Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Milan Nikolic

ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ - Митрополит пергамски ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС

Оцени ову тему

Recommended Posts

Srdačan i bratski susret pape Franje i carigradskog patrijarha Bartolomeja I. u Fanaru – drevnom središtu carigradske patrijaršije, izazvao je brojne pozitivne komentare diljem kršćanskog svijeta. Fotografija pape Franje koji, naklonjen, moli carigradskog patrijarha da blagoslovi njega i Rimsku Crkvu, obišla je svijet, a Papine riječi kako osim zajedničke vjere ne želi postavljati nikakve dodatne uvjete jedinstvu, izazvale su pravu „ekumensku euforiju“. Ovaj povijesni susret dvojice Poglavara komentirao je u razgovoru za Vatican Insider jedan od najvećih pravoslavnih teologa i supredsjednik Mješovitog međunarodnog povjerenstva za teološki dijalog između Katoličke i Pravoslavne Crkve, metropolit pergamski Ioannis Zizioulas.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Metropolit je naglasio kako Papine riječi predstavljaju veliki korak naprijed i da ih pravoslavni vjernici posebno cijene, budući da su kroz mnoga stoljeća smatrali da ih pape žele podložiti svojoj vlasti u teološkom, ali i političkom smislu. Uz to, Papino inzistiranje na „jedinstvu vjere“, pergamski metropolit smatra izuzetno bitnim.


– Ispovijedanje jedne vjere temelj je jedinstva. Potrebno je samo prepoznati što je ta jedna vjera koju trebamo ispovijedati kako bismo postigli puno zajedništvo – rekao je metropolit Zizoulas.


– Za nas članove Pravoslavne Crkve, zajednička vjera koja omogućava puno zajedništvo ispovjeđena je na prvih sedam ekumenskih Sabora prvog tisućljeća. Potrebno je razjasniti, s katoličke točke gledišta, može li ta zajednička vjera koja bi omogućila sakramentalno zajedništvo uključivati i određene doktrine i dogmatske definicije proglašene jednostrano, od strane Katoličke Crkve. To je nužno kako bismo odredili konkretne posljedice Papinih riječi izgovorenih u Fanaru – objašnjava Zizioulas dodajući kako se ova pojašnjenja prvenstveno odnose na središnju temu aktualnih ekumenskih teoloških rasprava – primat Rimskog biskupa. Ukoliko će kriterij za njegovo razumijevanje biti prvo tisućljeće, tada, kaže Zizoulas, neće biti poteškoća.


Share this post


Link to post
Share on other sites

Komentirajući razmišljanja prema kojima bi se Crkve manje trebale baviti teološkim razlikama, a više posvetiti zajedničkom djelovanju na određenim društvenim područjima, Zizoulas je rekao kako je potrebno razlikovati „suradnju“ od „težnje za jedinstvom“, te naglasio kako „suradnja nije dovoljna“.


– Naš je najveći cilj ostvariti puno euharistijsko i strukturalno zajedništvo. To još uvijek nije moguće, ali je nešto što ne smijemo zaboraviti ili staviti na stranu.


Pergamski je metropolit posebno istaknuo kako je aktualni Papa „dao vrlo bitne znakove koji bude nadu u brzo ostvarenje punog zajedništva“.


– Način na koji vrši svoju službu uklanja mnoge predrasude i strahove iz prošlosti. U sadašnjem biskupu Rima vidimo službu ljubavi i služenja. To je doista veliki korak naprijed – rekao je metropolit Zizoulas, te podsjetio kako progonjene kršćane nitko ne pita jesu li katolici ili pravoslavci, što najbolje ukazuje na činjenicu kako je riječ o istoj obitelji u kojoj su razlike ponekad više stvar navike.


Zizoulas se osvrnuo i na duhoviti prijedlog carigradskog patrijarha Atenagore da se teologe ostavi na nekom otoku kako bi Crkve mogle nastaviti svoj posao, jer, kao što je i papa Franjo na povratku iz Turske rekao: “Budemo li čekali dogovor teologa, dan (jedinstva, op.a.) nikada neće doći!“ Iako se s jedne strane slaže s ovakvim razmišljanjima, metropolit Zizoulas ističe kako je upravo „teologija podijelila Crkvu“, stoga ju „teologija mora i ujediniti“


Share this post


Link to post
Share on other sites

Ipak, posljednje teološke rasprave nisu donijele velikih rezultata, osobito stoga što među Pravoslavnim Crkvama postoje podjele. Također, u mnogim Pravoslavnim Crkvama i dalje je prisutan jak otpor bilo kakvom ekumenskog dijalogu s Katoličkom Crkvom. Spomenimo samo nedavnu peticiju grčkog i ciparskog klera, u kojoj oštro kritiziraju izjave patrijarha Bartolomeja I., te ga optužuju za „novu ekleziologiju“. Peticiju je potpisalo više od 2000 grčkih pravoslavaca, među kojima je i šest biskupa. Također, veliki otpor postoji i u Ruskoj pravoslavnoj Crkvi. U ovakvim stavovima Zizioulas vidi povratak na stare, neprijateljske obrasce ponašanja prema Katoličkoj Crkvi i papinstvu, a što zasigurno ne olakšava put dijaloga.


Na pitanje hoće li na skoroj svepravoslavnoj Sinodi biti riječi o ujedinjenju s Katoličkom Crkvom, Zizoulas kaže kako će ta tema vjerojatno biti dotaknuta u najširem smislu, te kako će se u središtu ipak naći teme „pravoslavnog svijeta“.


Share this post


Link to post
Share on other sites

Naslovni metropolit Pergama Ioannis Zizioulas rođen je u Kozaniju (Grčka) 1931. godine. Nakon studija teologije u Solunu i Ateni, odlazi na Harvard gdje je 1956. g. magistrirao kod glasovitog pravoslavnog teologa Georgesa Florovskog, pročelnika Katedre za povijest Istočnih Crkava i člana Ruske pravoslavne Crkve. Doktorirao je u Ateni 1965. godine, a sljedećih 14 godina predavao je patrologiju i dogmatsku teologiju na Sveučilištima u Glasgowu i Edinburghu. Uz to bio je i gost-profesor na Gregorijanskom i Ženevskom sveučilištu, te na Kraljevskom koledžu u Londonu. Godine 1986. zaređen je za biskupa i imenovan naslovnim metropolitom Pergama, a iste godine postao je i redovni profesor na Teološkom fakultetu u Solunu. Od 2006. godine je supredsjednik Mješovitog međunarodnog povjerenstva za teološki dijalog između Katoličke i Pravoslavne Crkve. Iz teološkog opusa ovog glasovitog teologa izdvajamo djela “Euharistijsko zajedništvo i svijet”, „Biće kao zajednica“,  “Zajednica i drugost”, te “Dogmatske teme”.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Митрополит пергамски Јован Зизиулас постаће почасни доктор Минхенског универзитета
24. Јул 2015 - 12:13

mail.google.com__2.jpg

 

Институт за православно богословље при Минхенском универзитету изабарао је Његово Високопреосвештенство Митрополита пергамског др Јована Зизиуласа за носиоца почасног доктората, doctor honoris causa (Dr. h.c.).

Овај проминентни јерарх Васељенске Партријаршије у Цариграду иде у ред великих и значајних теолога савременог света. Његови научни прилози о тринитарном богословљу, о богословљу о творевини, антропологији и еклисиологији, као и његово делање унутар Православља у припреми Светог и Великог Сабора Православне Цркве чине га једном од главних личности у дијалогу Цркава Истока и Запада, као и у Светском савету цркава. Опсегом свога плодног деловања Митрополит Зизиулас је стекао интернационални углед.

Уручење почасног доктората обавиће се 4. новембра 2015.  у сали Сената Универзитета у Минехну. Овај датум је уједно и повод двоструког јубилеја: Институ за православно богословље слави 20 година свога аутономног постојања, односно 30 година свога деловања, најпре у својству адоптивне катедре. Laudatio (похвално слово) ће држати Његова Еминенција кардинал др Курт Кох из Ватикана, председавајући Конгрегације за унапређење јединства хришћана (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam).

Избор радова Метрополита Зизиуласа (на енглеском, мада су сви овде наведени преведени на српски језик):

• Eucharist, Bishop, Church: The Unity of the Church in the Divine Eucharist and the Bishop During the First Three Centuries, Holy Cross: Brookline, MA 2001 [Diss.-griechisch 1965].

• Being as Communion, St. Vladimir's Seminary Press: Crestwood, NY 1985.

• Communion & Otherness: Further Studies in Personhood and the Church, T & T Clark: London 2007.

• Lectures in Christian Dogmatics, T&T Clark: London 2009.

• The One And The Many, Sebastian Press: Belgrade 2010.

• Remembering the Future: An Eschatological Ontology, T&T Clark: London 2012.

припремио протођакон Зоран Андрић, Минхен

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, данас је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици почело великопосно братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата.
      У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо у ове дане Светога и великога поста посебно призвани да се постом, молитвом и исповјешћу припремамо за Свето причешће – велику и Свету тајну сусрета са Господом. Он је посебено говорио о значају Свете тајне исповјести, истичући да је важно да се током читаве године исповједамо за своје гријехе, вољне и невољне, знане и незнане, а у исто вријеме исповједајући се и тражећи опроштај од Бога и опраштајући једни другима, приђемо Господу да се са Њим сретнемо.
      „Ако не опростимо ближњима својим, без обзира ко је крив, а сви смо криви, ако не опростимо брату своме, сестру својој, неће ни Бог нама опростити.“
      Митрополит је нагласио и значај читања молитве Светог Јефрема Сирина за вријеме Великог поста у којој је, како је истакао, садржај свеукупног Четрдесетодневног поста, начина нашега живљења и вјере : Господе и Владико  живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гријехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вијекове вјекова. Амин.
      „Лењост је најопакији отров за свако људско биће, а Бог нас није призвао на љењост, него на дјелање дјела Божијих, на вршење заповјести. Душа и тијело човјеково су призвани на непрекидно дјелање и творење врлина“, казао је владика.
      Додао је да је велика опасност, посебно за савременог човјека, мрзовоља, тугомора -униније, и да се зато молимо Богу да нас ослободи од тог зла.
      „Данас је болест човјечанства тугомора, опака болест која убија људе и плод тога су бројна самоубиства. Људи бјежећи од невоља са којима се сусрећу у животу, болести и страдања, врше самоубиство заборављајући да тиме умјесто пролазног, земаљског пакла, бирају вјечни пакао, вјечну патњу и несрећу“, казао је владика и појаснио да је самоубиство неопростиви гријех који не само да не ослобађа, него умножава страдања и то на вјечном плану.
      Подсјетио је Митрополит да је зато Црква одувијек свједочила да је самоубиство велики гријех пред Богом – гријех безбожништва, јер онај који изврши самоубиство значи да не вјерује да ће му Бог помоћи и да ће га обдарити, прије свега, вјечним и непролазним, бесмртним животом, због кога се и рађамо овдје на земљи.
      Тумачећи даље молитву Светог Јефрема Сирјанина, Високопресовећени је истакао да сви људи имају наклоност према властољубљу, гордости: „И муж према жени, и жена према мужу, дјеца према родитељима, пријатељ према пријатељима, свештеник према свештенику, епископ према свештенику, епископу…“ Говорећи о празнословљу Митрополит је упозорио да се празне, унутарње ријечи које изговарамо у срцу своме испољавају на наше спољашње празнословље.
      Након тога Митрополит је говорио о другим дијеловима молитве овог великог подвижника и покајника истичући да целомудреност рађа смиреноумље, а оно трпљење, а трпљење рађа праву истинску љубави према Богу и према ближњима. На крају ове дивне молитве молимо се Господу да нам да, подсјетио је Митрополит,  да не осуђујемо брата и сестру своју јер је осуђивање опако и отровно, не судите да вам не буде суђено.
      „Мала молитва, али свесадржајна, с једне стране у њој су откривене главне врлине на које смо призвани, а с друге стране посвједочено је и зло, огријеховљеност, све оно што одваја човјека од Бога, природе његове и ближњих“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и још једном нагласио важност исповјести: „Сви се исповједамо пред Господом и призивамо од Бога да нам подари мир, здравље, спасење, целомудреност, смиреноумље, трпљење, љубав и да не осуђујемо брата или сестру своју.“
      По завршетку Свете службе Божије, братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата је настављено разговором свештенства са Митрополитом о актуелним питањима црквеног живота.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије посетио је 18. марта 2019. године у Банским дворима у Загребу председника Владе Републике Хрватске г. Андреја Пленковића.

      Састанку је присуствовао и министар унутрашњих послова г. Давор Божиновић. Премијер Пленковић и митрополит Порфирије су изразили жељу за наставком дијалога и партнерства између представника Владе и државних институција са представницима Цркава и верских заједница у Хрватској. Митрополит Порфирије се заложио за заједничко деловање у решавању питања која су од важности за вернике Српске Православне Цркве и српску националну мањину. Премијер Пленковић је нагласио да хрватска Влада ради на јачању заштите права свих националниух мањина, укључујући и већа издвајања за привредни развој и решавање питања која су се годинама одгађала.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру и празничном Литијом с иконама која је прошла градским улицама, на Цетињу је данас торжествено прослављена Недјеља православља и свршен спомен на седми васељенски саљбор и побједу православља на иконоборством.
       
      Началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће многобројних вјерника.
      У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су све љепоте неба и земље и сва мудрост сабрани у једном обичном људскоме лику.
      „И кроз тај лик открива се љепота и садржај свеукупне Божанске творевине, а у исто вријеме открива се и љепота Онога који је створио и небо и земљу, и све видљиво и невидљиво“, казао је он.
      Додао је да се у лику Христа Богочовјека види сва тајна свих свјетова.
      „А иста та тајна, кроз Њега и преко Њега се огледа у лику човјековом, првога човјека и свакога човјека. Погледајте ову дјецу овдје: ништа љњепше на свијету нема од дјетињега лика. Све љепоте свјетова сабране су у дјечјем лику и у лику свакога човјека“, рекао је Владика Амфилохије.
      Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да данас празнујемо тај лик Божји.
      „Празнујемо ту љепоту Божју, икону Божју. Празнујемо иконопоштовање у вријеме када су безбожни људи, попут ових данашњих, порицали и избацивали иконе из цркава Божјих. Многи су пострадали тада због љубави према светим иконама. Међутим, на овај дан су поново свечане враћене иконе у храмове и била је Литија кроз царски град Константинопољ. Ту литију ми настављамо на Цетињу и она се наставља широм васељене, кроз вјекове“, казао је Митрополит Амфилохије.
      Након причешћа вјерних Владика је предводио празничну литију која се од Цетињског манастира кретала према цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру, преко трга краља Николе, затим Његошевом улицом, преко Балшића пазара до Влашке цркве и назад до Цетињског манастира.
      На крају је на улазу у манастирску порту прочитан Синодик православља.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
×
×
  • Create New...