Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Све активности

This stream auto-updates     

  1. Последњих сат времена
  2. Прелепо, изаћићемо поносно ускоро у свим већим градовима ове наше лепе земље. А своје место имаће и православни ЛГБТ +
  3. Данас
  4. Prva Novosadska nedelju ponosa biće organizovana od 13. do 17. maja, dok će biti prvi Novosadski prajd biti održan 17. maja na Trgu Republike, najavila je danas grupa „Izađi“. Grupa ”IZAĐI”, uz podršku Grada Novog Sada i OPENS 2019 - Omladinska prestonica Evrope Novi Sad, organizuje PRVU NOVOSADSKU NEDELJU PONOSA, pod sloganom “IZAĐImo ZAJEDNO!”, koja će se održati od 13. do 17. maja 2019. godine, dok je sam Prajd zakazan za petak 17. maja u 12 časova na Trgu Republike. 17. maja 1990. godine Svetska zdravstvena organizacija je uklonila homoseksualnost sa liste mentalnih poremećaja. Uprkos tome, u Srbiji, nas - osobe koje privlači isti pol i osobe koje svoj rod vide drugačije - i dalje smatraju bolesnima. I dalje nas krive zbog toga ko smo i kakvi smo rođeni. I dalje strahujemo od nerazumevanja i odbacivanja porodice, prijatelja i celokupnog društva!, kaže se u saopštenju organizatora. Grupa „Izađi“ navela je da želi da doprinese izgradnji demokratskog društva u kojem svi mogu uživati ista prava bez obzira na svoju seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Danas, FB
  5. Dejan Anastasijević, urednik BBC-a na srpskom, preminuo je danas posle duge i teške bolesti. Dejan Anastasijević rođen je u Beogradu 1962. godine. Radio je za više inostranih medijskih kuća, a na Radiju B92 uređivao je kultnu emisiju „Oblačić u stripu“. Takođe, bio je dugogodišnji novinar beogradskog Vremena i američkog magazina TIME i dopisnik Tanjuga iz Brisela. Izveštavao je sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i na Kosovu pa se samim tim „kvalifikovao“ da ga bivši ministar informisanja Aleksandar Vučić u „vladi narodnog jedinstva“ prozove u Skupstini Srbije uz opasku da se „takvi neće tolerisati“. View image on Twitter 158 people are talking about this Twitter Ads info and privacy U aprilu 1999. Dejan je morao da pobegne u Beč sa porodicom jer su mu pretili i njegov život je bio ugrožen. U Beograd se vratio u avgustu 2002, na vreme da pokriva pad Slobodana Miloševića i njegov odlazak u Tribunal za ratne zločine u Hagu. Oktobra 2002, Dejan je bio prvi srpski novinar koji je svedočio protiv Miloševića. U aprilu 2007. godine preživeo je pokušaj atentata. Tada je na simsu prozora njegovog stana eksplodirala bomba. Druga bomba, koja je takođe bila postavljena, nije eksplodirala. Anastasijević je tada ocenio da „u poslednje vreme svojim tekstovima nije direktno išao na neku ličnost“, već da je bio meta zbog svog celokupnog stava i rada. „Ovo je napad na profesiju i sve ljude koji slično misle“, ocenio je tada Anastasijević i dodao da policija „nije ovo shvatila kao rutinsku stvar, već je celokupnim ponašanjem pokazala da ovo doživljava kao slučaj od najvišeg prioriteta“. 17 people are talking about this Nekoliko godina posle pokušaja atentata, 2010, za list Blic je izjavio da je nakon njegovih tekstove o ratnim zločinima i činjenicu da je bio svedok pred Tribunalom u Hagu, sumnjao da je iza napada na njega stajao Vojisilav Šešelj i Jovica Stanišić. I 2018. godine osvrnuo se na taj pokušaj ubistva. Tada je rekao: „Bio sam besan danima, možda i duže od toga. A sad nisam besan, ali jesam ljut i razočaran u svoju državu zato što za deset godina i tri vlade koje su prošle, tri vlasti, taj slučaj nije rešen“. I tada je tvrdio da nema dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne zastrašivanje jer su mu, kako je tvrdio, tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj. „Čerčil je svojevremeno rekao da je novinarstvo najbolji posao na svetu ako ga čovek napusti na vreme. U mom slučaju ja očigledno nisam iskoristio tu priliku i, na kraju krajeva, to je jedino ono što umem da koliko-toliko dobro radim. U svim drugim stvarima u kojima sam se okušao, a okušao sam se u mnogim poslovima u mladosti, svuda je ispadala neka katastrofa. Ovo mi nekako ide i sad nemam izbora“, ispričao je prošle godine Anastasijević. Kao novinar pokrivao je sve konflikte sa područja bivše Jugoslavije. 67 people are talking about this Bio je poznat po svojim tekstovima o bezbednosnim snagama Srbije, kao i o člancima o ratnim zločinima, a tokom 2007. posebno je pisao o slučaju „Škorpiona“ i braće Bitići. Njegovi izveštaji iz 1998. godine o okrutnosti nad etničkim Albancima na Kosovu doveli su ga do kriminalne optužbe od strane Miloševićevog režima za „širenje dezinformacija i pomaganje teroristima“. 27 people are talking about this Anastasijević je bio urednik knjige o srpskoj opoziciji „Out of Time“ (IWPR, London, 2000), koja je bila burno pozdravljena. Za analitički i hrabar pristup novinarstvu, Anastasijević je dobio više novinarskih nagrada, uključujući nagradu NUNS-a, „Dušan Bogavac“ i „Staša Marinković“, kao i 2008. nagradu holandskog Oxfama Novib/PEN za zalaganje za ljudska prava i slobodu izražavanja.
  6. Синаксар у Велики Четвртак Стихови на свето прање ногу ученицима: На вечери пере ноге ученицима Бог, чија је нога некада навече Едемом ходила. Стихови на Тајну вечеру: Двојака вечера се поставља: Пасха законита, и Пасха нова – крв и тело Господње. Стихови на чудесну молитву: Молиш се Христе, и на лицу страхота: зној као капље крви, молитвом хваташ непријатеља да смрт заиста уништиш. Стихови на издајство: Зашто вам требаху ножеви, зашто коље, варалице народа, против Онога који је хтео да умре ради спасења света? На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство. Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. А кад би увече, каже се, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: Онај комеја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: Који умочи са мном руку у здјелу… и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: Узмите, једи те; исто тако узе и чашу и рече: Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом! А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: Петре, љубиш ли ме, три пута исказано исповедање. После овога речима: Жалосна је душа моја до смрти ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И још: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: Зар не могасте један час пробдети са мном? тј. ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: Кога тражите? Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: Пријатељу, на то ли си дошао? тј. оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите! А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу. Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела. Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
  7. Четвртак Страстне Седмице На јутр. Лк. 108 зач. (од пола) (22 : 1-39)У вријеме оно, приближаваше се пак празник бесквасних хљебова звани Пасха. 2. И тражаху првосвештеници и књижевници како би га убили; али се бојаху народа. 3. А сатана уђе у Јуду, званог Искариотски, који бјеше из броја Дванаесторице. 4. И он отишавши договори се са првосвештеницима и књижевницима и војводама како ће им га издати. 5. А они се обрадоваше, и уговорише да му даду новаца. 6. И он обећа, и тражаше згодну прилику да им га преда без присуства народа. 7. А дође дан бесквасних хљебова у који требаше клати пасхално јагње. 8. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо. 9. А они му рекоше: Гдје хоћеш да уготовимо? 10. А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човјек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. 11. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: гдје је одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? 12. И он ће вам показати велику застрту горњу собу; ондје уготовите. 13. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху. 14. И када дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим. 15. И рече им: Веома зажељех да ову Пасху једем с вама прије него пострадам; 16. Јер вам кажем да је нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем. 17. И узевши чашу заблагодари, и рече: Узмите и раздијелите је међу собом; 18. Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије. 19. И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. 20. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас излива. 21. Али ево руке издајника мојега са мном на трпези. 22. И Син Човјечији, дакле, иде како је одређено; али тешко човјеку ономе који га издаје! 23. И они се стадоше питати међу собом који би, дакле, од њих био тај који ће.то учинити. 24. А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. 25. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. 26. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. 27. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга. 28. А ви сте они који сте се одржали са мном у искушењима мојим. 29. И ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта, 30. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да сједите на пријестолима и судите над дванаест племена Израиљевих. 31. И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. 32. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју. 33. А он му рече: Господе, с тобом сам спреман и у тамницу и у смрт ићи. 34. А он рече: Кажем ти, Петре, неће данас запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш. 35. И рече им: Кад вас послах без кесе и торбе и обуће, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. 36. А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. 37. Јер вам кажем, да још и то што је написано: И уврстише га међу безаконике, треба да се изврши на мени; Јер што је о мени писано завршава се. 38. А они рекоше: Господе, ево овдје два ножа. А он им рече: Доста је. 39. И изишавши, отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше и ученици његови.На 1-м часу:Јер. 11 : 11-23; 12 : 1-5, 9-11, 14-15Овако говори Господ: ево, навешћу на њих беде, од којих побећи не могу, и завапиће ка Мени, и нећу их услишити 12. и поћи ће градови Јудини и становници Јерусалима, и завапиће боговима којима они каде, који их неће спасти у време жалости их 13. Колико је градова твојих, толико беше богова твојих, Јудо, и колико је путева Јерусалимских, толико постависте олтара стидних, олтара за кађење Ваалу. 14. Ти се не моли за људе ове и не умољавај за њих у молби ни молитви; нећу услишити у време вапаја их ка Мени ни у време беде их. 15. Зашто вољени у дому Мојем учинише мрзости (многе)? Зар завети и месо свето скидају с тебе зла твоја, или ћеш помоћу њих избећи? 16. Маслином сеновитом, красном видом, назва тебе Господ, при гласу обрезивања њеног; огањ се разгоре у њој, велика жалост на тебе, бескорисне постадоше гране њене. 17. И Господ Сила, Који те насадо, рече на тебе зло за зла дома Израиљева и дома Јудина, која учинише на гнев Мени кадећи Ваалу. Господе, реци ми, и разумећу: тада видех дела њихова. 19. А ја, као јагње незлобно, вођено на клање, не разумех да против мене помислише мисао злу, гооворећи: дођите да убацимо дрбо у хлеб његов и да га истребимо са земље живих, и да се име његово не помене више. 20. Господе Саваот, судећи праведно, испитујући срца и утробе, да видим освету Твоју против њих, јер Теби открих оправдање моје. 21. Стога овако говори Господ на људе Анатотске, иштуће душу моју, говореће: не пророкуј о имену Господњем, иначе ћеш умрети у рукама нашим. 22. Стога овако говори Господ Сила: ево, Ја ћу их посетити: момци их ће мачем умрети, и синови и кћери их скончаће од глади, 23. и нико неће остати од њих, јер ћу навести беде на живеће у Анатоту у време посете њима. 1. Праведан јеси, Господе, јер одговарам пред Тобом: и о судбама ћу проговорити пред Тобом; зашто пут нечастивих напредује, обиљем обасипаш чинеће безакоње? 2. Насадио си их, и укоренише се, изродише децу и наплодише се: близу си уста их, далеко од утробе их. 3. И Ти, Господе, разумећеш ме, видео си ме и искушао си срце моје пред Тобом: сабери их као овце на клање, и очисти их у дан клања их. 4. Докле ће плакати земља, и трава пољска исушити од злобе живећих на њој? Погибоше животиње и птице, јер рекоше: неће Бог видети путеве наше. 5. Ноге твоје хитају и слабе те: као ћеш се спремити за (јахање) коња? И у земљи мира твојег поуздан био си, шта ћеш чинити у хуку Јорданском? 9. Зар је јазбина хијенина наслеђе Моје, или пећина око ње? Идите, саберите све звери пољске, да дођу и поједу их. 10. Пастири многи упропастише виноград мој, оскрнавише удео Мој, претворише удео жељени Мој у пустињу непроходну, 11. претворише га у пустош. Мене ради разарањем је разорена сва земља, јер нема ниједног да размишља срцем. 14. Јер овако говори Господ о свим суседим злим, дотичућим се наслеђа Мојег, које разделих народу Мојем Израиљу: ево, Ја ћу их истргнути из земље, и дом Јудин извргнућу од њих. 15. И након што их истргну, обратићу се и помиловаћу их, и населићу сваког од њих у наслеђе своје и земљу своју.На веч:Изл. 19 : 10-19Рече Господ Мојсеју: сишавши, засведочи људима и очисти их данас и сутра, и да исперу хаљине, 11. и да буду спремни у дан трећи: у трећи ће дан сићи Господ на гору Синајску пред свим људима; 12. и построј људе уоколо, говорећи: пазите се да не узиђете на гору и ничим да је се не дотакнете: сваки дотакавши се горе смрћу ће умрети; 13. да га се не дотакне рука – камењем да се заспе или стрелом застрели, било човек, било животиња – неће остати жив; кад се гласови и трубе и облак удаље са горе, они нека узиђу на гору. 14. Сиђе Мојсеј са горе народу, и освешта их, и испраша хаљине своје; 15. и рече људима: будите спремни – три дана не улазите женама. 16. Би у трећи дан у свитање, и беху гласови, и муње и облак мрачан на гори Синајској, глас трубе затруби силно; и побоја се сав народ што би у логору; 17. изведе Мојсеј народ у сусрет Богу из логора, и сташе под гором. 18. Гора се Синајска димљаше сва, силаска ради Божија на њу у огњу, и подизаше се дим, као дим из пећи; и ужаснуше се сви људи веома. 19. И беху гласови трубни силни веома; Мојсеј говораше, Бог одговараше њему гласом.Јов. 38 : 1-23, 42 : 1-5Господ одговори Јову из буре, и рече: 2. ко је тај који срива од Мене савет, држећи речи у срцу - од Мене ли се мисли утајити? 3. Опаши бедра твоја као човек: питаћу те, ти Ми одговарај. 4. Где си био, када основах земљу? Казуј ми, ако имаш разум. 5. Ко јој је положио мере, знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? 6. На чему стубови њени утврђени? Ко положи камен кајеугаони на њој? 7. Када створене бише звезде, восхвалише ме гласом силним сви Анђели Моји. 8. Заградих море вратима, када се изливаше из утробе матере своје излазећи; 9. положих му облак за одевање, магом га препових; 10. и положих му пределе, обложивши запорима и вратима 11. рекох му: до овде ћеш доћи, и нећеш даље, но ће се у тебе скршити вали твоји. 12. Или при теби саставих свелост јутарњу, зора зна чин свој, 13. ухватити се за крајеве земље, отрести нечастиве са ње? 14. Или си ти, блато узевши, од земље саздао живо створење, и говорећег га посадио на земљу? 15. Јеси ли отео од нечастивих светлост, мишицу гордих скршио ли си? 16. Јеси ли дошао на изворе мора, по траговима бездна ходио ли си? 17. Отворише ли ти се са страхом врата смртна, вратари адови видевши те, побојаше ли се? 18. Јеси ли научио ширину поднебесне? Реци ми, колика је? 19. У којој се земљи настањује светлост, тами где је место? 20. Хоћеш ли ме увести у пределе њихове, знаш ли и путеве им? 21. Знам да тад си рођен, и број лета твојих је велик. 22. Да ли си дошао у ризнице снежне, и ризнице града видео ли си? 23. Принадлеже ли теби у час непријатеља, у дан битке и рата? 1. Одговори Јов, и рече Господу: 2. знам, да све можеш, немогуће Теби ништа није. 3. Ко утаји од тебе савет, штеди речи и мисли се од Тебе утајити? Ко ће ми возвестити што не знах, велика и чудесна, која не познавах? 4. Послушај ме, Господе, да и ја проговорим: питаћу Те, Ти ме научи: 5. Слухом уха слушах те испрва, сада око моје виде Те.Иса. 50 : 4-11Господ Бог даје ми језик учен, разумети када треба рећи реч: даде ми јутро, даде ми и ухо за слушање, 5. и наук Господњи отвара уши Моје; Ја се не противим, нити противречим. 6. Плећа Моја предах ранама и образе моје на шамаре, лица Мог не одвратих од срамоте пљувања, 7. и Господ Бог Ми помоћник би; стога се не посрамих, но положих лице своје као тврди камен и схватих да се нећу постидети; 8. јер се приближи оправдавајући Ме. Ко се бори са Мном? Нека Ми се супротстави истовремено. И ко се суди са Мном? Нека Ми се приближи. 9. Ево, Господ Бог Ми помаже: ко ће Ме озлобити? Сви ћете као хаљина оветшати, као мољац ће вас изјести. 10. Ко се од вас боји Господа? Нек' послуша глас Детета Његовог. Који ходите у тами, и немате светлости, надајте се на име Господње, и утврдите се у Богу. 11. Ево, сви ви огањ разгарате, и усиљујете пламен; идете светлошћу огња вашег и пламеном, који разгоресте. Мене ради би вам ово, у жалости ћете заспати.На Лит. 1 Кор. 149 зач. (11 : 23-32)Браћо, ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, 24. И захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. 25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. 26. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. 27. Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. 28. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. 29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. 30. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. 31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. 32. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом. Јев. саставно: Мт. 107 зач. (26 : 1-20). Јн. 44 зач. (13 : 3-17). Мт. 108 зач. (од пола) (26 : 21-39). Лк. 109 зач. (22 : 43-45). Мт. 108 зач. (26 : 40 - 27 : 2).Рече Господ Својим ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и Син Човјечији биће предан да се разапне. Тада се скупише првосвештеници и књижевници и старјешине народа у двор првосвештеника по имену Кајафа; и савјетоваше се како би Исуса на пријевару ухватили и убили. И говораху: Али не о празнику, да се не би народ побунио. А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом. А кад ово видјеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. А разумјевши Исус рече им: Што ометате жену? Она учини добро дјело на мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда. А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда. А у први дан бесквасних хљебова, приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Вријеме је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповједи Исус, и уготовише Пасху. А кад би увече, сједе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Знајући Исус да му је Отац све дао у руке, и да од Бога изиђе, и Богу иде, устаде од вечере и скиде горње хаљине, па узе убрус и опаса се њиме. Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим бјеше опасан. Онда дође Симону Петру, а овај му рече: Господе, зар ти моје ноге да опереш? Одговори Исус и рече му: Што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије разумјети. Рече му Петар: Никада ти нећеш опрати моје ноге. Исус му одговори: Ако те не оперем, немаш удјела са мном. Рече му Симон Петар: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу. Рече му Исус: Окупани нема потребе шта да пере осим ногу, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви. Јер знађаше издајника својега, зато рече: Нисте сви чисти. А кад им опра ноге, узе хаљине своје па опет сједе за трпезу и рече им: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините. Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате, блажени сте ако то творите. И док јеђаху рече им: Заиста вам кажем: један од вас издаће ме. И ожалостивши се веома, поче му сваки од њих говорити: Да нисам ја, Господе? А он одговарајући рече: Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати. Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек. А Јуда, издајник његов, одговарајући рече: Да нисам ја, Учитељу? Рече му: Ти каза! И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску. Тада им рече Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у Писму стоји: Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се. А по васкрсењу своме отићи ћу пред вама у Галилеју. А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Рече му Исус: Заиста ти кажем: Ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи. Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! Тако рекоше и сви ученици. Тада Исус дође са њима у мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима: Сједите ту док ја одем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева, поче се жалостити и туговати. Тада им рече Исус: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите са мном. И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти! А јави му се анђео с неба кријепећи га. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу. И уставши од молитве дође ученицима, нађе их гдје спавају, и рече Петру: Зар не могосте један час пробдјети са мном? Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело слабо. Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И дошавши нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале. И оставивши их, отиде опет те се трећи пут помоли говорећи оне исте ријечи. Тада дође ученицима својим и рече им: Још спавате и почивате! Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево, приближио се издајник мој. И док он још тако говораше, гле, Јуда, један од Дванаесторице, дође, и са њим људи многи с ножевима и с кољем од првосвештеника и старјешина народних. А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га. И гле, један од оних, што бијаху са Исусом, машивши се руком, извади нож свој те удари слугу првосвештеникова, и одреза му ухо. Тада му рече Исус: Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде? У тај час рече Исус људима: Као на разбојника изишли сте с ножевима и с кољем да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и не ухватисте ме. А ово је све било да се испуне Писма пророчка. Тада га сви ученици оставише и побјегоше. А они што ухватише Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову. Шта мислите? А ови одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му попљуваше лице и удараху га, а друти га бијаху по образима, говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари? А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих: јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко. А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народа против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.На прању ногу:Јн. 44 зач. (13 : 1-11).У вријеме оно, пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овога свијета Оцу, љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја. 2. И кад би вечера, пошто ђаво већ бјеше метнуо у срце Јуди Симонову Искариотском да га изда, 3. Знајући Исус да му је Отац све дао у руке, и да од Бога изиђе, и Богу иде, 4. Устаде од вечере и скиде горње хаљине, па узе убрус и опаса се њиме. 5. Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим бјеше опасан. 6. Онда дође Симону Петру, а овај му рече: Господе, зар ти моје ноге да опереш? 7. Одговори Исус и рече му: Што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије разумјети. 8. Рече му Петар: Никада ти нећеш опрати моје ноге. Исус му одговори: Ако те не оперем, немаш удјела са мном. 9. Рече му Симон Петар: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу. 10. Рече му Исус: Окупани нема потребе шта да пере осим ногу, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви. 11. Јер знађаше издајника својега, зато рече: Нисте сви чисти. По прању ногу: Јн. 45 зач. (13 : 12-17).У вријеме оно, кад Исус опра ноге ученицима, узе хаљине своје па опет сједе за трпезу и рече им: Знате ли шта сам вам учинио? 13. Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. 14. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. 15. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините. 16. Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. 17. Кад ово знате, блажени сте ако то творите.
  8. само наставите у миру ...
  9. Четвртак Страстне Седмице - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом – оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју – не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди.
  10. GeniusAtWork

    Napredna zona sumraka

    Ова тема, са баш овим насловом, је отворена пре више од годину дана. И за то време се скоро свакодневно писало у њој. Занимљиво да постојање теме са оваквим насловом на форуму није никоме сметало до пре пар недеља. Што ли је тако, питам се питам
  11. РПЦ се противи обавезној вакцинацији деце. https://novinenovosadske.rs/index.php/2019/04/24/od-danas-sluzbeno-versko-izuzece-pravoslavnih-od-obaveznih-vakcinacija/#
  12. Ne uklapa se u sam tekst... kraj 1.Moj. 2:20 ti ruši tu koncepciju... jer tu ne piše da životinje nisu baš neko društvo kao nekakva konstatacija, nego da među životinjama (prilikom imenovanja tj. upoznavanja sa Adamom) nije nađen odgovarajući drugar... Dakle ide (iskoristiću tvoje formulacije): - hajde da napravimo drugara Adamu, ne valja da je sam - Bog je stvorio sve životinje i doveo ih Adamu da ih imenuje - Adam ih je imenovao ali među njima nije nađen drugar - i na kraju je Bog od rebra Bog napravio Evu
  13. Јуче
  14. http://www.ancient-hebrew.org/language_philosophy.html Step Logic vs. Block Logic While the Modern Western person thinks and arranges events chronologically (Step Logic), the Ancient Hebrews thought and arranged events according to action and purpose (Block Logic). Let me demonstrate with the following paragraph from a western step logic perspective. "I got up and ate breakfast and read the newspaper. I then drove to work. While at work I read yesterday's reports. At noon I walked across the street for lunch. While there I read a magazine. Back at work I read my emails. After work I drove home and had dinner." Now let me rearrange this paragraph in block form, the way the Hebrews would have conveyed this same story. "I drove to work and walked across the street and I drove home. I ate breakfast and I ate lunch and I ate dinner. I read the newspaper and I read the reports and I read a magazine and I read my emails." To a person who is steeped in Western step logic, this paragraph would seem illogical as there is no way to make any chronological sense out of this narrative. However, this narrative would make much more sense to a person who is steeped in block logic as they can easily see my actions being grouped together. It is very important when reading the Bible to ignore the philosophy that has been ingrained in you and instead learn a completely new form of philosophy and logic. Western readers of the Bible, who are reading the Bible from a linear perspective, read the creation account in Genesis as if it was written in chronological order, but this was not how the narrative was written; the different events of the creation account are recorded in blocks of related events. The first three days of creation are related to separation. Day 1 – Separating light from darkness Day 2 – Separating the water from the sky Day 3 – Separating the land from the water The next three days of creation are related to the filling of the creation. Day 4 – Filling the light with the sun and the dark with the moon Day 5 – Filling the water fish and the sky with birds Day 6 – Filling the land with animals and man The record of events for the first six days of creation, are written in blocks of parallels, a form of Hebrew poetry, and can be written like this; 1 – Separating light from darkness 2 – Separating the water from the sky 3 – Separating the land from the water 4 – Filling the light with the sun and the dark with the moon 5 – Filling up the water with fish and the sky with birds 6 – Filling up the land with animals Days 1 and 4 are paralleled with each other and are recording the same event as we can see from the following verses. And God saw that the light was good. And God separated the light from the darkness. (ESV, Genesis 1:4) And God said, “Let there be lights in the expanse of the heavens to separate the day from the night … and to separate the light from the darkness. And God saw that it was good." (ESV, Genesis 1:14a, 18b) Verse 4 occurs on the first day and is describing the action of God separating light and darkness, but in verse 14, which is day four, we have God again separating light and darkness. There are only two possible explanations for this. Either the separation of light and darkness on the first day disappeared and had to be separated again on the fourth day, or the first and fourth days are recording the same event. In addition, days 2 and 5 are recording the same event, as are days 3 and 6.
  15. Дај немој молим те отворено (пристрасне) креационистичке сајтове Ево ти једног који "мало" више зна о јеврејској лингвистици а ни не прича о креацинизму и сличном: http://www.ancient-hebrew.org/language_poetry.html Иначе, чак и ако се текст не доживи или интерпретира као (чиста, симболичка) поезија, сама структура шаље и друге поруке осим површне хронолошке, јер ради те структуре су направљени хронолошки "проблеми" који се решавају разним конструкцијма у буквалном тумачењу (а чим се крене са конструкцијама ствари могу да се отму контроли јер се поставља питање: ко одређује докле се са конструкцијама може ићи?). Будући да ништа од тога није случајно неразумно је задржати се само на најочигледнијем и површинском тумачењу. Уосталом ако су то оци радили не видим ни за нас велики проблем.
  16. ( dobro, ako je mogucnost hodanja deo zivotinjskog sveta onda je i covek zivuljka... ) Ovde sam nasao nesto o analizi knjizevnog stila Postanja, meni deluje okey, bar sto se tice analize knjizevnog stila : https://creation.com/knjiga-postanka-je-povijest Po meni, , po nekom mojem razmisljanju, knjiga Postanja koja se bavi temom koja se desila u proslosti i koja se tice stvaranja svega i zbog toga ona,.... po samoj prirodi stvari opisa misticnog dela stvaranja svega koje niko nije video niti moze zamisliti u svome umu ,......mora da je takva u opisivanju tih dogadjaja, da kroz simvole i kroz poseban nacin izrazavanja nekako, tj. sto je vise bolje i tacnije i realnije i koliko je moguce preciznije ljudskim jezikom, prenese ceo dogadjaj samog stvaranja u svom izvornom narativu, .....koji je dogadjaj opet, sa druge strane vrlo tesko opisati i preneti obicnim nacinom govora i konstrukcija recenica,.... i zbog svega toga je pred ovom knjigom bio 'tezak' zadatak da to nekako sve uklopi u neku smislenu i skladnu celinu,.... sto je opet, po mene', dobro odradjeno. U sustini to znaci, drugim recima receno, ..... znaci, da se slazem sa tobom Vlado (naravno, po kontekstu ...) da je sama kniga Postanja vrlo slozeno knjizevno, versko i teolosko delo koje zahteva mnogo opreza kod tacnog i objektivnog rastumacivanja stanja stvari koje nam donosi sama prica. Mnogi su, premnogo, je nazalost njih palo u pogresno tumacenje ove knjige. Naravno, znas i sam, da bi zadrzali tacan i precizan kurs kojim nas vodi prica u Postanju od pocetka do kraja, neophodno je da se drzimo osnovnih principa koji su ustanovili sveti oci prilikom egzegeze pisma i posebno delova svake knjige ponaosob i tako i na taj nacin i mi sami mozemo na osnovu njihovih smernica, da imamo svoje osnovne smernice tumacenja knjige Postanja, tj. onih osnovnih verskih stvari koje su bitne za nas odnos sa Bogom. (koje su to stvari, mozemo procitati kod pisanija otaca....da ne sirimo temu)
  17. Ћуте, ћуте, ал кад рекну све надокнаде
  18. Ne mogu da otvorim video, ako ga ima na YT daj neki link otud...
  19. @Ведран* уууу... ови калуђери када се распишу гори су од тебе...
  20. Одређени број светогорских монаха 17. марта упутио је писмо свештеном Киноту тражћи да се украјинским расколницима забрани приступ на Св Гору. Старцы Афона просят закрыть доступ украинским раскольникам на Святую Гору 24 апреля 2019, 17:26 Павел Короленок 5020 6 Святая Гора Афон 12 афонских старцев написали письмо Священному Киноту в связи с «украинским вопросом» и предупредили о глобальной угрозе раскола для всего Православия. Афонские старцы опубликовали открытое письмо к Священному Киноту Святой горы Афон, в котором выразили беспокойство в связи с предоставлением украинским раскольникам автокефалии. СПЖ публикует полный текст письма, датированного 17 марта 2019 года: «С большой скорбью и беспокойством мы узнаем о том, что происходит в Православной Церкви в целом по причине неканонического предоставления автокефалии раскольникам Украины без согласия канонической автономной Церкви во главе с Митрополитом Онуфрием, которая продолжает считать новых автокефалов раскольниками, не имеет с ними общения, а на основании священных канонов и со всеми теми, кто имеет общение с раскольниками. Русская Церковь уже прервала общение со Вселенским патриархатом, который, несмотря на ясное запрещение священных канонов, самовольно предоставил автокефалию, вторгнувшись за пределы своих границ в чужую юрисдикцию. Таким же точно образом поступят и другие Церкви, как они уже заявили. Существует угроза расширения и распространения раскола в масштабах, подобных расколу 1054 года. Еще не затянулись раны и травмы, вызванные Собором в Колимбари на Крите, который воцерковлением ересей и поддержкой всеереси экуменизма разорвал всякую связь с осуждающей эти ереси православной отеческой и соборной традицией. Мы стоим перед новыми ранами на теле Церкви, исключительная ответственность за которые лежит на Вселенском патриархате, когда оправдываются уже не ереси, а расколы. Таким образом наносится удар и возникают препятствия для спасения людей, потому что Священное Писание и отеческая традиция многократно научают, что ересь и раскол ведут в погибель, поскольку там не действует Святой Дух. Мы ограничимся лишь немногими свидетельствами. Причисляя раскол ко второму после ереси экклесиологическому отклонению, Василий Великий учит, что "Отступившие от Церкви уже не имели на себе благодати Святаго Духа. Ибо оскудело преподание благодати, потому что пресеклось законное преемство". А далее он продолжает говорить о том, что они не могут уже более другим через таинства преподавать благодать, от которой сами отпали: "Но отторженные, соделавшись мирянами, не имели власти ни крестить, ни рукополагать и не могли преподать другим благодать Святаго Духа, от которой сами отпали". Также стремясь предотвратить расколы, святитель Иоанн Златоуст учит, что раскалывать Церковь есть зло не меньшее, чем впадать в ересь: "Производить разделения в Церкви не меньшее зло, как и впадать в ереси". Он полагает, что ничто так не гневит Бога, как разделения и расколы, и вспоминает мнение святого мужа, согласно которому даже мученическая кровь не может загладить греха раскола. Ересь и раскол есть дела диавола. Когда ему не удается воспрепятствовать спасению с помощью ересей, тогда он действует так, чтобы спровоцировать расколы. 13-е правило состоявшегося при Фотии Великом в 861 году Двукратного Константинопольского Собора в сжатом виде демонстрирует образ мыслей всей Церкви: "Вселукавый, посеяв в Церкви Христовой семена еретических плевел, и видя, как их с корнем посекает меч Духа, вступив на другой путь коварства, покушаясь разделить Христово тело безумством раскольников". Причина беспокойства и написания настоящего письма лежит в том, что мы, святогорцы, желаем проявить свою решимость и не стать причастниками раскола, подвергнув таким образом опасности наше спасение. Мы оставили мир и удовольствия мира и употребляем душу и тело на аскетические подвиги, дабы улучить милость Божию. Разве не было бы непростительным нерадением и безумием привести в негодность наши труды и чаяния, причащаясь с отлученными от евхаристического общения украинскими раскольниками, изверженными из сана Русской Церковью, которой они принадлежат три с лишним века, согласно неизменному, непрерывному и общему признанию всех православных, не исключая Вселенский патриархат? В данном случае каноническая традиция ясна. 33-е правило Лаодикийского Собора запрещает совместные молитвы с еретиками и раскольниками: "О том, что не должно молиться вместе с еретиками или раскольниками". А 2-е правило Антиохийского Собора определяет, что тот, кто будет в общении с отлученными, то да будет и сам вне общения, и что другая Церковь не может восстановить отлученных от общения: "Да не будет же позволено иметь общение с отлученными и принимать в одной Церкви тех, которых не принимают в собрании другой Церкви. Если же кто-либо из епископов, или пресвитеров, или кто-либо из клира будет в общении с отлученными, то да будет и сам вне общения как нарушающий церковное правило". Отлученных от общения Синод другой Церкви вернуть в общение не может, а только тот, кто подверг их прещению. Нарушающие это правило, как поступил патриарх Варфоломей с украинскими раскольниками, которых подвергла прещениям Русская Церковь и которых только она одна может вернуть в общение, извергаются из Церкви. Так повелевает и 4-е правило того же Антиохийского Собора: "Если епископ, изверженный Собором, или пресвитер, или диакон, изверженный своим епископом, дерзнет совершить какое-либо служение, – епископ ли по прежнему своему обычаю, или пресвитер, или диакон, – то ему уже не остается надежды ни восстановиться на другом Соборе, ни оправдаться. Кроме того, всех состоящих в общении с ними следует отлучать от Церкви, особенно если они, зная решение, вынесенное против вышеуказанных лиц, дерзнут иметь с ними общение". Церковная ситуация в Украине, хотя и простая, все же опасно усложнилась после незаконного вторжения патриарха Варфоломея в чужую юрисдикцию и вхождения в общение с лишенными общения раскольниками. До 1686 года Украина подчинялась Вселенскому патриархату, как ранее, до 1590 года, подчинялась ему и Русская Церковь. В 1686 году деянием патриарха Дионисия IV она вошла в юрисдикцию Московского Патриархата, в которой по общеправославному согласию пребывает вплоть до сего дня 333 года. Одновременно с возникновением после падения коммунизма в 1990 году независимого украинского государства встал вопрос и о создании независимой автокефальной Церкви. Речь идет о законной и оправданной просьбе, на которую Русская Церковь откликнулась отчасти, предоставив статус широкой автономии, но не полной автокефалии. Возражая против этого решения, митрополит Киевский Филарет, тогда еще канонический епископ Русской Церкви, после своего поражения на выборах Патриарха Московского произвел раскол, создав свою собственную, независимую Церковь, за что был наказан лишением сана и анафематствован. Существовала еще одна раскольническая Церковь под руководством Макария Малетича, изверженного из сана священника, который впоследствии "был рукоположен во епископы" не просто раскольниками, а одновременно и лишенными формального канонического преемства. Все православные считали эти две лишенные общения группировки раскольническими. Но недавно, 15 декабря 2018 года, они соединились и 6 января 2019 года в качестве канонической Церкви были самочинно приняты в общение одним лишь патриархом Варфоломеем. А канонической и законной Церковью до сего дня всеми считается та, которая принадлежит юрисдикции Русской Церкви – автономная Украинская Церковь во главе с Митрополитом Онуфрием. Мы не будем далее вдаваться в исторический, канонический и геополитический анализы, многие из которых дают убедительные объяснения в отношении вмешательства Константинополя в украинский вопрос. Мы заинтересованы в том, чтобы отметить экклесиологические и сотериологические последствия и прояснить нашу собственную позицию, выразив свою обеспокоенность. Давно известно, что патриарх Варфоломей не питает особого уважения к священным канонам, которые он нарушал и нарушает, особенно в отношении связей с еретиками, а сейчас еще и с раскольниками. Он вмешался в вопрос украинской автокефалии, не имея на то канонической юрисдикции и полномочий. Вначале, опираясь на недостаточно образованных или корыстных богословских консультантов, он попытался обосновать свое вторжение ссылкой на такое установление, как эклитон, т.е. что он один, как второй папа, может принимать апелляции и обращения из прочих автокефальных Церквей, поскольку является якобы не первым среди равных, а первым без равных, согласно новоявленному папствующему мнению горе-богословов постотеческой эпохи. Но этот аргумент сразу же с шумом обрушился, потому что противоречит соборной системе управления Церковью, в рамках которой все патриархи и предстоятели рассматриваются как равные между собой, а Константинопольский имеет лишь первенство чести, а не власти, на что претендует папа. Право же принятия апелляций распространяется только на относящихся к его собственной юрисдикции, а не к юрисдикции других патриархов. Бесспорна и несомненна каноническая традиция, которую в сжатом виде изложил богодвижимый ум одного из наших величайших богословов и канонистов преподобного Никодима Святогорца, перед величием которого должны постыдиться все помышляющие и предлагающие новшества или скрывающие пустое. В пространном примечании он комментирует 9-е правило IV-го Вселенского Собора, которое предполагает, что в случае возникновения сомнения в судебных решениях епископы и прочие клирики обращаются к экзарху диоцеза или к предстоятелю престола царствующего града. Преподобный отец толкует правило на основании церковной истории, множества других правил, [мнений] авторитетных древних канонистов, а также византийского законодательства благочестивых царей, заключая, что: "Константинопольский предстоятель не имеет права действовать в диоцезах и областях других патриархов, и это правило не дало ему права принимать апелляции по любому делу во вселенской Церкви". Среди прочего, он цитирует и мнение авторитетного канониста Зонары, который говорит, что "Константинопольский предстоятель рассматривает апелляции только подчиненных Константинопольскому предстоятелю, как и римский папа рассматривает лишь апелляции подчиняющихся римскому папе", и что "Константинопольский предстоятель есть первый единственный и последний судья над подчиненными ему митрополитами – но не над теми, которые подчиняются остальным патриархам". Когда же патриарх Варфоломей убедился в том, что в своем трансграничном вмешательстве в пределы чужой юрисдикции он не может опереться на эклитон, то с помощью готовых услужить ему собственных советников спустя 333 года обнаружил, что Украина относится к юрисдикции не Русской, а Константинопольской Церкви! Его невнимательные или воинствующие богословы скрыли и превратно перетолковали множество документов и мнений, чтобы прийти к смешному выводу о временном характере передачи Украины Русской Церкви (временный характер длинною в три с лишним века!), а сейчас эта уступка отменяется. Необходимо отметить, что все без исключения автокефальные Церкви до сего дня всегда считали и считают Украинскую Церковь частью Церкви Русской, а Митрополитом Киевским признают мудрого и скромного владыку Онуфрия. Следовательно, восстановление украинских раскольников чужим, вторгнувшимся патриархом и самочинное предоставление им церковной автокефалии, которую не просила каноническая Поместная Церковь, вопреки противоположному мнению их собственного церковного священноначалия, без всеправославного консенсуса, а скорее, несмотря на всеправославное возражение, мнимая и неканоническая отсылка на право принимать апелляции, смехотворная претензия на юрисдикцию спустя три с лишним века, сопровождавшаяся перетолкованием соответствующих документов, делают статус новой автокефалии проблематичным. Раскольники остаются раскольниками, а единственной канонической Церковью в Украине является та, которую возглавляет Митрополит Онуфрий. И посему ни одна автокефальная Церковь до сего дня, за исключением Константинопольской, не признает нового "митрополита" лжеавтокефальной "Церкви" – раскольника Епифания. Мы считаем не только несправедливой, но и лишенной элементарной логики намеренную близорукость некоторых в отношении этого основополагающего взгляда на данную проблему и одностороннюю с их стороны концентрацию на не связанных с этим взглядом вопросах: например, на национализме или экуменизме главных представителей (прошлого и настоящего) Русской, но не канонической Украинской Церкви, на которые они наводят увеличительное стекло, чтобы оправдать неканоничность поступков. Мы, большинство отцов-святогорцев, возрадовались радостью великой, когда подавляющим большинством голосов Священный Кинот принял решение не направлять представителей или даже поздравительного письма на интронизацию раскольника Епифания. Но очень огорчились из-за монастырей, которые оказались [в этом вопросе] в меньшинстве, и из-за тех немногих отдельных лиц, которые уступили давлению, проигнорировали ваше решение и приняли участие в интронизации! Точно такие же чувства радости наполнили наши сердца по поводу того, что многие обители воспрепятствовали посещению их "епископами" и "клириками" новой лжецеркви, но горечь и бесстрастный гнев – в отношении, к счастью, тех немногих, которые любезно приняли их и/или сослужили с ними!!! Высокопреподобные честные отцы, в силу серьезности данного вопроса, ради того авторитета и резонанса, которые имеет афонское свидетельство во всем православном мире, а также ради обеспечения внутриафонского единства ПРОСИМ ВАС до всеправославного решения запретить доступ указанным раскольникам в наше Святое Место или, по крайней мере, "совершать им что-либо как клирикам". Тот факт, что на интронизации "архиепископа" Епифания не присутствовала в лице своего представителя ни одна Церковь, а также то, что, несмотря на невыносимое давление, за истекшие три месяца ни одна Церковь не вошла в общение с его "Церковью", мы считаем, что эти обстоятельства вынуждают принять вышеуказанное решение. А сведения о новых волнах посещений данными раскольниками Святой Горы Афон на праздник Благовещения и после Пасхи Господней понуждают к тому, чтобы это решение было принято как можно быстрее. К тому же, вы, наверное, знаете и из других источников, и прежде всего из информационных писем, направленных вам канонической Украинской Церковью, что самые главные деятели (прошлого и нынешнего) раскольнической "иерархии" отягощены осуждением церковных (не только Украинской Церкви, но и Константинопольской, Болгарской и др.), но и гражданских судов за тяжкие нравственные преступления, немыслимые и для мирян, и для нехристиан! Отягощены они также и активным вмешательством в относительно недавний болгарский раскол, связями с украинскими униатами, страшными гонениями, которым при содействии государственных властей они подвергают каноническую Церковь последние пять лет, а особенно после признания их патриархом Варфоломеем, недавними неприемлемыми заявлениями "архиепископа" Епифания по поводу гомосексуалистов и т.п. Наконец, вы поймете, что их визиты в наше святоименное место отнюдь не носят паломнический характер, но нацелены на эксплуатацию авторитета ожидаемой ими благоприятной позиции Афона для выведения их из всеправославной изоляции и на достижение своих беззаконных планов. Мы, во всяком случае, по благодати Божией следуя безошибочной, соборной и отеческой традиции Церкви, не будем подвергать опасности наше спасение, вступая в общение с лишенным общения украинскими раскольниками, полагая, что те, кто вступает в общение с лишенными общения, сами, по крайнем мере потенциально, отлучаются от общения. Подобным общением мы также не будем содействовать в гонениях на каноническую Церковь и в увековечении раскола на местном уровне, и на уровне всего Православия. Боимся мы и внутриафонского раскола, если не будут приняты правильные и мужественные решения. Ожидая вашего своевременного ответа с почтением и подобающим уважением, Старец Арсений иеромонах с братством, келья "Панагуда" монастыря Кутлумуш; старец Авраам иеромонах с братством, калива святого Герасима, Кутлумушский скит; старец Феофил иеродиакон с братством, келья святых Бессребреников монастыря Григориат Пахомеев; старец Николай монах, келья святого Димитрия монастыря Хиландар; старец Иосиф монах с братством, келья святых Феодоров монастыря святого Павла; старец Савва монах с братством, келья святых Архангелов монастыря Хиландар Саввеев; старец Никодим монах, келья святого Нектария монастыря Ставроникита; старец Гавриил монах, келья преподобного Христодула монастыря Кутлумуш; старец Ефросин монах с братством, келья святого Иоанна Предтечи монастыря Кутлумуш; старец Паисий монах с братством, келья святых Архангелов монастыря Хиландар; старец Никодим монах, келья святого Иоанна Богослова монастыря Великая Лавра; старец Арсений монах, калива святого преподобномученика Герасима, Кутлумушский скит» https://spzh.news/ru/news/61718-starcy-afona-prosyat-zakryty-dostup-ukrainskim-raskolynikam-na-svyatuju-goru
  21. Pa ne, Bog reče "hajde da napravimo drugara Adamu, ne valja da je sam." Onda kaže "jer Bog je stvorio sve životinje od zemlje i doveo ih Adamu da ih imenuje al one ne behu odgovarajuće društvo Adamu" I na kraju od rebra je Bog napravio Evu. Dakle, Bog je stvorio sve životinje pre Adama. Adam je stvoren poslednjeg dana stvaranja. Kasnije, Bog je rešio da mu stvori druga jer životinje (pre Adama stvorene ali kasnije imenovane - od strane Adama) i nisu baš neko društvo in the long run. I onda je iz rebra stvorio Evu.
  22. У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже: Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш. На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом" (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер јасам чокот живота. (и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  23. У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже: Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш. На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом" (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер јасам чокот живота. (и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: View full Странице
  1. Учитај још садржаја
×
×
  • Create New...