Jump to content
Guest Alefshin

Добра народна музика...

Rate this topic

Recommended Posts

Служимо народу, Огло!  ekstra

А пазите сад ово! За све присутне и оправдано одсутне: ТАРМИ РИЋМИ! Али нешто што ваља...

Овај спот је део уживања у песми... Да ме неко питао како бих уживао уз ову песму, рекао бих: "Ево, баш 'вако!"

Mitar Mirić - Devojka preko puta

Видимо се сутра с новим хитовима..

До тада, само постављајте! :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

Toma je nezaboravan,"problem"je što su naše narodne uglavnom lepo slatko gorko tužne.

На једној конференцији пева нас неколико другарици из Аргентине наше песме и покушавамо да преводимо колико је могуће. И она у једном тренутку пита: ”А имате ли ви неку песму да није тужна?” А ми мртви ладни, потпуно самоуверено, не размишљајући: ”Наравно! Да ли сми веровала, жено једина...”

Иначе, народи који су нам слични по менталитету, као што су Јужноамериканци, могу да ухвате ритам наших песама, да се уживе, да играју са нама, да се веселе до зоре... Али нема шансе да схвате како ми можемо да будемо срећни, а истовремено да слушамо тужне песме и плачемо. То само народи са ових простора могу да доживе. Радосна туга.

У следећем посту ћу поставити два лепа текста о народној музици. Нажалост (или срећу, како ко доживљава), оба аутора су сада негде горе са Томом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Toma je nezaboravan,"problem"je što su naše narodne uglavnom lepo slatko gorko tužne.

На једној конференцији пева нас неколико другарици из Аргентине наше песме и покушавамо да преводимо колико је могуће. И она у једном тренутку пита: ”А имате ли ви неку песму да није тужна?” А ми мртви ладни, потпуно самоуверено, не размишљајући: ”Наравно! Да ли сми веровала, жено једина...”

Иначе, народи који су нам слични по менталитету, као што су Јужноамериканци, могу да ухвате ритам наших песама, да се уживе, да играју са нама, да се веселе до зоре... Али нема шансе да схвате како ми можемо да будемо срећни, а истовремено да слушамо тужне песме и плачемо. То само народи са ових простора могу да доживе. Радосна туга.

У следећем посту ћу поставити два лепа текста о народној музици. Нажалост (или срећу, како ко доживљава), оба аутора су сада негде горе са Томом.

Ivice potpuno se slažem.I našao si prave reči Radosna tuga.Baš tako  :( Ajde da postaviš tekst,baš me zanima. ekstra

Share this post


Link to post
Share on other sites

Toma

Ja moram da pijem da ublažim bol,

o, kako je tužan ovaj život moj!

O, kako su noći duge, Danka,

ja ispijam čaše bez prestanka

i šapućem Danka, Danka, volim te"

(Toma Zdravković, "Danka")

Toma Zdravković? To je onaj pevač što je od škole imao samo osnovnu i kurs za traktoristu? Tačno. Onaj što se tri puta ženio i na kraju umro bez poroda? Upravo tako. Onaj što je čitavo bogatstvo proćerdao po kafanama i kockarnicama da bi iza njega ostao samo jednosoban stan na Petlovom brdu? Potpuno ste u pravu. Pa po čemu je jedan takav zaslužio rubriku u "Vremenu"? E pa, gospođo, teško je to objasniti. Razlog je manje-više bizaran: on je, znate, bio najbolji.

Vidite, njegova priča počinje u selu Pečenjevac kod Leskovca. Pošto tamo posla nije bilo, morao je u varoš trbuhom za kruhom. Radio je najteže fizičke poslove, na građevini i tome slično. Jedno vreme fizikalisao je u leskovačkoj bolnici, a u pauzama bi znao da sedne na stepenice i da peva na sav glas. Na kraju su ga primetili. To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo.

Ako se ikada nađe nekakav istoričar popularne kulture kome ovakve teme nisu ispod časti, verovatno će zabeležiti da je dotični Zdravković prvi javni nastup imao ranih sedamdesetih, u hotelu "Dubočica" u Leskovcu. Pevao je pre Silvane, koja mu je i kasnije pomagala. Da, da, reč je o Silvani Armenulić. Ne, gospođo, nije to ona pevaljka kako kažete, već dama kakva Vi nećete postati ni za tri života. Bez uvrede, molim, to su fakti. Elem, Silvana mu je malo pomogla na početku. Ostalo je istorija.

Potpuno ste u pravu, gospođo, njegove pesme nisu imale naročitu umetničku vrednost. Nije imao ni školovan glas. Ipak, čak i danas, posle toliko godina, kad negde krene njegova pesma, oči se ovlaže, ruke podignu, čaša razbije nekako sama od sebe, a svirac, 'bem li mu ćemane, dobro se ovajdi. Najniži porivi, zadimljena krčma, odvratne mačo balkanske alkoholne orgije? Možda ste u pravu, ali, kako da Vam kažem, neki ljudi još uvek vole da osete miris duše, ili bar da joj čuju glas. A Toma je imao dušu, onu što od sreće tugu tka. Balkanci to vole. Pa i Halil Džubran, i Bodler, i bog te pita ko sve nije pevao o pijanstvu. Šta je Toma gori od njih?

Možda niste znali, ali g. Zdravković se vo vremja ona družio sa Miroslavom Antićem i Kemalom Montenom. U pravu ste, sve sama mokra braća. Genijalna, ali dobro, nije to bitno. Bolje da pričamo o njegovim ljubavima. U stvari, nema tu mnogo da se priča, on ih je sve lepo opevao. Znate za onu spikerku sa televizije. Lepa žena, tad su samo takve puštali pred kamere, odroni nalik na ove današnje nisu smeli ni Takovsku da pređu. Pa onda ona druga, pa treća... Ali ništa tuđe, nije džabe prepevao onu Masiasovu "Tu es la femme de mon ami". Drugo je to vreme bilo, nekako opuštenije, lepše. Ako baš hoćete, Toma je bio jedan od onih koji su ga obeležili. Jer, za koju godinu, niko se u Leskovcu neće sećati Žike Žmigavca ili nekog sličnog. Tome hoće.

Otkud tolika popularnost i za života, a naročito posle smrti? Ko zna, možda odgovor treba tražiti u tome što je narečeni singer-songwriter svaku svoju pesmu doživeo, otpio i odbolovao. Danas ove opajdare na "Pinku" pevaju o čarima seoskog života dok im na problematičnim mestima pucaju Versaćeovi kostimi. Nijednoj na pamet ne bi palo da ode kod Marka u leskovačku cigan-malu i danima peva "za dž". Nije im nivo. Zato im se imena zaboravljaju i pre nego što se izgovore, a Tomu – pamte.

Zanimljivo, ali u onome što bi nazvali kontrakulturnom sredinom Tomi godinama traže naslednika, ali džaba. Neki su na tom mestu videli Džeja Ramadanovskog. Ne vredi, mali Ganci se skućio, ima ženu, potomstvo, kafić... Može i on da peva o nesrećnim ljubavima koliko hoće, ali ko će da mu veruje? Kako neko reče, ljubav i jektika ne mogu da se sakriju. A ni da se isfoliraju.

Tako Vam je to, gospođo. Ko zna, možda jednog dana i shvatite, kad čujete svoju decu kako šrafe "Umoran sam od života" i vrište kao pomamna. Sumnjate? Dobro, videćemo. Doviđenja, sve najbolje, ljubim ruke. Nego, mali, daj još jednu duplu mučenicu i uzmi sebi nešto. Odlij malo Tomi za dušu. E, tako. 'Ajd, živeli.

Uroš Komlenović

***

Frula, truba i Srbi

Pastirska frula kao da je nestala iz muzičke tradicije srpskih seljaka. Seljaci, jednom nogom u selu, drugom u gradu, postiđeni i preplašeni svojim atavizmom (koji je tadašnja „samoupravna vlast” proglasila i primitivizmom), odrekli su se instrumenta koji ih je svojim intimnim i prepletavim zvukom mogao podsetiti na selo: roditelje, ovce, brda iznad potoka. I, ne daj Bože, vodenicu potočaru.

Srećom po njih, zvuk frule Save Jeremića premetnuo se u zvuk „tehnološki naprednije” harmonike, koji su uspostavili Radojka i Tine Živković. „Građani sa sela” nisu više morali da se stide frule i svog porekla. Usput, zvuk harmonike povezao je sobom i zvuk gajdi i učinio da se momci sa sela ne stide svojih „šimi” cipela i belih čarapa. S druge strane, mladi harmonikaši uspeli su da veštim transkripcijama dela evropske klasične muzike i delima originalno pisanim za ovaj instrument ustanove školu klasične harmonike koja je jedna od najcenjenijih u svetu. Ipak, tradicija frule nestajala je već u predgrađima srpskih gradova. Tihani „dert” potpuno je zamenila harmonika, da li zato što Srbi više vole polifoniju od jednoglasja? Baš kao što je, smatra se, Mokranjac svojim polifonim horskim delima izneverio vizantijsku muzičku tradiciju i načela ortodoksne grčko-pravoslavne muzičke prakse.

Trubu u srpsku tradiciju uveo je češki Jevrejin Josif Šlezinger, kapetan-kapelnik knjaza Miloša Obrenovića. Šlezinger je osnovao orkestar koji je izvodio vojničke marševe, u njima spajajući srpski folklor i zapadnu tradiciju. Njegovom zaslugom trubači su postali i deo vojničkog sastava. Zvuk trube, namenjen podsticanju vojničkih i patriotskih osećanja, vojnici trubači doneli su u svoja sela i promenili mu karakter. Dogodila se još jedna neobična „srpska inverzija” – poziv u boj zamenjen je pozivom u kolo.

Srbi, koji su mirna razdoblja u poslednja dva veka doživljavali tek kao predah između ratova, nisu se rastajali od vojničke trube. Doneli su je u svoja sela kao deo ratnih uspomena, baš kao što su delovi vojničke uniforme postajali i deo njihove nošnje. Tako je truba zamenila frulu, baš na način na koji je u zapadnoj muzičkoj tradiciji moćni klavir zamenio zvuk krhkog čembala.

Nastanak duvačkih orkestara usledio je kao prirodna pojava, koja je morala da isprati i označi svaki važniji društveni događaj. Ipak, srpska kafana, koja još uvek predstavlja najvažniji deo srpskog parlamenta, priklonila se manjim ansamblima (violina, harmonika, kontrabas), čija zvučnost nije toliko agresivna kao srpska duvačka „džez big bend” postava.

Američka podela na „crni” i „beli” džez primetna je i u srpskoj narodnoj muzici. Viševekovna turska okupacija uspela je da i kod nas načini muzičku podelu: jug Srbije priklonio se tursko-orijentalnom muzičkom jeziku. Prečesto se zaboravlja i da turska muzika svoje poreklo duguje persijskoj tradiciji i da nije nikakvo čudo što „teheranski” zvuk preovlađuje u srpskoj novokomponovanoj „narodnoj” muzici (koju, uzgred rečeno, većina srpskih medija uporno naziva „folk” muzikom !). Kao i podela na „crni” i „beli” džez i kod nas je primetna podela na „crne” i „bele” duvačke orkestre. Naravno, „crni” su romski, a „beli” – srpski.

„Beli” trubački orkestri sačuvali su srpsku tradicionalnu muziku, iako su ponekad primorani da podlegnu pritisku tržišta, koje smatra da je „dert” – osećanje moguće doživeti samo kroz orijentalne lestvice i neparne ritmove. „Dert” (ili „sevdah”) je osećanje svojstveno svim balkanskim narodima i korenima je vezano za poeziju i umetnost Istoka. Ovaj izraz označava psihološko stanje: „Danas jesmo, sutra ko zna gde smo!”, ili budistički skraćeno: „Danas jesam – sutra nisam”. Ovo osećanje srpska muzika izražava izbegavajući orijentalne lestvice, a zamenjuje ih trilerima i ostalim ukrasima dostojnim francuske barokne muzike. S druge strane, „crni” orkestri izvode jednostavniju verziju muzike turskih dvorskih i vojnih orkestara, koja je agresivna i delikatna u toj meri da je slušnim organima Evropljanina neshvatljiva u svom psihološkom meandriranju. Ove podele izmešane su u estetskom špilu karata slušalaca, a većina je i zaboravila na davno izrečenu tvrdnju koju je izrekao legendarni pevač Predrag Cune Gojković. Rekao je da je srpsku izvornu muziku moguće pronaći jedino u selima koja se nalaze iznad 700 metara nadmorske visine.

Tokom protekle decenije trubački ansambli aranžirali su za svoje potrebe i veći broj tema iz filmova i televizijskih serija. Jedna od popularnih obrada je i tema iz serije „Otpisani” koju je komponovao džez-saksofonista i kompozitor Milivoje – Mića Marković. Aranžmani pop i rok-hitova plene svojom naivnošću, ali često i lucidnim i maštovitim idejama. Fenomen duvačkih orkestara postao je i zaštitni znak Srbije, kao i rakija.

Interesantni su i pokušaji stranih ansambala koji ne učestvuju u takmičarskom delu programa Guče. Njihovi nastupi precizno pokazuju karakteristike, odlike i mane srpskog mentaliteta. Iako ponekad besprekorno uvežbani, iako je očigledna i njihova želja da potpuno ovladaju komplikovanom ornamentikom i artikulacijom, ovi ansambli ne uspevaju da prenesu osećanja „derta” i „čivijaškog” duha koji su i najkarakterističnije osobine srpskog mentaliteta. Verujem da njihove nastupe srpski trubači ocenjuju sažeto i precizno: „Lepo sviraju, ali nisu – zeznuti!” Ovim „zeznutim” elementom Srbi se ponose, a i kad bi hteli da ga se odreknu, ne bi uspeli: muzička ornamentika, „zeznuti” trileri i pasaži, preslikavaju se i u srpski parlament, stranačke sukobe, štampu, zakone i „radosnu” želju – „da komšiji crkne krava!” Ova uzrečica, koja slikovito objašnjava srpski mentalitet, ujedno, ali i paradoksalno, krije u sebi i patriotska osećanja, tako da je strancima ova masa divergentnih podataka neshvatljiva u toj meri da su kompjuterski stručnjaci verovatno odustali od izrade programa kojim bi se mogao objasniti i prikazati psihološki profil srpskog naroda.

Sabor u Guči svojim postojanjem ukazuje i na odnose u polju oduvek magičnih odrednica: lokalno-globalno, nacionalno-kosmopolitsko, elitno-profano. Ove odrednice podstiču razmišljanja i o mogućnostima očuvanja nacionalnog identiteta, koji pod pritiskom ekonomske i kulturne globalizacije, postaje zapitan i o razlozima i svrsi svog postojanja. S druge strane, uverenje da je sabor u Guči – profan, a „Egzit” – elitan, otvara pitanje razumevanja pop i rok muzike. Kao da se zaboravlja da „Egzit” reprezentuje „svetsku narodnu muziku”, i da, u suštini, ova dva festivala nisu „u zavadi”.

Ili, kao što reče davno jedan deda odgovarajući na novinarsko pitanje o muzičkim ukusima njegovih unuka: „Jedno voli narodno, drugo zabavno!”

Autor je pijanista, književnik i profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu Miloš Petrović

Share this post


Link to post
Share on other sites

Toma Zdravkovic - Svirajte Nocas Samo Za Nju

"Prolaznik sam samo u tom svetu bio

igrao boema, pevao i pio.

Nekad za trenutak srećan san sam snio,

a večitu tugu u dnu srca krio"

U Tuzli je upoznao i Slavicu, studentkinju iz Travnika, prvu veliku, tragičnu ljubav - seća se Novica. - Bila je prelepa plavušica, ali se s Tomom nije dugo zadržala. Jednog dana ga je bez objašnjenja napustila, ali je surova istina izbila kasnije. Nije bila reč o drugom momku, već o teškoj bolesti kojoj je brzo podlegla. Kasno su mu javili za sahranu, stigao je samo da na tek zatrpani grob položi buket belih ruža. Svoju prvu životnu dramu pretočio je u istoimenu pesmu koja je potom, iako nikada nije doživela diskografski uspeh, postala prava kafanska himna. A kakve je emocije izazivala potvrđuje i činjenica da je na mnogim mestima bila i zabranjena! Naime, mnogi gosti bi uz nju lomili sve oko sebe, pa su kafedžije i orkestri zaključili da je najbolje da ovu tužnu melodiju izbace iz repertoara.

TOMA ZDRAVKOVIĆ - BUKET BELIH RUŽA

Ova ruža, veruj mi, više vredi od bilo kojih para!

"Negde osamdesetih godina svirao sam sa svojim orkestrom “Zlajini drugari” svadbu jednom Dorcolcu u “Velikoj Skadarliji” kod Srbe. Mladozenjina zelja je bila da mu peva Toma Zdravkovic. “Kralj” je po obicaju bio na visini ocekivanja. Glasom i cuvenim sarmom fascinirao je sve, pa je uz obode baste bilo vise slusalaca, nego na svadbi. Kada je svadba zavrsena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer sam ja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane “Tri sesira” iznenadi nas pravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u bastu dok kisa ne mine. Tu ispod strehe je stajala mala cigancica s velikom korpom punom ruza.

Toma je znao i upita je :

- Je li, Zorice, kako si nocas prosla?

- Lose je bilo, mnogo lose, Tomo. Ali vece mi je, i pored loseg pazara, bilo prelepo. Slusala sam te kako si pevao i zadovoljna sam.

Toma je iz dzepa izvadio novac i bez reci ga prosledio u njenu kecelju. Zorica mu je uzvratila jednom lepom ruzom. Pravo iznenadjenje je tek sledilo. Kad’ smo nakon sto je kisa prestala izasli iz Skadarlije, a posto smo se rastajali jer smo isli u dva razlicita pravca, Toma mi rece :

- E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi.

Tek tad’ sam shvatio da je maloj Zorici dao citav honorar od 700 maraka! On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao :

- Njoj su pare potrebnije, a i ova ruza, veruj mi, vise vredi od bilo kojih para.

Kad’ se Toma preselio na neko lepse mesto, svirao sam negde u Svajcarskoj. Zao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispracaju najvecem boemu koji je setao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pricao. Na sahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruza na kojem je pisalo: “Tomo, moje detinjstvo te zali”, a donela ga je, tada vec devojka, lepa cigancica Zorica."

Share this post


Link to post
Share on other sites

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=Akr1Ku0c3kk&feature=more_related

ekstra

Сјајно!

Kaко ми је само ово промакло да видим да си поставио???

Видим да сте већ начели и Зорана Калезића. Па реко' да се надовежем с још две песме, па идем дефинитивно за вечерас...

Zoran Kalezic - Sta Ce Meni Vino (Uzivo)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...