Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Zayron

Ратници, крсташи, битке, замкови - Warriors, Crusaders, Battles, Castles

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ратници, крсташи, битке, замкови - Warriors, Crusaders, Battles, Castles

Овај пост је отворен поводом тог врло занимљивог поста господина Зелића о крсташима као његова графичка допуна. Овдје се можете "иживит" до миле воље и напостоват све те своје крсташе што вам сједе по hard discs & files а нисте знали куд би с њима да их напостујете. Зато извуците их из анонимности на свјетло дана и похвалите се њима, нарочито таквима које сте "спацкали" сами у Fotoshopu или неком сличном програму, хехехехе! Страшно смо знатижељни да их видимо. Даље тамо могу бити призори битака, слике утврђења и замкова, коњићи, разне заставе и грбови а нећемо се бранити ни Александру Македонском, Ханибалу, самурајима ни нинђама. Значи овдје ћемо постовати све што је везано са старовјеко и средњовјековно ратовање: слике, илустрације, постере али такођер то могу бити видеа музичка или ауторска као и документарни филмови и фотке из музеја и с археолошких налазишта.

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Витешки редови у српској православној цркви

Из књиге Живојина Андрејића

Почетак приче о змајевима код народа Балкана налазимо у епици у којој су они фантазмагорична митска бића, али и људи, велики јунаци. Готово су непознати змајеви, односно витезови реда змаја, историчног витешког реда, који је установљен почетком XV века у Угарској. Тачније, витешки ред Змаја установио је 12. децембра 1408. године угарски краљ и потоњи римски цар Жигмунд као ред краљевске куће и стожер око кога ће се окупљати најзначајнији племићи његове моћне краљевине и њених вазалних држава.

Истоимени ред су много раније основали и грофови од Фоа са истоветним знаком у виду змаја украшеног драгим камењем чији је број био у вези са рангом носиоца. Да ред Змаја постоји и крајем XIII века сведочи и шлем Жака Арагонског на чијем врху је змај раширених крила и грб са истоветним цимером. Француска владарска бућа Бурбона има грб са двос-труким, уплетеним змајевима. Ту су и енглески змајеви. Познат је грб владарске куће Пендрагон, као и грб енглеске породице са цимером на коме се налази црни змај. Миланска владарска кућа Висконти има у цимеру змаја са круном већ 1395. године. Ова владарска породица се појављује у Ломбардији крајем XI века а велики значај има од XIII до XVII века и за све то време има у грбу представу змаја који избацује Јону.159

Угарски витешки ред Змаја је имао рангове првог -златног и другог - сребрног реда. У првом, златном реду било је 24 владара и припадника највишег племства Средње Европе. Овакво устројство има аналогије у хришћанској теогонији: „И около пријестола бијаху двадесет четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет четири старјешине гдје седе, обучени у бијеле хаљине, и са вјенцима златним на главама својим. Падоше двадесет четири старјешине пред Оним што сједи на пријестолу, и поклонише се Ономе што живи у вијеке вијекова, и положише вијенце своје пред при-јестолом...” Ред је имао задатак да штити интересе римске цркве, краљевске породице и највише властеле, шири братске односе мећу собом и чува веру и феудална права и обичаје. Врло важан задатак је била и борба против неверника и шизматика. Имајући у виду да се под борбом против шизматика подразумева и борба против православаца врло чудно је чланство у овом реду и неких православних владра, а пре свега српског деспота Стефана Лазаревића који је био првоносећи витез. У смислу борбе против неверника, односно Турака оснивање овог реда је имало велики значај за југоисток Европе и Балкан.

У том складу додељивана су и одликовања у облику „змаја са јако дугачким репом, обавијеним око врата и исплаженим језиком”. На леђима змаја налази се штит са положеним крстом, а изнад штита усправан крст са натписом: „О како је бог милосрдан, трпељив и праведан”. Примерак овог ордена је сачуван у Мађарској, а са овим орденом на ленти је насликан тиролски витез Освалд фон Волкенштајн. Колико је квалитетна израда и вредност овог ордена показује и тестамент босанског витеза реда змаја Прибислава Вукотића који је тестаментом својој супрузи Доротеји оставио, поред хаљина, појасева и накита и ознаке витешког реда. Један о тих ордена био је украшен бисерима, дијамантима и рубинима.

Први и највиши степен имао је двадесет четири члана мећу којима је најистакнутије место имао деспот Стефан. Деспотов биограф Константин Филозоф није забележио да је он носилац овог ордена, те га је вероватно носио само у Угарској јавно, али је његов значај у пословима реда био врло велики што не спори ни он: „Долажаху најсветлији њихови (западни) и најхрабрији да служе деспоту, као пред краљем, и на сабору свих кнезова један од витезова благочастивога (Стефана) обори најсилније и узе венац победе. А овај и краљеве благородне и славне витезове имађаше власт венчаваше, тако да су се ови поносили више од свију краљевских (витезова), говорећи: 'Мени деспот витештво уручи'”

У сваком случају, српски извори ћутке прелазе преко деспотовог чланства у овом реду. Не постоји ни један сачувани деспотов грб са представом змаја већ само хипотетични који је новија конструкција.

Први ред, златни змај је био и наследан а поседовали су га, осим првоносећег деспота Стефана Лазаревића,гроф Херман Цељски, Фредерик Цељски, Урлих Цељски, Јован Тамишки, Јаков Сантои, мачвански бан Јован Мароти, тамишки жупан и северински бан Филип де Схоларис (Пипо од Озоре-Спано), грофови Карло и Јован Крбавски, сикулски жупан Михајло Надажди, мармарошки жупан Петар Перењи, палатин Никола Горјански-Гара, Шћибор Шћиборић, Иван Тамаши, Јаков Лацковић де Зенто, мачвански бан Иван Моровић, Никола Сеч, Симон Коњевић-Сечен, кнез и гроф Иван Краковски, магистар краљевских убрусара Иван Јурјев де Алсен, Петар Чех од Левањске вароши, ердељски војвода Никола Чак, бан Павао Бисен, бан Павао де Пећ, Емерик Перењи, Иван Горјански, Гергељи Јанош, Саломон Надажди.

Змајевом реду, колико је познато, није било свештених лица.

У оснивању реда велики значај су имале родбинске везе чланова оснивача. Велики утицај родбинских веза је најочитији на примеру палатина Николе II Горјанског. Он је пре 1389. године био ожењен Теодором, ћерком српског кнеза Лазара. Већ 1408. године он је био у браку са Аном, ћерком грофа Хермана Цељског, старијом сестром угарске краљице Барбаре. Дакле, Херман је имао за зетове краља и палтина Угарске. Осим тога, међу оснивачима је било много браће и рођака: Никола и Јован Горјански, Карло и Јован Крбавски, Петар и Емерик Перењи, Никола Сеч је био муж сестре Николе Горјанског, а ту су отац и син Херман и Фридрих Цељски.

По свему судећи државне титуле су наслеђиване уз помоћ овог реда од стране синова и унука али и браће. Сви Горјански су били палатини: Никола I (1375-1385. године), син Никола П (1403-1433.) и унук Ладислав (1447-1458.). Синови Јована Тамишког Хенрик и Ладис-лав су као и он носили титулу „краљевског вратара”.

Униформа чланова реда је црвена са свиленим огртачем зелене боје преко кога је био златан ланац са орденом змаја. Орден је био украшен разнобојним каменчићима чија је улога била да заведу и преваре ђавола и јеретике. Чланови реда су у свечаним прили-кама носили орден реда на ланцу око врата као што је то забележено за влашког војводу Влада Дракула. Ос-новна обавеза чланова реда је била саветодавна помоћ владару и учествовање у јавним скуповима и саборима. Константин Филозоф тврди да је деспот Стефан од 1419. године редовно ишао на угарске саборе. Био је у Кежмарку када су се састали угарски и пољски краљ Владислав и литвански војвода Витолд. Приликом посете Будиму византијског цара Јована VIII Палеолога 1424. године од деспота Стефана је тражено мишљење и помоћ. Деспот је често давао и војну помоћ угарском краљу. Један велики одред српске војске је 1421. године учествовао у неуспелом крсташком рату против Хусита. Деспот је као и остали златни чланови реда добио право да уводи витезове у ред тако да су се многи поносили тиме да их је баш он примио у Змајев ред.

Народна веровања, али и историјска појава змајева условила је развијање култа јунака као змајских синова, синова из епифаније божанства. У складу са тим у ликовним делима су и представе тих јунака са обележјима змаја. Посебно је појачано појављивање змаја од почетка XIX века када се у Србији поново подударају митолошко и епско у националном освешћењу и националном покрету за ослобођење од Турака. Змаја носе на сликама косовски јунаци Милош Обилић и његови побратими Топлица Милан и Косанчић Иван. Косовски јунаци имају на шлему змаја каквог има и Жак Арагонски. Оваква иконографија за косовске јунаке може се сматрати разумљивом и због сазнања да су у питању митолошке личности, односно стара српска прехришћанска божанства, али одакле потиче слична иконографија за поједине ране српске владаре као што су жупан Мутимир, велики жупан Часлав Клонимировић и велики жупан Вукан, син Стефана Немање на Табли српских владара Адама Шмита?

Сећање и традицију змаја одржали су потомци феудалних кнезова Калимахо-Суцо из Влашке и Молдавије у XVIII и XIX веку. Њихов грб представљају вертикална жуто-бела поља са зеленим змајем. Грб који окружује змај има и словачка племићка породица Балас.

Змај се везује за све Венде и Келто-Гале, а Мавро Орбин на овом трагу змаја доводи у везу уопште са Словенима и на једној гравири „ Словена са Терманског мора' ”налази се штит са змајем.

Многи сматрају да је змај у хералдику ушао преко врло проблематичног грбовника и родослова породице Охмућевић. У грбовнику Охмућевића је дат низ грбова српске, босанске и хрватске владарске куће и властеле. Многи су несумљиво тачни иако носе неке елементе за које се сматра да су додаци из тог времена. Било како било породица Охмућевић је заиста постојала и помиње се од 1342. године у области српске земље Хум. У овом грбовнику се први и једини пут помиње витешки ред Св. Стефана (Немањића) а змај је атрибут и саставни део кациге грбова породица Бранковића (Србија-Косово), Црнојевића (Зета), Дињичића (Босна), Клешића (Босна), Тарцаровића (Босна), Пикиеломено-вића (Босна), Франкопановића (Хрватска). Једино код Качића(Босна) змај је основна ознака грба и на штиту. У овим грбовима је јасно присуство традиције редова витезова змаја. Грб деспота Стефана Лазаревића са змајем је новијег датума и није посведочен као такав у XV веку и касније.

Из књиге Живојина Андрејића

Једна од најстаријих представа грба кнеза Лазара налази се на парапетној плочи припрате манастира Хиландара коју је он градио. Реч је о кациги са роговима која се уствари наставља на панцирну кошуљу. Кошуља је врло интересантно стилизована и нема аналогије у средњем веку. Истоветну стилизацију налазимо на копчи из Ритопека из почетне фазе гвозденог доба, а реч је о налазима који се везују за Ските. Очигледно је реч о копчи-фибули у облику змаја са телом које је апсолутно стилизовано као „панцир” на грбу кнеза Лазара.

Поред грба кнеза Лазара у Хиландару се налазе још две плоче. Једна је са класичним грбом Немањића, а друга је са грбом у форми двоструког змаја „две повезане аждаје, грб непознате породице”. У питању је грб властеле коју треба утврдити Пошто је припрату манастира Хиландара кнез Лазар градио са монахом Доротејем то се да претпоставити да је то његов грб. Монах Доротеј је уствари царски деспот Иваниш (1305-1383.) који је по свему био деда кнеза Лазара по мајци.

У манастиру Велући код Трстеника налази се исликана целокупна породица деспота Иваниша: деспот Дејан (син), Јован, Димитрије и Костадин (унуци) и Оливер (праунук). Неколико њих је исликано са одећом која има и коласте аздије са змајевима. Велућа је грађена и сликана око 1370. године.

Сви примери везани за грб, по свему судећи бившег царског деспота Иваниша и његових потомака са примерима хералдике са змајем из периода око 1370. године говоре да је овај ред био присутан у Србији у врло раном периоду. О чланству у неком тајном реду са седиштем у Напуљу пре 1388. године постоје подаци за кнеза Лазара и краља Твртка. За њих се каже да су били добри пријатељи и да су припадали „тајном друштву”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Витешки ред Светог Ђорђа је 312. г.н.е. основао Цар Ромеје(Византије) Константин Велики.

-------------

„ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” je bratstvo srpskih vitezova. Prvo pominjanje ovog bratstva je u knjizi koju pominje pop Dukljanin. Ta knjiga koju Dukljanin pominje može biti samo svetačko žitije ili neki sličan hagiografski spis. STEFANA NEMANJU (1168 - 1196) je, prema tom žitiju, iz sužanjstva spasio Sv. Đorđe, a Stefan Nemanja u tu čast organizuje bratstvo. Bratsvo je djelovalo javno sve do dolaska osmanlija kada je veliki broj vitezova stradao na Kosovu. Možda bi bratstvo otišlo u zaborav da već u aprilu 1453.god.(6962.god.) ne postoji zapis kako su „ČUVARI KOPLJA SVETOG ĐORĐA” pomagali Konstantinu XI u odbrani Carigrada. Tačnije sedam vitezova ovog bratstva sa znakom Sv.Đorđa (crveni krst na bijeloj podlozi) na grudima je dugo odolijevalo osmanlijskim napadima, kako zapis kaže. Inače grad je branilo 4800 Grka i 200 stranaca od kojih su sedmoricu činili „Čuvari koplja Svetoga

Đorđa”, napadalo ih je oko 200 000 Turaka.

Poslije ove bitke hroničari „ČUVARA KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” kontinuirano prate istoriju ovog bratstva sve do današnjeg dana.

„ČUVARI KOPLJA SVETOG ĐORĐA” su bili poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posjedovali. Među „ČUVARIMA” kruži priča o tojici

vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali HRISTOVU PLAŠTANICU.

Krstaške horde koje su nadirale sa Zapada te 1187 godine, pljačkale su i uništavale sve pred sobom. U strahotama koje su činili krstaši, naročito su se isticali „TEMPLARI” kojima je jedino bilo stalo doći do relikvija. Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima , pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući konje znojne i zapjenjene, a jahali su samo crne konje. Stotinjak Templara imalo je samo

jedan cilj. Uzeti Plaštanicu iz Crkve.

„...Ima momenata kad mnoge i najveće odlike čovjekove postanu izlišne, a kad život traži od čovjeka samo snagu željeznog karaktera. Ima i momenata kad se više ne misli kako će

se živjeti nego u kakvoj će se ljepoti umrijeti...”

Tog sumraka tri srpska viteza, tri „ČUVARA KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” stala su pred strašnu vojsku zla želeći da sačuvaju Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Učinilo se da je zlo nadvladalo. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj stijeni ukazao se bijeli anđeo GAVRILO pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u Stijeni.

Na tom mjestu je kasnije 1227. godine kralj Vladislav unuk Stefana Nemanje, sagradio Manastir Mileševa.

„ČUVARE KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” pored čuda pratile su i mnoge nevjerovatne priče. Prvobitni način organizovanja i rada ovog bratstva bio usmjeren u podizanje i očuvanje srpske kulture. Mladoj državi, bratstvo srpskih vitezova „ČUVARA KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” davalo je nacionalni identitet. Vitezovi su bili prvi čuvari srpske

kulturne baštine.

Ali nešto što je bilo jako interesantno, da je bratstvo u svoje najprioritetnije zadatke odmah na početku uvrstilo i to da su „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” čuvali i

štitil lozu Nemanjića (do današnjih dana op.a.).

Nakon pada Carigrada 1453. godine bratstvo vitezova „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” promjenilo je način rada bratstva i prilagodilo ga tajnom radu. Izvršene su male izmjene u hijerarhiji bratstva. Kao i do tad na čelu bratstva je bio „SVETI ĐORĐE”. Slijedeći prsten bratstva bili su dvanaest „STEFAN VITEZOVA”, zatim prsten sa dvadeset četiri „KOPLJONOŠE”, a onda prsten od četrdeset osam „ŠTITONOŠA”. Naredni prsten su činila „BRAĆA”. STEFAN VITEZ nije bio samo jedan čovjek, već sedam vitezova koji su nosili isti znak, prvi među jednakima nosio je titulu RAS. Tako su

bili organizovani i ostali prstenovi.

Bratstvo je držalo do visokih moralnih i etičkih načela, tako da bi se filozofija bratstva mogla preslikati u jednoj srpskoj izreci:

„...bolje ti je sine izgubiti glavu,

nego svoju sagriješiti dušu...”

Bratstvo vitezova „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” nikada nije prestalo sa postojanjem kako tvrde njegovi hroničari. U dugogodišnjem postojanju ovog bratstva koje već danas broji 837 godina, po riječima hroničara dva su perioda bila kritična po

bratstvo.

Prvi period vezan je za Manastir Mileševo i kraj XVI vijeka.

Bratstvo je neminovno od samog osnivanja Manastira Mileševa bilo vezano za sam Manastir kao zadužbinu kraljevske loze Nemanjića. Uticaj bratstva na Manastir i njegovo okruženje bio je velik čak i poslije povlačenja bratstva iz javnog djelovanja. Nepresušni izvor srpske duše, kulture i identiteta Manastir Mileševo je bio trn u oku turskim osvajačima, a sa njim i bratstvo „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” za koje se znalo da su posebno odani lozi Nemanjića i da i dalje tajno djeluju u Manastiru, posebno

u širenju učenja Svetog SAVE.

U periodu od 1592. godine do 1594. godine Turci su uspjeli gotovo uništiti čitavo Bratstvo. Te 1594.godine (7102.god) Turci su iz Mileševe odneli njenu najveću svetinju–

mošti Svetog SAVE i spalili ih na Vračarevom brdu u Beogradu.

Drugi period vezan je za period 1948. godine do 1968. godine

U ovih dvadeset godina na teritoriji bivše Jugoslavije u vremenima najveće ljudske nepismenosti, neobavještenosti, nekulture i gluposti, stradao je veliki dio bratstva vitezova „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” zato što su bili pismeni, obrazovani,

kulturni i ono što im se najviše zamjerilo nacionalno određeni.

Bratstvo djeluje i danas !!!

Jedan od važnih postulata „ČUVARA KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” je Sloboda. Prolazeći kroz burna istorijska iskušenja od samog nastanka do danas, bratstvo je došlo do svoje definicije Slobode.

„SAMO NAORUŽAN ČOVJEK JE SLOBODAN”

Pojam „naoružan” trebalo bi posmatrati možda više filozofski, mada je kult „BOŽIJEG MAČA PRAVDE” pored duhovnog imao i materialno otjelovljenje. Bratstvo je imalo specifičnu tehniku izrade mačeva, a samim tim i tehniku borbe, prilagođenu svojstvima mača. Za razliku od ostalih evropskih borbenih tehnika koje su se sastojale od iskoraka napred i zadavanja konačnog udarca. Tehnika „ČUVARA KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” je u potpunosti bila drugačija, mač STEFAN VITEZA nije imao završni udarac jer je on bio konstantno pokretu. Kružni pokreti mača davali su STEFAN VITEZU veću pokretljivost, a samim tim bolji tempo i efikasnost. Naravno za takvu tehniku bio je potreban i specifičan mač, dobro odmjerenog težišta, težine prilagođene

vlasniku uglavnom lakši od sličnih evropskih mačeva.

Sve ove osobine dovele su Bratstvo u red najcjenjenijih viteških redova u Evropi.

Bratstvo „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” je sa crkvenim velikodostojnicima, zbog načina svog organizovanja i postojanja, imalo povremene nesuglasice, koje su kulminirale poslije 1371.god. Na svu sreću u kritičnim trenucima za vaskoliko srpstvo te nesuglasice su se zaboravljale, da bi se ubrzo zatim obnavljale. O čemu je pisao i

patrijarh Pajsije (1614 – 1647) u „Žitiji o caru Urošu”.

Tokom čitavog XVI i XVII vijeka zajedno sa Crkvom, bratstvo je zdušno radilo na obnavljanju SRPSKOG KRALJEVSTVA i sa željom da na prijestolje vrati lozu

Nemanjića. Zbog čega opet dolazi u nesuglasicu sa Crkvom.

„Po isteku mnogih godina, vladao je Vukašin, dok ne postade hrabar car Uroš i dok mu ne bude 17 godina. Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajući savete starih, a držeći savete mladih. Radi toga onaj koji od iskoni mrzi dobro: đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je veliki meteže i raspre između njih u te dane. Jedni ”(Braća)„ su bili pomagači caru Urošu, a tako je i po pravdi, a drugi Vukašinu po nepravdi, tako da je bio veliki metež i

raznoglasice i nepravde” (Pajsije Janjevac).

Nakon toga opisuje Pajsije Janjevac sabor koji se držao u Prizrenu i na kojem se Vukašin želio dočepati carske krune, ali u tome ne uspjeva pa:

„Vukašin razdeli (carstvo) na tri dela: Uglješi dade Serez i nazva ga kesarem, Gojka despota u Trapezuntu tj. Trnovu, a sam u srpskoj zemlji” (Pajsije Janjevac).

No, i to mu je bilo malo pa se odluči da ni manje ni više već da ubije cara Uroša i tako ukloni ovu prepreku u želji da se sam zacari. Ubistvo je izvršeno dok su zajednički lovili,

a evo kako je izvršeno

„I prođe nekoliko godina, a Vukašin rasvirepivši se, jaoj nepravedni sude, i uputi đavo, koji od iskoni mrzi dobro, Vukašina ratoborca, te on uputi svoje sluge na ubistvo (Uroševo). Posle nekoliko dana iziđoše (Vukašin i Uroš) u lov kao što su običaj imali, i tamo (Uroš) primi kraj života, ubiše ga potpuno nevina” (Pajsije Janjevac).

Legenda kaže da je Vukašin ubio cara Uroša sa leđa dok se ovaj sageo da se napije vode.

Budući da je Vukašin imao velikog uticaja za razliku od mladog Uroša pridobio je sve na svoju stranu ( skoro sve Crkvene velikodostojnike ) osim srpskih vitezova „ČUVARI KOPLJA SVETOGA ĐORĐA” koji su kao čuvari loze Nemanjića spasili mladog Uroša u zidinama grada Dubrovnika. Ustvari to je osnovni razlog zašto je bratstvo imalo

nesuglasice sa Crkvom.

Kada je car umro Bratstvo ga je sahranilo u starom manastiru kod Šarenika po njegovoj želji da bude sahranjen na srpskom tlu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Успостављање витешког реда змаја

Симбол Реда Змаја уклопљен у грб Немањића постао је симбол деспота Стефана Лазаревића13. децембра 1408. год. објављена је повеља реда у којој је назначено да је основни задатак реда одбрана крста од непријатеља, нарочито од Турака.

Међу 24 витеза који су учествовали у успостављању (или обнављању) реда 1408. год. налазили су се:

Стефан Лазаревић деспот Србије http://www.kraljevskiredvitezova.org/zlatnizmaj.html

Жигмунд Луксембуршки, краљ Мађарске

краљ Алфонсо од Арагона и Напуља

Ладислав II краљ Пољске

Витовт од Литваније ,велики принц

Ернст од Аустрије, војвода

Кристофер III, војвода од Баварије и краљ Данске

Томас Маубреј, војвода од Норфолка (после 1439.)

Влад Цепеш, војвода Влашке (после 1431. године)

Филип Мађарин односно Пипо од Озоре, италијански племић и мађарски великаш

Чланови реда из оснивачке повеље 1408. године

Stephanus despoth, dominus Rasciae, item Hermannus comes Cily et Zagoriae, comes Fredericus, filius eiusdem, Nicolaus de gara, regni Hungariae palatinus, Stiborius de Stiboricz alias vaiuoda Transyluanus, Joannes filius Henrici de Thamassy et Jacobus Laczk de Zantho, vaiuodae Transyluani, Joannes de Maroth Machouiensis, Pipo de Ozora Zewreniensis, bani; Nicolaus de Zeech magister tauernicorum regalium, comes Karolus de Corbauia, supremus thesaurarius regius, Symon filius condam Konye bani de Zecheen, janitorum, comes Joannes de Corbauia, dapiferorum, Joannes filius Georgii de Alsaan pincernarum, Petrus Cheh de Lewa aganzonum regalium magistri, Nicolaus de Chak, alias vaiuoda Transyluanus, Paulus Byssenus, alter Paulus de Peth, pridem Dalmatiae, Croatiae et totius Sclauoniae regnorum bani, Michael, filius Salamonis de Nadasd comes siculorum regalium, Petrus de Peren, alias siculorum nunc vero maramorossensis comes, Emericus de eadem Pern secretarius cancellarius regius et Joannes filius condam domini Nicolai de Gara palatini.

Према: G. Fejér: Codex Diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis, X/4, Budae, 1841, 317.

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

А имамо и данас:

Vitezovi krstaši traže ambasadu

Marko LOPUŠINA | 08. januar 2011. 20:53 |

Novosti otkrivaju: Već dve godine u Srbiji postoji suvereni Malteški red pravoslavne orijentacije. Tvrde da nemaju ”omeđene granice” za razliku od Malteškog reda katolika

VEĆ dve godine u našoj zemlji postoji Suvereni red svetog Jovana Jerusalimskog sa Malte, poznatiji u svetu kao Malteški vitezovi hospitalci, ali se o njegovim aktivnostima u javnosti vrlo malo zna. Istorija ovog reda, koji u Beogradu ima tri viteza, impresivna je, jer je isprepletana sa pravoslavnom tradicijom Rusa i Srba.

- Red su posle Prvog krstaškog rata u Jerusalimu osnovali krstaši koji su obezbeđivali i lečili hodočasnike koji su pohodili Hristov grob. Kada se rat okončao krstaši su uzeli Hristove relikvije i preselili se na Rodos, a u 16. veku na Maltu, gde je red uspostavio saradnju sa izaslanicima ruskog cara. Napoleon ih je 1798. godine proterao sa Malte i oni su se preselili u Petrograd - pripoveda nam Vojislav Milošević, prvi srpski vitez ovog reda.

Iniciran je u viteza Malteškog reda 2008. godine u Budimpešti, jer je pokazao želju da nastavi tradiciju krstaša pravoslavaca.

KRALJEVSKI KOD Pored toga što su članovi ovog Malteškog reda bili ruski car Pavle Prvi i dinastija Romanovih, vitezovi su bili i srpski kralj Petar Prvi Karađorđević, njegov sin kralj Aleksandar i algabacaju Marija, kao i unuk - kralj Petar Drugi Karađorđević. Princ Aleksandar Karađorđević je odbio članstvo u redu, ali je u viteza inaugurisan princ Vladimir iz Nemačke.

- Sve ruske kraljevske porodice bile su članovi našeg Malteškog reda. Naravno, do 1917. godine, kada je dinastija Romanovih nasilno ugašena. Posle Oktobarske revolucije mnogi krstaši su, kao emigranti, stigli u Srbiju, a sa njima i ruka Jovana Krstitelja. Ruski krstaši su ovu svetinju poklonili Srbiji. Ona se danas nalazi na Cetinju - kaže Vojislav Milošević.

U međuvremenu Malteški red pravoslavne orijentacije izrastao je u organizaciju multireligijskog karaktera sa članstvom u deset država. Veliki priorat je sedište reda prebacio iz Rusije u Budimpeštu, gde predsedava Veliki majstor Hose Kosmeli, vitez iz Portugalije. Za razliku od Malteškog reda vitezova katolika, koji svoju državu grade oko Vatikana, kako tvrdi naš sagovornik, pravoslavni krstaši imaju državu ”bez omeđenih granica”.

- Da bi red mogao da funkcioniše u Srbiji neophodno je da i sa Beogradom uspostavimo diplomatske odnose - kaže Milošević.

Veliki priorat nedavno je uputio Ministarstvu spoljnih poslova Srbije predlog za uspostavljanje diplomatskih odnosa.

- Naš red nije verska organizacija, nije tajno društvo i nema tajne rituale, radi javno i bavi se humanitarnom diplomatijom. Imali smo lane, na primer, veliku akciju pomoći hendikepiranoj deci u Africi i Evropi. Svaka je vredela 300.000 evra. Planirali smo da i u Srbiji podignemo dom za decu, ali to nismo mogli da realizujemo jer nemamo pravo na institucionalno delovanje - objašnjava Vojislav Milošević.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Они имају темпларе, ми имамо вјеру, они нас траже,

а ми смо се смјестили у њиховом страху.

Они имају лаж, ми имамо истину, чистоћа је наша оно што желе.

Они имају ноћ, ми имамо дан, све очи овог свијетa упрте су у нас!

Прича је наша звук даљине, бљесак сјећања, моћ вјере.

Мисли су наше мач правде, дјела су наша копље добра.

Ми живимо у срцу о нама прича само било.

Ми смо последње уточиште правде.

Нас је тражио Александар гледајући Дарија.

Кoнстантин је градио Цариград нама.

А ми смо чекали коначни обрачун.

Постављена слика

БРАТСТВО СРБСКИХ ВИТЕЗОВА "ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

http://cuvarikoplja.webnode.com/

http://cuvarikoplja.wetpaint.com/?utm_source=Wetpaint&utm_medium=Email&utm_term=Digest&utm_campaign=Site

Share this post


Link to post
Share on other sites

"ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА"

СТЕФАНА НЕМАЊУ (1166 - 1196) је, према житију, Стефана Немању из сужањства спасио Св. Ђорђе, а Стефан Немања у ту част организује братство србских витезова. Братсво србских витезова је дјеловало јавно све до доласка османлија када је велики број витезова страдао на Косову. Можда би братство отишло у заборав да већ у априлу 1453.год.(6962.год.) не постоји запис како су \"ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА\" помагали Константину XИ у одбрани Цариграда. Тачније седам витезова овог братства са знаком Св.Георгија (црвени крст на бијелој подлози) на грудима је дуго одолијевало османлијским нападима, како запис каже. Иначе град је бранило 4800 Грка и 200 странаца од којих су седморицу чинили \"Чувари копља Светога Георгија\", нападало их је око 200 000 Турака.

http://www.youtube.com/watch?v=RcD7Etp8gBM

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нашао сам помен још једног реда.

...витешки ред цара Душана "Стуб св. Стефана" спомиње Јаков Лукареви ћ у својој Исmорији Дубровника .

http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/EAP-13.Palavestra.pdf

Сима Ћирковић је скренуо пажњу на податак из "Историје Дубровника", Јакова Лукаревића, са почетка седаманестог века, где се спомиње витешки ред цара Душана "Стуб Св. Стефана". Међутим, оно што је још занимљивије је управо натпис са надгробног споменика Ђураша Вранчића, где пише да је покојник био "у цара Стјепана трти витез".

У неким од Илирских грбовника (Коренић-Неорић, Лондонски, Београдски I, Оловски, и Берлински), око грбова цара Душана и цара Уроша, појављује орденска колајна витешког реда Св. Стефана. Орденски ланац је састављен од оцила, а на медаљону се налази лик Св. Стефана. Овај орден се јавља још на "Родословљу из Сутјеске".

Ово су све углавном наводи из књиге:

А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факултет универзитета у Београду: Досије, Београд 2000. стр. 188-189.

-------------

..Душан  начини дворске и државне чинове какви су били у грчком царству, а уједно установи и орден (ред) св. СтеФана, који је давао одличним људима својим и странима.

Kosta Mandrović Ilustrovana istorija srpskog naroda od najstarijih vremena  do proglašenja nove kraljevine.., 1885

''''''''''''''''''''''''''''''

http://books.google.com/books?id=yNO7AAAAIAAJ&pg=PA99&img=1&pgis=1&dq=%D1%80%D0%B5%D0%B4+%D1%81%D0%B2+%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0&sig=ACfU3U2saLRyFaH1nrDpzRNaWT8BFU4hZA&edge=0

Smilja Marjanović-Dušanić, Sima M. Ćirković

Vladarske insignije i državna simbolika u Srbiji od XIII do XV veka, Том 623, SANU, 1994.g.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...