Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Све активности

This stream auto-updates     

  1. Последњих сат времена
  2. @Ведран* Супер си одрадио анализу око мајке цркве и око државних аутокефалија и како је то идеолошки повезано као и да испод свега леже перфидне терминолошке манипулације и (отворене) лажи. Изгледа да они буквално иду линијом: што је лаж већа мања је шанса да у њу неко посумња (и провери је)...
  3. Preciznosti radi, Carigrad nije zakucao na vrata "svoje kceri" u Ukrajini, nego na deo Moskovske Patrijarsije koja nikada od Carigrada nije dobila Tomos. "Carigradska kcer" u Ukrajini su ukrajinski unijati, koji su sa zakasnjenjem prihvatili Firentinsku uniju u Brestu. Ali njima Fanar nije dao autokefaliju.
  4. Управо сам поставио један мој текст овде: Оригинал се налази овде: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/
  5. Oslusujem ja tebe Milance,... Nego, pricamo o stvarima koje ce mozda biti malo jasnije tek u nekoj blizoj ili daljoj buducnosti, zasad imamo samo pretpostavke. Vec sam rekao, licno volim teorijsku fiziku ili kvantnu fiziku ili bilo kako nazvali tu oblast nauke. Fascinatna je ta eksplozija i sila i energija , koja je bila potrebna da se sve stvori, kao sto je i fantasticno kako smo mogli da dobijemo toliku kolicinu energije i usmerenu aktivnost koja je stvorila prostor i vreme i materiju i svemir , sto mene neminovno dovodi u vezu sa Bogom kao stvoriteljem svega... itd.. Inace, Milane, sto se tice biblijskog pocetka tvorevine,... pa, ono, o tome logicno i pise u samoj bibliji,... na pocetku same biblije stoji da je ,.... u pocetku sve stvorio Bog,... znaci, iz nicega, nije bilo apsolutno nista pre stvaranja svega i to je osnova za nase razmisljanje u okviru vere. I, to jeste Milane biblijski pocetak tvorevine. Da li ima veze sa Benom, po meni, mozda ima' hipoteticki, jer zasad ne poznajemo nesto sto tezi i moze nas odvesti ka apsolutnom nista osim Bena. Mozda postoji i nesto iza Bena, mozda nas i nekada nauka dovede tamo iza,.... ovoga sto vidimo i osecamo... i tamo nadjemo nesto sto moze da ukazuje na to kako ke nastao svet i koje sile su ucestvovale u tome... sto mislim, ne moze da bude drugo nego Bog.
  6. Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Навешћу једну могућност која треба да забрине свакога ко жели добро својој Цркви. Имајући у виду чињеницу да Фанар континуирано ради на реинтерпретацији самог значења аутокефалије,[26] а што смо могли јасно да видимо и кроз горе цитирани садржај украјинског Томоса, који настоји да потчини све аутокефалне Цркве и њихове предстојатеље цариградском Патријарху, представљање аутокефалије као нечега што се додељује држави, само још више наглашава различитост између „Мајке Цркве“ тј. Фанара, и свих осталих „других“ аутокефалних Цркава. Јер, ако с једне стране имамо Цркву и то „Мајку Цркву“, а са друге стране државу, која тражи и добија аутокефалију, онда пирамидална структура, за коју Свети Архијерејски Синод Руске Православне Цркве каже да је римокатоличка еклисиологија, постаје јасно видљива. На челу имамо Цркву која је „живот“, „светлост“, „квасац“, са поглаварем кроз којег се искључиво долази до „беспрекорне вере“ и пије са „живог извора“, која је изван и изнад свих држава, и која чак и нема своју државу у којој постоји, а са друге стране имамо „државне Цркве“ које су потчињене „Матери“ и никако нису и никада не могу бити равночасне са „Матером“. На врху пирамиде је дакле „Мајка“, а негде испод је „ћерка“, на врху је „квас“ и „извор живота“, а негде доле „тесто“ и „кладенац“. Други моменат који треба да нас брине јесте фанарско прокламовање да су државе те које траже и добијају аутокефалије. На канонској територији наше Цркве настале су бројне нове државе. По новофанарској еклисиологији било која од тих држава може да затражи аутокефалност, а наше епархије, архијереји, клир и народ убрзо би доживели украјински сценарио. Ова ствар не треба да нам звучи као нешто далеко и тешко могуће, јер у интервјуу Политици од 21. фебруара 2019.г. Патријарх Вартоломеј каже да Цариград неће мењати границе и Устав СПЦ (!)[27] „сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба“.[28] Шта смо имали у Украјини? Имали смо „односни захтев“, то јест обраћање Патријарху Цариградском од стране државних власти (!) и „већу црквену потребу“ која се своди на то, да употребим речи нашег Владике Максима, да људи „на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве“ (!).[29] На самом крају, јасно је да пред нама као Црквом стоји огромни изазов. Изазов са којим ћемо пре или касније морати да се суочимо на најозбиљнији могући начин. Цариградски Патријарх је како изгледа кренуо у незаустављиву кампању да промени Православну еклисиологију.[30] Видели смо и начин деловања, и плодове које то ново семе рађа. Молитвено се надам да ће ипак доћи до преокрета на Фанару, али чекајући прекрет не смемо да дозволимо да се још више и дубље нарушава канонски и еклисиолошки поредак, а посредно и сами догмати Цркве, те да због тога, уколико до преокрета не дође, и ми се нађемо пред провалијом бездана. Ја са овим приложих своје две лепте. чтец Ведран Гагић Велики Уторак, 23. април 2019.г. [1] „Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије“ https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d0%be%d0%b4%d0%bb%d1%83%d1%86%d0%b8-%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3/ [2] Браћа Руси имају једну лепу пословицу која говори о непознатој особи која куца на врата уз речи: „Ја сам ваша тетка Маша и дошла сам да живим с вама!“. [3] Ово под хипотетским условом да прихватимо цариградску тврдњу о њиховој јурисдикцији над Украјином, која је у стварности неприхватљива, из више разлога. [4] https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html Занимљиво је да Патријарх Вартоломеј сматра да искључиво „Мајка Црква“ уређује каноне! [5]https://www.patriarchate.org/messages/-/asset_publisher/9mdbt2FJgbY0/content/message-by-his-all-holiness-ecumenical-patriarch-bartholomew-on-the-85th-anniversary-of-the-holodomor?inheritRedirect=false&redirect=https%3A%2F%2Fwww.patriarchate.org%2Fmessages%3Fp_p_id%3D101_INSTANCE_9mdbt2FJgbY0%26p_p_lifecycle%3D0%26p_p_state%3Dnormal%26p_p_mode%3Dview%26p_p_col_id%3Dcolumn-1%26p_p_col_pos%3D1%26p_p_col_count%3D2 [6] За коментар на ове речи видети мој текст „Чудне Речи Цариградског Патријарха“ овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/ [7] https://orthodoxyindialogue.com/2019/01/16/tomos-of-autocephaly-the-full-text/ [8] http://www.pravoslavie.ru/srpska/109518.htm [9] https://www.sedmitza.ru/lib/text/441204/ [10] https://www.sedmitza.ru/lib/text/441207/ [11] https://cerkvarium.org/ru/dokumenty/tserkovnye/tomos-pro-avtokefaliyu-bolgarskoj-tserkvi.html [12] https://cerkvarium.org/ru/dokumenty/tserkovnye/tomos-pro-avtokealiyu-polshi.html [13] https://religion.wikireading.ru/193117 [14] http://www.patriarchia.ru/db/text/5268282.html [РУ] http://www.patriarchia.ru/en/db/text/5268290.html [ЕН] [15] Зато што Фанар није желео да се сагласи да остале помесне Цркве у потпису стоје као оне који саодлучују о новим аутокефалијама са првопотписаним Патријархом цариградским, него је тражено да само он «одлучује», а остали да само пристају на његову одлуку. [16] За наше епископе у дијаспори не стоје одреднице њихове канонске територије него су наведени као «епископ у…». На пример, «Епископ у Аустралији и Новом Зеланду» уместо «Епископ аустралијско новозеландски». Међутим, Владика Максим, као један од наших архијереја, је изгледа потпуно сагласан са таквом фанарском титулацијом, јер је у полемици са Епископом Иринејем на његов текст http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima одговорио речима да је он на критским документима по правилу дописивао правилно име своје епархије (http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno) међутим, како је убрзо утврђено увидом у оригиналне документе критског сабора то није тачно (https://pouke.org/forum/index.php?/topic/58103-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-contra-mendacium-maximi-episcopi-continuatio/&). Владика Максим није вршио исправке. То ме наводи на закључак да је он сагласан са титулацијом понуђеном му на Криту. [17] Тако, на пример, нашег Патријарха не ословљавају као «Његова Светост». [18] https://www.patriarchate.org/-/primus-sine-paribus-hapantesis-eis-to-peri-proteiou-keimenon-tou-patriarcheiou-moschas-tou-sebasmiotatou-metropolitou-prouses-k-elpidophorou [19] https://www.patriarchate.org/theological-and-other-studies/-/asset_publisher/GovONi6kIiut/content/o-oikoumenikos-thronos-kai-e-ekklesia-tes-oukranias-omiloun-ta-keimena?inheritRedirect=false&redirect=https%3A%2F%2Fwww.patriarchate.org%2Ftheological-and-other-studies%3Fp_p_id%3D101_INSTANCE_GovONi6kIiut%26p_p_lifecycle%3D0%26p_p_state%3Dnormal%26p_p_mode%3Dview%26p_p_col_id%3Dcolumn-1%26p_p_col_pos%3D1%26p_p_col_count%3D2 [20] О овоме сам писао као о надолазећем проблему још пре доделе томоса у тексту «Денисенкова Еклисиологија Цариградског Патријархата» овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/03/%d0%b4%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d1%81%d0%b5%d0%bd%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b0-%d0%b5%d0%ba%d0%bb%d0%b8%d1%81%d0%b8%d0%be%d0%bb%d0%be%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81/ [21] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [22] https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1270-autokefalnost-kao-blagoslov-jedinstva-u-razlicitosti Ваља напоменути да Владика Максим такође помиње „Мајку Цркву“, цитирајући Владику Атанасија (Јевтић). Па каже „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Нисам успео нигде код Владике Атанасија да пронађем овај цитат. Такође, тешко је поверовати да Владика Атанасије, који је веома педантан аутор, присвојни придев „српски“ пише великим словом. Владика Максим не наводи извор за свој директни цитат тако да је немогуће ово проверити!? То је веома чудно будући да је Владика професор на факултету који несумњиво познаје академске норме. Без обзира на то што ово није академски текст, он обилује цитатима из објављених радова и за очекивати је да се наведу извори. Додатна сумња постоји и због тога што је Владика Максим и у другим својим текстовима вршио чудне „интервенције“ о чему сам писао у тексту „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ овде: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ О чему су и други говорили овде: https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-contra-mendacium-maximi-episcopi-continuatio-r13505/ И овде: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57983-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-de-constanti-et-perpetua-virtute-maximi-episcopi/ [23] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [24] https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1270-autokefalnost-kao-blagoslov-jedinstva-u-razlicitosti [25] https://youtu.be/SoqttYDvLAQ?t=198 на 3 минута 17 секунди. [26] О овоме сам такође напомињао предвиђајући то као могућност још пре обзнањивања Томоса. Види овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d0%be%d0%b4%d0%bb%d1%83%d1%86%d0%b8-%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3/ «Остаје утисак да ни о каквој додели аутокефалности Украјини овде није реч него просто о успостављању контроле цариградског трона на канонској територији Руске Православне Цркве, а сада канонске Украјинске Православне Цркве, под изговором доделе аутокефалије некој апстрактној „Украјинској Цркви“.» И овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/29/%d0%bc%d0%be%d0%b6%d0%b4%d0%b0-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be%d0%ba%d0%b5%d1%84%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%b0-%d0%b0-%d1%81%d0%b8%d0%b3%d1%83%d1%80%d0%bd%d0%be-%d0%b7%d0%b0%d0%b2%d0%b8%d1%81/ «Поред тога Цариград намерава да тој новој расколничкој црквеној структури не преда право освећења мира, што значи да то што им доделе по питању „независне Цркве“ ипак неће бити пуноправна аутокефалија, него нешто што ће за свога фактичког поглавара имати Цариградског Патријарха. Никакву реалну самосталност та украјинска „црква“ неће уживати нити имати. Највероватније, по најавама, неће имати ни патријарха, то јест, неће јој бити додељен статус патријаршије. Оно што ће Украјинци можда добити јесте „аутокефалност“ на неком цариградском папиру, али свакако не независну Цркву. Свакако не истински аутокефалну Цркву,… » [27] Нисмо ни знали да Патријарх Ватоломеј ужива чак и ту привилегију да мења наш Устав! [28] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [29] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [30] Види такође мој текст «Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије»: https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d0%be%d0%b4%d0%bb%d1%83%d1%86%d0%b8-%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3/
  7. Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Навешћу једну могућност која треба да забрине свакога ко жели добро својој Цркви. Имајући у виду чињеницу да Фанар континуирано ради на реинтерпретацији самог значења аутокефалије,[26] а што смо могли јасно да видимо и кроз горе цитирани садржај украјинског Томоса, који настоји да потчини све аутокефалне Цркве и њихове предстојатеље цариградском Патријарху, представљање аутокефалије као нечега што се додељује држави, само још више наглашава различитост између „Мајке Цркве“ тј. Фанара, и свих осталих „других“ аутокефалних Цркава. Јер, ако с једне стране имамо Цркву и то „Мајку Цркву“, а са друге стране државу, која тражи и добија аутокефалију, онда пирамидална структура, за коју Свети Архијерејски Синод Руске Православне Цркве каже да је римокатоличка еклисиологија, постаје јасно видљива. На челу имамо Цркву која је „живот“, „светлост“, „квасац“, са поглаварем кроз којег се искључиво долази до „беспрекорне вере“ и пије са „живог извора“, која је изван и изнад свих држава, и која чак и нема своју државу у којој постоји, а са друге стране имамо „државне Цркве“ које су потчињене „Матери“ и никако нису и никада не могу бити равночасне са „Матером“. На врху пирамиде је дакле „Мајка“, а негде испод је „ћерка“, на врху је „квас“ и „извор живота“, а негде доле „тесто“ и „кладенац“. Други моменат који треба да нас брине јесте фанарско прокламовање да су државе те које траже и добијају аутокефалије. На канонској територији наше Цркве настале су бројне нове државе. По новофанарској еклисиологији било која од тих држава може да затражи аутокефалност, а наше епархије, архијереји, клир и народ убрзо би доживели украјински сценарио. Ова ствар не треба да нам звучи као нешто далеко и тешко могуће, јер у интервјуу Политици од 21. фебруара 2019.г. Патријарх Вартоломеј каже да Цариград неће мењати границе и Устав СПЦ (!)[27] „сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба“.[28] Шта смо имали у Украјини? Имали смо „односни захтев“, то јест обраћање Патријарху Цариградском од стране државних власти (!) и „већу црквену потребу“ која се своди на то, да употребим речи нашег Владике Максима, да људи „на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве“ (!).[29] На самом крају, јасно је да пред нама као Црквом стоји огромни изазов. Изазов са којим ћемо пре или касније морати да се суочимо на најозбиљнији могући начин. Цариградски Патријарх је како изгледа кренуо у незаустављиву кампању да промени Православну еклисиологију.[30] Видели смо и начин деловања, и плодове које то ново семе рађа. Молитвено се надам да ће ипак доћи до преокрета на Фанару, али чекајући прекрет не смемо да дозволимо да се још више и дубље нарушава канонски и еклисиолошки поредак, а посредно и сами догмати Цркве, те да због тога, уколико до преокрета не дође, и ми се нађемо пред провалијом бездана. Ја са овим приложих своје две лепте. чтец Ведран Гагић Велики Уторак, 23. април 2019.г. [1] „Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије“ https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d0%be%d0%b4%d0%bb%d1%83%d1%86%d0%b8-%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3/ [2] Браћа Руси имају једну лепу пословицу која говори о непознатој особи која куца на врата уз речи: „Ја сам ваша тетка Маша и дошла сам да живим с вама!“. [3] Ово под хипотетским условом да прихватимо цариградску тврдњу о њиховој јурисдикцији над Украјином, која је у стварности неприхватљива, из више разлога. [4] https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html Занимљиво је да Патријарх Вартоломеј сматра да искључиво „Мајка Црква“ уређује каноне! [5]https://www.patriarchate.org/messages/-/asset_publisher/9mdbt2FJgbY0/content/message-by-his-all-holiness-ecumenical-patriarch-bartholomew-on-the-85th-anniversary-of-the-holodomor?inheritRedirect=false&redirect=https%3A%2F%2Fwww.patriarchate.org%2Fmessages%3Fp_p_id%3D101_INSTANCE_9mdbt2FJgbY0%26p_p_lifecycle%3D0%26p_p_state%3Dnormal%26p_p_mode%3Dview%26p_p_col_id%3Dcolumn-1%26p_p_col_pos%3D1%26p_p_col_count%3D2 [6] За коментар на ове речи видети мој текст „Чудне Речи Цариградског Патријарха“ овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/ [7] https://orthodoxyindialogue.com/2019/01/16/tomos-of-autocephaly-the-full-text/ [8] http://www.pravoslavie.ru/srpska/109518.htm [9] https://www.sedmitza.ru/lib/text/441204/ [10] https://www.sedmitza.ru/lib/text/441207/ [11] https://cerkvarium.org/ru/dokumenty/tserkovnye/tomos-pro-avtokefaliyu-bolgarskoj-tserkvi.html [12] https://cerkvarium.org/ru/dokumenty/tserkovnye/tomos-pro-avtokealiyu-polshi.html [13] https://religion.wikireading.ru/193117 [14] http://www.patriarchia.ru/db/text/5268282.html [РУ] http://www.patriarchia.ru/en/db/text/5268290.html [ЕН] [15] Зато што Фанар није желео да се сагласи да остале помесне Цркве у потпису стоје као оне који саодлучују о новим аутокефалијама са првопотписаним Патријархом цариградским, него је тражено да само он «одлучује», а остали да само пристају на његову одлуку. [16] За наше епископе у дијаспори не стоје одреднице њихове канонске територије него су наведени као «епископ у…». На пример, «Епископ у Аустралији и Новом Зеланду» уместо «Епископ аустралијско новозеландски». Међутим, Владика Максим, као један од наших архијереја, је изгледа потпуно сагласан са таквом фанарском титулацијом, јер је у полемици са Епископом Иринејем на његов текст http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima одговорио речима да је он на критским документима по правилу дописивао правилно име своје епархије (http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno) међутим, како је убрзо утврђено увидом у оригиналне документе критског сабора то није тачно (https://pouke.org/forum/index.php?/topic/58103-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-contra-mendacium-maximi-episcopi-continuatio/&). Владика Максим није вршио исправке. То ме наводи на закључак да је он сагласан са титулацијом понуђеном му на Криту. [17] Тако, на пример, нашег Патријарха не ословљавају као «Његова Светост». [18] https://www.patriarchate.org/-/primus-sine-paribus-hapantesis-eis-to-peri-proteiou-keimenon-tou-patriarcheiou-moschas-tou-sebasmiotatou-metropolitou-prouses-k-elpidophorou [19] https://www.patriarchate.org/theological-and-other-studies/-/asset_publisher/GovONi6kIiut/content/o-oikoumenikos-thronos-kai-e-ekklesia-tes-oukranias-omiloun-ta-keimena?inheritRedirect=false&redirect=https%3A%2F%2Fwww.patriarchate.org%2Ftheological-and-other-studies%3Fp_p_id%3D101_INSTANCE_GovONi6kIiut%26p_p_lifecycle%3D0%26p_p_state%3Dnormal%26p_p_mode%3Dview%26p_p_col_id%3Dcolumn-1%26p_p_col_pos%3D1%26p_p_col_count%3D2 [20] О овоме сам писао као о надолазећем проблему још пре доделе томоса у тексту «Денисенкова Еклисиологија Цариградског Патријархата» овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/03/%d0%b4%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d1%81%d0%b5%d0%bd%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b0-%d0%b5%d0%ba%d0%bb%d0%b8%d1%81%d0%b8%d0%be%d0%bb%d0%be%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81/ [21] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [22] https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1270-autokefalnost-kao-blagoslov-jedinstva-u-razlicitosti Ваља напоменути да Владика Максим такође помиње „Мајку Цркву“, цитирајући Владику Атанасија (Јевтић). Па каже „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Нисам успео нигде код Владике Атанасија да пронађем овај цитат. Такође, тешко је поверовати да Владика Атанасије, који је веома педантан аутор, присвојни придев „српски“ пише великим словом. Владика Максим не наводи извор за свој директни цитат тако да је немогуће ово проверити!? То је веома чудно будући да је Владика професор на факултету који несумњиво познаје академске норме. Без обзира на то што ово није академски текст, он обилује цитатима из објављених радова и за очекивати је да се наведу извори. Додатна сумња постоји и због тога што је Владика Максим и у другим својим текстовима вршио чудне „интервенције“ о чему сам писао у тексту „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ овде: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ О чему су и други говорили овде: https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-contra-mendacium-maximi-episcopi-continuatio-r13505/ И овде: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57983-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-de-constanti-et-perpetua-virtute-maximi-episcopi/ [23] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [24] https://www.eserbia.org/sa-culture/bishop-maxim/1270-autokefalnost-kao-blagoslov-jedinstva-u-razlicitosti [25] https://youtu.be/SoqttYDvLAQ?t=198 на 3 минута 17 секунди. [26] О овоме сам такође напомињао предвиђајући то као могућност још пре обзнањивања Томоса. Види овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d0%be%d0%b4%d0%bb%d1%83%d1%86%d0%b8-%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3/ «Остаје утисак да ни о каквој додели аутокефалности Украјини овде није реч него просто о успостављању контроле цариградског трона на канонској територији Руске Православне Цркве, а сада канонске Украјинске Православне Цркве, под изговором доделе аутокефалије некој апстрактној „Украјинској Цркви“.» И овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/29/%d0%bc%d0%be%d0%b6%d0%b4%d0%b0-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be%d0%ba%d0%b5%d1%84%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%b0-%d0%b0-%d1%81%d0%b8%d0%b3%d1%83%d1%80%d0%bd%d0%be-%d0%b7%d0%b0%d0%b2%d0%b8%d1%81/ «Поред тога Цариград намерава да тој новој расколничкој црквеној структури не преда право освећења мира, што значи да то што им доделе по питању „независне Цркве“ ипак неће бити пуноправна аутокефалија, него нешто што ће за свога фактичког поглавара имати Цариградског Патријарха. Никакву реалну самосталност та украјинска „црква“ неће уживати нити имати. Највероватније, по најавама, неће имати ни патријарха, то јест, неће јој бити додељен статус патријаршије. Оно што ће Украјинци можда добити јесте „аутокефалност“ на неком цариградском папиру, али свакако не независну Цркву. Свакако не истински аутокефалну Цркву,… » [27] Нисмо ни знали да Патријарх Ватоломеј ужива чак и ту привилегију да мења наш Устав! [28] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [29] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [30] Види такође мој текст «Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије»: https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d0%be%d0%b4%d0%bb%d1%83%d1%86%d0%b8-%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3/ View full Странице
  8. Ма не лечимо се ми код њих, лечимо се у здравственој установи или ординацији. И приватне ординације су економски ентитети, што би рекао закон, значи опет није код лекара тог и тог, него у ординацији која мора да испуњава низ законски прописаних услова, укључујући и простор, опрему итд. Лекар је део система, није ни гори ни бољи од било којег другог занимања, и мене не занима ни његово политичко опредељење ни музички укус ни какве поклоне воли да добија. Он ради свој посао као и било ко други. Ако неће да буде љубазан, не мора да буде љубазан, али то не може и не сме да буде подстицај кориснику његових услуга да га одобровољи тако што ће га додатно награђивати да ради оно за шта већ добија дневницу.
  9. Приватизација, у одсуству власти која држи до националног интереса, само може изазвати још веће проблеме. Наведите један пример успешне приватизације која је била на корист и државе и народа (радници и корисници производа или услуга), а не само купца и оних који су на власти. Нема га.
  10. "Лекари ће смети да приме поклон у вредности од 54.521 динар" Нешто се мислим... да можда толико не кошта просечан курс немачког језика за лекаре?
  11. Vlada Srbije uputila je Republici Francuskoj finansijsku pomoć u iznosu od milion evra za obnovu katedrale Notr Dam u Parizu
  12. Najbolje je prvo da se ukine obavezno zdravstveno osiguranje, pa ko nece da placa ne mora, a onda da se uvede kod koga hoces da se lecis ako placas. Nakon toga da uvedemo akcije bojkotovanja neljubaznih lekara, a mozemo i onih lekara sa cijim se politickim opredeljenjem ili muzickim ili knjizevnim ukusom ne slazemo. Onda ce videti ti bezobrazni lekari kada se ne budemo lecili kod njih!
  13. Данас
  14. АлександраВ

    Gde je sad moj Beograd

    Upravni sud naložio zaustavljanje radova na izgradnji gondole na Kalemegdanu Regulatorni institut za obnovljive izvore energije i zaštitu životne sredine (RERI) navodi da je Upravni sud u Beogradu doneo rešenje kojim se na zahtev RERI nalaže zaustavljanje radova na izgradnji gondole na Kalemegdanu do donošenja konačnog rešenja o zakonitosti građevinske dozvole koju je za pripremne radove izdalo Ministarstvo građevinarstva. Institut je u saopštenju objavljenom na sajtu reri.org.rs naveo da je rešenjem od 19. aprila Upravni sud zaključio da je zahtev za odlaganje izvršenja rešenja osnovan, te da bi izvođenje radova na Kalemegdanu moglo da ima "nenadoknadive posledice po kulturno dobro – Kalemegdansku tvrđavu i životnu sredinu". "Prema zaključku Upravnog suda, izvršenjem rešenja o građevinskoj dozvoli bila bi naneta šteta širim interesima javnosti koja bi se teško mogla nadoknaditi", stoji u saopštenju. Navodeći da po rešenju Upravnog suda radovi na Kalemegdanu "ne smeju biti nastavljeni dok sud ne donese konačnu odluku o zakonitosti građevinske dozvole", Institut je ocenio da odluka Upravnog suda "pokazuje da vladavina prava u Srbiji i dalje postoji te da borba za zaštitu životne sredine i javnog interesa pravnim sredstvima daje rezultate". RERI je u saopštenju pozvao nadležne organe, a posebno Ministarstvo građevinarstva, Ministarstvo turizma i telekomunikacija, Grad Beograd i JP "Skijališta Srbije" da "poštuju zakone i obustave sve aktivnosti na izgradnji gondole koje nanosi trajnu štetu javnom interesu". Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je 1. aprila izdalo rešenje o građevinskoj dozvoli kojom se na području Beogradske tvrđave i arheološkog nalazišta "Antički Singidunum" na Kalemegdanu odobravaju pripremni radovi koji uključuju iskop zemlje i pobadanje betonskih šipova. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture saopštilo je da će poštovati odluku Upravnog suda o odlаgаnju izvršenjа rešenjа tog resora zа pripremne rаdove nа izgrаdnji gondole nа Kаlemegdаnu. Ministarstvo je u saopštenju navelo da će "kao i uvek do sada", poštovati odluke suda "jer je u okviru svoje nadležnosti doneo zakonito rešenje". "Izrаžаvаmo nаdu dа će Uprаvni sud po tužbi protiv rešenjа Ministаrstvа rаditi jednаko аžurno i efikаsno kаo što je doneo rešenje o odlаgаnju izvršenjа nаšeg rešenjа", stoji u saopštenju. Dodaje se da je posebnа grаđevinskа dozvolа kojom se odobrаvаju pripremni rаdovi na Kalemegdanu "donetа po zаhtevu Skijаlištа Srbije nа osnovu člаnа 133. Zаkonа o plаnirаnju i izgrаdnji i u sklаdu s vаžećim prostornim plаnom i plаnskim аktimа grаdа Beogrаdа, kаo i u sklаdu s rešenjem Zаvodа zа zаštitu spomenikа kulture". Državna sekretarka u ministarstvu Aleksandra Damnjanović za N1 kaže da se divi brzini kojom je sud reagovao, ali insistira da se Ministarstvo pridržavalo svih važećih akata koji se tiču izgradnje gondole prilikom izdavanja dozvole. Damnjanović dodaje - poštovaće odluke suda. izvor
  15. @Smaragdni kamičak то предјело или као аперитив?
  16. Дати људима њихове паре од здравственог осигурања па нека сами одлуче код кога ће и како да се лече, тако једино може да се створи здрава конкуренција међу лекарима, онда ће и те како размишљати како обављају свој посао.
  17. ''Страх животу каља образ често. Ко на брдо, ак и мало, стоји, више види но онај под брдом''.

    Кад би јадници и духовне очи имали, никад не би братски народ, један с'другим, завадили. Ал' да макар мало на Висини постојаше, никад не би у дно брда себи јаме копали. Гледам синоћ и пар ноћи раније, ко у Србији, ко у Црној Гори, ко ће више брат брату мржње исказати. Туга, јад, чемер. Никад се постидети нећу што у себи српске као и црногорске крви носим, иако је по мени крв то иста, но ћу се вазда стидети што глупи бејасмо па дозволисмо туђину да нас завади.

    Петар_II_Петровић_Његош,_песник_и_владика.jpg

  18. Да, али зато готово сви лекари имају проблем, али друге природе - они се уче да су, од првог дана студија, посебни, јединствени, васпитавају се као чланови некаквог клана, и међусобно се веома подржавају да негују један посебан стил комуникације и опхођења према буквално свима, категорисано - пацијенти, родбина, особље, колеге, остали. Наше установе су лекарске установе, не здравствене. Пацијент је пацијент, умирући или "само" прехлађен, то је човек са здравственим проблемом. Лечење такве особе, укључујући и комуникацију са таквом особом јесте посао лекара. Његов посао није да буде супермен и прима поклоне за не знам какве велике акције спашавања живота. Његов посао је и топла реч и разумевање и стрпљење и за онога који има благо повишен притисак. Јер здравље није само одсуство болести, здравље је укупно биопсихосоцијално благостање човека. И лекари то знају, али их није брига, углавном.
  19. Да систем функционише, такви би били кажњени, и онда, с црном мрљом у досијеу, не би могли ни да спуцају у иностранство. Преостало би им смо да се упристоје и раде свој посао савесно.
  20. Али и то је мало, није то довољно, мора више, јер они не живе обичним животом, они не износе смоки када им дођу гости, њихов ниво је да се купи индијски орах и штатијазнам семенке, ето, колико је њихов живот скуп (ово су речи једног лекара, не моје).
  21. Па, сад, не окружују их само сузе. Реално, три четвртине пацијената који посете просечног доктора имају мали проблем, или га пак уопште и немају. Не кажем да им је лако, али навикне се човек на све. А то да њихово понашање није увек како треба, свакако стоји. Не треба трпети бахатост. Ја сам једног доктора који се понашао тако, па још није знао ни да стави руку на уста када кише, јавно наружио, након чега се призвао памети. Пре зато што му познајем надређеног него због мојих речи, али добро.
  1. Учитај још садржаја
×
×
  • Create New...