Jump to content

Вук Драшковић против СПЦ

Оцени ову тему


Препоручена порука

У више наврата последњих година Вук Драшковић је у својим обраћањима и написима тешко оптуживао СПЦ, износио различите грубе неистине и дисквалификације протв СПЦ, не бирајући речи. То се десило и сада, непосредно пре устоличења митрополита Јоаникија, а и после устоличења. Најпре је објавио текст "Буна под Ловћеном"  https://www.portalanalitika.me/clanak/buna-pod-lovcenom,  a после Јоаникијевог устоличења је дао интервју на N1 https://www.youtube.com/watch?v=DZ7MqTHkS50 у коме каже да су "СПЦ и црногорска влада ранили и згазили Цетиње", да "Цетињани памте веселије сахране од насилног, бруталног и хеликоптерског устоличења једног попа, свештеника који пориче и Цррну Гору и Црногорце назива печуркама после кише", да он то "не би назвао верским устоличењем, јер у том чину нема нигде  Христа ни трунке добре намере" (од 2:30), да га највише брине "претварање СПЦ у установу, организацију која се одриче Христа, јер не сме Црква да прибегава насиљу, да проповеда мржњу, не сме да дели ни људе, ни народе, ни породице, и у том тренутку када каже "нација је наш врховни ауторитет", тог тренутка она је одметнута од Христа" (од 18:40).

Поставља се питање - докле ће СПЦ трпети његове антицрквене харанге? Није ли време да, у складу са његовом реториком, потврди његову неприпадност СПЦ? Што је много, много је...

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nije jedini "nacionalista" koi bi postao antisrbin. Koji duPljanin nije bio srpski nacionalista? Eno i Marije Milošević vatrene duPljanke, član CPC, dok joj njezini duPljani psuju tatu... Današnji nacionalisti bi rekli da nikad nisu ni bili nacionalisti. Ja to ne znam. Ja sam demokrat. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Dragi рече

Nije jedini "nacionalista" koi bi postao antisrbin. Koji duPljanin nije bio srpski nacionalista? Eno i Marije Milošević vatrene duPljanke, član CPC, dok joj njezini duPljani psuju tatu... Današnji nacionalisti bi rekli da nikad nisu ni bili nacionalisti. Ja to ne znam. Ja sam demokrat. :)

То што су, како ти кажеш, сви монтенегрини били пре тога српски националисти, тренутно ме не занима. Можда јесу, можда нису, не знам. Све и да је тако, то не значи да су сви српски националисти лажни националисти. Али није прича о националистима, него о Вуку као антицрквеном делатнику.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bez ikakve ironije i zle namere pitam se šta mora da se dogodi u mozgu, psihi, u srcu čoveka da od pisca "Noža" i "Ruskog konzula" dodje do ljudskog dna goreg od onog koje je opisivao kao dno u sopstvenim romanima? Šta taj čovek misli pre nego što zaspi? O sebi. Ima li neki psihijatar da objasni to... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Вукашин рече

А можда је све била глума? Могуће је да је од почетка био тројанац...

Draškovići su obično Hrvati, zar ne? ;)

Ali koliko znam, i njegov rođeni brat ne govori sa njim zbog njegove antisrpske pozicije.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Вукашин рече

А можда је све била глума? Могуће је да је од почетка био тројанац...

Od kada? Kako je onda uspeo da napiše onakve knjige? Ako ih je pisao kao trojanac, ona bi to bilo prosto ravno naučnoj fantastici.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 54 минута, Prozor na krovu рече

Od kada? Kako je onda uspeo da napiše onakve knjige? Ako ih je pisao kao trojanac, ona bi to bilo prosto ravno naučnoj fantastici.

По мени није. Моје теорија је да су он и кум му Шешељ били опозиционари по службеној дужности. Можда грешим, али да су се они питали, Милошевић би тешко пао. 

И кад је ДОС прављен сећам се да се Вук јогунио и на крају није ушао у коалицију, а био је мислим и у некој савезној влади. Једино су без њега могли скинути Милошевића...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Вукашин рече

По мени није. Моје теорија је да су он и кум му Шешељ били опозиционари по службеној дужности. Можда грешим, али да су се они питали, Милошевић би тешко пао. 

Kamo srece da nikada i nije pao Milosevic.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Потпуно небитно шта је био, да ли је био...Човек је, наводно, верник СПЦ, а пљује СПЦ на сва уста. Погледајте на почетку теме још једном његове изјаве.И тако неколико година уназад. И ником ништа. Нико из СПЦ не реагује. Ни критика, ни деманти, ништа. Шта треба да каже да би неко реаговао? Ко му је парохијски свештеник? Да ли му свети водицу, реже колач, причешћује га? Или има везе само кад "обичан" мирјанин нешто прича против Цркве, а ови "интелектуалци" и јавне личности су недодирљиви?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 11.9.2021. at 21:04, Prozor na krovu рече

Od kada? Kako je onda uspeo da napiše onakve knjige? Ako ih je pisao kao trojanac, ona bi to bilo prosto ravno naučnoj fantastici.

Људи се мењају...новац, гнев, сујета, можда и нека лична уцена, ко зна

тај салто мортале је уистину био невероватан, од Равне Горе и сечења руку које подигну зелени барјак,

до најгорег аутошовинисте.

Али није ни први ни једини такав.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Родољуб Лазић,
      BRUTALNA TUČA TARE I MILJANE SE NASTAVILA: Simova pala na provokacije, zaletela se kao FURIJA I NOKAUTIRALA KULIĆEVU! (VIDEO)
      WWW.KURIR.RS Nakon što su se već jednom u toku večeri žestoko pobile, sukob Miljane Kulić i Tare Simov je obnovljen, te je Kulićeva izvukla deblji kraj.foto: PrintscreenPinkNaime, ... Читава прича са овим демонским програмима је смишљена тако да сви од ње профитирају и да се сви њоме баве. То што је не неко не гледа на телевизији, није никаква заштита. Сви интернет портали, или они који се највише прате, преносе "најважније" "догађаје" из ових кућа лудила, агресије и разврата. Просто је неизбежно да не будете обавештени о томе шта се тамо дешава. Довољно је и само прочитати наслове. Имали смо раније девојку од двадесет и нешто година која је била у љубавној вези са човеком од преко шездесет година, па се то одвијало у неком ријалитију. Сада, колико видим, у ријалитију је нека малолетница која блудничи са другим учесником.
      Наравно, свако мало ту су међу учесницима, између осталог, свађе, насиље и туче, и мушкараца и жена. И све то траје годинама.
      Горе и бесрамније не може бити. Правна регулатива  је на страни ђубровизија које ово емитују, државно регулаторно тело (РЕМ) је уцењено или поткупљено и не реагује. Оно што ме највише занима  и чуди, јесте да СПЦ не реагује. Ако данас има нешто у јавости што је пример свега антихришћанског, то су ови програми. Просто, примењени демонизам. Не могу да верујем да нико у Цркви не налази за сходно да подигне глас и затражи забрану. Синод? Патријарх? 
    • Од Иван Ц.,
      Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа.
      Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет.
      Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан.
      Жабље сагледавање
      Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе.
      Зашто се ово дешава?
      Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација?
      Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“.
      А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим.
      До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“?
      „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!)
      Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?!
      Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници.
      Одбрана Цркве
      Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде?
      Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно.
      У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста.
      Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби.
      Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво.
        Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме.
       
      Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.
       
      Насловна фотографија: spc.rs
       
      Извор Нови Стандард
       

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа.
      Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет.
      Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан.
      Жабље сагледавање
      Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе.
      Зашто се ово дешава?
      Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација?
      Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“.
      А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим.
      До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“?
      „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!)
      Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?!
      Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници.
      Одбрана Цркве
      Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде?
      Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно.
      У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста.
      Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби.
      Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво.
        Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме.
       
      Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.
       
      Насловна фотографија: spc.rs
       
      Извор Нови Стандард
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо?

       
      Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност.
      Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност.
      Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани!
       
      Епископ зворничко-тузлански Фотије
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ аутора катихете Бранислава Илића. О наведеном филму уочи премијерног приказивања које је најављено за 13. септембар у 19.30ч, извештавају медији Српске Православне Цркве. Доносимо звучне записе прилогâ са црквених радио-станица:
      Шести Фестивал хришћанске културе у Епархији тимочкој биће одржан од 13. до 21. септембра у Зајечару
      Најава: Уживо пренос отварања VI Фестивала хришћанске културе и трибине о филму "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења"
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": Братска љубав свештенства и верног народа Митрополије црногорско-приморске уткана је у филм о Светом Василију
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Документарни филм о Светом Василију Острошком је каменчић у мозаику љубави према чудотворцу острошком
      Катихета Бранислав Илић у емисији "Гост радија": Темељи документарног филма о Светом Василију налазе у студију Радио-Беседе
      Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Премијера документарног филма о Светом Василију биће сабрање под светитељевим молитвеним омофором
      Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Фестивал хришћанске културе нас укрепљује и обогаћује благословеним садржајима
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...