Jump to content

Угашен и обрисан српски канал ТВ Хепи на Јутјубу

Оцени ову тему


Препоручена порука

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу честитку поводом 75. годишњице рођења у којој је између осталог истакао:

       
      Заједно са свом пуноћом наше помесне Цркве упућујемо молитве Господу нашем Исусу Христу, Сведобром Пастиру душа наших, који прегаоцу даје махове да Вашој Светости да снагу и крепост како бисте и даље, у ово време искушења са којима се суочава Православна Црква, мудро управљали кормилом сестринске нам Руске Православне Цркве на добро и спасење повереног Вам словесног стада, на многа и блага лета.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сa благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у издању Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, објављена је научна монографија ђакона др Александра Прашчевића на тему „Патријарх српски Иринеј и свештена јерархија Српске Православне Цркве у дијалогу са муслиманима (2010 – 2020)“.

       
      Ова научна монографија представља исцрпну и свеобухватну историју доприноса блаженопочившег патријарха српског Иринеја и свештене јерархије Српске Православне Цркве дијалогу са поглаварима и представницима исламских заједница у периоду од 2010. до 2020. године, а написана је у склопу ауторовог постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
      Професор др Дарко Танасковић је у свом предговору за овај научни рад, између осталог, написао следеће: Најновија, пета у низу, монографија др Александра Прашчевића о односима Српске Православне Цркве са муслиманима, задржавајући исти приступ, структуру и композицију, хроничарски и документарно сведочи о свему значајном што је у овом важном сегменту међуверског дијалога наша Црква предузимала и остварила под десетогодишњим вођством патријарха Иринеја. Поред тога што чињенично потврђује континуитет у настојању Српске Православне Цркве да са муслиманима у Србији, али и у свету, оствари редовне и што садржајније кораке, уз увођење и неких нових видова контаката и формата сарадње, овај преглед дијалошких активности има и додатни значај, јер уверљиво оповргава површне и злонамерно тенденциозне стереотипе о наводној одбојности патријарха Иринеја, и Цркве на чијем је био челу, према исламу и муслиманима.
      Суд о овом научном труду дао је и виши научни сарадник др Александар Раковић, истичући следеће: Рукопис на пољу међуверског дијалога са муслиманима осликава делатност Патријарха српског Иринеја, Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Министарства вера Републике Србије, државно-верске делегације Републике Србије у дијалозима са Републиком Индонезијом, затим приказује међусобне везе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије и друге примере сарадње православних и муслимана. И на примеру деценије којом се бави овај Прашчевићев рукопис приказује се изричити континуитет – представљен и у његовим претходним књигама које се баве овом темом – да су српски патријарси и Српска Православна Црква увек и искључиво позивали на миран саживот, продубљено разумевање и што шири дијалог са исламским светом.
       
      Главни и одговорни уредник
      Издавачке фондације Српске Православне Цркве
      Архиепископије београдско-карловачке
      Зоран Вучић

      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, боравио је у уторак, 16. новембра у првој званичној посети Епархији бачкој. 
      Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије служио je, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија, свету архијерeјску Литургију у новосадском Саборном храму, поводом славе Града Новог Сада. 
      После свете Литургије, у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду, Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове.
        Патријарх Порфирије богослужио у новосадском Саборном храму: Једини истински пут је пут према љубави и Богу
      Патријарх Порфирије освештао славске приносе у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду
      Патријарх Порфирије: Сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин служио је, у среду, 17. новембра 2021. године, свету заупокојну Литургију у Светониколајевском храму у Равном Селу поводом упокојења Велимира Бајатовића. Преосвећеном владици Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Молитвено су присуствовали Преосвећени епископи шумадијски г. Јован и осечкопољски и барањски г. Херувим.

      После свете Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је чин опела над телом новопрестављеног Велимира Бајатовића на православном гробљу у Равном Селу. Светејшем Патријарху су саслуживали  Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, мохачки Дамаскин, као и свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве.
      После опела, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављеног Велимира Бајатовића, у којој је навео: „Није највећи бол, највећа трагедија то што човек биолошки одлази одавде него управо будући да је смрт скопчана са животом, а живот није ништа друго него заједничарење људи који су створени као иконе Божје, међусобно и са Богом. У том смислу живот није само биолошка датост, а смрт је трагична због тога што раздваја људе који су спојени, повезани међусобно љубављу. Смрт је једнако страшна и за онога који одлази и за онога који остаје, уколико су љубављу повезани. А заправо, постојање онога кога волимо осмишљава наш живот, и то у тренутку смрти можемо да осетимо. Вера је та која осмишљава и живот као такав, али даје и један другачији печат, другачију боју самој смрти. Вера у Живога Господа Христа, вера, сигуран сам, којом и Велимир данас, за кога многе тајне које постоје за све људе, више нису тајне.“
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од obi-wan,
      https://www.in4s.net/njegos-i-srpski-kulturni-obrazac/
      ...

      Његош је наш савременик. Он је свакако наш свевременик, па тиме и савременик. Али када устврдимо да његова мисао нимало није изгубила већ, штавише, добила на савремености како је вријеме пролазило, ми тиме не указујемо само на продубљивање наших његошолошких знања или на шпенглеровску синхроност духовне позиције народа који је осуђен да у историјском смислу понавља XIX вијек који из првог покушаја није положио пролазном оцјеном из предмета уобличавање националног културног обрасца.
      То да је Његошева егзистенцијална позиција наша и наша – Његошева, само-очигледна је истина коју знамо сваки пут када са уздахом започнемо неки од његових стихова: „а ја гдје ћу, а ја са киме ћу…“ Литијско колективно егзистенцијално искуство увијек нам је исходило и враћало се Његошу: „нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“. „Муж је бранич жене и ђетета/народ бранич цркве и племена“. Темељна су то искуства која никада нису нестала из нашег бића – па су се у потоње вријеме само актуелизовала, развила, дозвала су се наша читања са нашим животима.
      Овдје, међутим, наглашавајући Његошеву савременост, указујемо на нешто друго: на потпуну актуелност његовог свакидашњег проблемског хоризонта, који је готово идентичан оном нашем садашњем – чак и у оним микрокултуралним недоумицама које почесто сматрамо управо новима, али које сусрећемо већ код највећег српског пјесника. Јер одвећ често смо склони да повјерујемо да је један феномен наше културе истовремен своме именовању тј. да се он појављује тек онда када се за њега нашло име. Узмимо, на примјер, склоност исувише много српских књижевника и културних посленика да своју духовну и идентитетску позицију поистовјете са оном не-својом, лажно космополитском, а данас већ јасно изгубљеном у Мегалополису. И прије него што ће је Зоран Ћирјаковић успјешно назвати аутошивинистичком, оваква идентитетска диспозиција се појављује у српској култури: довољно се само присјетити проницљивих увида величанствено сензибилног Милоша Црњанског из његове полемике са Нолитом (дакле, из тридесетих годна ХХ вијека) у којима констатује да смо постали „колонија стране књиге“ тј, људи опсједнути страним темама, поетикама, увезеним доживљајима стварности – поред српске књижевности и тада и кадре да буде (изнад наших демографских и политичких домета) прворазредна књижевност. Али ако се окренемо Његошу, тачније: његовом писму своме учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији од 25. 9. 1844, тамо ћемо наћи већ јасну његошевску дијагнозу проблема асиметричне референтности сопствене књижевности у односу на страну: наиме, у њему ученик пише учитељу:
      „Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, – српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу?“
      Или можда мислимо да је свеопште захладњење односа, неки друштвени маниризам и извјештаченост тек скорија иновација у урушавању друштвеног ткива цивилизације којој припадамо, па опет, код Његоша, у још једном писму његовом учитељу читамо савшрен опис Zeitgeista савремености:
      „У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва“ (Писмо од 25.6.1845.)
      На послијетку, могуће је сасвим да сматрамо да су проблеми и теме који заиста јесу генерисани након Његошеве смрти нерјешиви у његовом бесмртном дјелу, па опет: он је и тада наш савременик, јер за сваку савремену банализацију и редукцију он има одговор и ријеч. За сваку профанизацију и бласфемију његовог бесмртног лика учињене кроз конфабулацију о наводној разлици у идентитетима између њега и његовог учитеља ми можемо навести као аргумент Његошеву напомену Сарајлији. „знаш: крв није вода!“ (Писмо од 30.5.1846.) или „ја мислим Ви ме најбоље разумијете“ (Писмо од 19.8.1845). Дакле: пред нама стоји један непромијењени задатак: ако говоримо о Његошу и културном обрасцу слушати Његоша, цјелог, свесавременог, савременог.
      Kaкав би то био његошевски културни образац? Најприје: да расвијетлимо у пар ријечи шта значи да је једна култура његошевска, шта би уопште и била култура а шта онда један такав културни образац.
      Најприје културни образац који себе назива његошевским мора мислити и осјећати сасвим у токовима који су родили великог пјесника, владику, владара. Ти токови сежу од апостолских времена преко Св. Јована Владимира и Св. Саве, уливају се у косовски Завјет који је мјерило цјелокупне истине човјека и свијета код Његоша и код свих оних који говоре да настављају његовим стопама. Његош је мјерило наше, српске културе.
      И зато не постоје аспекти нашег живота који нису њиме расвијетљењи нити је њиме самјерени: нити постоји нешто у Његоша што би за нас било апстрактно, ирелевантно, одвећ ситно и недостојно наше пажње, или, не снило се, достојно нашег презира. Његош је сав мјеродаван јер је сав Христоцетричан, сав слави свога Спаситеља. Његош је окренут своме роду и отачаству које није омеђен чак ни црногорским међама јер он је, како сам за себе каже „без отачаства рашћерани Србин“ („ал једно су дуке јевропејски а друго без отачаства рашћерани Срби“ – В. С. Караџићу од 25.12.1850.). Зато је Његош неприступачан свакоме ко је презрео Христа и српски конкретум хришћанског живљења: уосталом, да проширимо успјешну хиперболичну илустрацију Фјодора Михајловича, када би ми неко на једну страну ставио његову „истину“, а на другу ставио Христа, Српство и Његоша као најзначајнијег његовог апостола – изабрао бих Христа, охристовљено Српство и христољубећег и родољубећег Његоша. Тако и у самој његошологији: када би нам неко „показао“ или „доаказао“ да постоји Његош без Христа и без Српства, да су Христос и Српство најзначајније „заблуде“ Његошеве – ја бих изабрао да и Његошева заблуда буде моја заблуда, јер истина без Христа и Његоша – никада не може бити истина.

      Његошевска култура враћа нас на сами почетак питања о култури. „Култура је однос и дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човековом бићу“ – како њено значење одређује савремени српски теоретичар књижевности и културе, блажене успомене проф. др Милан Радуловић. Није ли читав Његошев живот – управо дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човјековом бићу? Дакле: Његошева мисао, она генијална богоналазећа способност да се осјети Апсолут у космосу, у историји, у животу и да се то свједочанство богоналажења оприсутни кроз ријеч – то је истинска култура. Чувстава у човјеку има разних, али културу чине само она „благородна“ – макар и „воинствена“. Дакле, није све што се око нас налази култура – као у дескриптивним социолошким лексиконима.
      Масовна култура је противрјечност у придјеву. Култура тражи човјека, његов напор да буде бољи од себе, да се, како каже Његош „остре умови људски“, тражи врлину коју масовно нећемо наћи. Стога његошевски културни образац није самјеравање његошевог етоса у некој безименој маси, већ позив на личну врлину, хришћански подвиг који тек када је лични може постати и народни, колективни живот у вриједностима отачаственог битисања.
      И одмах ћемо рећи: Његошев гениј је хиперсензибилан за знакове онога и овога времена, али он је истовремено хиперконзистентан и не трпи модификације, релатицизације, редукције. Једном ријечју: његошевска култура је култура отпора, истрајности, континуитета са духовним коријенима Косовског завјета и опредјељења. Као таква, његошевска култура је контраинтуитивна времену свакојаке идентитеске лабилности, прилагођавања, политичке и моралне флексибилности и адаптабилности. „Шта је човјек, а мора бит` човјек?“ оставља могућност варања земљи – а не човјеку.
      Како живјети његошевску културу, како одговорити на то питање? На један конкретан начин који је уједно лични и колективни, само Његошев и уједно наш, као што је Христов пут само Његов, али и наш, јер је Он „колективна личност“. Однос између личног и колективног исказујемо ријечју „образац“: он овдје подразумијева један однос иконичног оприсутњења и актуелизације, а не подражавања, миметике, имитације. Образац није форма, мада јесте норма. Како ће записати Иван Иљин:
      „формализација и аутоматизација културе противрјече хришћанском духу и свједоче о одрођењу хришћанске културе. Хришћанин не тражи празну форму него пуну, он не тражи беживотан механизам, него органски живот са свом његовом тајанственошћу и унутар свих његових тајни. Он жуди за формом, која је створена из духовно до краја богате садржине. Он тражи искрену форму. Он хоће да буде, а не да изгледа. Њему је завјештана слобода, а не слијепо придржавање закона; и због тога му законитост изван духа, искрености и слободе не дирају срце.“
      Дакле, говорити о његошевском културном обрасцу не значи дати опис манира и социјалних техника комуникације: иљиновска „искрена форма“ подразумијева етичку норму, а етичка норма запитаност о суочењу са вјечношћу, оно питање:
      „Куда ћете с клетвом прађедовском?
      су чим ћете изаћ пред Милоша
      и пред друге српске витезове,
      који живе доклен сунца грије?“
      Културни образац није ништа друго до интернализација овог питања и његово непрекидно одговорање: један „су чим ћемо“ облик његошевске етичке максиме. Тај одговор никада није само наш, већ наших предака, али и наших потомака: у равни вјечног Богоприсуства и Царства Божијег ова два погледа јесу један поглед: Обилић нас чека у прошлости, он нас гледа у садашњости, ми ћемо се са њим срести у будућности.
      Његошев културни образац окренут је традицијским, или, још прецизније речено, предањским путевима живота и разумијевања свијета. Изван предања као херменеутичке позиције стајања у току предака и потомака нити ми можемо разумијети Његоша, нити је он могао замислити себе самога. Тачно је да је наша духовна ситуација трајно обиљежена агресивном окупацијом од стране постмодернистичког захтјева да се све деконструише, да се предање као концепт и као живот укине, да се, како са поносом, а на своју срамоту данас многи говоре „укине цивилизацијски предзнак“ којим је једино могуће гарантовати Предање као истрајавање у цивилизацијском току. Али ту и јесте вододјелница његошевске културе: она не може тј не смије порећи себе ако жели да буде његова. То значи: она мора остати темељно и недвосмислено хришћанска, православна, српска, косовско-завјетна. Култура је по себи, видјели смо, заснована на човјековој способности да дијалог са Богом, космосом и собом преточи у једно интегришуће благородно чувство. Она је зато по Његошу или благородно чувство Обилића – дакле: тај напор има једну конкретну цивилизацијску одредницу без које је незамислив – или није његошевска култура.
      Његошевски културни образац тј његошевско записивање српског културног обрасца подразумијева ставрооцентричну (крстосредишњу) обједињеност агоналног и виталног принципа у етичком императиву:
      „Крст носити нама је суђено
      страшне борбе с својим и туђином“
      значи: ми нашу културу не можемо другачије живјети до као „борбу непрестану“ у којој одговарамо на питање о себи и животу. Кључна ријеч овдје јесте Крст, јер само њиме конфронтацијска природа друштва постаје смислена агонална аскеза хришћанског начина живота: борба са самим собом, са „својима“ у свим могућим значењима својости и са туђином, са којим се можемо борити само ако смо се изборили са собом и са својим.
      Његош заправо не разазнаје историју и живот, метафизику и борбу. Зато је „Луча микрокозма“ – његов најзначајнији метафизички спјев толико напојен косовском епиком, живим агоналним сликама:
      Копља, мачи и пламене стр’јеле
      ангелском су крвљу обојени;
      мањи, виши бесмртни војводе
      на огњеним лете колесницам
      опојени војничком храброшћу,
      страшну борбу војсци показују;
      многи, љутим постигнут ранама,
      свргнут падне с своје колеснице
      на равнине међу редовима
      двије војске крвљу окупате.

      Није само анђелски пра-рат поприште тјелесне борбе, већ је сваки наш сммислени напор, свака наша смислена борба – одраз метафизичке, међуанђелске, вриједносне борбе добра и зла, па је зато историски еп – Горски вијнац – метафизичко поприште добра и зла, оно које се не смије и не може заобићи да би се било човјеком – истинским човјеком, културним човјеком. Метафизика је историја, а историја – метафизичка као живљена етика:
      „Вук на овцу своје право има
      ка тирјанин на слаба човјека.
      Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
      довести га к познанију права,
      то је људска дужност најсветија!“
      Ако је у основи културе – надилажеље просте биолошке кооперативности једннки (кооперативности која није никакав људски спецификум) – онда је уједно култура истозначна етици, а то значи: етичкој заповијести о отпору тирјанству.
      Да ли је могућа једна редукована, препрана, самом Његошу нераспознатљива псеудо-култура, један културни образац у коме ће Његош бити редукован на гордељивог малограђанина, еротског пјесника, лицемјера са једним идентитетом за српске саговорнике а другим за неке друге, на човјека недораслог да распозна замке свога духовног узрастања и учитеља? Постмодерна је у једном у праву: људске могућности замишљања и первертовања његошевско културног обрасца, као и било ког другог, сасвим су безграничне. Иако је такво извитоперење Његоша тешко замисливо, не смијемо искључити могућност да неко заиста тако замишља и његов лик и његов културни образац.
      Проблем такве замисли јесте само тај што она није Његошева. Самим тим, она нема дијахронијску дубину вијекова нити есхатолошку усмјереност ка погледу Обилића, ка наручју тихом и благог Учитеља Христа. Ми, опет, припадамо култури бесмртности, оној његошевској „што сам јендом вјенча бесмиртијем – смртну косу испитати неће“, макар то били и пали анђели „Луче микрокозма“. На нама је пак да се држимо оног цјеловитог, интегралног Његоша. Његове луче. Његовог лица које својим христоликом љепотом и данас „животворним видом“ нама даје да узрастамо у благодарној култури његошевског живота.
      Фото: ЈУ Музеји и галерије Никшић
×
×
  • Креирај ново...