом уједињењу цркава (Ово је став који имају и католици, тако да они не учествују у Светском савезу цркава, јер је црква једна. Мало су олабавили). Проблем није мали, али би га баш зато требало решавати темељно и беспристасно (Сјајан Јустинов предлог: Поћи из минус позиције. Темељно истражити ствари, али на основу објективних мерила; беспристрасно. Зато он говори у наставку о „уједињењу Цркава“, а не само о неком бесплодном дијалогу и коегзистенцији). Од уједињења Цркава могло би бити огромних користи по међународни положај Хришћанства и делатност цркве у свету. Ми би сматрали за благослов Божји ако би наша Црква успела да постане мост између Истока и Запада (Јасан позив на који се ја одазивам и радим на томе да источни и западни одложе оружје и стану за исти сто). Ми стојимо на гледишту да нас од Англиканске Цркве не двоји ништа што би могло остати као непремостива препрека признању Англиканске Цркве (Јустин, као сваки добар екумениста „није знао“ да су пред нама непремостиве разлике. Кукала душа талибана...), и ми ћемо се доцније вратити на ово питање“. Несрећни артемит, Марко Пејковић, тврдио је како Јустин није био ни за какав дијалог. Овај текст сасвим супротно вели, а што је најгоре, и англиканце назива црквом. И то не у неком ШЛБ контексту. И говори о „сједињењу цркава“. Што би било на добробит хришћана. Још је потреснији моменат кад Јустин ставља Англиканца изнад наших владика. Читамо: „Долазак Др. Хедлама, епископа Глостерског... и бившег декана теолошког факултета Оксфордског Универзитета, изазвао је код нас, његових ученика, радост и пријатне успомене на прошле дане нашег црквеног избегличког живота (Један пас и ујеретичка свиња да у Јустину изазове радост!). Др. Хедлам је један од првих људи у Енглеској, који је у тешким данима за Српску Цркву пришао на помоћ њој и њеној богословској омладини, оснивајући поново православну богословију у Каџдону и помажући као председник одбора за издржавање наших студената српске студенте теологије у Оксфорду. Велики научник (Ово је неопростиво! кајо једно англиканско псето може да буде велики научник!) нарочито у области Новог Завета, он је дао својим студентима солидни основ за свако истраживање у тој области (У Јустина је ушао Белзебуг чим је тврдио да овај нешто зна о Новом завету, а поготово да је могао дати солидан основ за богословствовање!). Његова су предавања класична. Његове студије о апостолу Павлу (тумачење посланице Римљанима и дело "Св. Павле") као и његов "Живот и учење Исуса Христа (који ће код нас бити ускоро преведен на српски) јесу научни обрасци признати у целом свету (Шта нас боли дупе за то што је нешто признато у целом свету!), а неки од њих узети и у међународни библијски критички коментар (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895). Др. Хедлам је дошао у нашу земљу да види своје пријатеље (Како може да злотвор има пријатеље у СПЦ?) и да види специјално Српску Цркву. Он је велики пријатељ (Јао, Јустине, какав пријатељ?!) и радник на уједињењу између Православне и Англиканске Цркве (Какво уједињење цркава кад су англиканци јеретичко збориште?); он је написао и једну књигу о уједињењу; он је шта више дао и једну пропозицију за остварење тог уједињења, а у својој земљи води најширу акцију у корист Православне Цркве (Наивни, Јустину, само да би уништио СПЦ!). Зато нам је његов долазак у толико милији и зато му се више радујемо и поздрављамо га (Па ниси ти, Јустине, Ава Римски Зоран, патријарх Иринеј, Иринеј Буловић, Амфилохије, Атанасије, Лаврентијре Богомрски, Порфирије и не знам које екумењаре па да му се радујеш и још га поздрављаш!). Но на жалост, и ако нас је његов долазак толико обрадовао, он нас је не мање ожалостио. Где је дошао Др. Хедлам? У какву Српску Цркву? Шта је видео у њој: неред, нерад и неморал. Ко га је дочекао од представника Српске Цркве? Нико (Ја сам плакао кад су дошли католици у Ниш и нико од владика за Константинов едикт није дошао! Туга наша. Не само неред, нерад и неморал, него и кукавичлук и фарисејство и небратољубље, а о аврамовском гостољубљу ни речи! Испали смо бедници да нас све реке Србије неће опрати!). Но од представника Државе указана му је достојна пажња. Држава се увек боље брине о црквеним интересима него ли сама Црква. Дошао је Др. Хедлам и у Ср. Карловце, у Патријаршију, да и ту изближе осмотри Српску Цркву. И шта је нашао? Ох, тешко нам је говорити; боље би било да овамо није ни долазио (Амин, Јустине, земо преко жене ми!)“. Николајево причешћевиње код англиканаца и старокатолика Сигурно је да не треба узимати ове случајеве интеркомуније као потврду и званичног општења између цркава, али као један знак, треба га узети за озбиљно. Ти случајеви се дешавају, али су цркве преспоре. И држе позиције да би могле да тргују у светским оквирима. Тако дан-данас Грци немају праву аутономију у односу на Константинопољ. Николај, Јустин и СПЦ тог доба у принципу држе англиканске и старокатоличке тајне као валидне, али су - не за тајне као такве - резервисани у погледу римокатолика и на ратној нози су са овима. У том одмеру снага православни гледају да отму англиканце и старокатолике, а римокатолици да поунијате све оне православне где светском силом могу да допру. Све је било у молитвама светих отаца и великом братољубљу, тако да се и дан данас пролива крв међу нама. Ми имамо џепове са овим најнесрећнијима међу свима, ткз. грко-католицима, којима ни сам Рим не верује, а код нас су омражени. Уније су се испоставиле као промашени пројекти. Само озбиљан дијалог може довести до неког резултата. Мада се мени не чини промашеним ни предлог Атинагоре: Почнимо да се причешћујемо, а онда нека теолози узму да се расправљају!
  15. 14 points
    Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија. Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura: Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1] 1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање. 2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн). 3. Библијско истраживање у корист ПИ износи: - Изабрање и вечно предодређење ИСХС. - Послање Сина Божијег у свет у телу. - Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС. - ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај. - ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање. - Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама. 4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу. 5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом. [1] https://books.google.it/books?id=TLKVdaW3g6EC&pg=PA207&lpg=PA207&dq=il+problema+della+preesistenza+di+Gesù+Cristo&source=bl&ots=gFGuUSK0w2&sig=dmmMauPF7tEakrt1bgfBZLkW08g&hl=it&sa=X&ved=0ahUKEwiRsey0hJbXAhWGVBQKHePfAvMQ6AEIPjAE#v=onepage&q=il problema della preesistenza di Gesù Cristo&f=false
  16. 13 points
  17. 13 points
    Снежана

    Слике форумаша

    Блеја
  18. 12 points
    Ayla

    Хајде да се хвалимо...:)))

    Danas i moja sestra kupila kuću do moje. Vratile smo đedovinu, avlija je konačno, kao nekada, kompletna... i naša.
  19. 12 points
    Мали јесењи колаж... ...и маца Милица мало задремала.
  20. 11 points
    То у Грчкој... али на пример Дејан, Милосав, Стојан... како они да славе дан по светитељу? У сваком случају, онда се не треба радовати ни дану кад се дете родило, јер и то је рођендан... Ваљда да тугујемо и да плачемо тог дана... Наравно да се све може у Христу осмислити, па и рођендан. Није то никакав проблем, али свакако не би се требало препуштати баханалијама и пировањима.
  21. 11 points
  22. 11 points
    Juanito

    Grafiti mržnje prema Romima u Kragujevcu

    Ово је једна од ствари које никако, али баш никако не могу да појмим. Чиста болест мозга.
  23. 11 points
    Инспирисана Аћимом качим фоткице моје беке, Леке. Нису данашње него од пре осам година па на даље..
  24. 11 points
    Nenad C.

    Пад

    Resenje koje imam je odgovor koji ne dolazi od mene vec ga sami Sveti Jovan Zlatousti pominje u svojim pokajnim besedama kada kaze " Тешко мени ја сам слушао, али нисам сачувао, па како да идем у Цркву, и са каквим образом још да слушам, рећи ће ко. Баш зато што сачувао ниси дођи у Цркву, да би кад поново чујеш сачувао. Зар ти неће и лекар ако те првим мелемом не излечи, следећи дан ставити други мелем? Па не узима ли дрвосеча, када жели да неко дрво посече, секиру и не удара ли њоме под корен? Па ако по првом ударцу то бесплодно дрво не падне, не удара ли и по други и по четврти и по десети пут? Па и ти тако поступај јер дуб је блудница, или оно бесплодно дрво које храну само за желуце безумних свиња доноси. Она се у срцу твом кроз дуго времена укоренила и у дрвену ограду савест ти затворила. Реч је моја секира и ти си је један дан слушао. Али како да за једа н дан падне оно што се кроз толико дуго времена укоренило? Јер и двапут и трипут и сто и хиљаду пута да си чуо, ништа чудно не би било, само да такву силну и велику ствар, као што је та зла навика, пресечеш. Ману су Јудеји јели па су опет мисирски лук тражили говорећи: “добро нам је у Мисиру било”. Тако је гнусна и худа ствар зла навика! Ма да си и десет дана добродетељно живео, па и двадесет и тридесет, ја нећу бити уопште задовољан, нити ћу ти благодарити нити се с тобом зато побратимити, јер ја једно хоћу, а то је да не слабиш, да се стидиш и сам себе да осуђујеш. Раније сам о љубави говорио, а ти си и после слушања, када си одавде изашао, отишао и ниси научено делом испунио. Но немој се пак, стидети да опет у Цркву дођеш. Или, стиди се, али при грешењу, а не при кајању. Гле шта ти је ђаво учинио! Двоје треба разумети: грех и покајање. Грех је рана а покајање је мелем. И као што је тело ранама и лековима изложено, тако је исто и душа гресима и покајању. Но грех носи са собом стид, а покајање благу наду на боље..." Ovde i na mnogim drugim mestima Zlatousti pokazuje koliko je veliko Bozije milosrdje , ma koliko da si puta pao u greh ne prepustaj se ocajanju , ustani iz blata i ocist se , ispovescu i pokajanjem , zao duh zeli da padnes u ocaj misleci da ti Bog nece oprostiti i da ne mozes dobiti borbu , ali to je upravo ona pogresna misao tj zla. Ne treba ocajavati jer ocajanje dovodi do smrti. Brate , preporucujem ti da citas pokajne besede Svetog Jovana Zlatousta , i mnoge druge , ali njegove besede su meni melem za dusu , one smiruju i uspokojavaju svacijd srce , daju nadu i veru ojacavaju. Ne ocajavaj brate Bog je sa tobom Послато са GT-I9060 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  25. 11 points
    Укратко: Сексуалност: - неки монаси сексуални чин представљају као нешто недостојно и грешно, а да монаси имају предност у спасењу - такви монаси само траже оправдање себи што су монаси, па можда нису ни требали бити монаси - тиме несвесно клевећу и самог Бога, изједначавајући Божију творевину са грехом - такво учење је јерес, а ти људи арогантни, и лицемери, јер како мисле да имају предност у спасењу ако су арогантни? - око осуде секса праве идеологију књига откривења: - сумњива, и никада се не чита на богослужењима. Било је дилема да ли да се уопште уврсти у Библију. А највише због неких нехришћанских, гностичких стихова, као на пример: "они који се упрљаше женама". Уврштена је јер се веровало да јесте дело св. Јована Богослова, али да је неки гностик унео измене. - протестанти се хватају за стих да ,,нико не сме променити ни једне речи", а сами имају опречне преводе митарства: - гностичка митологија и култ - људи који га нападају јер оспорава митарства су злонамерни, увредљиви, пакосни и осветољубиви - али они заправо не верују у митарства, јер кад би веровали да ће на митарствима бити осуђени за своју злонамерност, увредљивост и пакост, не би тако чинили. Овако, они сами суштински не верују у митарства - митарства су бескорисно учење
  26. 10 points
    Предавање одржао о. Александар Јовановић из цркве Вазнесења Христовог у Жаркову View full Странице
  27. 10 points
    има славимо рођендан Христу и Богородици и светима, а лично мислим да се сам Бог радује и весели са свим анђелима и свецима на наше рођендане, у крајњој линији живот нам је и дат да га славимо.
  28. 10 points
    Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут. Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут. Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута). О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости. Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“. Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости. Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема. А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима. Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем. Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!? View full Странице
  29. 10 points
    Пише: др Александар Живковић Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.). Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо. Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено. Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа"). Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи. Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима. Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну". То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују. Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора. Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце. О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге: "Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља." Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да: "Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође." А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175) Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње). Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге. На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње. View full Странице
  30. 10 points
    GeniusAtWork

    Шаљива презимена форумаша

    Има ли шансе да се макар једна шаљива тема намењена за зезање не издефецира свађама и стандардним причама чији је већи...и старији?
  31. 10 points
    Reći ću i tebi kao i njima par ostalih žutokljunaca što sam rekao. Pre svega vi još jedva ako ste prebacili 25 godina, i ti i auror i mlađo i slični, a smatrate kako ste popili pamet svijeta i učite ovdje ljude koji su iskusniji od vas i stariji i nadasve obrazovaniji. Vidjeli niste ni drveta izvan vaše tarabe. Ti posebno s tim odlaskom u Teksas ličiš na onog Mrguda iz Tri karte za Holivud što sanja Rusiju, a samo je vidio na slikama i uči pameti o Americi Nikolu koji tamo živi. Takvi ste u principi svi vi altrajtovaci i tvoje zaključivanje o sredini gdje se mokri na ulicama i to zoveš kulturom sasvim se savršeno uklapa u alrtrajt mozak potpuno nesposoban da razazna šta je kultura, šta ne kultura, šta je pišanje stvarno, a šta pišanje suptilno. Da u tim nekim sredinama o kojima naravno ništa ne znate, mokri se na ulicama ništa čudno u državama u kojima vlada ekstremno siromaštvo i prenaseljenost. S druge strane u tim vašim superiornim sredinama, ljudi imaju više fekalija na rukama nego u tim gdje se mokri na ulicama jer nemaju baš naviku da redovno peru ruke, kulturno nema šta. To je ono što nije vidljivo i očigledno kao kad se neko istrese pored trotoara, ali je opet jedno te isto "s****", plus u tim vašim superionim kulturama mokri se i vrši nužda na jedan mnogo suptilniji način koje nema nikakve veze zapravo sa tjelesnim izlučevinama nego ima veze sa nipodoštavanjem drugačijeg jer je drugačije vjere, boje kože, drugačije nacije, isticanje sopstvenih pogleda na svijet kao superiornih, odbijanje da se upozna sa različitim, odbijanje da se nešto nauči nego samo insistiranje na jednom te istom posranom načinu života. Na istoku ako si stranac vrlo mnogo hoće da znaju o tebi, zovu te kući da te ugoste, žele da budu prijatelj s tobom, ponekad toliko da je gotovo naporno, ali kog mnogih je to i iskreno. U toj vašoj superiornoj kulturi, ako si stranac, sve manje o tebi hoće da znaju, ne zovu te u goste kući u nekim državama je nemoguće posjetiti nečiji dom kao u Holandiji, ne žele da budu prijatelj s tobom, nisi kao oni i nikad nećeš ni biti...jel ovo može da se nazove kulturom?? Kad bi vi altrajtovci imali priliku da posjetite neku zemlju o kojoj pretjerano serendate, imali bi samo dva izbora, da se uvjerite da nije onako kako mislite i onda postanete normalne osobe, ili da zapravo ta činjenica još više u vama pobudi mržnju i zavist jer zaboga vi niste toliko superiorni koliko mislite, treće da se utvrdi u tome da ste zaista superiorni to ne postoji i neće ni psotojati i prava je zaista sreća za čovječanstvo što je očigledno da je bomba na istoku odavno tempirana, majka priroda je to uredila i da će zbog tog potencijala od par milijadi ljudi viška na istoku val migranta što sad što u budućnosti naprosto okupirati taj toliko superiorni zapad i jednom za svagada završiti sa tom "čistotom". Vam je prosto suđeno da izumrete jer prirodna selekcija vas je marikrala kao kočiničare sveopšte evolucije.
  32. 10 points
    Da su naši preci ovako razmišljali ne bi nas bilo ni za pod šljivu pošto su živeli u daleko gorim uslovima nego mi.
  33. 10 points
  34. 10 points
    Кога више брига за ту тужну скупину? Можда ће кад једном то чудо и коначно цркне да се појави права организација атеиста, нормалних и паметних људи са којима може да се разговара. То нам треба, али ови су били кловнови од тренутка у ком су настали. Част изузецима и квалитетним људима, али они који ту скупину воде нису ни вредни помена.
  35. 10 points
  36. 10 points
    Управо тако, свођење хришћанске вере на морализам или на пијетизам у суштини је довео до кризе хришћанства у Европи. Овде само треба бити опрезан. Враћање аутетичном православном предању није "богословска археологија". Наша Црква чува непрекинуту аскетско-богословску традицију која је дубоко урасла у наш етос. Нажалост, у времену опште секуларизације сведоци смо општег тренда демонтирања традиционалног хришћанског морала који се понекад и у православним круговима тумачи као непотребни морализам. Насупрот опсесивном страху од паклених мука и казне "гневног Бога", данас се неретко одлази у другу крајност - слободу без одговорности. "Све је дозвољено јер Бог је љубав и све разуме". Веома је важно овде направити разлику. Православни етос нас чува у оквирима слободе којом нас је ослободио Христос. Правила нису потребна Богу него нама, и то не зато што имају значај сама по себи и представљају параметре који тобоже ограничавају и Божију љубав, већ као путокази који нас усмеравају да наша слобода не постане анархија и насиље над другим. Наша слобода престаје тамо где почиње патња другога, више пута је речено. Одређена правила живота у Цркви, колико год била несимпатична онима који проповедају хришћанство као апсолутну слободу (без одговорности, односно без подвига љубави и жртве) од кључног су значаја управо за остварење истинске слободе у Христу. Апсолутизовање пале човекове природе као мерила љубави и истине је дубоко погрешно јер заправо негира кључни подвиг Христа Спаситеља који је својим оваплоћењем обновио ту палу природу, победио силу греха и смрти и учинио нас својим сателесницима кроз Св. Крштење и остале тајне Цркве. Православна Црква је на грех увек гледала као на болест људске природе, а на спасење као на њено исцелење и оцелотворење. Покајање које је пре свега дубока унутрашња промена нашег живота, повратак "очинском дому" и повратак истинском "себи", односно Христу, нема у себи ништа јуридичко. Једина жртва коју Бог од нас прима је "срце скрушено и смирено које Бог неће презрети" (Пс 50). Али, с друге стране живот у Христу без радикалне промене живота, одбацивања греха као неприродног начина постојања и сталног подвига тј. труда на исцелењу од греха, нема ни покајања, ни спасења, па самим тим ни истинске радости у Христу. Радост без покајања је страна хришћанину и зато оци подвижници врло често говоре о радостотворном плачу (Χαρμολύπη). Овај радостотворни плач дубоко прожима сва православна богослужења, иконографију, музику... То је радосни плач повратка Богу Оцу у Христу, свест о бескрајној премудрости и љубави Божијој пред којом стаје сва људска логика. Он рађа истински страх Божији, као непрестану пажњу, трепет срца, ум који трезвено бди на дверима срца у коме налазимо Царство Божије. Хришћанин без радости је далеко од Бога колико и хришћанин без духовног плача. Они су неодвојиви. Радост без плача је самообмањујућа еуфорија, а плач без радости води у бездан очајања. Отуда је важно да непрестано пониремо у дубину православног предања које је наша Црква сачувала и да се пазимо од духа овога света који тобоже у име "слободе у Христу" жели да нам проповеда "New-Age Еванђеље" које је дубоко страно Христу и свему ономе што је Црква вековима веровала и сачувала до данас.
  37. 9 points
    Пре неког времена покренули смо мали, за сада незванични експериментални пројекат представљања православне вере Хрватима римокатолицима и осталима, на њиховом језику и писму, уз коришћење њихове верске терминологије, а у пуној сагласности са канонским православљем и СПЦ. Покренули смо то имајући у виду пре свега интерес извесног броја Хрвата за православну духовност и богослужење, која се огледа како у посећивању храмова и манастира, тако и у праћењу православне литературе, а неретко се заврши и пуним верским прелазом у православље. Наравно, ту је и деловање одређених група које се лажно представљају као православне, а које се хране управо негативним осећањима према СПЦ, па је важно поручити хрватској јавности како наша Црква нема ништа против њих. Настојаћемо да вас обавештавамо о нашим писанијама и догађајима, а слободни сте и да упитате ако вас нешто интересује.
  38. 9 points
    Када је Бог одлучио да се родимо, дао нам је и улогу, мисију. Не контам што не би обележили или прославили. Јел можда постоји канон који забрањује да се неком поклони пажња?
  39. 9 points
    иначе не славим рођендан, али немам ништа против, волим када се људи сете и честитају ми, посебно ми је била драга честитка управо добијена од Поука.
  40. 9 points
    Увек је мало. Не могу они да плате толко колко ја могу да подривам ову земљу и Православље!
  41. 9 points
    Рапсоди

    Da li neka devojka hoce decu da mi rodi?

    Патња деце у хетеросексуалним браковима апсолутно не значи срећу деце а благослов никако у геј браковима. Нешто што је накарадно у самој основи не може послужити као образац среће никоме.
  42. 9 points
    Ради те деце, надам се да неће ниједна.
  43. 9 points
    Жељко

    Pomagajte braćo i sestre!

    Odeš tamo i ponašaš se normalno. Nemoj da si servilan. Nemoj da si nadmen. Budi normalan. Pričaj ono zbog čega si došao. Ostavi po strani svoju pobožnost. Patrijaršija je pre svega ljudska institucija.
  44. 9 points
  45. 9 points
    Радећи неколико година у разним експертским областима (тј. у областима у којима је потребно врхунско знање, али у јако уском домену), схватио сам колико је опасно помислити да на основу тога одједном постајеш стручњак за све. Тачно, научиш да мало више од просека учествујеш у расправама на више тема и из више области (јер научиш нешто о општој логици, аргументовању, статистици итд), али никако не постајеш аутоматски у праву. Нарочито је опасно помислити да одједном знаш више од других експерата у њиховом пољу, ма колико то поље било блиско твом. Разлог је прост. Данашња наука и технологија су огромне и ђаво је у детаљима, а те дтаље не знају паметни, него они који се свакодневно баве баш тим уским детаљима најнепосрдније и виде их својим очима. На пример, нико не може знати о вакцинама више од добрих инфектолога и епидемиолога. Ма колико био добар неурохирург. Специјализације постоје с разлогом. А сматрати да огроман број твојих колега трују народ свесно, то ми већ мало ван сваке памети, ко они кемтрејлси. Типа проспеш отров из авиона на своје дете и децу својих пријатеља или даш “отровну увозну вакцину” свом детету и деци својих пријатеља.
  46. 9 points
    @Zoran Đurović Ајмо мало другачији однос према саговорницима, оче. Нема потребе за онаквим речима, посебно због онога што јеси, а од скора и онога што представљаш. Непотребно каљаш себе и своје дело таквом комуникацијом. Ако ти се нешто учини много погрешним, боље да га искулираш него да га частиш онаквим речником као у последњој поруци.
  47. 9 points
    Данче*

    Шаљива презимена форумаша

    Сад мало македонска презимена Снежана Модераторска Јуан Хуанитоски Рајлах Администраторски Милан Зрахопловоски Жељко Мађароски Ајла Тетовироска Геније Атворовски Авокадо Врловски Лејди Годиовска Муармаса Дизачтеговски Наташа Искреновска Драгана Драгановска Гоку Бањалуковски Ћирилићар Азбуковски Џуманџи Џуманоска Рапсоди Зеленосмајловска Предраг Рапсодивидовски Драшко Клавироски Војвода Подмачбатовски Клаудинг Доскоробановски Неша Твртко Материјалоски Млађони Ваздабановски Марина Скороудатовска ...итд
  48. 9 points
    Dadoh otkaz, vratiću svoje devojačko, Vučić
  49. 9 points
    moj prijatelj Ivan u bolnici je i lekari se bore za život. molim Vas pomenite ga u molitvama.
  50. 9 points
×