Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Guest
    Guest

    Транскрипт предавања архм. Методија Хиландарца на семинару монаштва, са транскриптом дискусије

      У организацији Епархије шумадијске, 17. новембра ове године, организован је семинар за монаштво на коме је главни предавач био игуман Хиландара старац Методије. У наставку доносимо транскрипт његовог предавања, као и транскрипт дискусије одржане у наставку игумановог излагања.

    Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:

     

     „Ваше Преосвештенство, драги оци, у Христу саслужитељи, преподобни оци монаси, преподобне мати игуманије и монахиње! Хтео бих, пре свега, да изразим речи благодарности Вама, свети Владико, на позиву да будем гост у Вашој Епархији, и на овом великом благослову што сте ми дали могућност да се обратим Вашем монаштву. Заиста то сматрам благословом. Не као неку почаст, него као благослов, јер оваква окупљања монаштва дају велико охрабрење свима нама. Оно што радимо, око чега се трудимо свакога дана, тек када се саберемо, када разменимо наша духовна искуства, онда можемо да видимо да ли смо се добро подвизавали, да ли смо на прави начин разумели шта је то монашки живот. Такође, да се поучимо, и то не само они који слушају, већ и они који нешто прочитају – неки свој реферат – и касније, док одговарају на питања, и они виде да ли је тачно све то што су сами написали,  или су, можда, негде и погрешили. И заиста је велики благослов и велика духовна радост за мене што сам, ево, данас овде са вама. Али, хтео бих, са вашим благословом, да испричам како је уопште дошло до ове идеје да се данас састанемо. Руска црква улаже велики напор у своје усавршавање, а посебно даје велики акценат усавршавању свог монаштва. Они имају једно посебно одељење при Светом Синоду Руске Цркве, председник тог одељења је један Архиепископ, а његови заменици су игумани и игуманије. Ово одељење се зове Синодално одељење за монашка питања и за манастире. Чим раде у оквиру Архијерејског сабора - значи са благословом Црвке, на највишем нивоу – они, наравно, имају  подршку и Свјатејшег Патријарха,  и целог Архијерејског Сабора, и делују на целој територији Руске цркве. Постоји дугогодишња пракса како би се усавршавало руско монаштво. Они врло често организују монашке скупове, монашке конференције или симпосионе, на које позивају многе предаваче из осталих помесних цркава - долази много Епископа, игумана, монаха из Грчке и из других Православних Цркава, и увек је присутан неко са Свете Горе. Присутне су и неке игуманије, које такође припремају своје беседе и своје реферате. Наравно, на тим конференцијама увек учествују и клирици из њихове, Руске цркве, тако да то, у ствари, сваки пут буде једна међународна конференција. Након свих тих предавања - они који им присуствују не могу да запамте сваки детаљ -  ови реферати се штампају, постављају на сајт епархије која је то организовала, и увек на сајт поменутог одељења за монаштво и за манастире. Они, такође, уређују један часопис који се бави монашким темама. Све то заједно утиче да се руско монаштво усавршава у својој мисији. Тиме они показују, као прво у Руској цркви, да веома поштују улогу монаштва, његов значај за Цркву и цео руски народ, па и за саму руску државу. Због тога Руска црква своје монаштво, као једно своје чедо, стално храни духовном храном да би се оно развило, да би било још боље и снажније.

    Пре нешто више од месец дана – крајем септембра, око празника Мале Госпојине – по четврти пут сам учествовао на овим монашким симпозијумима, на овим семинарима монашким. Тако бих да вам пренесем, да вам откријем и своју помисао - размишљао сам како они овде, у Русији, по неколико пута годишње организују овакве скупове, и како би било лепо када би тога било и у Србији. Сећам се - мислим да је то било 2011. године - у манастиру Жича је одржана једна таква конференција, која је имала за тему женско монаштво. Тада сам и ја био позван, али пошто се то одржавало непуних годину дана након мог избора за игумана, сматрао сам непримереним да се одазовем. Извинио сам се, рекао сам да има старијих који могу да говоре. Ви, Владико, као да сте читали моје мисли онда по повратку из Москве. Одмах након тога било је освећење новог храма у Бару, и ја сам право из Москве, преко Тивта, долетео авионом у Црну Гору, и дошао у Бар. У разговору сам Вам рекао да долазим са тог монашког симпосијума, и тада сте Ви предложили да ову тему, коју сам иначе имао спремну, изнесем и овде, пред Вашим монаштвом. Та моја жеља, па и молитва, је тако данас испуњена, и волео бих да се овде, у вашој Епархији, ова пракса настави. Узимам слободу, пошто сте Ви један од старијих архијереја у нашој Цркви, да Ви пренесете ово искуство Руске цркве, да можда и Ви размислите и да се помолите Богу јер сте, за разлику од неких других архијереја, били монах много година пре архијерејске службе. Ви знате какав је значај монаштва, а знате колико је тежак монашки живот ако нема подршку. Много погрешних ствари може да се учини, иако човек поседује и ревност и жељу. Због незнања можемо да направимо многе грешке. Зато Ви можете да пренесете ово позитивно искуство које смо данас доживели. Можда би требало предузети такав корак и у нашој Цркви, па да се затим та пракса прошири - да се, ако Бог да сваке године - и код Вас у Епархији, али и на другим местима Српске цркве, окупљамо. Пошто сте овде окупљени, у вашој Епархији, у вашој кући, то ви можда сада не знате да ли је ово окупљање успело. Посматрајући са стране, могу да кажем како је скуп веома успео. Осећа се духовна благодат од самог овог окупљања, од тога што смо се окупили овако заједно, без обзира што не може да се запамти све што смо данас рекли. Сама чињеница да смо се данас окупили је већ велики знак. Господ је рекао да је, ако су два или три сабрана у Његово име и Он са њима, а нас овде има више, тако да је Господ са нама. Због тога бих се, ако дозволите, у име свих нас који смо пажљиво слушали, и ја захвалио оцу ректору и оцу Јеротеју на њиховим излагањима. Рекао сам оцу ректору да је баш погодио што је овако суштинска питања отворено покренуо, што није ишао у неку теорију, него је покренуо нешто што је веома битно. Отац Јеротеј је имао једно лепо спремљено предавање, али нам је, с друге стране, још већу корист пружио овај кратак опис живота у њиховом манастиру Ковиљу - какав је тамо био поредак - то  је било веома поучно.

    Два пута током ове године сам учествовао на оваквим скуповима. На првом - у мају, у граду Јекатеринбургу - излагао сам рад на тему Праксаоткривања помисли у манастиру, општи принципи. У Москви је била слична тема -Откривање помисли као основа послушности. Основна тема овог скупа, који је иначе одржан поводом 1000 година руског монаштва на Светој Гори, била је тема послушности. Теме су биле сличне на оба скупа, они су се преклапали. Нисам писао нови рад, тако да ћу вам сада прочитати нешто из текста о откривању помисли, који сам тамо припремио. Хтео бих, пре тога, да кажем неколико речи о појму послушности. У словенским језицима постоји један проблем - два појма, послушност и послушање, веома су слични. Имају исти корен, и ми онда мешамо та два појма, док, у ствари, они нису исти. Рецимо, у грчком језику се то не може десити зато што се у грчком језику ове две речи потпуно разликују. За послушност они кажу υπακоή, а за послушање διακόνημα. У чему је разлика? Послушност, то је врлина. То је један од три монашка завета. Када примамо монашки постриг и када дајемо монашке завете, ми се заветујемо на девственост, на добровољно нестицање и на послушност. Послушност је једна врлина која је потребна сваком хришћанину, а посебно монасима, јер је то један од три завета. А послушање - то је служба коју свако од нас има у манастиру. Дакле, неко може да има послушање црквењака, трпезарца, баштована, пекара и тако даље... Наравно, ово послушање је само један део послушности. Може се, међутим, десити да неко врши послушање, и заиста се труди, али га ради по својој вољи. Он, у ствари, онда није послушан, нити у том случају  испуњава завет послушности. У нашој Цркви постоји чувена изрека:Послушање паче поста и молитве. А то би, у ствари, требало да се каже: Послушност паче поста и молитве. Још једном се враћам на почетак и подсећам вас како у нашим словенским језицима постоји та тешкоћа, зато што се ова два појма мешају. О овоме сам мало разговарао и са Русима, а пошто не знам довољно руски језик, увек напишем реферат на српскомјезику, па га они преводе. Тада сам их питао како је то код њих. Они кажу да постоји један израз - послушљивост као послушност - али да га ретко користе. Кажу да они једино на основу контекста могу да  схвате да ли је реч о послушности или о послушању. Хвала Богу, у српском  језику постоји та разлика, али бих хтео да скренем пажњу да се чак и у литератури - када се преводе књиге, или када се оригинално пишу на српском језику - често мешају ове речи. Дешавало се да сам  на једној страници наилазио да су за један исти појам употребљене две речи -  и послушност и послушање. Добар пример је преводЛествице, Светог Јована Лествичника, који је одрадио покојни Димитрије Богдановић. Он је био образован човек, академик, и имао је тај озбиљан приступ. У његовом преводу Лествице тачно ћете наћи исправно употребљену реч. Увек је користио реч послушност када се она односила на врлину, а послушање када се реч односила на службу коју неко обавља у манастиру. Ово је веома битно да разликујемо и да знамо да, ако неко врши своје послушање, чак и ревносно, али га не врши са благословом, да он, у ствари, не испуњава завет послушности. Послушност је један од три завета, а послушање није. Тако сам једном приликом монаху, који ме питао за неки благолсов, рекао:Нема благослова за то. А он пита: Зашто? Кажем му: Ти си непослушан монах. Он опет пита: Како непослушан? Радио сам и у пекари, и у маслинама, и ово и оно, све сам радио.Одговорио сам му: Јеси ти то радио, али си све радио по својој вољи. Или, рецимо, крајњи случај - када су два монаха, или један старији монах и један искушеник, на неком послушању. Наравно, увек је потребно да старешина манастира поштује поредак, и да никада не прескаче оног који је старији када хоће да скрене пажњу на нешто, на неки детаљ. Он треба увек да каже старијем, а овај то да саопшти млађем. Некада, наравно из практичних разлога - како би убрзали посао - старешина може рећи и млађем, али да му обавезно пренесе да он то каже старијем, и како не би испало да је старешина прескочио старијег. Има и оваквих случајева - настојатељ каже том млађем нешто у вези са послушањем, он то пренесе оном старијем, и још каже како је игуман благословио да од данас раде тако и тако. А он му одговара: Овде сам, на овом послушању, ја игуман. Ето, ово су неке негативне последице тога што не разликујемо ова два појма.

    Као што сам рекао, моја тема је гласила Откривањепомисли као основа послушности. Дакле откривање, исповедање помисли. Сада ћу вам прочитати део текста.

    Прво поглавље носи наслов Покоравање помисли на послушност Христу.

    Наслов овог уводног поглавља узет је из Друге посланице Светог апостола Павла Коринћанима у којој се каже: Јер оружје нашег војевања није тјелесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост која устаје против познања Божијега и покоравајући сваку помисао на послушност Христу. О каквим је утврђењима реч, и зашто је нашу борбу против њих Свети Павле повезао са помислима, открио нам је Преподобни Јустин Ћелијски у својој књизи Тумачење посланица Коринћанима у којој каже: Сваки грех, чим уђе у душу нашу, одмах почиње да гради утврђење за себе, за своју кћер јединицу – смрт, и за свог оца – ђавола. Грех се обично зачиње у мислима, па се онда као невидљиви полип постепено пружа у све области нашег бића: у душу, у савест, у вољу, у срце, у тело. Отуда је борба са греховним помислиманаша свакодневна борба.Преподобни Јустин нам објашњава у наставку да, само када покоримо своје помисли, свој ум и разум њиховом Творцу и Богу, тек тада спознајемо шта је истина, шта правда, шта живот, шта свет, шта Бог и шта смо ми сами. То добровољно покоравање сваке помисли Христу, прва је жртва коју човек чини, пошавши вером и љубављу за Њим. Овим путем послушности Господу Христу дужни су да иду сви хришћани да би на крају пута добили награду - познање Бога и сједињење са Њим. Ми, који смо узели на себе јарам монашког живота и дали монашке завете, обавезали смо се да више од других водимо рачуна о овоме. Поменули смо монашке завете. Један од њих је завет послушности. Свако ко је дао овај завет, обећао је да ће се доборовољно покорити својим духовним наставницима. Али сама суштина ове послушности, овог покоравања, није у остваривању неког спољашњег поретка, нити у покоравању једног човека другом човеку. Суштина завета послушности је да он, ако се на ипсправан начин спроводи, доводи до тога да монахујући, будући послушни онима који их духовно руководе, постају послушни самом Богу. Из горе наведених речи Светог Павла и Преподобног Јустина, видимо да праве послушности Богу нема ако Му не покоримо сваку нашу помисао. Ради тога, од самог почетка монаштва постоји пракса по којој монаси откривају своје помисли духовним руководитељима, да би им на тај начин били заиста послушни и да би се завет послушности испунио на прави начин. Зато баш у четвртој поуци своје Лествице – О блаженој незаборавној послушности - у којој много пута описује поредак једног општежића у Тиваиди, Преподобни Јован Лествичник говори о обичају монаха да уз себе увек имају свешчице у које су свакодневно записивали помисли, да би их касније исповедали игуману. Дакле, откривамо помисли духовном наставнику да бисмо му заиста били послушни, а он нас учи да будемо послушни Богу. Ето, то је, у ствари, суштина. Дакле, права послушност доводи до тога да кроз послушност нашим духовним наставницима будемо, у ствари, послушни Богу, и да сазнајемо вољу Божију. То је веома битна ствар за сваког хришћанина, а посебно монаха. Зато и каже тамо на једном месту Свети Јован Лествичник: Као што јелен жуди за изворима воде, тако и монах жудида сазна вољу Божију. Видећемо и касније како се кроз исповедање помисли сазнаје та воља Божија. Дакле, нема ту покоравања човека човеку. То је само нешто прелазно, а суштина је да се свако од нас кроз покоравање човеку покорава самом Богу. То је прави начин исповедања помисли, то је прави начин духовног руковођења. О неопходности да монахујући откривају своје помисли настојатељима манастира, или некоме другоме коме је поверена ова дужност, писао је још Свети Василије Велики у својој књизи Опширна правила. Одговор на 26. питање у коме се пита да ли настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, гласи: Уколико жели да покаже значајан успех, и да свој живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега Исуса Христа, нико од потчињених не треба да сакрива ни један душевни покрет, нити да иједну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је за похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство.Светитељ нам заповеда да не скривамо ни један душевни покрет, а то се најбоље остварује кроз откривање свих помисли. А онај коме помисли откривамо, и који нас духовно руководи, има дужност да расуди шта је од тога за похвалу, дакле позитивно, и да то код нас утврди, док оно што не ваља, а то је оно што је настало као последица страсти које су у нама, подвргне духовном лечењу.Не пропушта Свети Всилије да нам открије због чега је ово потребно. Да би, како каже, кроз постепено напредовање достигли савршенство. Савршенство, оно због чега остављамо свет и примамо на себе подвиг монашког живота. У књизиРазговори, Преподобног Јована Касијана, у делу који се односи на разговор са авом Мојсијем, описан је догађај из живота Светог Антонија Великог. Једном приликом када је Свети Антоније разговарао са окупљеним монасима о разним духовним темама, поставио им је питање о томе која је врлина највећа. Било је више одговора - пост и бдење, непристрастност према свему материјалном, отшелништво и удаљавање од света, човекољубље, милостиња и друго. Но, Свети Антоније је доказао да ни једној од ових врлина не можемо дати првенство, јер постоје примери падова и оних монаха који су били њима украшени. Једино је расуђивање та врлина, закључује Антоније Велики, која нас може спасити од пада. У наставку, Преподобни Касијан наводи речи аве Мојисија: Како стећи ову врлину, расуђивање. Ава је тврдио да је њена најмудрија школа она када своје расуђивање предајемо расуђивању најискуснијих отаца. Њен почетак јесете откривање оцима не само онога што радимо, него и онога о чему мислмо, без имало поверења у своје помисли. И да се добрим или рђавим сматра само оно што они таквим признају. Ава Доротеј тврди да не постоји други узрок пада монаха осим када верује своме срцу, то јест када следи своме расуђивању. Мене је Бог сачувао,ја самсе увек бојао ове опасности, говорио је. Одмах је навео на који начин се од те опасности избавио. Откривао сам све своје помисли ави Јовану, и никада се нисам решио да било шта урадим без његовог савета. То је пета поука аве Доротеја. И у монашкој заједници Свете Горе одувек је постојала дубока свест о неопходности духовног руковођења путем откривања помисли. Она постоји и данас. У књизи Похвала Светогорском монаштву, монаха Партенија из 19. века, сликовито је приказан начин на који монаси врше ово дело. Јер у Светогорским општежићима постоји обичај да братство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог, своме пастиру и предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверење да све помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање. Како он каже тако и чине. Од њега примају савет као од самог Бога и одлазе мирни. Па и кад им дође помисао, они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: Зашто ми досађујеш, ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање, и да ја не знам откуда си, од Бога или од ђавола. Пођимо ка мом пастиру, па како он расуди. И бивају мирни.

    Закључак

    Од самог почетка монаштва постоји сазнање и став да почетници - и они који се налазе на путу ка савршенству, али га још нису достигли - никако не смеју сами да расуђују о својим помислима. Стога је неопходно да их редовно откривају онима којима је поверена ова брига, и да од њих добијају савете како да се поставе према њима. По речима Пророка: Питај Оца свога, и саопштиће ти старце твоје и казаће ти. То је из Књиге поновљенихзакона. И друго: Јер постоје путеви који човеку изгледају прави иако им крај гледа у дно адова. То је из Прича, 16. глава.

    Друго поглавље носи наслов Духовно руковођење путем откривања помисли има светотајински карактер. Дакле, код нас у Цркви постоји седам Светих Тајни, а међу њима чак и није монаштво, монашки постриг. Ава Јустин, пишући своју Догматику, није хтео да у потпуности негира то предање које је постојало, ни то учење. Тако и он своја поглавља дели на тих седам Светих Тајни, али на крају закључује да има много више Тајни у Цркви. Каже, чак, да је свака молитва и свака суза Света Тајна. Тако, у том духу - иако сам чин монашког пострига није укључен у ових седам Светих Тајни - постоји мишљење и оних, теолошки образованијих од мене, и ја њихово мишљење преносим - свакако је и монаштво Света Тајна. Исто тако и духовно руковођење путем исповедања помисли, ако  и нећемо да будемо толико дрски да га назовемо Светом Тајном, има светотајински карактер, како сам написао – дакле, оно је веома блиско Светој Тајни. Ево видећемо и на који начин. Од суштинског је значаја сазнање да исповедање помисли, духовно руковођење које се на овај начин остварује, има светотајински карактер. Дакле, то није само однос две личности - духовног руководитеља и ученика - већ ту присуствује и дејствује Дух Свети. Како бисмо ово разумели на прави начин, обратимо пажњу на пример претходно наведеног места из поуке  Аве Доротеја, онда када говори  о својој навици да увек проверава своје помисли код старца. Преподобни је говорио како би му за неком помишљу често долазио и сам одговор. Тада се колебао да ли уопште да узнемирава старца, јер је био уверен да ће му и он одговорити исто. Међутим, одбацивао је тај предлог помисли и ипак одлазио по савет. И заиста, дешавало се да му старац одговори исто оно што је и њему самом било на уму. Како даље сведочи, помисао би му тада говорила:  Ето, дакле, то је исто што сам ти и ја говорила. Зар ниси узалуд узнемиравао старца?  Али он јој је одговарао: Сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања. Када откривамо своје помисли нашем духовном руководитељу, он нам тада објашњава како се према њима треба постављати. Ако се испостави да је нека помисао грешна, тада нам указује на њен корен, одређену страст. Ми тада учимо да разликујемо невидљиве страсти од греховних помисли, и грехова који су њихова видљива пројава. Дакле, и ово је исто врло важно. Ми, који смо у монашком чину, увек морамо да разликујемо шта су страсти, а шта су греси. Страсти су нешто што је у нас дубоко укорењено, нашим наслеђем од наших прародитеља, сви који смо рођени носимо то наслеђе. А греси су само пројава тих страсти. Може се десити да се неки грех не чини неко одређено време, зато што није било повода за њега, али не треба да сматрамо да смо победили ту страст, већ да знамо да је то само  стога што нисмо имали повода. Тако неки кажу: Ето, имао сам смирење, а овај је дошао, рекао ми неку тешку реч и онда сам изгубио смирење. Сасвим је погрешно тако говорити. Ми, у ствари, нисмо имали смирење, односно у нама је још увек јака страст сујете или гордости, али пошто није било повода за њено испољавање, нама се чинило да ми имамо супротну врлину, то јест смирење. Неко нам је рекао грубу и тешку реч која нас је повредила и то је, у ствари, био повод – страст се одједном пројавила. И зато Свети Оци кажу да је живот у општежићу најбољи за почетнике, јер се у општежићу свакодневно сусрећемо са таквим ситуацијама кроз које се пројављују могућности да откривамо своје страсти и да тачно знамо на ком смо духовном ступњу. Такође можемо да видимо која нас страст највише узнемирава и да се, како каже Свети Јован Лествичник, против ње највише боримо. И против других ћемо се борити, али највише против страсти  која нам је највећи противник, а која може да буде и по природи сваког човека. Док се, како кажу, у пустињи страсти често успављују, што не значи да оне нису присутне. И онда оне могу да нас изненаде када се најмање надамо. Ево, због тога је живот у општежићу веома погодан за нас који смо почетници. Поновићу још једном оно што сам рекао - веома је битно да духовник увек открива онима који се код њега исповедају шта је, у ствари, узрок неког греха којег су исповедали, која је страст узрок тог греха, шта је њен корен. Требало би да му скрене пажњу на ту страст, да корен те страсти ишчупа из себе, или како ми кажемо, да искорени из себе ту страст. Овај однос духовника и ученика можемо описати речима Светог Павла из његове Посланице Коринћанима: Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. То је из Прве посланице Коринћанима, трећа глава. Духовни руководитељи, и поред свог искуства које несумњиво поседују, представљају Божије сараднике, и ово своје послушање обављају непрестано просећи помоћ од Њега, од Бога. О овоме је веома надахнуто сведочанство оставио архимандрит Софроније у свом запису о духовничкој служби, између осталог и следећим речима: Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Господа да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље, и да ми указује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим слух свога ума у срцу како бих уловио Божију мисао, а често и речи које треба рећи. Да би доказао да је ово једини начин како би се подвиг духовничког служења исправно обављао, навео је и пример Преподобног Серафима Саровског. Када су једном Преподобног Серафима назвали прозорљивим, он је одговорио да он то није, али да се моли за време разговора са човеком, те да прву помисао, која се под дејством молитве појави у срцу, поштује као Богом дану. Ето, то је искуство и Преподобног Серафима Саровског.

    А сада ћу испричати једно искуство из Хиландара. Један блаженопочивши хиландарски старац нам је говорио како му се дешавало да одговори на постављена духовна питања, и поред тога што до тога тренутка ни сам није знао прави одговор. Када би се касније уверио да је оно што је рекао било заиста сагласно са предањем Православне Цркве питао се:  Одакле ја ово знам? После неколико таквих случајева, схватио је да му је ради вере оних који су питали, Бог отварао ум како би им давао одговоре потребне за њихово спасење.

    Сада следи једно поглавље Откривање помисли и послушност према Хиландарском типику. Ви и сами знате да је сам Свети Сава оставио Типик и у манастиру Студеници и у манастиру Хиландару. У манастиру Хиландару, по његовој заповести, ми смо дужни да га читамо за трпезом сваког првог у месецу. Наравно, на Светој Гори је званичан стари календар, тако да ми читамо сваког првог по старом календару. Ако је тог дана велики празник, на пример Покров Пресвете Богородице, када имамо и бдење, онда Типик читамо следећи дан. У претходном реферату сам говорио опширније о пракси исповедања, јер је то суштина, а овде, на овом скупу, скраћено, јер мислим да је за овај скуп боља скраћена верзија, без многих детаља. Касније, буде ли Владика благословио да се постављају питања, врло радо ћу вам детаљније описати нашу хиландарску праксу.

    Дакле,  говорим о откривању помисли и о послушности према Хиландарском типику.

    Хиландарски типик је настао на преласку из 12. у 13. столеће. Саставио га је Свети Сава, први Архиепископ српски, користећи, као основу, Типик цариградског манастира Богородице Евергетиде, али нешто и сам дописујући, према потреби новооснованог српског манастира на Светој Гори. Пошто је Свети Сава био ктитор манастра Хиландара, Хиландарски типик се убраја у групу такозваних ктиторских типика. Састављајући речени Типик, Свети Сава у више наврата указује на важност Свете Тајне исповести. Од 43 главе Типика, две - седма, која носи наслов О душеспасоносном исповедању, и седамнаеста, која је насловљена О поуци игумана братији и о исповедању - те две главе су у потпуности посвећене овој теми, а једна глава, шеста, у свом другом делу такође говори о исповести. Највећи део ових поука Свети Сава је у целости преузео изЕвергетидског типика. Свети Сава, на самом почетку заповеда да монаси своје помисли откривају игуману, а ако он сам није у стању да обавља ту дужност, да се изабере један који живи целомудрено, да духовно руководи игумана и осталу братију. Ако се у братсву не нађе за ово нико од оних који су у свештеном чину, онда се налаже да то ради обичан монах, који је својим животом осведочен као погодан за ово дело. Даље, братија се позива да пожури да игуману или овом другом, општем оцу, како се он у Типику назива, открива штетне помисли и све покрете својих душа. Веома се строго забрањује да неко себи одређује другог духовног оца коме ће излагати мисли. А ако би некопреступио ову заповест, таквога, заповеда Типик, одмах изгнати из стада без милости и помиловања. Оваква строгост се објашњава потребом да у манастиру сви буду једно - истомудрујући, истопомишљајући, пасени, вођени од једног истог пастира, и као беочузи неког златног ланца, везани једни за друге. Из овог примера се видикако су оци недвосмислено доводили у везу откривање помисли са послушношћу. Неко ко би излагао мисли неком другом, а не свом настојатељу, тада он настојатељу не би био послушан на истински начин, и тада би се нарушила једнодушност, једномислије братства. А колико је ово стање недопустиво, показује нам заповест древних типика да таквог одмах треба изгнати из стада. Ово је сагласно и са речима Лествичника који у Поуци пастирукаже: У свему треба да будеш трпељив осим када се ради о непослушности. Та Поука пастиру је на крају Лествице. УХиландарском типику у наставку пише да, уколико се умножи братство и игуман није у могућности да прими помисли свих, он тада одреди неке од јеромонаха или монаха, који су духовно зрелији како би му помагали у овом делу. Тада би они, како каже Свети Сава, помагали млађој братији у борби са помислима, али и указивали игуману на оне који имају већу потребу за лечењем и старањем како би им он дао потребно спасење. Овом напоменом Свети Сава, угледајући се на Евергетидски типик, даје решење у случају већег броја братије, али остаје сагласан претходној заповести да сви буду вођени од једног пастира. И поред тога што постоји више оних којима братија открива помисли, они све раде саветујући се са игуманом. Они предстваљају само игуманове помоћнике, који узимају на себе решавање лакших проблема, како би он имао времена да се стара о тежим. Овде бих напоменуо да се данас у нашем манастиру Хиландару управо поступа према горе реченом. Један старији јеромонах исповеда старију братију да би игуман могао да брине о млађим монасима и искушеницима, а када се за то укаже потреба, и старији монаси долазе код игумана на исповест. Такође, млађа братија - ако жели да нешто исповеди, а игуман није у могућности да их тада прими, или се налази ван манастира - одлазе код овог јеромонаха. Када их касније прими сам игуман, они и њему такође исповедају исто, ако је реч о нечему што је важно.

    Овде сам нешто кратко написао и о откривању помисли у женским манастирима, иако сам нисам имао праксу за то, с обзиром да сам на Светој Гори. Но, будући да је то био скуп за монаштво уопште - и мушко и женско - о томе сам нешто написао, али ништа од својих речи, већ позивајући се поново на Светог Василија Великог и његову књигу Кратка правила, пошто знамо да је Свети Василије Велики, на неки начин, поставио темељ поретку  у општежитељним манастирима. Као што се у мушком манастиру помисли исповедају игуману или другом духовнику, који је од управе манастира одређен, то смо мишљења да би у женским манастирима монахиње требало помисли да откривају игуманији, или некој старици којој је игуманија поверила ову дужност. И овде је највећа важност да се успостави поредак у коме ће монахиње бити у потпуности послушне својој игуманији, а то је, као што смо видели, немогуће ако њој не откривају своје помисли, већ се за то обраћају некоме ван обитељи. Колико је незаобилазна улога игуманије, настојатељице у овом питању, подвлачи Свети Василије Велики у својим Кратким правилима. На питање да ли настојатељ може без настојатељице да разговара са било којом сестром о ономе што служи на изграђивању вере, одговор је негативан, јер се тада не би поштовала Апостолова заповест: Све нека бива благообразно и уредно. Из записа Архимандрита Софронија видели смо како се духовници моле их Господ надахне како би, приликом исповести, изговорили потребне поуке. На крају бисмо нагласили да је од највеће важности и то да се ми, полазећи на исповест, такође молимо да нам преко наших духовних руководитеља буде објављена воља Божија, и да имамо непоколебљиву веру. Онима који мисле како у ова времена, с обзиром да нема Богонадахнутих стараца и старица као некада, тако нешто није могуће, одговарамо речима Аве Доротеја који каже: Заиста, ако неко уистину хоће свим срцем да испуњава вољу Божију, тога Бог никада неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. И мало дете ће просветити како би му пренело његову вољу. Зато, помолимо се заједно Господу Исусу Христу, да нас, децу Своју никада не лиши духовних пастира и учитеља. Јер Он, по речима Светог Павла,даде једне какоапостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви у јединство вјере и познање Сина Божијега  у мјеру раста пунотеХристове. То је из Посланице Ефесцима, као што знате.

    Ето, то сам ја припремио о овој теми. Наравно, тамо је било пуно излагача и добили смо ограничење у времену - колико сваки реферат може да траје. Зато сам овим текстом, у ствари, само начео тему, покушао, колико сам могао, да заокружим неке мисли, али ова тема може дуже да се разрађује. Када припремим све што бих да напишем, па то прочитам и видим да је дуже од двадесет, некада петнаест минута колико ми је намењено, буде ми веома тешко јер морам да избацујем делове текста, а не знам шта бих избацио. Хтео бих да прочитам једно поглавље из првог реферата, односно један поднаслов. Можда се ни бих ни сетио да вам ово прочитам, да није отац ректор на почетку свог излагања рекао колико је битно када нам приступе људи - душе људске напаћене - да према њима имамо једну отвореност, љубазност,  састрадалност која је, у ствари, Христоподражавајућа врлина. Поднаслов у тексту гласи И ја сам само човек, а односи се на потребу да духовник буде веома снисходљив према онима који му прилазе. Дакле, ова моја тема се односи на монашко предање и потиче из њега. Овај принцип односа може се, међутим, применити и према свакој хришћанској души која нам приступа, поготово први пут. Зато и мислим да ће се ово што ћу рећи надовезати на речи оца ректора. И ја сам само човек - ове речи ћемо често сусрести у житијима преподобних отаца. Њих су изговарали старци духовници када би приметили да монаси, који су дошли ради откривања помисли, због стида не могу у потпуности да отворе своје срце. У Старечнику можемо прочитати повест о једном монаху кога је мучила телесна страст и који је три године долазио код Аве Зинона да исповеда ову борбу. Сваки пут би му стид везао језик, и он је одлазио не откривши му грешне помисли. Наравно, Ава је разумео шта је посреди, али није хтео да изнуди братовљеву исповест, већ је чекао да овај то учини својевољно. Ово се исто односи на поменути списак грехова као подсетник. Ава, дакле, иако је био прозорљив, није хтео ништа да пита. Ви сте сигурно читали ово, али да вас подсетим - после три године - када је тај монах баш решио да исповеди ту своју помисао и дошао код аве Зинона - разговарао је и разговарао, међутим, стид га је опет победио и он је кренуо из Авине келије, не исповедивши му ту помисао. Кренуо је, али пошто је себи дао завет, обећао самом себи, можда и Богу, да ће се исповедити, застајкивао је излазећи из келије и водио борбу са собом. Чак је ставио руку на врата келије – и онда му је ава Зинон рекао ове „магичне“ речи: И ја сам само човек. Тек тада је он смогао снагу да победи стид и да исповеди ту помисао. Пошто је брат, најзад, исповедио своју страст и посрамљен пао пред аву Зинона, овај га ни најмање није презрео, већ га је утешио речима: А зашто си се постидео? Нисам ли ја човек? Хоћеш ли да ја теби кажем своје страсти? Тако утешен и ограђен старчевим молитвама, монах се ослободио од овог искушења. Још познатији пример помоћи у превазилажењу стида - када старци сами себе представљају као страсне како би охрабрили на исповест искушавану братију - јесте случај са Преподобним Макаријем Великим и монахом Теопемтом. Ава Макарије је сазнао да овај брат робује страстима јер никоме није откривао помисли. На искусан начин, жалећи се брату како и поред много година проведених у подвигу, и он сам, тобоже, још увек трпи искушења од разних помисли, успео је да га наведе да открије своју савест. После исповести, пошто је био поучен од Аве Макарија, монах Теопемт је, убудуће, успевао да одбије сваки напад непријатеља. Исто се, вероватно, сећате приче из Старечника, из Житија аве Макарија. Једном, док је седео - а имао је велику благодат, видео је и духовни свет, невидљив за нас – угледао је како неки демон иде према скиту и носи разне тиквице. Он га пита: Шта имаш у тим тиквицама?А демон каже: Па ето, носим јестива братији. Овоме понудим једну храну, другом другу, трећем трећу и за свакога нађем по нешто. То су, у ствари, била искушења. Искушења кроз помисли.

    Пита га даље Ава Макарије: Прима ли братија то твоје јестиво?Па, не баш сви, имам само једног пријатеља. Кад се ја појавим, он игра као чигра око мене, одговара демон.Пошто је био прозорљив, ава Макарије је знао који је то монах. Отишао је у скит, и сва га је братија дочекала са палмовим гранама - то је био њихов обичај да дочекују велике старце. Међутим, он се упутио право ка келији оног монаха. Сео је код њега као случајно -  као случајно га је изабрао - и питао га је: Како је, брате, имаш ли борбу? Он одговара: Не, Аво, твојим молитвама све је добро. Онда је Ава, као, почео њему да исповеда своју борбу: Ето, морам да ти кажем, колико сам година монах,а још ме муче помисли, још ме муче страсти. Тако га је, у ствари, навео да се исповеди. Потом га је утврдио и објаснио му како да се бори. Следећи пут је Ава  поново видео оног



    Sign in to follow this  
    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника


    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах


×
Транскрипт предавања архм. Методија Хиландарца на семинару монаштва, са транскриптом дискусије - Теолошки - Живе Речи Утехе