Jump to content

Кратак водич кроз феномен подкаста за неупућене предузетнике

Оцени ову тему


Препоручена порука

fenomen-podkasta.jpg?itok=9gLiHdZP

 

О подкастима се код нас прича последњих годину или две, а прича о њима заправо траје више од две деценије. Али прво, хајде да разјаснимо шта је то подкаст. У питању је аудио садржај доступан за преузимање са интернета који можете слушати када и где и колико желите. 

Дакле, примарни формат је аудио, а пратећи видео је дошао касније као прилагођавање тренду фаворизовања видео садржаја кроз алгоритме друштвених мрежа и вртоглаве популарности Youtube-а. Аудио је важан и зато што га је лако репродуковати на разним уређајима, заузима мало простора и брзо се преузима, слабо троши батерију. У том смислу, подкаст нас негде враћа у време говорног радио програма, али у формату који је „за понети“. Важан је и из угла аутора, јер спушта улазну баријеру и продукцијске трошкове. Довољно је одвојити новца за један мало бољи ручак у ресторану или викенд ван града, и већ ћете имати почетну опрему сасвим довољну да можете да почнете са причањем прича.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како је најчешћа форма подкаста разговор, то је обично нешто што можемо слушати паралелно са радом на другим стварима, и значајан проценат слушалаца управо тако и ради. Да ли је то слушање на траци у теретани, у аутобусу или возу на путу ка послу, у колима, док пегламо или усисавамо, или на послу уместо неке музике у позадини, није важно. Дакле, подкаст има своје место уз друге ствари и не захтева да му посветимо пуну пажњу. Значајан број аутора изабрао је да снима дуге форме, и разговоре који су дужи од 60 или 90 минута, то често значи да ћемо их слушати из неколико пута, део по део. 

Из угла слушалаца, аудио значи и рецимо да када идете на пут, и знате да нећете имати интернет у возу или авиону, можете пред полазак да преузмете брзо и лако доста епизода и да, упркос томе што немате везу са светом имате садржај који ће вас заокупити. Можете тако преузети и књигу, али књигу не можете читати жмурећи или док гледате кроз прозор. Додуше, можете слушати аудио књигу, и овај скок популарности ова два формата иде руку под руку.

Када смо разјаснили основне ствари, хајде да редом одговоримо на најчешћа питања која „неупућени“ имају:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Какве врсте подкаста постоје?

Постоји их мноштво, али најчешће је у питању разговор или интервју. Постоје подкасти у којима аутор држи монолог, али и они у којима интервјуише госте, или у којима више људи прича на неку тему. Постоји и нешто што бисмо најближе одредили као нови живот радијских драма. Сваки аутор у суштини има слободу да формат прилагоди себи и нема крутих правила и ограничења, осим препоруке да звук буде јасан и чист, јер је у супротном напорно за слушаоце. 

Којим областима се подкасти најчешће баве?

Свим оним које људи воле и којима се баве било као професијом или у слободно време. Скоро сви подкасти на српском језику (а има их око 200) налазе се излистани на Podcast.rs платформи. Ако загребете мало по локалном тржишту, видећете да су доминантне теме спорт, забава, актуелности, пословање (предузетништво), ИТ, поп култура, lifestyle и друго. На глобалу је избор далеко већи, и глобално постоји преко 2 милиона подкаста, али најпопуларније теме су сличне.  

Зашто људи гледају подкасте?

Зато што су се одвикли од слушања аудио садржаја који нису музика и зато што су стално на Youtube-у. Заправо, многи не гледају, већ је то позадински процес током рада, али у неком прозору њиховог web browser-a се врти видео садржај, јер је то уобичајна пракса последњих неколико година, а тешко је одвићи се или променити навике.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Од чега да кренем да слушам?

Моја препорука би била увек да кренете од нечега или некога ко вам је познат. Било да је то неко од аутора или од гостију, али свакако најбоље је да кренете да откривате ново поље из тачке која вам је позната и у којој се осећате комотно. Управо због тога волим често да кажем колико је велика улога Галеба Никачевића у локалној подкаст култури јер осим што је најслушанији аутор, свакако је подкасте приближио највећем броју нових људи и свима нама осталима који стварамо на том простору, помогао да дођемо до публике. 

Шта могу да сазнам и научим у подкастима?

Тешко је дати одговор на ово питање, али замислите да имате прилику да прислушкујете разговор неких изузетно занимљивих људи који се баве нечим што и ви волите или вам је професија. Имате приступ у њихов готово лични простор. Немате могућност да питате у реалном времену, али можете да их упознате, као и начин како размишљају, да сазнате много о њиховом животном путу и одлукама. За разлику од писаних интервјуа који често пролазе и ревизије и где је простор ограничен, ово врло често буде нецензурисан и сиров материјал у коме се често крије благо. Као када гледате добре документарце. Некада можда нешто научите, али свакако стекнете ширину и остане вам доста тема за размишљање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како се подкасти финансирају?

Два основна принципа су – кроз донације и добровољну претплату и кроз спонзорске договоре. У првом случају слушаоци који желе могу једнократно или у форми месечне преплате подржати своје омиљене ауторе кроз платофме попут Patreon-а или уз помоћ Paypal-a, а у другом, аутори који су интересантни спонзорима могу да добију прилику да промовишу одређене производе или услуге својој публици и за то буду плаћени.

Ипак, треба рећи и то да је за оне који почињу, највећи бенефит обично тај што добијају простор да покажу шта знају, колико су добри и прилику да се представе већој публици као и да кроз гостовања упознају неке људе који су им колеге или узори. На тај начин, иако директно неће профитирати, индиректно ће направити велики резултат када је лично брендирање и препознатљивост у питању. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли треба да размишљам да покренем свој подкаст?

Подкасте покрећу они који имају шта да кажу или који желе да чују неки садржај каквог нема. У првом случају, ти људи су аутори који воде, у другом су у питању аутори који уређују али је акценат пре свега на гостима и ономе што они имају да кажу. 

Од подкаста се (за српско тржиште) сигурно нећете обогатити, барем не брзо, уколико немате већ велику публику која вас прати, али као што је некада био случај са писањем блогова, тако је и данас са подкастима или Youtube каналима. Размислите само о томе који вама формат више одговара, и који је најбољи за вашу публику.

Уколико вас интересује више на ову тему, 1. октобра одржаћемо бесплатан вебинар за све заинтересоване у коме ћемо више причати о томе како да покренете подкаст. Ако желите да вас подсетимо на то, пријавите се на нашу мејлинг листу, а уколико имате конкретно питање, можете га поставити на линку.

https://www.domen.rs/кратак-водич-кроз-феномен-подкаста-за-неупућене-предузетнике?utm_source=Facebook%2FInstagram&utm_medium=cpc&utm_campaign=Vodič+kroz+fenomen+podkasta&fbclid=IwAR0Yv6Abbxe47RvjB56o3Q7BjQpMz2w7-Wr1T63IjqHHbaMxV2ZPASQWuZI

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kao "držač" podkasta koji je spektakularno i brzo propao, hteo bih da dodam ponešto 😊

 

Podcasti umeju da budu jako zanimljivi, poučni i kreativni projekti, ali je neophodno ispuniti pat uslova za to. Podcast u audio formi koji vodi kreativan i temeljan autor je mnogo bolji nego najposećeniji YT format. Po meni, dve stvari su najbitnije: teme i gosti. Oprema je bitan faktor takođe, ali sce propada ako se priča koješta i ako neki bezvezni lik priča koješta.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Марек Баш тако... додао бих да је све битно и да мало има оних који испуне све ове захтеве.

Лично пратим 5,6 подкаста...

 

Који је био твој?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Иван Ц. moj "podcast" je zapravo bio "1 na nula" projekat, tj, sam sa sobom podcast 😁 koji sam jedno vreme uploadovao na mixcloud, ništa specijalno. Iako sam bio u kontaktu sa ekipom sa podcast.rs (jako korektni i susretljivi ljudi, izvrsna ekipa) kako i šta dalje, nisam bio zadovoljan kako je sve ispalo, pa sam obrisao svoje "emisije". Prilično amaterski je to bilo, ali zanimljivo istovremeno.

Podcast zapravo i nije neka nova forma, po meni je to zapravo intervju koji se emituje na nekoj internet platformi i u suštini je format koji smo imali prilike da vidimo i čujemo, samo na malo drugačiji način. Lično, ja sam onaj dokumentarni/intervju tip, čak volim i kvalitetan talk show da odgledam ako je sadržaj dobar. Ali i podcasti su iznedrili neke jako lepe i kvalitetne sadržaje, svašta dobrog se tu može čuti i videti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Бог није у сили него у правди“, тема је новог 381. септембарско-октобарског броја „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе који је на таласима Радија Епархије ваљевске "Источник" представио катихета Бранислав Илић, задужен за односе са медијима. Разговор је водила Марина Марић, новинар


      Поред текстова инспирисаних тематским бројем, а међу којима посебно место заузимају чланци проте др Дарка Ђога: „Бог није у мојој бахатој сили, већ у друштвеној заједничкој правди“ и др Ђорђа Вуковића: Раванички монаси о Светом кнезу Лазару, Бранислав читаоцима препоручује сталне рубрике гласила, као и интервју са појцем етно и традиционалне музике Даницом Крстић која истиче да је Божја љубав према људима велика, те да би требало свакодневно да је будемо свесни. Потражите нови „Православни мисионар“ у црквеним продавницама!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац.

      Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља.
      “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије.
      Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро.
      Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира.
      Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја.
      Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу.
      Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника.
      Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског.
      У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу.
      У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу.
      Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију поводом празника Рођења Пресвете Богородице који је уједно и слава Саборног храма у Зворнику.

      Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрити Симеон (Обреновић)и Нектарије (Тешић), протојереј-ставрофор Драгиша Томић, протојереј Јован Максимовић, протонамјесник Синиша Максимовић, јереј Растко Лукић, ђакони Немања Спасојевић и Јован Ашћерић, уз молитвено учешће старјешине Саборног храма и архијерејског намјесника зворичког, протојереја-ставрофора Видоја Лукића.
      Током Свете Литургије, владика је поучио вјерни народ пригодном бесједом, приликом које је истакао важност јединства српског народа на нашим просторима и широм васељене.
      ''Потребно је да поред духовног, Срби буду свесни и свог националног идентитета. Да су свесни ко су и шта су. Потребно је то нама Србима јер ми то често заборавимо, што сви знамо из историје, али светиње нас враћају себи.''
      Говорећи о данашњем празнику владика Фотије је посебно нагласио величину овог празника речима да Црква, поред Рођења Пресвете Богородице слави још само два рођења, Господа Исуса Христа и светог Јована Крститеља.
      Велики број вјерног народа узео је учешћа у литургијском сабрању причестивши се светим тајнама Христовим.
      Преосвећени владика је, на крају Литургије, заједно са кумом славе Георгијем Лукићем и осталим вјерницима преломио славски колач и пожелео срећну славу свим зворничанима.
      Литургијско заједничарење настављено је у крипти саборног храма. Кум славе Георгије Лукић, најмлађи кум саборног храма досад, заједно са својом породицом припремио је трпезу љубави за све вјернике.
      Ученици и професори музичке школе, на челу са директорицом школе Дијаном Зекановић су припремили богат музички програм којим су увеличали данашњи празник.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од JESSY,
      „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Париској која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњи Велики петак).
      Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“
      Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича.
      Ево тек неких детаља:  Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“
      У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“.
      У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду).  Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“
      Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.)
      У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу.
      Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз.
      Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија.
      Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому.
      Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром  Montparnasse и видео следећи призор: испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“
      Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“
      Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“
      Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“
      На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада, када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велики петак, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем.
      Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20. јули.
      https://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/?fbclid=IwAR2Wl3IcOKvisUGkjAZkrvpbyJQxyqsAZzvfP4Vc6h_1IAsUOOldpv7udOg
       
    • Од JESSY,
      · Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусрет је намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела?
       · Нама, хришћанима, мера за све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да  је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У  предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов.
       · Прошле године, у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере?
       · Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути у индивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.
       
×
×
  • Креирај ново...