Jump to content

Међу првих 50 студената на свету изабран ученик вероучитеља Милоша Јефтића

Оцени ову тему


Препоручена порука

ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. 

Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе!

Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић.

Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар.

„Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без  икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. 

Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред  Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! 

Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.”

 

 

Screenshot_20210914_193614-230x230.jpg

Screenshot_20210914_193554-230x230.jpg


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места.

       
      Звучни запис предавања
       
      На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали.
      Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус".     Повезана вест:   Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова  
       И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства.   Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо.   После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес.   Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу.   Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога.   Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче.   Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу.   У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан.   Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове.   Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом. Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен.   Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро.   Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти.   На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва.   Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим.   И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен.   Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га.   После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса.   Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа.   Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим.   Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се.   У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим.   После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком.   У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби.   У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје.   Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се.   Житије Светог Јована Богослова у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      До недавно нисам ни размишљао да ли се зна која је винова лоза најстарија на свету, мислио сам да се тиме нико није ни бавио. Међутим погрешио сам. На основу старих записа, те уметничких слика из 1657. и 1681, али и научном методом сондирања стабла и бројањем годова 1972. године, за најстарију лозу на свету проглашена је Стара трта из Марибора. 
       
      Засађена у време Турака, преживела је ратове, честе мариборске пожаре, али и опаку филоксеру из друге половине XIX века, када је ова подмукла ваш затрла многе винограде у свету. У новијој историји Стара трта је била животно угрожена 1963. када је на реци Драви саграђена брана, што је утицало на промену климе, пре свега на влажност земљишта чиме је отпочело сушење кореновог система древне лозе. Реаговањем Института за пољопривреду лоза је ипак преживела.
      Стара трта је 2004. године уписана у Гинисову књигу рекорда као најстарији чокот на планети. Са ње се сваке године убере 35 до 55 килограма грожђа, а дан њене бербе је посебна манифестација и наравно туристички догађај. 
      Иако је сама берба ове древне вињаге прост чин од пола сата посла, манифестација у част бербе траје готово недељу дана под именом Фестивал старе трте.
      Од убраних плодова Старе трте, прави се вино које флаширају у посебне флашице од 250 милилитара које је направио познати уметник Оскар Когој. Годишње се произведе не више од сто таквих бочица, које представљају драгоцен протоколарни поклон града Марибора. Поред манифестације брања Старе трте, постоји и манифестација њене резидбе када се резнице уручују на дар градовима који се одређеним критеријумима бирају као достојни за овакав дар. Уколико нисте заслужни да добијете бочицу вина или резницу, можете купити суви лист Старе трте који се продаје у њеном музеју по цени од 21 евро.
      Словеначка Стара трта данас има свој фестивал, свој музеј, своју химну и наравно свој сајт www.staratrta.si
      А сад о лози која је дупло старија од "најстарије", или о стварно најстаријој лози на свету
      На јужној страни хиландарске саборне цркве, сваком посетиоцу манастира Хиландара пада у очи високо узрасла и снажно разграната лоза, полегла по нарочито изграђеној перголи. 
      Њено стабло долази из зида на метар и по од земље, из гроба Светог Симеона у коме се уствари и налази њен корен. 
      Када је од смрти Светог Симеона (Стефана Немање) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске поснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Студеницу, онда су хиландарски монаси неутешно плакали што се лишавају присуства светитељевих моштију. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду у Србији, али да ће њима за утеху из његовог гроба изнићи лоза, и док она буде рађала дотле ће и његов благослов бити на братству. Свети Сава је пренео мошти свога оца у Србију 1207. године, а из гроба је изникла лоза која и дан данас рађа. Сем орезивања овој лози се не пружа никаква друга мера неге и заштите.
      Лоза Светог Симеона није јединствена само по томе што више од 800 година расте из зида и рађа здраве плодове, већ зато што су њени плодови имају и лековито дејство. Њен плод разрешује неплодност супружника који са вером прихватају њено чудотворство. 
      Најстарије сачувано сведочанство о чудотворном дејству ове лозе потиче из 1585. године, што је већ старије од раније поменуте Старе трте. Наиме, Турчин који није имао деце чуо је за ову чудотворну лозу и са вером узевши од њених плодова добио је сина. Предање говори да је он у знак захвалности довео свог сина да га остави у Хиландару, а да су монаси на то рекли "не остваљај га нама, јер га је Господ молитвама Св. Симеона теби даровао, а ти ћеш се одужити на други начин". Тада је тај Турчин манастиру даровао имање које је и данас у поседу Хиландара и познато је под именом Каково.
      Данас постоји посебно упутство састављено од неколико молитвених правила, које се прописује супружницима који користе грожђе Св. Симеона. Не знамо када је тачно ово упутство састављено, обзиром да о њему нема писаних трагова од пре Другог светског рата. Догађај са раније поменутим Турчином нам управо и сведочи да је најбитнија вера.
      Грожђе са лозе Светог Симеона се традиционално бере уочи Крстовдана, да би на сам празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода.

      Извор: Светогорске стазе
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије.

      Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част.
      У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић.
      Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Јоаникије израшавајући изразио радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија.
      ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге.
      Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије.
      Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење.
      Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!”
      Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост.
      Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије.
      Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм.
      Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије.
      Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године.
      Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита. Амфилохија.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ц.,
      Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.
      До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.
      Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.
      Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.
      Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.
      Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...  

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...