Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 11/28/13 in all areas

  1. 31 points
    Никола Поповић

    Данијела...

    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој… Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено. Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?! Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби… Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?! Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер. Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. Извор: Поуке.орг
  2. 12 points
    Никола Поповић

    Данијела...

    Отишао сам потпуно непланирано на једно предавање вечерас које се још више непланирано одужило, па ми тако омело унапред смишљени план за ово вече. Морам да признам да је у полупразној сали било хладно, нећу рећи баш хладно, али довољно да ми не прија… После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој… Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено. Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?! Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби… Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?! Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер. Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  3. 9 points
    Управо сам од старије ћерке добио следећу информацију. У петак, 29. новембра, са почетком у 13.10 биће одржана трибина/дебата на тему "ЗА и ПРОТИВ геј бракова". Није знала да ми објасни ко то организује, али зна да ће ученици као дискутанти учествовати у свему томе. Биће две групе, једна ЗА и једна ПРОТИВ и биће "судије", које треба да пресуде чији су аргументи ваљани. Претпостављам какву ће "пресуду" да донесу (виђао сам такве емисије намештаљке на ХРТ-у). Дакле, испирање мозга геј пропагандом и проглашавање ненормалног за нормално узима озбиљног маха. Дрскост и безобразлук без граница. Ја сам својој ћерки забранио присуство тој пропаганди болештине.
  4. 8 points
    verum est in beer

    А у моје време...

    У моје време, да је постојао форум, само нас пар би причало. Јер у моје време док су старији причали, млађи су морали да слушају.
  5. 8 points
    У среду, 27. новембра, 2013 васељенска патријаршија прогласила старца Порфирија светитељем. http://www.patriarchate.org/news/releases/announcement-holy-and-sacred-synod
  6. 8 points
    И наравно... На плакату који најављује дебату су два мушкарца и дете...
  7. 8 points
    Погрешно речно треба рећи лице човека а не човека.
  8. 6 points
    Arsenija

    А у моје време...

    A u moje vreme u ovo vreme me je Baba vodila u vrtić.... ....sad ova hibridna deca mogu i sama da predju ulicu....zamislite to-neverovatno,evolucija .... ...
  9. 6 points
    Ђуро Станивук

    А у моје време...

    У моје време кад је требало смислити име за фирму...а ти узмеш прво слово свог имена, прво од жениног и деце ти и само пукнеш поред ком, еуро, транс и готово...а не данас и на форумима о томе расправљају...
  10. 6 points
    Тешко. Наш народ је исцрпљен и уморан. Бори се да преживи и нема ни нсаге ни времена да мисли о било чему осим о голој егзистенцији и преживљавању. Терен је зато просто идеалан за несметано ширење идеологије.
  11. 6 points
    Ђуро Станивук

    А у моје време...

    У моје време када исцепаш панталоне на коленима, мајка једва дочека да ти зашије закрпу у тотално другој боји и материјалу...а данас одма иду код кинеза и купе нове...
  12. 6 points
    Столе

    А у моје време...

    У моје време само елита је могла да приступа неком форуму. Мало ко је имао компјутер а и они који су га имали нису имали појма како се користи. Они малобројни који су умели да га користе скоро никада нису ни изашли на интернет. Е сад, они појединци који су и изашли на интернет нису имали појма како се он користи максимално. Ма мука једна бре. Уствари било је то добро време. Само појединци су били упућени да на интернету постоје форуми и да се ту могу износити сопствена мишљења. А и ти појединци нису били ко данашњи појединци. То су били квалитетнији људи. Елита. У то време кад ти дође нов члан на форум то је као да се родио нов човек. Не догађа се то сваки дан. Фајлови се размењивали и мерили килобајтима. А модератори.. посебна прича. Не као данас. Имали су поштовање према члановима. Нису смели тек тако неког да банују. Па ко би онда писао на форуму? А шта имамо данас? Увредио си девојку неког модератора - БАН. Ниси политчки подобан - БАН. Ниси идеолошки подобан - БАН. Ниси верски подобан - БАН. Ниси... да не дужим имате и сами искуства на различитим форумима. Дотле је дошло да на неким форумима имамо и теме "Банујте овог изнад (или испод)". Ма не би ја ово писао без везе него су сами форуми у опсности а без њих ни ја не могу да живим. Па где ћу износити своја мишљења и коме ако сви буду бановани?
  13. 6 points
    facenew22222222 За неку годину, или деценију, такав поступак ће бити кажњив. Можда и дете одузму... а родитеља пошаљу на "рехабилитацију".
  14. 5 points
    Guest

    Pismo Joeu Šimuniću

    Преузето са Јерговић Pismo Joeu Šimuniću Dragi Joe, strašno si me rastužio uzevši mikrofon u ruke. Volim nogomet, magičnu igru sposobnu da svake četiri godine ujedini čovječanstvo veličanstvenim događajem kakvo je svjetsko prvenstvo. Igru u kojoj je moguće da u najbogatijim i navećim klubovima igraju, jedan uz drugog, Bjelokošćanin, Nijemac, Hrvat, Brazilac, Portugalac i Tunižanin – ravnopravni i ujedinjeni. Ali, Joe, ja volim nogomet kao igru, igru u kojoj se ljudi različitih nacionalnosti, kultura i mentalteta savršeno razumiju jer ih ujedinjuje univerzalni nogometni “jezik” koji razumije cijeli svijet. Volim nogomet kad spaja, a gadi mi se kad razdvaja. Tog dana, kada si osramotio svoju zemlju pred svijetom, navijao sam za hrvatsku reprezentaciju. Bio sam sretan svaki put kada si nadskočio islandskog igrača, uživao u igri koju ste kao momčad prikazali, veselio se golovima i činjenici što ste se plasirali na svjetsko prvenstvo da sudjelujete u slavlju igre, tolerancije i poštovanja. A tada si, Joe, uzeo mikrofon. Znao sam i prije koliko voliš Hrvatsku – često je to tako s ljudima rođenim i odraslim daleko od zemlje svojih roditelja – no nisam znao da tvoja ljubav raste iz mržnje. Mislio sam, naivno, kako si igrajući u Njemačkoj naučio što je to nacizam i kakve su strahote u njegovo ime počinjene. Zamisli, dragi Joe, da si igrajući za berlinsku Herthu, na olimpijskom stadionu izgrađenom za Hitlerovog mandata, nakon pobjede stao na sredinu igrališta i uzviknuo “Heil Hitler!”. Kako bi publika reagirala? Spomenuo si u izjavi nakon utakmice kako bi oni kojima smeta tvoj izraz domoljublja trebali pročitati povijesne knjige i iz njih nešto naučiti. Volio bih da si stvarno pročitao što se događalo u Hrvatskoj u doba kada je službeni pozdrav bio “Za dom spremni!”. No, čini mi se kako si čitao tragično iskrivljenu verziju događaja u zemlji koju toliko voliš, događaja što su se odvijali za vrijeme Drugog svjetskog rata. Ili možda nisi čitao nego si samo slušao obiteljske priče jer negdje si mržnju koju ljubavlju zoveš morao upiti. Rado ću ti pojasniti što se otprilike zbivalo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a i preporučit ću ti i knjigu da pročitaš pa da sljedeći put barem znaš što simbolizira taj pozdrav. U te nesretne četiri godine, između 1941. i 1945., grupa ljudi po imenu Ustaše uz pomoć je nacističke Njemačke provodila rasne zakone, otvarala koncentracijske logore i tamo ubijala ljude druge vjere, nacionalnosti i političkih uvjerenja. Možda se pitaš zašto? Ubijali su ih iz jednostavnog razloga: bili su krive vjere, nacionalnosti i političkog uvjerenja. Nisu ubijali samo muškarce, Joe, ubijali su i starce, žene i djecu. Ubijali ih maljem, nožem i glađu. Osamdesetak tisuća ljudi ubili su samo na jednom mjestu – u logoru Jasenovac. A ubijajući uzvikivali su, kao i ti, te tri riječi: “Za dom spremni!” . Kako bi se, Joe, osjećao kada bi danas u Hrvatsku došla njemačka vojska, na vlast postavila ljude koji im odgovaraju, i zavladala tvojom voljenom domovinom? Kako bi se osjećao kada bi neki novi poglavnik, ugledajući se na svog prethodnika Antu Pavelića, opet poklonio Dalmaciju, Kvarner i Istru Talijanima? Kako bi se osjećao gledajući kako, nakon kave na Cvjetnom trgu, po Zrinjevcu šeću njemački oficiri? Kako bi se osjećao da tvoje prijatelje, na primjer suigrače iz Dinama, zbog toga što su druge vjere, nacionalnosti ili boje kože, odvedu da se više nikada ne vrate? Znam, ti si samo nogometaš, treniraš dva puta dnevno i nemaš vremena da proučavaš što se zbivalo prije više od sedamdeset godinam ali uskoro ćeš u penziju pa ti preporučam da uzmeš knjigu “Konclogor na Savi” Ilije Jakovljevića, Hrvata i simpatizera Hrvatske seljačke stranke koji je proveo oko godinu dana u ustaškom logoru u Staroj Gradišci. Za njega nećeš moći reći da je komunistički lažov. Rođen je u Mostaru, doktorirao pravo u Zagrebu i postao ugledan pravnik i novinar. Strpan je u logor jer je mislio drugačije od ustaša. Pročitaj njegovo svjedočanstvo o danima provedenim u Staroj Gradišci. Ta je knjiga čekala nastanak države za čiju reprezentaciju igraš da ju netko napokon objavi. U Jugoslaviji objavljena nije. Postoji još mnogo knjiga koje bih ti preporučio, ali mislim kako bi bila velika stvar da barem ovu pročitaš. Ako nakon toga i dalje poželiš vikati “Za dom!” ne znam što da ti kažem osim – marš u p. m., nacistički gade! 23. 11. 2013
  15. 5 points
    zuti car

    Pismo Joeu Šimuniću

    Ispustio covek jednu nulu , nije strasno
  16. 5 points
    Jelena 76

    Упознајмо се - представимо се

    Pomaže Bog braćo i sestre. Moje ime je Jelena i rođena sam predstupne 1976.godine. Živim u Beogradu. Veoma sam okrenuta Pravoslavlju i našoj veri. Na ovaj forum sam došla zahvaljujući stranici Ne psuj Boga, koja se nalazi na facebook-u. Nadam se lepom druženju.
  17. 4 points
    Званично саопштење Светог синода Константинопољског патријархата (одломак) Данас, у среду 27. новембра 2013. године, сазвано је заседање Светога синода под председавањем Његове свесветости, ради разматрања питања са дневног реда. Током заседања Свети синод је донео одлуку да одобри следеће: 1. Предлог Одбора за канонизацију о уношењу јеромонаха Порфирија Кавсокаливита и јеромонаха Мелетија Ипсенијског (Родоског) у диптих светих Православне Цркве. Из Главног секретаријата Светог синода http://www.patriarch...nd-sacred-synod Превод: Иван Недић Извор: Форум Поуке Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године. Извор: СПЦ
  18. 4 points
    -Владимир-

    Данијела...

    Тешка прича. Нек нам је за наук да се не гордимо.
  19. 4 points
    Solomon Kane

    POČELO JE: U Kanadi Biblija proglašena govorom mržnje!

    Хмм...баш ме интересује да ли ће бити доследни својој логици и, на пример, забранити муслиманима у Канада да употребљавају мноштво цитата који су очито расистички, шовинистички, крајње понижавају људско достојанство, који позивају на убијање како "народа књиге" тако и многобожаца (а замислите тек како гледају на атеисте!) у случају одбијања ислама, цитата који оправдавају убијање хомосексуалаца (одређени ајети у сури "Худ", у сури "Ел-А'раф", у сури "Ел Хиџр" ), итд,итд...баш бих волео да видим да ли ће им, сходно "несумњиво оправданој, истински достојанственој и праведној тежњи ка поштовању и хуманом односу према свима и свакоме", пасти на памет да буду у целости доследни својој борби за једнакост, и да ли ће имати, тј. да ли ће смети имати, еквивалентан оснос према курану...хоће...да не кажем шта! Што са друге стране, више него речито, говори о ситности оних који себе називају или сматрају хришћанима,
  20. 4 points
    w.a.mozart

    А у моје време...

    U moje vreme se u moje vreme govorilo vo vremja ono
  21. 4 points
    w.a.mozart

    А у моје време...

    U moje vreme vladike su se vozale na zaprežnim kolima
  22. 4 points
    Кавсокаливија је скит на светој гори...
  23. 4 points
    Walter

    Дебата о "геј браковима" у XII београдској гимназији!

    Ок. Али овде је реч о деци ... лако је за човека...овде се трују деца буквално у најнезгодијем тренутку одртастања .. Треба направити кампању и избацити тог ко је то дозволио
  24. 4 points
    Само напред. Све могу да ми узму, слободну вољу никада. Преко мене мртвог ће једино моћи да моју децу трују тим гадостима.
  25. 4 points
    Али су се кроз заједницу прославили, делили своје знање, доживљаје... Исто су и многи кроз заједницу спознали Бога. Ми ни за кога не знамо како је нашао Бога. Можда си ти погрешну представу имао о заједници или си створио неку слику о њој и на крају није било како си мислио да треба. Јер све је заједница, као и ти пријатељи, родбина... е сада друго је питање да ли стварамо заједницу љубави, оговарања... А заједница у Цркви је веома потребна, јер на пример свештеник не би могао да служи Литургију без заједнице. Исто тако си ти на овом форуму учествујеш у заједници. Активан си, помажеш колико можеш својим знањем, комуницираш са људима. Може да се каже то није исто, али у суштини јесте. Овде људи траже помоћ око црквених питања, личних, неке помоћи. По мени је то слика Црквене заједнице. Мислим да се заједница много идеализује. Мислимо да је то нешто савршено када уђемо у њу, али заправо није. Ми је у ствари градимо, па како је саградимо таква ће и бити, али она постоји и то нико не може да негира. Ни у једној заједници није савршено, јер смо сви ми људи, са својим манама и врлинама. Али се ми на жалост бежимо од те заједнице. "Шта ме брига да седим са неким из цркве, имам паметнија посла", "Шта ћу да добијем тиме", "Што мени неко не помогне", "Немој само овај да дође код нас"

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×