Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content on 11/28/13 in all areas

  1. 31 points
    Никола Поповић

    Данијела...

    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој… Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено. Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?! Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби… Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?! Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер. Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. Извор: Поуке.орг
  2. 12 points
    Никола Поповић

    Данијела...

    Отишао сам потпуно непланирано на једно предавање вечерас које се још више непланирано одужило, па ми тако омело унапред смишљени план за ово вече. Морам да признам да је у полупразној сали било хладно, нећу рећи баш хладно, али довољно да ми не прија… После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој… Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено. Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?! Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби… Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?! Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер. Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  3. 12 points
    ВИЛМА

    Данијела...

    Da se samo nadovežem : ako već hoćete da pomognete nekom beskućniku da se skloni sa ulica u ovim ledenim danima, pomozite mu tako što ćete ga uputiti u Prihvatilište za odrasle i stare, u Kumodraškoj 226 - eto,platite im i taksi do tamo,ako već želite da pomognete i više. Većina beogradskih beskućnika zna za postojanje Prihvatilišta, i gde se ono nalazi. Tamo imaju krov nad glavom, krevet, tri obroka, medicinski nadzor, mogu da prezime ( smeštaj u Prihvatilištu može da traje 6 meseci).
  4. 9 points
    Управо сам од старије ћерке добио следећу информацију. У петак, 29. новембра, са почетком у 13.10 биће одржана трибина/дебата на тему "ЗА и ПРОТИВ геј бракова". Није знала да ми објасни ко то организује, али зна да ће ученици као дискутанти учествовати у свему томе. Биће две групе, једна ЗА и једна ПРОТИВ и биће "судије", које треба да пресуде чији су аргументи ваљани. Претпостављам какву ће "пресуду" да донесу (виђао сам такве емисије намештаљке на ХРТ-у). Дакле, испирање мозга геј пропагандом и проглашавање ненормалног за нормално узима озбиљног маха. Дрскост и безобразлук без граница. Ја сам својој ћерки забранио присуство тој пропаганди болештине.
  5. 9 points
    @@Avocado, То би размишљање било сасвим на месту да не знамо како се ствари раде, посебно када дође нека НВО секта да успоставља "вредности". Ако ниси био на "радионицама", "дебатама", и слично, рећи ћу ти како то изгледа: дођу ти два НВО дебила са унапред припремљеним планом рада на одређену тему, дрилују те како би и шта би требало, а на свако непријатно питање, које искаче из онога што би да наметну, крену да ти се мрште и невољно одговарају, док на крају и сам не схватиш да ти ту једноставно није место. То је "радионица". "Дебата" изгледа овако: имаш номинално две стране, али имаш и модератора, који совјим питањима и вођењем дијалога жестоко нагиње оној страни за коју је добио паре да пропагира и "успоставља нове вредности". Не дозвољава одређена питања или коментаре, или убацује сугестивна питања, или каже како су вредности цивилизованог света овакве или онакве. Не треба имати илузију да ће једва пунолетни клинци моћи да парирају добро утренираним "модераторима" или "судијама". Тако да, обзиром да живимо ту где живимо, и да свако од нас има искуства како се те ствари одвијају, мислим да је твој рецепт неприменљив, јер подразумева неке околности које су код нас готово немогуће у оваквим "дебатама".
  6. 8 points
    Лидија1984

    Упознајмо се - представимо се

    Здраво, ја сам Лидија, имам 29 година (још који месец). Овај сајт сам нашла преко фејса, свидео ми се и реших да се учланим. Поздрав за све
  7. 8 points
    Liberalna

    Упознајмо се - представимо се

    Pozdrav svima, da budem iskrena od pocetka - ja niti sam vernik, niti sta slicno, samo sam dosla da propametujem u par tema koje su me zaintrigirale... Nadam se da dopustate...
  8. 8 points
    verum est in beer

    А у моје време...

    У моје време, да је постојао форум, само нас пар би причало. Јер у моје време док су старији причали, млађи су морали да слушају.
  9. 8 points
    У среду, 27. новембра, 2013 васељенска патријаршија прогласила старца Порфирија светитељем. http://www.patriarchate.org/news/releases/announcement-holy-and-sacred-synod
  10. 8 points
    И наравно... На плакату који најављује дебату су два мушкарца и дете...
  11. 8 points
    Погрешно речно треба рећи лице човека а не човека.
  12. 7 points
    R.Žiskar

    Kako smo postali tako ksenofobični?

    Подржавам идеју да се азиланти, у смислу човекољубља, населе у деловима Београда који нису густо насељени. Сењак, Дедиње и сл. Такође подржавам да сваки политичар као и свако ко оцењује народ као ксенофобичан, својим личним примером, примањем у кућу (личну) минимум 9 азиланата (а ако услови дозвољавају и више, али уз претходну писмену изјаву да не поседују скривену радионицу за израду одеће у подруму), покаже истом том народу како се треба односити према азилантима.
  13. 7 points
    Kaludjerovic Sreten

    Упознајмо се - представимо се

    Evo da se upoznamo.zovem se Sreten,imam 22 godine,zavrsio sam srednju skolu masinsku 3 stepen i srednju trgovinsku skolu 5 stepen,zivim na selu u gradu Danilovgradu.
  14. 6 points
    Aquilius Cratus

    Kako smo postali tako ksenofobični?

    Srecan vam pocetak jos jedne maratonske debate.
  15. 6 points
    Жедни

    "Žene za volanom su zlo za društvo"

    Hehehe... Jedan vic da mi ženski deo foruma ne zameri . Zašto je Bog dao ženama duži život od muškaraca? Da bi mogle da se parkiraju!! Malo šale nije na odmet
  16. 6 points
    Жељко

    Медији о случају покојне мале Тијане

    Pismo novinara BBC-ja novinarki koja je optužila porodicu Ognjanović Objavljeno: 28.11.2013. - 10:22 Novinar BBC-ja Dušan Mašić uputio je otvoreno pismo Sanji Ilić, novinarki "Kurira" koja je optužila supružnike Ognjanović da su uzeli novac sa računa za liječenje male Tijane Autor: Dušam Mašić Veličina slova: a a a Mora ovako, nema druge... Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki“ "Kurira“ Roditelji Tijane Ognjanović posle početka ostavinske rasprave o novcu koji je ostao na računima nakon smrti njihove ćerke (Tanjug) Sanja, draga, Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto. Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su. Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano. Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku. Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena. Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca....ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno. Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama. Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha. I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile. Sanja, draga,.... šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš. Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije. Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“. Sanja.....tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“? Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to. Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim. Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi. Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog. U nadi da ću i to dočekati... Srdačno Dušan blog, B92.net
  17. 6 points
    RYLAH

    Тема јасна из прве поруке

  18. 6 points
    Arsenija

    А у моје време...

    A u moje vreme u ovo vreme me je Baba vodila u vrtić.... ....sad ova hibridna deca mogu i sama da predju ulicu....zamislite to-neverovatno,evolucija .... ...
  19. 6 points
    Ђуро Станивук

    А у моје време...

    У моје време кад је требало смислити име за фирму...а ти узмеш прво слово свог имена, прво од жениног и деце ти и само пукнеш поред ком, еуро, транс и готово...а не данас и на форумима о томе расправљају...
  20. 6 points
    Тешко. Наш народ је исцрпљен и уморан. Бори се да преживи и нема ни нсаге ни времена да мисли о било чему осим о голој егзистенцији и преживљавању. Терен је зато просто идеалан за несметано ширење идеологије.
  21. 6 points
    Ђуро Станивук

    А у моје време...

    У моје време када исцепаш панталоне на коленима, мајка једва дочека да ти зашије закрпу у тотално другој боји и материјалу...а данас одма иду код кинеза и купе нове...
  22. 6 points
    Столе

    А у моје време...

    У моје време само елита је могла да приступа неком форуму. Мало ко је имао компјутер а и они који су га имали нису имали појма како се користи. Они малобројни који су умели да га користе скоро никада нису ни изашли на интернет. Е сад, они појединци који су и изашли на интернет нису имали појма како се он користи максимално. Ма мука једна бре. Уствари било је то добро време. Само појединци су били упућени да на интернету постоје форуми и да се ту могу износити сопствена мишљења. А и ти појединци нису били ко данашњи појединци. То су били квалитетнији људи. Елита. У то време кад ти дође нов члан на форум то је као да се родио нов човек. Не догађа се то сваки дан. Фајлови се размењивали и мерили килобајтима. А модератори.. посебна прича. Не као данас. Имали су поштовање према члановима. Нису смели тек тако неког да банују. Па ко би онда писао на форуму? А шта имамо данас? Увредио си девојку неког модератора - БАН. Ниси политчки подобан - БАН. Ниси идеолошки подобан - БАН. Ниси верски подобан - БАН. Ниси... да не дужим имате и сами искуства на различитим форумима. Дотле је дошло да на неким форумима имамо и теме "Банујте овог изнад (или испод)". Ма не би ја ово писао без везе него су сами форуми у опсности а без њих ни ја не могу да живим. Па где ћу износити своја мишљења и коме ако сви буду бановани?
  23. 6 points
    facenew22222222 За неку годину, или деценију, такав поступак ће бити кажњив. Можда и дете одузму... а родитеља пошаљу на "рехабилитацију".
  24. 5 points
    obi-wan

    Francuska: nadgrobni spomenici u boji

    http://www.magazin.ba/featured/sokirali-javnost-bizarni-nadgrobni-spomenici-firme-iz-francuske-30200.html Sta velite, da li su mozda bas ovi/ovakvi spomenici dokaz duboko skrivene zedji za Vasrksenjem i vecnim zivotom? Inace, iako je naslov clanka srocen da pokaze nesto sokantno i maltene nedopustivo, citaoci su sasvim drugacije komentarisali tekst. I Bog da prosti i u vecnost useli preminule. Jos slika imate na linku...
  25. 5 points
    Guest

    Pismo Joeu Šimuniću

    Преузето са Јерговић Pismo Joeu Šimuniću Dragi Joe, strašno si me rastužio uzevši mikrofon u ruke. Volim nogomet, magičnu igru sposobnu da svake četiri godine ujedini čovječanstvo veličanstvenim događajem kakvo je svjetsko prvenstvo. Igru u kojoj je moguće da u najbogatijim i navećim klubovima igraju, jedan uz drugog, Bjelokošćanin, Nijemac, Hrvat, Brazilac, Portugalac i Tunižanin – ravnopravni i ujedinjeni. Ali, Joe, ja volim nogomet kao igru, igru u kojoj se ljudi različitih nacionalnosti, kultura i mentalteta savršeno razumiju jer ih ujedinjuje univerzalni nogometni “jezik” koji razumije cijeli svijet. Volim nogomet kad spaja, a gadi mi se kad razdvaja. Tog dana, kada si osramotio svoju zemlju pred svijetom, navijao sam za hrvatsku reprezentaciju. Bio sam sretan svaki put kada si nadskočio islandskog igrača, uživao u igri koju ste kao momčad prikazali, veselio se golovima i činjenici što ste se plasirali na svjetsko prvenstvo da sudjelujete u slavlju igre, tolerancije i poštovanja. A tada si, Joe, uzeo mikrofon. Znao sam i prije koliko voliš Hrvatsku – često je to tako s ljudima rođenim i odraslim daleko od zemlje svojih roditelja – no nisam znao da tvoja ljubav raste iz mržnje. Mislio sam, naivno, kako si igrajući u Njemačkoj naučio što je to nacizam i kakve su strahote u njegovo ime počinjene. Zamisli, dragi Joe, da si igrajući za berlinsku Herthu, na olimpijskom stadionu izgrađenom za Hitlerovog mandata, nakon pobjede stao na sredinu igrališta i uzviknuo “Heil Hitler!”. Kako bi publika reagirala? Spomenuo si u izjavi nakon utakmice kako bi oni kojima smeta tvoj izraz domoljublja trebali pročitati povijesne knjige i iz njih nešto naučiti. Volio bih da si stvarno pročitao što se događalo u Hrvatskoj u doba kada je službeni pozdrav bio “Za dom spremni!”. No, čini mi se kako si čitao tragično iskrivljenu verziju događaja u zemlji koju toliko voliš, događaja što su se odvijali za vrijeme Drugog svjetskog rata. Ili možda nisi čitao nego si samo slušao obiteljske priče jer negdje si mržnju koju ljubavlju zoveš morao upiti. Rado ću ti pojasniti što se otprilike zbivalo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a i preporučit ću ti i knjigu da pročitaš pa da sljedeći put barem znaš što simbolizira taj pozdrav. U te nesretne četiri godine, između 1941. i 1945., grupa ljudi po imenu Ustaše uz pomoć je nacističke Njemačke provodila rasne zakone, otvarala koncentracijske logore i tamo ubijala ljude druge vjere, nacionalnosti i političkih uvjerenja. Možda se pitaš zašto? Ubijali su ih iz jednostavnog razloga: bili su krive vjere, nacionalnosti i političkog uvjerenja. Nisu ubijali samo muškarce, Joe, ubijali su i starce, žene i djecu. Ubijali ih maljem, nožem i glađu. Osamdesetak tisuća ljudi ubili su samo na jednom mjestu – u logoru Jasenovac. A ubijajući uzvikivali su, kao i ti, te tri riječi: “Za dom spremni!” . Kako bi se, Joe, osjećao kada bi danas u Hrvatsku došla njemačka vojska, na vlast postavila ljude koji im odgovaraju, i zavladala tvojom voljenom domovinom? Kako bi se osjećao kada bi neki novi poglavnik, ugledajući se na svog prethodnika Antu Pavelića, opet poklonio Dalmaciju, Kvarner i Istru Talijanima? Kako bi se osjećao gledajući kako, nakon kave na Cvjetnom trgu, po Zrinjevcu šeću njemački oficiri? Kako bi se osjećao da tvoje prijatelje, na primjer suigrače iz Dinama, zbog toga što su druge vjere, nacionalnosti ili boje kože, odvedu da se više nikada ne vrate? Znam, ti si samo nogometaš, treniraš dva puta dnevno i nemaš vremena da proučavaš što se zbivalo prije više od sedamdeset godinam ali uskoro ćeš u penziju pa ti preporučam da uzmeš knjigu “Konclogor na Savi” Ilije Jakovljevića, Hrvata i simpatizera Hrvatske seljačke stranke koji je proveo oko godinu dana u ustaškom logoru u Staroj Gradišci. Za njega nećeš moći reći da je komunistički lažov. Rođen je u Mostaru, doktorirao pravo u Zagrebu i postao ugledan pravnik i novinar. Strpan je u logor jer je mislio drugačije od ustaša. Pročitaj njegovo svjedočanstvo o danima provedenim u Staroj Gradišci. Ta je knjiga čekala nastanak države za čiju reprezentaciju igraš da ju netko napokon objavi. U Jugoslaviji objavljena nije. Postoji još mnogo knjiga koje bih ti preporučio, ali mislim kako bi bila velika stvar da barem ovu pročitaš. Ako nakon toga i dalje poželiš vikati “Za dom!” ne znam što da ti kažem osim – marš u p. m., nacistički gade! 23. 11. 2013
  26. 5 points
    Partibrejkers

    Šta bi otac Justin Savinski rekao ...

    отац Јустин овде говори о врло конкретној ствари на врло конкретан начин а то је : шта кад један брачни партнер неће да испуњава своје брачне дужности. Он не говори о узвишеном узајамном одрицању, о договорном уздржању већ о томе да конкретно овде жена хоће да има односе ( јер је у браку, јер осећа потребу, јер има мужа) а он јој не прилази. Из искуства оца Јустина ( и мог скромног пастирског) ту нешто не ваља: дакле или је муж педер или је не воли и то отац Јустин каже. Ја бих искрено могао сваки дан са мојом женом ( и више пута) и кад год је она расположена ми водимо љубав ( водимо и кад није увек али она жели да ми угоди ) . У искреној љубави постоји разумевање: разумевање једног партнера за потребе другог и обратно; у сваком браку једна страна има чешћу потребу, углавном су то мужеви а некада и жене и сад ту неко увек мора да се жртвује, некад једна а некад друга страна АЛИ кад једна страна упорно одбија другУ то је знак да ту нема ЉУБАВИ ( јер да би се водила љубав потребна је љубав)
  27. 5 points
    verum est in beer

    Црквењак :)))

    Да освежимо стару и добро нам знану тему. Искрено сам се ужелео црквењакових писанија. Три венчања Девер Ретко се дешава али се деси да на селу буду три венчања заредом. Углавном прво је било нако повелико. Све по реду и протоколу. Млада, младожења, девер, кум, кума. Млађи људи. Лепи. Окићети ко божићна јелка. Пола сата венчање, пола сата сликовање. То ти је сад тако по свим Црквама. Фотографи на све стране и камермани. Као у Холивуду. Уствари више је као у Холивуду него као у Цркви. Народа нако баш по прилично. Културан неки свет. Заврши се венчање. Сликују се сви пред иконостасом. Вијам девера да му продам чашу. Таки је посо нас црквењака. Они донесу чашу, "из те чаше сви су пили" мислим млада и младожења. То је нека симболика за причешће које ће највероватније мало ко од њих окусити икада у животу. И ондак се та чаша дизвинеш продаје деверу, а ако нема девера има кум. Саватам ти ја девера и доведем га пред чашу, па му велим: - Девере, твоје је сад да попијеш ово вино јер се не просипа, пошто га је господин попа благословио. - Али ја сам атеиста! - Штас' ти? - Атеиста. - Јел то нека болес ? - Ма не, то је овако став, убеђење. - Аха, значи пијеш вино, јел? - Па пијем, што не би. - Па ајд онда пиј бре вино, видиш да журим. - Али кажем вам ја сам атеиста. - Па добро шта сад ако си атеиста. Јел ти вера можда брани да попијеш вино у Цркви? - Не, не брани ми, мислим немам ја веру, нисам ја православац. - Чек мало, како ниси православац? Јеси крштен ти? - Па јесам крштен сам. - Та шта онда драмиш, како ниси православац кад си крштен? - Зато што не верујем у Бога. - Ето ти сад, крштен је а не верује у Бога. Да ти ниси можда католик? - Не, не, православац сам. - А значи православац? - Неее, уствари атеиста сам. - Де реци ми јесил православац или ниси? Ајд ако ниси да зовем неког православца да попије вино. - Па мислим јесам крштен, али не верујем у Бога. - Та шта се мене тиче колика је твоја вера, ни госн попина можда није већа па је поп. Ако си православац пиј то вино ако ниси иди зови ми некога ко јесте и реци му да ти из верских разлога не можеш пити вина. - Али господине, ја нисам тј. јесам православац али сам и атеиста. - Чек сад мало јел ти то мене зезаш овди? Јел јеси или ниси православац? Ајд леба ти одлучи се шта си. - Па рекао сам вам да сам атеиста. - А реко си сад и да си православац и да си крштен и да имаш малу веру и сад те то као спречава да пијеш вина? - Па не спречава ме. - Та онда пиј то вино, пиј побогу! И једва некако атеиста попије оно вино. Мало се збунио. Изгледа га нису учили у том његовом удружењу како да се понаша кад пије вина. Кад је потего вино поче мало да се смеши. Значи истина је у вину је истина! - Ето видиш. Није ти длака с главе пала. Пола сата ме замајаваш с том неком твојом вером коју на крају ни немаш. - Ни немам, то вам и говорим. - Па штос ми онда који клинац и реко да си те неке друге вере? - О јој, господине, нисам ја друге вере, него нисам никакве вере. - Ето видим ја да си ти добар момак, видиш како си скроман, то је прави Хришћанин, ти се не дуваш ко ови нови и не вуцаш за собом бројаницу ко млада венчаницу, него лепо диваниш са смиренијем кад кажеш моја вера је никаква. Е камо среће да нам је више таке младежи. - Али ја уопште не верујем да Бог постоји! - Та добро шта ћеш, нико није савршен, Бог ти је дао слободну вољу да у Њега не верујеш, а ти си баш добар момак, и скроман дакако, и искрен си видим ја. - Бог ми дао слободну вољу...хм...добро јел то све, мислим попио сам то вино јел треба још нешто? - Та покупи ове пинклице, ове свеће и платно и ову чашу мети тамо у кесу и то предај младенцима. Обичај је да се ја и ти сад ценкамо за ову чашу. Ти сад би требало да је откупиш од мене а ја сад не знам ни шта да ти кажем кад си ти неки атеиста. - Ето реци ми отприлике колико то кошта. - А то по савести твојој, нећу сад с тобом да се ценкам кад ни не знаш које си вере. Како ти цениш Цркву тако подај, пољубиш икону и стави тамо колико оћеш. - Како сад да љубим икону кад сам атеиста? - Чек мало, јесил ти атеиста или си паганин? Шта ти фали да пољубиш икону? Ако си атеиста то је за тебе само нека слика а ово је народни обичај. Шта сад изводиш? С ти сад ко први Хришћани па неш да љубиш туђе иконе? - Па не, него то за мене нема смисла. - Стани синак, ти мислиш да мени ова свадба има смисла? Па пола ових што се венчавају овди за три године ће се развести. И најмањи је проблем што они појма немају ни шта је Црква, ни шта то ради попа, нити било шта него што они не знају ни шта је љубав, ни шта је трпљење, ни шта је жртва. Него ја мислим да би њих најправилније требало венчавати у супермаркету. Јербо су они научили да чим им се нешто мало не свиђа нешто они то баце па иду па купују друго. И шта сад, ко ме пита јел има смисла или нема. Таки је обичај, ако не поштујеш Бога, ни мене, ни попа, испоштуј макар обичај твог народа и породице с којом си дошо. А и какав си ми ти девер који не верује у Бога а окитио се ко девер, ни то сад твоје нема никаквог смисла, дошо си ко девер у Цркву да се дуваш како си атеиста? Који је смисао? Ајд реци ти мени! - Ајде добро, пољубићу ту твоју икону... - Није то моја икона! То је Св. Никола. Његова је икона. - Ма добро, нема везе... - Види, ако се љутиш, а ти немој љубити. Није то добро. Не верујем да би Никола воло да га љуби неко ко га не воле. Најбоље немој ти љубити икону. - Е сад баш оћу! И узме атеиста и прекрсти се три пута и пољуби икону и још дарује на икону све како треба, просто човек да не поверује каквих све има ових наших Срба.
  28. 5 points
    Andre Williams

    Francuska: nadgrobni spomenici u boji

    Мен се чини да је ово фотомонтажа. Иначе, тешка кичерица. Пре би директно у иловачу него у ово.
  29. 5 points
    obi-wan

    Šta bi otac Justin Savinski rekao ...

    Jos pitas?! Da je neko drugi, pa da razumem, ali da ti pitas ovako nesto... Preljuba je, naravno. Bez ostatka. Hristos jasno svedoci da je preljuba ako se samo i pogleda zena/muskarac sa telesnom zeljom, a kamoli nesto vise od toga. Svaka cast o. Justinu, ali imao je on tako neke ne male promasaje...
  30. 5 points
    Avocado

    POČELO JE: U Kanadi Biblija proglašena govorom mržnje!

    Već ste naširoko offtopic-ovali temu, ali da reknem po koju: Potpuno netačna interpretacija presude, zapravo čista laž, tako tipična za američke verske sajtove, čiji se tekstovi nažalost često prenose kod nas bez provere. Nisu biblijski citati proglašeni govorom mržnje, već postupci tuženog i njegovi pamfleti koji su sadržali (pored ostalog) i Biblijske citate... upravo je sud u presudi rekao da se tuženi poziva na UGLEDNE izvore (Bibliju) pokušavajući da preko njih da kredibilitet svojim negativnim generalizacijama. "Passages of Flyers D and E combine many of the “hallmarks” of hatred identified in the case law. The expression portrays the targeted group as a menace that could threaten the safety and well-being of others, makes reference to respected sources (in this case the Bible) to lend credibility to the negative generalizations, and uses vilifying and derogatory representations to create a tone of hatred." U presudi eksplicitno piše da nisu pasusi iz Biblije izvor mržnje sami po sebi, već da mogu biti zloupotrebljeni: "The biblical passage, in and of itself, cannot be taken as inspiring detestation and vilification of homosexuals. While use of the Bible as a credible authority for a hateful proposition has been considered a hallmark of hatred, it would only be unusual circumstances and context that could transform a simple reading or publication of a religion’s holy text into what could objectively be viewed as hate speech." Takođe, u presudi piše da bi objektivni posmatrači izvode iz Biblije tumačili sa svešću da Biblija u sebi nosi više od jedne poruke, odnosno, da nosi poruke ljubavi, tolerancije i praštanja. "Richards J.A. found that objective observers would interpret excerpts of the Bible with an awareness that it contains more than one sort of message, some of which involve themes of love, tolerance and forgiveness. He also found that the meaning and relevance of the specific Bible passages cited in that case could be assessed in a variety of ways by different people." Jednostavno rečeno, sud je (između ostalog jer nije Biblija ni bila tema) presudio da budaletine ne mogu da zloupotrebljavaju Bibliju kako bi dali kredibilitet SVOJOJ mržnji i netoleranciji, a iskreni hrišćani bi valjda ovakvoj presudi trebalo da se raduju...
  31. 5 points
    antics

    А у моје време...

    У моје време било Слобино време.
  32. 5 points
    мирођија

    "Žene za volanom su zlo za društvo"

    Жене су савршени возачи.Барем ја такве познајем. Као што има мушкараца који су толико лоши за воланом. И такве познајем.
  33. 5 points
    Како се то вештачки оплођује мушкарац?
  34. 5 points
    zuti car

    Pismo Joeu Šimuniću

    Ispustio covek jednu nulu , nije strasno
  35. 5 points
    Jelena 76

    Упознајмо се - представимо се

    Pomaže Bog braćo i sestre. Moje ime je Jelena i rođena sam predstupne 1976.godine. Živim u Beogradu. Veoma sam okrenuta Pravoslavlju i našoj veri. Na ovaj forum sam došla zahvaljujući stranici Ne psuj Boga, koja se nalazi na facebook-u. Nadam se lepom druženju.
  36. 4 points
    Званично саопштење Светог синода Константинопољског патријархата (одломак) Данас, у среду 27. новембра 2013. године, сазвано је заседање Светога синода под председавањем Његове свесветости, ради разматрања питања са дневног реда. Током заседања Свети синод је донео одлуку да одобри следеће: 1. Предлог Одбора за канонизацију о уношењу јеромонаха Порфирија Кавсокаливита и јеромонаха Мелетија Ипсенијског (Родоског) у диптих светих Православне Цркве. Из Главног секретаријата Светог синода http://www.patriarch...nd-sacred-synod Превод: Иван Недић Извор: Форум Поуке Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године. Извор: СПЦ
  37. 4 points
  38. 4 points
    E bas sam jutros gledo ovaj film davno nista gluplje nisam gledo
  39. 4 points
    Није лепо класификовати нешто "глупим" само ако се не слажемо са истим...
  40. 4 points
    RYLAH

    Шта ЈА тренутно слушам...

  41. 4 points
    ВИЛМА

    Данијела...

    Imam utisak da živite u nekom vremenu kad je Hrist hodao zemljom. Ja se ne bih usudila da nepoznatu osobu dovodim kući, pa taman da sam luda. U redu je dati nekome novac, hranu, ili odeću, ali da totalnog neznanca vodim kući ! Kao da ne živimo u vremenu gde je čovek čoveku uglavnom vuk, kada je puno prevaranata, ubica,silovatelja...
  42. 4 points
    о.Небојша

    Pismo Joeu Šimuniću

  43. 4 points
    Solomon Kane

    POČELO JE: U Kanadi Biblija proglašena govorom mržnje!

    Хмм...баш ме интересује да ли ће бити доследни својој логици и, на пример, забранити муслиманима у Канада да употребљавају мноштво цитата који су очито расистички, шовинистички, крајње понижавају људско достојанство, који позивају на убијање како "народа књиге" тако и многобожаца (а замислите тек како гледају на атеисте!) у случају одбијања ислама, цитата који оправдавају убијање хомосексуалаца (одређени ајети у сури "Худ", у сури "Ел-А'раф", у сури "Ел Хиџр" ), итд,итд...баш бих волео да видим да ли ће им, сходно "несумњиво оправданој, истински достојанственој и праведној тежњи ка поштовању и хуманом односу према свима и свакоме", пасти на памет да буду у целости доследни својој борби за једнакост, и да ли ће имати, тј. да ли ће смети имати, еквивалентан оснос према курану...хоће...да не кажем шта! Што са друге стране, више него речито, говори о ситности оних који себе називају или сматрају хришћанима,
  44. 4 points
    w.a.mozart

    А у моје време...

    U moje vreme se u moje vreme govorilo vo vremja ono
  45. 4 points
    p

    Дебата о "геј браковима" у XII београдској гимназији!

    Verovao sam da je dovoljno da pred nekog staviš istinu i to je to . Razumnom ne treba ubeđivanje šta je dobro a šta zlo . Treba da pogleda u svoje srce , tu leži ljubav . Mozak je odavno zatrpan svim i svačim . Da se razumemo oko jedne stvar , nisam čistunac . Ne stojim visoko i gledam te ljude u blatu kako se koprcaju da nešto pokažu i dokažu . Njima njihiva beda i nesreća nije dovoljna . Treba i ja da uđem u to isto blato zajedno sa njima . Treba iznova i iznova da im se dokazujem . Da koristim argumente , statistiku , citiram ... Pitanje mog prijatelja u toku razgovora a tema je bila - šta traže Ateisti Srbije na Prajdu ..."Čekaj, ti stvarno veruješ u Boga?" -Ne verujem "Ozbiljno te pitam, jel veruješ ili ne? " -Ne, ne verujem Ćuti ... i ja ćutim. " Kako onda tvrdiš da si Pravoslavac ako ne veruješ da Bog postoji?" -Ti ne veruješ da bog postoji? " Ne ,ne verujem , ja sam ateista . Onda si ti , izvini , licemer." -Zašto? " Zato što tvrdiš da si Hrišćanin a ne veruješ da Bog postoji. Ljudi kažu postoji nešto iako ne veruju u Boga. Kažu da su ateisti.Ti kažeš da ne veruješ a da si Pravoslavac. Dakle, ti si ili licemer ili ateista . Odluči se." -Odlučio sam, ja sam Hrišćanin Pravoslavac "Hteo sam ozbiljno da razgovaramo a ti me zajebavaš" -Ne ni slučajno , mogu da objasnim? "Baš da čujem." -Ti veruješ da Bog ne postoji "Ne , ja ne verujem da Bog Postoji.Ja sam ateista.Hoćeš da objasniš ili da me upričavaš?"( nije mu se svidelo- ti veruješ) -Dobro , objasniću . Ne verujem , znam da Bog postoji. Zato kažem da sam Hrišćanin Pravoslavac. "Svašta, ja hoću ozbiljno da razgovaramo a ti se zajebavaš"
  46. 4 points
    Кавсокаливија је скит на светој гори...
  47. 4 points
    Walter

    Дебата о "геј браковима" у XII београдској гимназији!

    Ок. Али овде је реч о деци ... лако је за човека...овде се трују деца буквално у најнезгодијем тренутку одртастања .. Треба направити кампању и избацити тог ко је то дозволио
  48. 4 points
    Само напред. Све могу да ми узму, слободну вољу никада. Преко мене мртвог ће једино моћи да моју децу трују тим гадостима.
  49. 4 points
    Али су се кроз заједницу прославили, делили своје знање, доживљаје... Исто су и многи кроз заједницу спознали Бога. Ми ни за кога не знамо како је нашао Бога. Можда си ти погрешну представу имао о заједници или си створио неку слику о њој и на крају није било како си мислио да треба. Јер све је заједница, као и ти пријатељи, родбина... е сада друго је питање да ли стварамо заједницу љубави, оговарања... А заједница у Цркви је веома потребна, јер на пример свештеник не би могао да служи Литургију без заједнице. Исто тако си ти на овом форуму учествујеш у заједници. Активан си, помажеш колико можеш својим знањем, комуницираш са људима. Може да се каже то није исто, али у суштини јесте. Овде људи траже помоћ око црквених питања, личних, неке помоћи. По мени је то слика Црквене заједнице. Мислим да се заједница много идеализује. Мислимо да је то нешто савршено када уђемо у њу, али заправо није. Ми је у ствари градимо, па како је саградимо таква ће и бити, али она постоји и то нико не може да негира. Ни у једној заједници није савршено, јер смо сви ми људи, са својим манама и врлинама. Али се ми на жалост бежимо од те заједнице. "Шта ме брига да седим са неким из цркве, имам паметнија посла", "Шта ћу да добијем тиме", "Што мени неко не помогне", "Немој само овај да дође код нас"
  50. 4 points
    Помаже Бог драга браћо и сестре, Ја сам Немања Родић. Од рођења сам везан за инвалидска колица и оно што ми највише смета је чињеница што не могу самостално ући у Храм Господњи, с обзиром да већина храмова нема стазе за инвалидска колица. Оно што охрабрује јесте чињеница да се храмови прилагођавају особама у колицима. но то није ни изблиза довољно, јер још увјек већина храмова, посебно у малим мјестима нису прилагођени оси! Морам признати да сам размишљао о решењу овог великог проблема за све особе са инвалидитетом који не могу без туђе помоћи ући у цркву и дошао на идеју, да се организује помоћ при уласку у храм, за све оне којима је она потребна. Та помоћ би се састојала у томе да брат волонтер сачека брата или сестру у колицима истред храма, те да му помогне да уће унутра и присуствује служби Божијој, те по завршетку свете Литургије помогне при изласку из храма. Ова помоћ је привременог карактера и трајала би док се храмови Господњи не прилагоде оси, тј не изграде одговарајуће стазе и људима у колицима омогући несметан улазак . Користим ову прилику да Вас подсјетим да почиње Божићни пост који се састоји не само у уздржању од мрсне хане, већ и у уздржању од ружних помисли и лоших дјела, а оно што је најважније пост је вријеме када се чине добра дјела! Ткође Вас подсјећам, да без милосрђа, искрене исповјести и причесћа нема ни Царства Небеског. Зато Вас молим да поджите ову идеју и на тај начин допринесете спасењу како своје, тако и спасењу душе свих оних који желе ићи путем Господњим, али их тјелена неспособност омета на том путу! Шта мислите о изложеној идеји? Свако добро од господа, Немања Родић
×
Најбољи чланови - Живе Речи Утехе