Jump to content

Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама

Оцени ову тему


Препоручена порука

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.

До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.

Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.

Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.

Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.

WWW.CUDO.RS

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...

 


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак, 25. новембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан началствовао је Евхаристијским сабрањем у цркви посвећеној Светом Јовану Милостивом, на београдском гробљу Лешће, где је прослављена храмовна слава.

       
      На крају свете архијерејске Литургије освештани су славски дарови и преломљен славски колач.
      У својој архипастирској беседи Епископ Стефан је говорио о Светом Јовану Милостивом,  о искушењима са којима се сусреће данашњи човек и између осталог рекао: "Свети Јован Милостиви је био Божији угодник, неко ко је живео животом као и сваки други човек и имао породицу, жену, децу и када је остао без својих најмилијих, онда је сав свој живот посветио чинећи добра дела. То нас и данас учи Црква, да и данас имамо шансу да и ми будемо свети Божији људи. Пре свега смо Свети, ако примамо у себе светињу, тело и крв Христову, ако се причешћујемо, али немогуће је да нам је тело храм Духа Светога и да живимо у Духу Светоме, а да не чинимо добра дела".
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније.

       
      *****
      Његовом Блаженству,
      Блажењејшем Онуфрију,
      Митрополиту кијевском и све Украјине
      Кијев
      Ваше Блаженство,
      Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу!
      Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“.
      Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право.
      Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10).
      У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“.
      Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*.
      Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26).
      Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву.
      Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова.
      Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори.
      Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
      Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“.
      Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11).
      Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа.
       
      Са љубављу у Господу,
      Архиепископ пећки,
      Митрополит београдско-карловачки и
      Патријарх српски
      ПОРФИРИЈЕ
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Покровској Цркви у Београду.

      Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке.
      После прочитаног јеванђелског зачала о Сејачу и семену, Епископ Сава је рекао: "Потребно је припремити срце своје. Потребно је припремити тло на које ће пасти реч Божија, а срце човечије се не може другачије припремити него прије свега љубављу, молитвом, очистити покајањем, добром врлином, милостињом - свим оним што је добро и на шта нас упућује Господ у свом јеванђељу, како би у таквом срцу, реч Божија коју чујемо, могла да узраста."
      Епископ Сава је у наставку истакао: "Потребено је и када чујемо реч Божију не останемо само на томе, потребно је да ту реч извршавамо."
      Јеванђељску причу о Сејачу и семену Преосвећени је сликовито упоредио са Сунцем које обасјава сваког човека: "Као што и Сунце када сија, исту светлост даје исту светлост свакоме од нас, али не отвара свако, или не отвара довољно прозоре на кући да уђе та светлост, тако и реч Господња која се упућује свакоме од нас, јесте једна те иста – јесте реч о спасењу, о љубави Христовој, али не узраста у свачијем срцу једнако", закључује Епископ Сава. 
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Милешеве Епархије милешевске представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Виолета Досковић, новинар. 
      Циљ и задатак "Православног мисионара" је да реч љубави Божје дође до срдаца многих, да их укрепљује и утврђује у вери, нади и љубави, истакао је катихета Бранислав Илић.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона.
      Повезана вест:
      Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића

       
      Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“.
      „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио.
      „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући:
      „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...