Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо
    Sign in to follow this  

    Протојереј Александар Шмеман: Жртвовање и богослужење

      Постоје многи аспекти идеје жртве, али ја бих започео оним што ме највише занима, а то је богослужење. Мени оно изгледа као само средиште идеје жртвовања и место где се сусрећу све пројаве исте идеје: одрицање, приношење и преображај.

    На Западу се појавило неслагање о схватању Евхаристије као жртве. На једној страни је становиште према којем се из Евхаристије мора уклонити жртвени аспект, пошто се Христова жртва прихвата као јединствена и потптуна; са друге стране постоји схоластичка идеја која жртву дефинише једино у појмовима искупљења и покајања, као нешто у вези са крвљу, чиме се задовољава божански гнев или правда. Увек сам осећао да је цела дебата заправо погрешна, јер оваква врста теологије и религије жртву тумачи у смислу некаквог правног поравњања: захтевано задовољење, обавеза творевине према Творцу, нешто попут пореза – жртвовање најбоље животиње или чак детета да би се задовољила некаква објективна нужност. Према мом мишљењу, ово је перспектива којој није потребна само исправка, већ је неопходно поновно радикално промишљање, које би обухватило и њене темеље, почевши од разумевања саме природе жртвовања, од стране богослова готово заборављене, а која се понекад поново открива у религијским истраживањима.


    Пре свега, желео бих истаћи да је жртвовање онтологија. Оно није резултат нечега, већ је главни израз или прво откривење самог живота; духовни садржај живота. Тамо где нема жртвовања, нема ни живота. Жртвовање је укорењено у препознавању живота као љубави – давања које није због тога желим више за себе, или да би се задовољила нека објективна правда, већ зато што је ово једини начин постизања пуноће могуће за мене.

    26229560_1476729082424767_2395649668544378767_n.jpg

    Александар Шмеман


    Дакле, пре него што жртвовање прерасте у испаштање, обештећење или искупљење, оно је заправо природно кретање самог живота. Овакво виђење жртвовања налазим у источној Евхаристији, у којој, пре него што дођемо до тренутка распећа, говоримо о жртвовању у виду хваљења, а о спасењу као повратку на жртвени начин живота. Супротност жртвовању је конзумеризам, идеја да све припада мени и да ја треба то да узмем. Наша обнова из тога (конзумеризма) одвија се само сложеним кретањем, чији пример видимо у Евхаристији, где ми себе нудимо (Христу), а уједно нас Христос прихвата нудећи нам себе.


    Тако, супротно ставовима појединих научника и феноменолога религије, рекао бих да жртвовање не води порекло из страха, колико из потребе за заједницом у стварном смислу, заједничарењем које је давање и учествовање. Део животиње који нам служи као храна, али није употребљен као храна, већ је спаљен и понуђен Богу, значи да ми храну, заправо, делимо са Богом, постајући тако једносушни Њему. Мислим да је ова идеја жртвовања изворнија од било које друге идеје о смислу жртвовања. Снага жртвовања је у давању, пошто давање јесте живот; то је давање-и-примање. Зато је цело наведено кретање средишње и узајамно.


    Велики део западног богословског гледишта за основ себи узима страх или неку врсту лаког, прекомерног оптимизма. За нас који смо у оквиру источног Православља ово је једна потпуно другачија духовна клима. Веома је тешко западним појмовима изразити искуство источне Цркве. Узмимо за пример целокупно предање у вези са жртвовањем у (западној) Миси: преломљено тело, проливена крв. У источном православљу хлеб и вино посматрамо као символе стварања; вино је евхаристијски дар, не зато што личи на крв, већ зато што је крв живот, а вино је нешто што „весели срце човека“. Зато, када на почетку Евхаристије Богу приносимо дарове још увек нисмо дошли до Крста и страдања, већ смо једноставно и радосно обновили стање у којем смо постали причасници живота; хлеб и вино је оно што постаје моје тело и моја крв. Ово је основна ствар: радост због тога што смо у Христу приступили жртвеном начину живота. Не само да се препуштамо, већ се узносимо, а нема краја могућности тог узношења.


    Ово не значи да зло не постоји, што би неки закључили да је наше мишљење, укључујући, бојим се, и Тејара де Шардена (Teilhar de Chardin) – а то је слабост коју налазим у његовим ставовима. Зло је веома значајно и жртвовање има везе с њим; али морамо изградити перспективу у којој идеја жртвовања неће бити сведена само на ниво испаштања и покајања за грех. Морамо се отарасити овог окрњеног гледишта, а са друге стране, не можемо остати ни на претераном оптимизму, по којем све што треба да радимо јесте да сваку радњу учинимо радосним приношењем. Не, јер како Паскал каже: „у овом свету Христос је разапет“; зло је стварно присутно и идеја жртвовања јесте да се радост, свакако, не може постићи без страдања; али страдање у примеру Распећа је само по себи победа. Смисао Христове смрти није задовољење саме смрти, већ промена значења. Но, смрт је и даље смрт. Ово објашњавамо учењем о Христовом силаску у Ад.


    Целокупни поглед на жртвовање зависи од полазне тачке. Почетак је везан за нешто што припада стварном животу, пре постојања зла и било каквог греха. Тек потом долази други ниво: зло, издаја, страдање, смрт. Жртвовање је присутно и овде, али стиче нову енергију и иде коначно према трећем нивоу, добијајући есхатолошко значење: крај свега, а заправо испуњење свега у савршеном жртвовању, савршеном заједништву, савршеном јединству. Ово су три димензије жртвовања, за које мислим да се морају поново успоставити због уравнотежења гледишта и богословља жртвовања. Сматрам да су ова становишта суштински битна: благодарење, заједничарење, одрицање, давање и примање, преображај. Сва су она неопходна за употпуњење гледишта.


    У идеји заједнице (Бога и човека) поставља се питање који је човеков удео; како човек испуњава своју жртвену улогу? Можда је Богу потребно да буде нахрањен. Чини ми се како би овде могли промислити о месту хране у причи о стварању и паду. У митологији стварања човек је створен као гладно биће, због чега је Бог створио свет, као храну њему. Човек је зависан, а зависност је врста објективног ропства. Но, ако је Бог господар, а ми само робови, шта Он може примити од света, где све ионако зависи од Њега? Овде се појављује жртвовање, али и свештенослужење. Свештенослужитељ је прво и пре свега приноситељ жртве – не говорим о свештенству у црквеном значењу – и зато, он је човек који ту зависност може слободно преобразити (у нови однос); он је човек који може рећи хвала. У тренутку у којем роб, створен од Бога, може захвалити Богу за свој живот и храну, он је ослобођен; жртва, благодарење је ослобађајуће. Пад (или како се још назива „првобитни грех“) сам увек разумевао као губитак жеље човека да буде свештенослужитељ или као жељу да се не буде свештенослужитељ, већ потрошач; и онда, мало по мало, он почиње сматрати да јести и пити представљају његова права, што је потпуно поробљавање, јер се правима не назире крај. Достојевски нам у „Злим дусима“ приказује човека који хоће своје коначно/крајње право – да буде Бог; због тога извршава самоубиство, не би ли показао да је слободан попут Бога. Међутим, управо нас приношење, благодарење и хваљење чине истински слободним. Тајна хране је да она остаје без смисла уколико не постане живот. Храна коју једем је мртва, али њено васкрснуће у мени мора бити нешто више од пуких калорија и протеина, она мора бити истинска света тајна жртвовања.


    Можда би требало да се осврнемо на крајњи аспект жртвовања, а то је мучеништво, за које сматрам да га ваља разликовати од херојства. Ово друго налазимо готово свугде, чак и међу животињама. То је, наравно, једна врлина од великог поштовања и не мислим да је унизим, али мучеништво је нешто сасвим другачије. Мученици су били сведоци; сведоци преображаја смрти. Оно што Христос уништава није физичка, већ духовна смрт, која је отуђење у којем живимо – отуђење једних од других, од света, од природе, отуђење од Бога и пре свега, отуђење од нас самих. Први хришћански мученик, Стефан, умирући је рекао: „Видим небо отворено“. Он је посведочио како смрт постаје живот. „Рођендане“ мученика Црква слави према дану њихове смрти, јер на тај дан они су „рођени“. Мученик смрт не види као неко повећање капитала добрих дела, на основу којих Црква може исписати чекове, већ као жртву љубави и хвале; њему је дата изузетна привилегија да се придружи Христу у смрти, која није несрећан случај, већ врхунац потпуно испуњеног живота.


    Ипак, не морамо ићи чак до мучеништва како бисмо нашли стварну улогу страдања. Сви страдамо, обично веома пасивно; али постоји још једна врста страдања коју себи намећем када нешто „жртвујем“ или се нечег „одричем“. То је страдање онога који се подиже након пада. Један руски песник је рекао „Дај ми снаге, Господе, да се суочим са Твојим строгим Рајем“. Он користи реч „строги“ другачије од уобичајене представе о Рају као месту задовољства, другачије од утиска да ће у вечном животу све бити лако. Идеја је више да је страдање сами смисао повратка, откривања и узрастања. Ово је идеја Тејара де Шардена: страдање као услов узрастања, јер све што узраста страда. Тако, постоји страдање које се бира зато што не постоји други начин достизања сопственог истинског „ја“. Није Бог створио страдање, већ сам га ја увео отпадајући од тог (правог) живота; зато је повратак правом животу болан. Он захтева дисциплиновање.


    То покреће питање читавог данашњег приступа животу и медицини. Наравно, напредак у медицини (раст медицинског знања) је вредан хвале, али са друге стране, бојим се да ћемо ускоро постати друштво у којем ће страдање бити буквално забрањено законом. То није шала – то је страшно. Већ сада у цркви је веома тешко проповедати било шта што узнемирава људе; све оно о чему се проповеда мора имати некакав срећан крај. Сматрам да вера мора одговорити поновним успостављањем правог значења страдања. Видим да људи ментално оболевају зато што се не могу више суочити са страдањем. Целокупна идеја социјалне државе упућује на веровање да страдање јесте противприродни злочин – ти не смеш да патиш!


    Не верујем да је Бог створио страдање и смрт. Он није створио свет у којем се свака љубав завршава раздвајањем, у којем је све супротно од онога што желимо. Да би се то разумело, Литургија нас увек враћа на тренутак када Бог, створивши свет, „виде да је веома добар“. Једино када је сломљено нешто веома добро, спреман си да платиш готово било коју цену како би га обновио. У овоме је наше учествовање: жртвовање није само у сврху наше добити. Оно се придодаје енергији у свету која обнавља живот. Христос, користећи масивно оружје, из љубави жртвујући се Својом смрћу, учинио је смрт слугом живота. Он смрт преобраћа у живот. Овоме су мученици заправо сведоци, али и судеоници.


    Велика је дубина смисла жртвовања. Стога се поново мора изградити синтеза његових аспеката, који су у наше време разбијени. Можда истина постоји у готово свакој теорији, уколико их неко сабере и доведе на почетак у којем је жртвовање сама суштина богоствореног живота, јер је и сам Бог жртвен, стално (Себе) даје, омогућава учествовање Својој творевини. Оно што је, у крајњој линији, Богу потребно заузврат, оно што Га „храни“ јесте љубав.


    Чудно је то како су наше идеје о смислу жртвовања тако сиромашне када је његово право значење садржано у самом имену: „учинити светим, учинити целовитим“ (латински: sacrificium – жртвовање, од sacer – свет и facio – чинити, направити). Губљење тог значења је суштина секуларизма и конзумеризма. Секуларизам није, као што неки мисле, порицање Бога; религија која нуди здравље и терапије свих врста је уклопива са секуларизмом: идеја да ти је потребна апотека, психотерапеут и религија како би био здрав. Секуларистички поглед на свет никада нисам посматрао као просто атеистички, већ као порицање жртвовања: светог и целовитог, свештенослужења као начина живота. Секуларна идеја јесте да је свакоме потребна религија зато што она помаже одржању реда и поретка, олакшава нам, итд. Овакво становиште пориче нивое. Целокупна терминологија ране Цркве је о узлажењу на следећи ниво: „И Који се вазнео на небеса“. Пошто је Он човек, и ми се у Њему уздижемо. Хришћанство почиње да пропада чим идеју о нашем узлажењу (узрастању) у Христовом вазнесењу – кретање жртвовања – почиње да замењује идеја о Његовом силаску. И управо смо ту данас; увек се ради о довођењу Њега у обичан живот, што би, према нашем мишљењу, решило наше друштвене проблеме. Црква мора сићи у гето, у свет у свој његовој стварности. Но, да би избавила свет од друштвених неправди, пре свега је потребно, не толико силазити у његове несреће, колико у овом свету имати неколико сведока могућег узлажења.

    – Александар Шмеман „Евхаристијско богословље“, стр. 67-74.
    http://www.otacnik.com/2011/12/blog-post_14.html

     

    Књигу можете наручити преко Фејсбук странице ОТАЧНИКА


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×