Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Све активности

This stream auto-updates     

  1. Последњих сат времена
  2. Dobro, znaci ep Joanikije je bio na promociji knjige A. Rakovica o crnogorskom separatizmu. Njegovo upozorenje iz govora koji sam postavila ovde na temi da se sprema zlo i da se na zlo i mi pripremamo mozemo posmatrati i u svetlu onoga sto je Rakovic rekao na promociji...sta je to sto mi znamo... Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се такваомаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“.
  3. Гледао сам наступ Раковића на ТВ Храм, представљао је књигу, једва чекам да је набавим. Омиљена тема
  4. . Upravu si, zapravo gotovo da si upravu! Tu sliku koju pominjes sa vl.Irinejem, ako je nadjes na forumu, placam ti vikend za dvoje u Rimu. Zato si skoro upravu, ne ide sve pod tvoju analitiku. Malo ti stvari beze, taman toliko da na cilj stizes s kraja. A kada skontas vise nije ni vazno. Ali, veruj, stvari ne stoje, danas nije sto i juce ... iako je pogresila, novu ce gresku uraditi, i ostaje samo neminovnost. I nepotrebno je biti prorok uvideti neminovnost. .
  5. На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге. Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“. Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“ Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“. Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“. Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године. Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“. Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“. Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”. Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз. Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних. Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“. Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити. Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“. Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити. Текст и фотографије: Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019. View full Странице
  6. На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге. Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“. Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“ Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“. Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“. Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године. Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“. Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“. Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”. Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз. Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних. Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“. Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити. Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“. Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити. Текст и фотографије: Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019.
  7. Милане, хвала ти што си реаговао, било је крајње време да неко из администрације упозори на Ђуровићеве гадости које просипа овде по форуму. Не због мене лично, већ због форума у целини и његовог угледа. Лично, никада нисам пријавио Ђуровића и чак сам одбијао предлоге других форумаша који су ми се јављали како би пријавили. Зашто? Зато што смо на тај начин могли да добијемо на тацни много целовитији лик ове особе, који је показао не само колико ниско он може да се спусти, већ и начин на који третира људе. Сетимо се да ми је имплицитно (јавно, на страну приватно) пружао "разумевање" и "подршку" због моје секс. оријентације (која уопште није била тема) како бих прешао у његов табор (то је његов поглед на свет) и послужио му у његовом нападу на СПЦ у Црној Гори, но како до тога није дошло и како сам заузео супротан став почеле су најпримитивније увреде по истом основу (укључујући ту и одвратне коментаре са других његових профила). Дакле - за оне у његовом тору чешање по ушима, за оне који размишљају другачије или супротно - вређање и пљувачина. Човек без етичких ставова. Ово је посебно важно. На ово сам реаговао. Његово спамовање тема, троловање и силовање форума како би се произвео материјал за бескрајно изливање његових баљезгарија- одавно се нису смели толерисати. С обзиром да сте сада реаговали, најављујем да ћу га и сам пријављивати где год буде се понашао на начин супротан правилима комуникације на форуму и у том случају очекујем реакцију.
  8. (.... зависи и њихова коначна судбина, крајња истина њиховог постојања ... ) Nisam stigao ranije da odgovorim,... eto, prece je ovo oko Amfilohija .... u principu se slazem sa ovim sto si rekao gore o tome sta bi trebalo da su nam prioriteti u nasem duhovnom zivotu , djabe nam sve ako nismo nesto ucinili za same sebe na tom duhovnom planu. Ovaj, kako da se odrazim .... bez obzira sto postoje odredjena neslaganja izmedju nas o ovom pitanju i temi, meni licno je bas legao ovaj nas mali razgovor oko toga kako i na koji nacin covek moze sada u ovom zivotu da bude u zajednici sa Hristom i da okusi blagodat od tog sjedinjenja , da se promeni od starog u novog blagodatnog i nebeskog coveka koji prebiva umom i dusom na nebu i vec sada oseca i vidi u sebi samom taj buduci zivot i savrsenstvo blagodati tog (buduceg zivota). Mislim, stvarno je lepo i divno sve to i ta prica, ali Dragisa opet smatram i vec sam par puta napisao, trebamo da budemo apsolutno svesni da se te stvari koje se ticu tog blagodatnog i uzvisenog duhovnog zivota vezuje za delanje koje ima svoja stroga duhovna pravila koja su toliko izvan naseg opsega teorijskog razumevanja, da ne pricam o prakticnoj strani, da mislim i nemam uopste dilemu, da ne bi trebalo sebi da zadajemo te nedostizne ciljeve i da se ne zavaravamo da je to nesto tek tako uobicajeno u covekovom zivotu, nesto sto je tako lako dostizno svima, .....cak i ako smo u crkvi i ako znamo da treba da radimo na svom duhovnom napredovanju sto je vise moguce.... mislim, moze to da bude dostizno po Bozijoj milosti, ali, samo onima koji se tome posvete svim svojim snagama i svim srcem i umom kroz ceo svoj zivot, prakticno do kraja zivota. Mislim, ako vec hocemo i nesto nas interesuje u vezi tih uzvisenih duhovnih stvari, onda, recimo, na primer ja imam neko svoje malo pravilo u vezi te izvisene duhovne literatute, da citam to stivo samo onako cisto teorijski i informativno i onda ako pronadjem nesto sto mi se svidja i sto mi je razumljivo, pokusam to da i nekako primenim u mom duhovnom zivotu i to opet polako i oprezno.... recimo, tamo kod price o zitotu sv.Antonija Velikog koji je bio prakticno zacetnik pustinjaskog monastva (i uopste monastva) stoji da je nemajuci sebi ucitelje i nastavnike odlazio i trazio i obilazio razne pustinjake usamljenike i od njih se ucio raznim korisnim duhovnim stvarima ...( kako sam kaze, bio je kao pcelica koja ide sa cveta na cvet i skuplja med...parafraza) ...koje je kasnije primenjivao i u svom duhovnom zivotu i tako se neprestano ucio i stalno je napredovao i na kraju je dostigao duhovno savrsenstvo i obozenje po preobilnoj blagodati koju stekao u sebi i na taj nacin je postao jedan od najvecih ucitelja duhovnog zivota u crkvi. Eto,tako i ja nekako pomalo primenjujem taj princip koji je imao sv.Antonije (znaci samo princip ) da svugde pokusavam da nadjem nesto dobro za mene i eto, tako sam i nesto od tebe naucio forumski Misu....
  9. Свакако да ниси разумео жаоку. Никакве дискриминације или сличног није било са моје стране, јер ја волим педере, али не у мојој кући, и могу да им помажем саветима и сл. када ми се обрате, као и у овом случају. Овде је критика била лохиопоклонства. Дечко нема никакав критички отклон у вези Лохија, а Лохи је све само не умерени критичар педера. Практично не постоји нешто што бих ја могао рећи на рачун педера а да то Лохи није горе рекао. Не прави се будала. Моји ставови се знају. Кад морам да ти дочаравам, ја сам Панарету рекао да је потпуно сулудо да он подржава ставове лика који га је осудио на пакао. Канда вас је ова врућица оборила, удрила вам у главу... Немој ти да ме зајебаваш гратис.
  10. Данас
  11. Да, али овде се ради о поделама Црногораца на оне који се сматрају Црногорцима а имају Српско порело и оне који се сматрају Црногорцима а имају албанско порекло. Што је глупост, Албанци са КиМ (ужи круг Хашима Тачија) су најавили да се мора дефинисат стратегија свих албанаца за очување идентитета албанаца у ЦГ, што ће вероватно подразумевати оснивање епархије Албанске Православне Цркве у Црној Гори. Чак и да изузмемо утицај Албанске Православне Цркве која ће сигурно да ради исто што и Румунска са власима у СРБ. Црногорска Православна Црква на крају не може да има више од 40.000 верника. За што нема ни свештенике
  12. Шта ми је то требало? Игуман Нектарије (Морозов) Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. То је свети апостол Павле лепо препознао и изразио речима да добро које желимо не чинимо, већ зло које не желимо – њега чинимо! Уз то скоро увек иде и питање – шта нам је то требало?! Када се човеку догоди да згреши – а, на жалост, дешава се често – заједно са осталим горким мислима долази и ова: Зашто? Шта ми је све то требало? И, вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху јер ни издалека није увек тако. Чак не грешимо ни зато што смо нешто заиста много желели. Већ, једноставно, ни због чега. Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост јер је затрована унутрашњом горчином, осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко. И, ето, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и пострада, да од Господа понесе ову или ону “епитимију”. Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца, Који га воли, у далеку земљу? Овде углавном нема јасног одговора. Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И, зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да ли се од њега не тражи да плати превисоку цену? И, ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, зато из ове ситуације извлачи искуство и убудуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако ЗА и ПРОТИВ. Тако бива у “обичном” животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А, у духовном? А, у духовном, код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају (Лк. 16, 18). Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И, не само да је краткотрајна “радост” греха пролазна и ташта. Понекад нема никакве вредности. Човек греши “по инерцији”, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је “мало притиснуо” и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И, обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је радије одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато? И, да смо стекли – ништа нисмо стекли. А, изгубили смо мир са Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост, која се тако тешко поново стиче. Или, оно што је личило на целовитост, што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: И, шта ми је све то требало? Иако је одговор већ одавно спреман: Ни-због-чега! Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Требало је раније то да се упитамо, да не узнемиравамо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости. Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу, и да одговори себи и својој савести, без лукавства и малодушности. И, још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу са овим одговором. http://www.carsa.rs/sta-mi-je-trebalo/
  13. ne znam, meni je ovo potpuno isto. isti model..ja sad ispricam neku pricu ... https://www.cdm.me/politika/amfilohije-crnom-gorom-vladaju-bezboznici-nisu-krsteni-da-stvaraju-svoje-crkve/ On model za prevazilaženje podjela vidi u formiranju Pravoslavne crkve Crne Gore, koja će otvoriti vrata za sve vjerujuće ljude pravoslavne vjeroispovjesti, a koja će doprinijeti daljoj društvenoj koheziji Crne Gore. “Želim da pomognem da izađemo iz ovog stanja dubokog raskola unutar pravoslavnog bića Crne Gore i iz tog projekta ni najmanje ne isključujem Mitropoliju crnogorsku primorsku i njihovo svještenstvo i vrata su im širom otvorena da budu dio ovog rješenja, a ne da tradicionalno ostanu dio problema”, rekao je Đukanović. https://www.cdm.me/ekonomija/dukanovic-impresioniran-sam-onim-sto-sam-vidio/ On poručuje da je ovo ozbiljna šansa za rješavanje ključnih ekonomsko-socijalnih problema u državi i ključna šansa za razvoj Crne Gore, prije svega u ovim djelatnostima koji zaista predstavljaju i najbolju razvojnu šansu za našu zemlju. *** Sou pitanje identiteta cemo resiti tako sto cemo stvoriti neku svoju crkvu a pitanje kljucnih ekonomskih problema tj zesceg siromastva jednim hotelskim kompleksom. sad je tu ulozeno 400 milion ali bice milijarda. evo radi vec hiljadu i po ljudi...malo li je. otecemo Srbima Bugare za Novu godinu. ***prilog advanced level
  14. ОД ТРАЖЕЊА ДО МОЛИТВЕ – КАКО СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СВЕЦИМА Игуман Нектарије (Морозов) Где је дугме које треба да притиснем? Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе. Морамо да схватимо да мољење одређеном свецу за исцељење искључиво болести очију, а другом за добар принос краставаца, није просто обичај који датира из паганизма. То је појава која у некој мери проистиче из особености савременог живота.Ми се све више навикавамо на то да до резултата у многим животним ситуацијама можемо доћи једноставним притиском на дугме, при чему нам на основном корисничком нивоу знања није ни потребно да знамо како функционише читав процес. И нешто слично у данашње време можемо опазити у Цркви: човек улази у цркву и у његовим очима је видно питање – «А где је овде дугме?». И он почиње буквално да јурца по храму у потрази за скупом дејстава које треба да испуни, како би на крају дошао до жељеног резултата. Разуме се да у овом имају удела и молитвеници у којима издавачи, вођени комерцијалним интересима и надајући се што већој продаји, приписују сваком свецу неку уску «специјализацију». Човек уопште не сумња да је то и став Цркве, када у једном таквом зборнику покрај имена одређеног угодника Божијег прочита назив своје болести или невоље. Несумњиво је да имамо неки оправдани разлог да се молимо овом или оном свецу у конкретној нужди, јер је то повезано са помоћи коју нам је тај светац раније пружао, са његовим житијем, с људима којима је он помагао и са чудесима која су уследила после његовог упокојења. Али и у том случају, наше молитве свецима треба да се заснивају на комуникацији међу двума личностима, а не на томе шта ми за себе можемо добити од њих. Јер сваки угодник Божији је пре свега човек, који је некада живео на земљи и наставља да живи на Небесима, не престајући да буде личност. Нама је јасно да би било лицемерно, ако бисмо са сваким кога сретнемо у овоземаљском животу комуницирали искључиво из жеље да од тог човека добијемо неку помоћ, али нам из неког разлога у односу према свецима таква мисао не пада на памет. А било би сасвим природно када би наше упознавање са светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима, Христа ради јуродивима текло на исти начин, као и када упознајемо обичне људи с којима се зближавамо – удубљујемо се у њихово житије, и као да улазимо у њихов живот, а они у наш.Тада се рађа уважавање, тада долазимо до истинског поштовања, тада исказујемо несебичност. И тада из свега тога, у нашем односу са свецем, може проистећи то што ће заиста на боље изменити наш живот. Упознавање са свецем долази кроз молитву У свему томе треба обратити пажњу на једну ствар: не доноси свако житије свеца до нас све живе детаље, који нам откривају његове поступке и особености његове личности. А има и угодника Божијих о којима скоро ништа није познато. Човек жели да ближе упозна свог небесног покровитеља, а о њему у зборнику житија светих стоји свега један пасус. Испада да многа имена у прологу треба таква и да остану за нас, условно говорећи, да буду само имена? Мислим да у сваком случају треба да се потрудимо да изађемо из оквира односа са свецем, који се своди на прост скуп чињеница. Можда ће то звучати чудно, али можемо упознати свеца и непосредно кроз молитву њему.Због тога што се наша молитва на завршава на томе да проговоримо пар речи и одемо – у нашем срцу ничу осећања и то изазива одзив светаца којима се обраћамо и који у Духу Светом виде сав наш овоземаљски живот. А из тога се и код нас већ рађа неки конкретан однос са свецем. Ниче узајамност и та узајамност је потпуно реална, зато што је блискост са светима пуно већа од блискости са људима, којима се можемо обраћати директно. Ми не знамо како тачно свеци виде помисли и животе свих људи, али то је истина, без сваке сумње. Преподобни Пајсије Светогорац у једној од својих књига описује следећу сцену: једном приликом је, по свом обичају, читао јутарње молитве и када је дошао до дела где треба да спомене оне свеце, који се тог дана славе, сетио се да нема црквени календар при руци. У то време се селио из једне келије у другу и књиге су му биле спаковане, тако да није могао да дође до календара. Засигурно га је то веома ражалостило и у том тренутку му се јавио неки предивни човек и рекао: «Оче ја сам тај и тај светац, данас је мој дан». Наравно, ми не треба да рачунамо да ће исто то догодити и у нашем животу, јер би нам тако нешто највероватније нанело много више духовне штете, него користи. Но, невидљиве нити међу нама и свецима протежу се управо на тај начин: ми о њима стално мислимо, обраћамо им се, надамо се њиховом заступништву, и они такође мисле о нама, виде нас и одједанпут нам притичу у помоћ. Узгред, не правимо увек ми сами први корак у пријатељству са светима. Све је као и у обичној комуникацији: не чинимо искључиво ми први корак, већ и неко други може то учинити. А како такав корак може да учини светац? Да бисмо то разумели довољно је да се присетимо чуда, која су се дешавала после кончине Светитеља Николаја Чудотворца, или, на пример, Светитеља Нектарија Егинског. Знамо да је Светитељ Нектарије на чудесан начин познат и поштован широм Канаде и Северне Америке, иако је цео свој живот провео у Грчкој. Све је врло просто и објашњиво: он се више пута јављао православним хришћанима, даровао им олакшање у њиховим тешким животним околностима, а потом су на неки начин долазили до иконе овог свеца, и препознавали га.А даље се то поштовање преносило на њихове ближње, познанике и целу хришћанску заједницу. Отприлике исто може бити речено и о посебном поштовању према Светом Николи у свим руским земљама: он никада није имао контакт са Руском Црквом и руским народом и могао је да остане скоро непознат за нас, када не би било његове збиља необичне љубави и безбројних случајева помоћи нашим људима. И тачно тако, како се милост и љубав светих излива на целе државе и народе, она се може излити и на конкретног човека. И наравно не треба да смо у чуду од тога, и не треба, обрнуто, тражити у томе неки смисао који би нас испунио гордошћу – једноставно треба са свом узајамном љубављу и благодарношћу да одговоримо на тај корак. Помолити или замолити? Једанпут сам са парохијанкама отишао на ходочасничко путовање по московским светињама: посетили смо Блажену Матрону, били смо у Хоткову, у Тројице-Сергијевој лаври, у Гетсиманском скиту. И без обзира на све те дивоте, није могла да ме не погоди једна неподударност: у реду за поклоњење моштима Блажене Матроне била је огромна количина људи (морали смо да чекамо неколико сати), а моштима Преподобног Сергија смо се поклонили за 15 минута. Волим и поштујем Блажену Матрону, али да ли она више значи нашој Цркви, од игумана целе Русије? Због чега онда толико интересовање? Изгледа ми да на то питање може бити само један одговор: Блажену Матрону посећују како би за нешто «замолили», а Преподобног Сергија да би се помолили. Из нашег црквеног живота, у све већој мери, нестаје непрестана молитва пред светима – без користољубља, без нужде, без жеље да истог трена решимо неки проблем. Људи носе до кивота све своје муке, и мало ко усред тога налази времена да се порадује сусрету са угодником Божијим. А та радост је јако важна, без ње нема правог односа. Преподобни Исак Сирин каже да молитва треба да одговора животу човека који је изговара. Тојест, када имамо неку преку потребу, када нас нешто мучи, не смемо то да носимо «мимо» Бога, треба Њему да се обратимо и да се молимо за олакшање.Али морамо да имамо на уму да од свега тога постоји нешто више – жеља за насушном милошћу Божијом и за испуњењем Његове воље. И постоји молитва «Господи помилуј!», која обухвата апсолутно све. А како ће Господ пожелети да нам конкретно покаже Своју милост, Своју љубав, више није важно, јер човек осећа присуство Бога и поверење према Њему. С таквим устремљењем и у таквом стању духа потребно је да се молимо и светима. Обавезно барем понекад. И тада ће они одиста постати наша велика браћа, како је то рекао Свештеноисповедник Атанасије (Сахаров). http://www.carsa.rs/od-trazenja-molitve-kako-se-odnosimo-prema-svecima/
  15. Гагић

    Bato, mog' te pitam nešto?

    Miloše, smeju li lekovi i alkohol da se konzumiraju istovremeno ili u kratkim vremenskim razmacima ??? Verovatno je odgovor ne, (uopšte gledano) ali opet da pitam... Tebe ovde svi nešto pitaju jer si otvorio takvu diskusiju, a možda ti želiš nekog nešto da pitaš (ocenjujući to po naslovu odeljka...)
  16. Ја сам иницијатор тог хумора између Панарета и О.Зорана. На теми о писмима Митрополији ЦГ приморској, Панарет се солидарисао са врстом писања Макарија, Камењарца, тристатри... и поставио песму геј месија у тему о музици. На профил му је слика електромагнетног поља које користе и ЛГБТ називајући то дуга. Песма "Геј месија" је пародија на неке теологе који уче да по разговору Христа са садукејима о питању брака на светован начин, у рају... где сматрају да у рају нема размножавања људи, којих ипак неким методама мора бити као звезда небеских-значи непребројиво потомство са тиме да брак неће у рају бити као у свету, већ ће бити за вечност... Зато сам ја због песме геј месија и текстова на теми закључио да је можда Панарет трол који глуми педера, да покушава да дискредитује ставове глумећи хомосексуалаца. Због чега нисам био пријављен админима од њега, чак се и насмејао. У том духу даље је настављена конверзација кроз шалу на теми која је део ове теме... Зашто сам посумљао да је трол? на тој теми се појавио Горан Ликић који је имао нешто типа, 20 порука и 400 лајкова. Па је троловао, такође је имао стари профил. Након које критике да има толико лајкова, они су спали на разуман ниво као и код осталих форумаша, што видех касније током разговора. Ако нисам превидео број лајкова а мсм. да нисам. Онда су му лајкови нестали мађионичарским триком? Или се ради о тролу са везама код неког админа
  17. @Аристарх Пријатељу давиш са оволико дугачким постовима. Досадан си са њима. Скрати ово на пасус два ако можеш. Мора да си неки докон тип. Дај Боже да неко из Црне Горе буде следећи Патријарх. Једини они бране српство и СПЦ. Владике из Србије су уцењене и не смеју да писну од АВ-а.
  18. ЛЕЧЕЊЕ ИЛИ МОЛИТВА? Болест долази или изненада, или са симптомима који се јављају постепено. Оболети могу и деца и одрасли. Нико не може да избегне болест, од прехладе до (страшно је и да замислимо) рака; од изнемоглости до коморе за реанимацију. Ово јесте страшна реалност у садашњем свету. Свако се у току свог живота сусреће са болешћу, али, хришћанин мора да се определи како треба да се понаша? Да ли да се лечи, или да се моли? Где да тражи извор исцељења – од Бога, или од доктора? И, да ли нам ј исцељење уопште потребно? Да ли је, можда, боље да трпимо патње, па да се тако припремамо за Вечни Живот? Искуство лечења нам је познато још из ранобиблијских времена (Постање 50, 2). Још у ранохришћанском добу Свети Јован Златоуст нас позива да се обраћамо лекарима, а не шарлатанима (Јован Златоуст, 13. Реч о болести и лекарима). Дакле, да ли је неопходно да се обраћамо лекарима? Да, ако у томе видимо дар Божији, онда је грех да се из људских руку не прима помоћ Божија. Сетимо се старе приче о човеку који је доживео бродолом, али, ипак је одбио помоћ спасилаца. А када се утопио, Господ му рече: «Зар ти нисам послао чамац? Тако и овде, Господ нам шаље помоћ преко лекара, који су специјално обучени за лечење људи. Наше одбијање да се лечимо у датој ситуацији – јесте одбијање Божије помоћи. Тражећи чуда тамо где су довољне људске могућности – јесте недостатак смирења и тежња ка искључивости, односно – г о р д о с т и. Ипак, понекад није крива гордост, већ – обмана. Навешћу два примера и свог живота. Једна дивна, духовно снажна монахиња разболела се од рака. Прво што је урадила, обратила се свом духовнику, веома познатом и поштованом старцу – свештенику. Она је чула ове речи: «Лекарима не треба да идеш. Ја ћу те излечити». Матушка се строго држала речи свог духовника, недељама није ништа јела, читала је велико молитвено правило и свакодневно се помазивала светим уљем од чудотворних икона. И… умрла је од те тешке болести. Да ли су лекари могли да јој помогну, не знам, али тужно је искуство и разочарење свих, који су видели колико је та монахиња веровала у свог духовника, и, њену трагичну судбину. Да није чула обећање да ће бити исцељена, да су те духовне методе борбе са болешћу биле удружене са медицинским лечењем, несрећа се не би догодила. Није добро што је код неких разочарење у «старца» довело до разочарења у Православље. Наравно, култ личности «стараца» јесте трагична појава у Цркви, али за многе је то озбиљно искуство у вери – може да се разочара у исправнст духовног стања човека, једнако искусног у молитвеној и у аскетској пракси. Нема смисла наводити име тог свештеника, али, на жалост, овакв пример није усамљен. О другом случају не само да сам све до ситница чуо, већ сам до ситница и видео шта се догодило. Новорођенче се родило са страшном килом. Да ли су лекари могли да га спасе, тешко је одговорити на ово питање. Али, родитељи одбијају лечење, и из Москве путују у Ивановску област у Кузњецово (где је касније баш ту основана секта новосимоноваца, чијег су вођу, схимонаха Симона (Ширјајева) са свима, који су били са њим, морали да удаље из Казанског манастира). Схимонах Симон је убедио младе родитеље да ће он дете да излечи. Када је девојчица умрла, назвали су је мученицом и покушали да створе култ око њеног гроба. На срећу, архијерејске власти су врло брзо ту квазисветост прекинуле. Из наведеног можемо да закључимо да покушаји «да се измоли чудо» тамо, где је за побољшање здравственог стања потпуно довољна природна помоћ – неоправдани су, исто као и ослањање на сопствену искључивост или пак поклањање поверења било ком човеку, за кога нам се учини да је директан носилац Божије воље. И једно, и друго је веома опасно. На том путу су неизбежна разочарења и добоки духовни падови. Али, хришћански живот је сам по себи чудо. Господ се невидљиво стара за свакога од нас, и веома је важно, када се обраћамо лекару, или, једноставно, када узимамо таблету против главобоље, да смо свесни, да је управо Бог исцелитељ наших душа и тела. Ми смо живи не толико због пречудесног видљивог учешћа Живога Бога, колико због Његовог старања о нама, Чије благодати, ми лично, нисмо увек свесни. Зато, не одбијајући обично лечење, важно је да схватимо, да се сваког минута, чак сваког секунда Господ стара о нашем животу, усмеравајући га на пут, који нас води ка спасењу. На том путу су неизбежне патње, болести и страдања, зато што се тиме исцељује наша душа. Али, ми не знамо вољу Божију, зато је много важно да не одбијамо помоћ, нити руку која нам се пружа, дакле, лекове, лекаре и болнице… Међутим, и тада морамо да будемо свесни да, и поред тога, увек имао једног јединог истинитог Лекара – Господа Бога, «Лекара душа и тела наших». Драга браћо и сестре, желим вам добро здравље! ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ЈЕФАНОВ http://bskm.rs/2014/02/lecenje-ili-molitva/
  19. Za koe sluzi taj egalon? Xd De si batico, koe je najbolje za mamurluk, tedo zaginem danas , mlad! Cuo sam da je limun i mleko, jer se redukuje pepsin, kad se olindram.
  20. Сигуран начин да се не греши Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка… И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо… Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху. Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему… А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен. Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“. Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају: – Отишли смо, – каже, на реку зими, – а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе? – Како да савлада себе, – одговарам, – је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?… Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!… Да сам само пре тога размислио!» И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би…» Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест. Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав. Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио… И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?…“ Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза. И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас… Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду? Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као… Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо. http://bskm.rs/2014/02/iguman-nektarije-morozov-siguran-nacin-da-se-ne-gresi/
  21. ODGOVORI NA PITANJA O ISPOVESTI I PRIČEŠĆU: PRIČEŠĆUJUĆI SE UČESTVUJEMO U BOŽANSKOM ŽIVOTU - Mi se pričešćujemo, ali pritom ne znamo odgovore na mnoga pitanja u vezi sa Evharistijom. Naravno da želimo da razumemo sve ono što nam nije jasno. Na primer, svi znamo da se vino i hleb u svetoj čaši pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, ali mnogima nije jasno zašto treba da to primimo u sebe. Današnjem čoveku zaista je teško da to shvati. Kad u Jevanđelju čitamo o Tajnoj večeri, teško nam je da odmah shvatimo smisao onoga što je Spasitelj učinio, kao i smisao Njegovih reči: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26, 27-28). Ako se krv proliva radi otpuštenja grehova, to jest zato da bi nam gresi bili oprošteni, zašto treba da je pijemo? Ovo pitanje zvuči grubo, ali je ipak neizbežno. - Pitanje zaista zvuči grubo, ali nedostatak poverenja u Boga je mnogo veći problem od toga. Ako čovek ima minimum poverenja, onaj minimum bez kojeg inače nema vere, onda mu je sasvim dovoljno da čuje Hristove reči: Uzmite, jedite; ovo je telo moje (Mt 26, 26). Da li je zaista potrebno da se pitamo zašto nam je Gospod zapovedio da upravo tako postupamo, odnosno da jedemo Telo Njegovo i pijemo Krv Njegovu? Nekad su se prvi ljudi u rajskom vrtu pitali zašto ne treba da jedu plodove s drveta poznanja dobra i zla. Naravno da ih je na to podstakao onaj ko i danas podstiče ljude na slična pitanja. Plodove s tog drveta nije trebalo da jedu prosto zato što je tako Gospod rekao, zato što je zabranio čoveku da to čini. Nije najstrašnije to što je čovek okusio plod s drveta poznanja dobra i zla, nego to što nije imao poverenja u Boga, nije Mu verovao, nego je pomislio da ga Bog obmanjuje. - Postoje stvari koje se ne mogu razumski objasniti, stvari u kojima se pogubi čak i najdubokoumniji, najmudriji, najosetljiviji čovekov um. Tako su veliki teolozi postajali veliki jeretici upravo zato što su pokušavali da ljudskim jezikom objasne ono što je neobjašnjivo. Prepodobni Isak Sirin je rekao da je ćutanje tajna budućeg veka, a da su reči oruđe ovog veka. Nemoguće je oruđem ovoga veka objasniti ono što se odnosi na vek koji dolazi. Postoje pitanja na koje nam može odgovoriti samo naše srce, a nikako naš um, naš intelekt. Ako ne možemo našim ljudskim jezikom da objasnimo ko su serafimi, koji okružuju presto Tvorca, kako onda možemo reći šta su to Telo i Krv Hristova? - Pričešće Telom i Krvlju Hristovom je najdublji vid sjedinjenja Boga i čoveka. Najuzvišeniji vid sjedinjenja ljudi na zemlji predstavlja brak. Ljudi u braku postaju jedno telo. No u Evharistiji, u Svetoj Tajni pričešća Telom i Krvlju Hristovom sjedinjenje je mnogo veće i uzvišenije. Spasitelj veli: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi… Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn 6,53,56). Kad se pričešćujemo, učestvujemo u božanskom životu i taj život učestvuje u nama. - Ipak mi sve to nije potpuno jasno. Verovatno tako treba da bude?! Verovatno se zato Sveta Tajna pričešća i naziva pričešćem Svetim Tajnama? - To je tačno. Otuda i reč Sveta Tajna. Mi prosto ne znamo na koji način se čoveku daje blagodat. Na primer, u Svetoj Tajni krštenja vršimo neke sasvim jednostavne radnje, ali se ispostavi da su te radnje neka vrsta stepeništva kojim se penjemo ka Bogu i Gospod nam daje blagodat. Samo je Bogu znano kako i zašto se to događa. - A otkud naziv Evharistija, odnosno blagodarenje? - Odgovor pre svega treba da potražimo u Jevanđelju, gde se kaže: I uze čašu i zablagodarivši dade im; i piše iz nje svi (Mk 14,23). Evharistijski kanon je ustvari trenutak u kojem Bogu blagodarimo za sve. Blagodarimo Mu za to što nas je stvorio i uveo u ovaj svet, zato što nas nije napustio kad smo pali, odnosno kad smo mi Njega napustili, ali i zato što nam je dao tu Svetu Tajnu, koja je našem umu nedokučiva, a dao nam ju je radi našega spasenja i radi sjedinjenja s Njim. - Odgovori na mnoga naša pitanja mogu se naći i u Molitvenom pravilu pre i posle svetog pričešća, koje inače postoji u skoro svakom molitveniku. - Nažalost, u današnjim molitvenicima nalaze se razne molitve, ali veoma često to nisu molitve iz Molitvenog pravila koje su sastavili sveti Oci. U te molitve svetih Otaca utkan je ne samo smisao Svete Tajne pričešća, nego i njihov iskustveni doživljaj te Svete Tajne. Tako se, na primer, u molitvi svetog Simeona Novog Bogoslova kaže: “...da se pričestim Tvojim čistim i presvetim Tajnama, pomoću kojih se oživljuje i obožuje svaki koji Tebe jede i pije čistim srcem”. Reč obožuje potiče od reči Bog. Cilj Hristovog dolaska na zemlju i jeste to da nam vrati tu čudesnu mogućnost oboženja, to jest mogućnost da postanemo bogovi po blagodati, iako smo ograničena stvorena bića. I sami se sećate da je Gospod u Jevanđelju po Jovanu citirao 81. psalam: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste? (Jn 10,34). No i pored toga zaista je teško ljudskim umom shvatiti da mi ljudi možemo biti bogovi po blagodati, i to ne nekakvi beznačajni paganski tobožnji bogovi, nego zaista možemo prebivati u Bogu i Bog u nama. Kod prepodobnog Maksima Ispovednika, ali i kod nekih otaca iz kasnijeg vremena, postoji poređenje u kojem se kaže da je usijano gvožđe i dalje gvožđe, ali je u isto vreme i oganj. - Ma koliko to možda bilo naivno, mi od pričešća svaki put očekujemo neku vrstu unutarnje promene, promene koju možemo umom dokučiti i neposredno osetiti. Koliko je to opravdano i kakve promene možemo očekivati? - Nikakva promena se neće dogoditi ukoliko čovek samo otvori usta da bi primio Svete Tajne, a pritom ne otvori svoje srce ni za milimetar. No ukoliko bar malo odškrine vrata svog srca, Gospod će ući i promene će početi da se događaju. Prepodobni Serafim Sarovski je potpuno tačno rekao da se čovek koji se stalno pričešćuje s verom i uz neophodnu pripremu postepeno prosvećuje, osvećuje i menja. Kad god se pripremamo za pričešće, dužni smo da napravimo maker jedan korak napred. Zbog tog našeg jednog koraka Gospod će nas voditi tako da ćemo ih još mnogo načiniti i tako stalno napredovati. Ukoliko kasnije ne krenemo unazad, nego načinimo još jedan korak napred, Gospod će nas ponovo uzeti za ruku i nastaviti da nas void ka očišćenju, osvećenju i oboženju. Nevolje nastaju kad izvučemo svoju ruku iz Njegove i krenemo unazad. Gospod nas stalno vodi napred, a mi postepeno idemo unazad. Upravo zbog toga i ne dobijamo plodove koje očekujemo od pričešća, ili ih pak dobijemo, a onda ih gubimo. - Jedan od glavnih podsticaja za pričešće, ali i ulazak u pravoslavlje jesu Spasiteljeve reči: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jn 6,54). Ove reči predstavljaju obećanje besmrtnosti! Kad pristupamo Svetoj Tajni pričešća, da li treba da prvenstveno razmišljamo o vaskrsenju u poslednji dan ili pak o tome šta se sada i ovde događa s nama? - Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba prvo pojasniti šta podrazumevamo pod besmrtnošću, tačnije šta podrazumevamo pod smrću. Prava smrt je život bez Boga, a Gospod nas je upravo od toga spasio i oslobodio. Bog je jedini izvor postojanja, jedini izvor života. Mi sami u sebi nemamo život, nego ga dobijamo od Njega kao dar. Besmrtnost koju čovek dobija pričešćujući se jeste besmrtnost kao ostajanje s Bogom, kao mogućnost da uvek budemo sa Bogom. To je ono o čemu govori prepodobni Simeon Novi Bogoslov kad kaže: “...jer pričešćujući se božanskim i bogotvorećim Darovima, ja već nisam sam no s Tobom, Hriste moj, Svetlošću trosunčanom...” Naravno da se čovek u početku može rukovoditi nekakvim primitivnim, pa čak i koristoljubivim predstavama o duhovnom životu, kao na primer: “Treba da se pričestim da u trenutku smrti ne bih umro”. Ali Gospod kod čoveka traži i najmanju mogućnost, neki skriveni kutak u duši gde bi blagodat mogla da se ukoreni. Koristoljubiv odnos prema Svetoj Tajni zaista je pogrešan, ali želja za besmrtnošću može čoveka dovesti u Crkvu, a onda će Gospod da ga približava Sebi i da ga prosvećuje, naravno ukoliko se i sam čovek bude trudio. Tek tada će čovek shvatiti da se pričešćujemo zato da bismo bili sa Hristom, a ne zbog toga da ne bismo umrli. Sveti Grigorije Palama objašnjava da Božija blagodat, koju dobijamo kroz Svete Tajne, nije nešto spoljašnje, nešto što Gospod prosto uzme i da čoveku, nego da je blagodat ustvari Sam Bog Koji dela u čoveku. Bog kroz Svete Tajne svaki put daje čoveku Sebe samoga. Dakle, On nam kroz Svete Tajne ne daje zdravlje, ili radost, ili sreću, pa čak ni besmrtnost, nego Sebe samoga. Iz knjige igumana Nektarija (Morozova) „Nedostojan je onaj ko sebe smatra dostojnim“, Manastir Svetog Arhangela Mihaila, Prevlaka, 2011.
  22. Bernard

    Molitve i litanije

    Buona e Santa notte a tutti.Dio vi Benedica e Maria vi protegga
  23. Шта знам, ја сам мислио да је он Амфилохијев човек јер га је напао по питању два крштења. Где сам ја прозрео истинитост Амфилохиејвог чина и бранио га. Имаш састанак са АМфилохијем такође од релативно скоро, такође документован на ПОуке.. Тако раде и други теолози и свештеници овде. Него ви имате опсесију са О.Зораном јер не пратите стање у СПЦ. Ја се по неким питањима не слажем са О.Зораном. И образложим разлог аргументовано, овде га не видим да греши. Што се тиче Иринеја, Ђуровић је те слике поставио. И написао читав есеј о сусрету. Што је на месту, јер такви сусрети су увек и професионалне природе. Ипак је васељенски свештеник. Није О.Зоран извор ових информација већ изјаве званичника који воде СРБ. на нападе Амфилохија. Као и Владе у ЦГ, Руса... Званичници из СРБ. су документима образложили и нама и њему лично политику Србије о КиМ и другим питањима. То је нешто о чему причам ја овде годину дана, Мило Ђукановић по снимцима најмање 5 година. Него О.Зоран има интересантан начин приче, па многе зезне. поготово вештачки преподобне вернике који немају благе везе шта се догађа око нас Имаш ли ти податак да је посета Украинског расколника приређена као подвала од неког епископа из СРБ? или јахта, или да неко из СРБ покушава да постави ЦПЦ на место Митрополије ЦГ приморске? ако имаш то би повело дискусију у другом правцу, ако нема нико, онда се ипак морамо држати реалности...
  1. Учитај још садржаја
×
×
  • Create New...